Позивамо све истинске синове и кћери наше Светосавске Српске Истински Православне Цркве, да својим прилозима, узидају себе и своје потомке у живи храм Тела Христовог, вечног и непролазног, и да тиме постану задужбинари попут Немањића светих и свих осталих ктитора српских. Позив је упућен свима да помогну од сувишка свога или од своје смирене лепте, да се реализује пројекат УТЕШИТЕЉЕВА– духовног центра СИПЦ и седишта Истински Православне епископије Утешитељевске. Сваки ваш труд Господ ће изобилно наградити, а при молитвама, непрестано ћете бити пред Богом помињани за спасење душа ваших и за живота и по упокојењу као ктитори и приложници ове нове светиње.

субота, 04. октобар 2014.

КРАТКИ УТИСЦИ ПОСЛЕ ОДГЛЕДАНОГ МИХАЛКОВОГ ФИЛМА „СУНЧАНИЦА“ НА СВЕТСКОЈ ПРЕМИЈЕРИ У БЕОГРАДУ

Преосвећени владика Акакије са свештенством на светској премијери филма "Сунчаница" у Сава центру, у Београду

Порука филма „Сунчаница“ је: Не допусти другима да кроје историју твог народа, узми ствар у своје руке!
У основи филма преплићу се две приче из два различита временска периода пре и после бољшевичке револуцији.
Страсна љубавна романса младог царског официра пре, а слом "белих", заробљених од стране "црвених" и њихово погубљење, после револуције.
Кроз дијалоге заробљених белогардејаца пред њихово погубљење шаље се порука да је њихова дореволуционарна равнодушност према либерализму, револуционарству, безбожништву и западним вредностима довела до настрашније и најкрвавије катастрофе по руски народ.
Филм је доста „спор“, помало незграпан за концепт задате теме нарочито када су у питању комичне сцене или сцена у којој је главни женски лик непотребно обнажен. Ако то изузмемо филм је у целини добар чак и надахњујући.
Црвеноармејци престављени сувише благо и уљудно - као пристојни људи, што никако не одговара реално-историјској дивље - крвожедној природи бољшевика.
У филму проницљиви гледалац може наћи пуно корисних порука и симболике, у контексту да се треба учити на грешкама.
Ситуација пре револуције кроз љубавну романсу младог царског официра са девојком приказана је реално. А то нама који идеализујемо дореволуционарну Русију смета. 
Официр упознаје на пароброду младу девојку за коју мислите да је идеал благочестиве Рускиње, кад – имамо шта да видимо: нису ни име једно другоме сазнали, а већ су у кревету. Главни јунак филма, бели официр, у секвенцама филма временски смештеним у дореволуционарни период, одбија позив побожног дечака да иде у цркву на службу. Када школарац главног јунака са поверењем пита о учитељу који у школи деци тајно и ван школског програма проповеда дарвинизам и атеизам, царски официр уместо да одбрани веру и раскринка револуционарну атеистичку агитацију равнодушно одговара дечаку: истина је оно у шта верујеш... У дечаку се тада руше сва дотадашња уверења о животним вредностима, о вери, о цару, о Цркви...


У филму је присутна суптилна критика свештенства дореволуционарне цркве која је такође на месту и одговара историјским чињеницама. 
Кроз дешавања на пароброду сликовито је приказана дореволуционарна апатична хедонистичка идила тадашње аристократије коју успева да забави комични мађионичар шарлатан иначе, по убеђењу марксиста. 
У бодљикавом жицом ограђеном простору где су црвеноармејци сместили заробљене припаднике Беле армије један ватрени козак говори својим саборцима да су требали све револуционаре да у своје време погубе и да на такав начин не дозволе ширење револуције. Присутни белогардејци га проглашавају за неуравнотеженог лудака. Један од њих да би потврдио верност новој црвеној власти га чак издаје и ватрени козак нестаје. 
Још увек верују у „добру идеју“ демократије и либерализама али ускоро сви схватају докле их је равнодушност према револуционарном злу све довела.
Већина њих је својевремено, док се још могла зауставити револуција говорили "шта ме брига шта се дешава, то се мене лично не тиче". Кошмар револуције их је отрезнио али прекасно. 
Једну од грозоморних тековина револуције - еманципацију жене и феминизам сликовито дочарава јеврејка комунистички комесар која победнички урла на беле официре бестидно их понижавајући.
Игром случаја се испоставља да је тај побожни дечак који је питао белог официра за заблуде које је ширио учитељ-комуниста, у периоду после револуције главни црвеноармејски егзекутор. 
Они један другога пред саму егзекуцију препознају. Бивши побожни дечак, сада главни комунистички егзекутор стоји и гледа погубљење белогардејаца и козака и међу њима официра са којим је причао о Богу када је био школарац. Креће да се прекрсти али му спојена три прста само на трен застају на челу јер ипак одлучује да се не прекрсти. У наставку покрета враћа руку доле, окреће се и одлази. 
Док иду на погубљење белогардејци и козаци се моле Богу певајући тропар Часном Крсту из кога је намерно или случајно изостављено спомињање Цара. Имајући у виду да је Црква подржала абдикацију Цара и прихватање демократске владе Керенског и та корекција тропара чини се историјски веродостојном.
Док иде одјавна шпица филма, уз коју су приказани непрегледни ликови побијених белогардејаца, док је сала Сава центра још у мраку, на сцену излазе козаци у униформама и са белим шубарама, да би тренутак касније, осветљени сноповима рефлектора торжествено певали: „Боже Царја храни“. При томе химну је дирљивим речима најавио сам Михалков, а треба имати на уму да је баш његов отац био аутор и Совјетске химне (1944) и данашње Руске химне (2001). Извође народне химне Руског царства „Боже Царја храни“ тренутак је када се читава сала дигла на ноге. Следи буран аплауз, а затим Михалков каже: Сад вам је јасно зашто је филм одбијен у Венецији...
Ако се симболика и поруке филма „Сунчаница“ правилно разумеју, онда је то успешно остварење које има своју тежину, у данашње време великих политичко-верских превирања, јер нас подсећа да су управо начин живота и схватања у дореволуционарној Русији били узрок крвавој револицији.

Нема коментара: