Позивамо све православне хришћане на стојање у Истини, на покајну молитву и јединство око своје Свете Мајке – Светосавске Истински Православне Цркве. Духовни препород сваке људске душе и друштва у целини могућ је само кроз покајање и саборно учешће свих нас у Телу Христовом, у Коме дејствује Дух Свети – Дух Истине и Љубави. Губитак истинске саборности у друштву води ка губитку причасности Телу Христовом, ка губитку дејства благодати Духа Светога на то друштво. Благодатно дејство могуће је само кроз Истинску Цркву Христову. Схватајући то, савремени пали свет, руковођен непријатељем нашег Спасења, покушава да Истинску Цркву замени духовним сурогатима и лажним црквама. Стога за Православног Хришћанина ништа не може да буде важније од правог препорода кроз Истински Православну Цркву, чисту Невесту Христову, која чува верност свом Небеском Женику. Изван Цркве немогуће је истинско духовно исцељење и препород појединца и нације.

понедељак, 9. новембар 2015.

ИСТОРИЈА ПРОГОНА УТЕШИТЕЉЕВА

Протесни плакат
ПРОГОН ПРАВОСЛАВНИХ МОНАХИЊА
од стране владике Јована шумадијског и
општине Сопот на челу са Жиком Милосављевићем

УТЕШИТЕЉЕВО
Наш стари манастир Стејник налази се на планини Јелици код Чачка, задужбина је породице Мрњанчевић из XIV века, а посвећен је светом Јовану Крститељу. Св. преподобномученици ђакон Авакум и игуман Пајсије су управо из овог манстира кренули на пут исповедања вере Христове, са кочевима на раменима, певајући песму: „Нема лепше вере од Хришћанске, Срб је Христов радује се смрти“.
Манстир је неколико пута кроз историју био до темеља разаран. Пре Другог светског рата, свештеномученик Николај Жички га је лично обновио, и ту настанио монахињу Јулијану, коју је замонашио и духовно руководио. Св. Владика Николај је мати Јулијану утврдио у чувању Вере Православне и непристајању на компромисе са безбожницима. Учио ју је како се чува светоотачко предање, што је она верно предала нашем сестринству, својој духовној деци.
До доласка првих искушеница, мати Јулијана је била усамљена и од овога света заборављена а манастир је био запуштен. Прва искушеница која је пристигла, јесте наша данашња игуманија и наследница мати Јулијане, мати Ефросинија. Временом смо, на челу са мати Ефросинијом потпуно обновили ову светињу и у њој живели трудећи се у монашком животу.
Ипак, као и свако зло што се неда прикрити, пред нама се полако откривало страшно отпадништво, издаја православља и пад јерархије српске цркве у свејерес екуменизма. Темељно сагледавајући отпадништво српске патријаршије, молиле смо усрдно Бога да нам помогне да нађемо право решење и избавимо се из канџи екуменизма. Наше трагање за чистотом Православља Господ је благословио и пред нама отворио пут исповедништва. Сложно смо одлучиле да приступимо Српској Истински Православној Цркви.
Српска Истински Православна Црква сматра се неодвојивим делом Српске Православне Цркве и њеним канонским наследником након што су архијереји Српске Православне Цркве отпали од православне хришћанске вере, сарадњом са безбожном комунистичком влашћу, уласком у општење са новокалендарским расколницима (и новопасхалцима) , и органским чланством у Светском савету цркава, које подразумева активно учешће у екуменистичким активностима са јеретицима и другим нехришћанским религијама, огрешујући се на такав начин о Правила светих Апостола, Васељенских и Помесних Сабора и Светих Отаца. У таквим ванредним условима Српској Православној Цркви је обновљен канонски епископат рукоположењем српског епископа од стране епископата Руске Истински Православне Цркве (Архијерејски Синод којим председава Његово високопреосвештенство архиепископ Тихон Омски и Сибирски), који имају Апостолско прејемство и Духовно наслеђе Руске Православне Заграничне Цркве и Руске Православне Катакомбне Цркве, а ове од Руске Православне Цркве пре Бољшевичке револуције.  
Јавним документом смо исповедиле прекид општења са екуменистима СПЦ, наводећи у њему разлоге који су нас на такав поступак навели. Документ смо послале лично нашем бившем надлежном епископу Хризостому Банатско-жичком као и чачанском свештенству.
Одговор екуменистичке СПЦ на наше ревновање и жељу за чистотом православља, био је брутално избацивање нашег сестринства из манастира, који смо саме својом љубављу и радом обновиле. Истеране смо без милости на ливаду испред манастира. Нисмо знале куда ћемо осим да идемо за Христом. Убрзо нам је један од верника уступио омању сељачку кућу надомак Чачка, где смо наставиле у крајње скромним условима свој монашки живот. Самом милошћу Божијом створили су се услови да почнемо изградњу свог новог манастира. Одабрале смо најненасељеније место, јер нигде ближе и небисмо смеле да градимо због непријатељски насторјених црквених власти. Врло брзо под Божјим покровом, али не и без проблема које је правила српска патријаршија, никао је наш нови скромни манстир у Кучајским Планинама, у околини Бора, манастир Нови Стјеник. После десет година живота у планинско пустињском манастиру, молећи се Богу да благослови нашу жељу, основале смо метох нашег манастира. Из велике љубави према Србији и верном народу желеле смо да манастир Истинске Православне Цркве буде свима лако доступан, на утеху и спасење народа. Господ је остварио нашу молитву и убрзо смо добили средства којима је 2011. године, у селу Раља, надомак Београда  купљено имање за остварење наше замисли тј. изградње метоха (испоставе) манастира Нови Стјеник.
Имање је прозвано Утешитељево. Те године, одмах по куповини, у великом шатору на имању је, на дан Духова (Св. Тројица), уз присуство великог броја верника и гостију одслужена прва света Литургија.
Крајем марта месеца 2012. године, на Утешитељеву је од багрема посечених на имању саграђена, тачније склепана, малена колиба у коју се, по благослову преосвећеног Владике Акакија, уселио јеромонах Максим, сабрат манастира Коштунићи. Улога јеромонаха Максима била је да у својству првог житеља Утешитељева припреми основне услове за долазак и живот неколико монахиња из манастира Нови Стјеник.
Где живе монаси тамо је за њих  неопходно саградити богомољу како би могли да обављају своју основну дужност – узношење молитава Вишњем Богу. Пошто су изненада стигли неки новчани прилози наших Срба из далеке Аустралије, решено је, без неких озбиљнијих планирања, да се уз постојећу колибу направи засебна већа дашчара - колиба. Та већа, засебна колиба замишљена је као привремени храм у којем би се обављала сва црквена богослужења у периоду док се не прикупе већа новчана средства као и сва потребна документација (грађевинска дозвола, прикључци за воду и електричну струју) за изградњу тврдо зиданог храма.
Изградња овог објекта текла је врло успешно и брзо, а како су радови одмицали стизали су и нови новчани прилози тако да је првобитна замисао о простој колиби-дашчари, обогаћена алуминијумском столаријом, изолацијом, унутрашњим облагањем зидова гипсаним плочама, спољном стиропор фасадом итд. У току изградње, у полузавршеном објекту на дан славе Утешитељева – празника св. Педесетнице (Духова) 2012. године одслужена је архијерејска Литургија уз присуство доста верног народа као и заинтересованих мештана села Раља чије је присуство код нас разгневило свештенике при сеоској цркви. Крајњи исход  овог аматерског грађевинског подухвата био је заиста за све нас неочекивано величанствен јер су, треба напоменути, у већини радова главни извођачи били наши верници аматери.

Градња колибе и скромног храма

У том тренутку нико није ни помишљао да ће општина за такву врсту такорећи склепаног од дасака објекта који се налази ван села, далеко од било каквих урбанистичких планова, потраживати грађевинску дозволу. Ипак, пошто је завршени објекат испао изванредно леп и величанствен постојала је доза страха да би званична црква могла покренути у општини питање његове легалности јер се њихово свештенство Раље и Сопота већ било поприлично узнемирило због оснивања манастира Српске Истински Православне Цркве на простору општине Сопот.
У међувремену појавио се приложник који се понудио да о свом трошку изгради тврдо зидани приземни конак од неких педесетак квадрата. Урађен је пројекат, добијена је локацијска дозвола и у општину је око првог октобра 2012. предат захтев за грађевинску дозволу коју су општинари, по актуелном закону, дужни да издају у року од осам дана.  Због, како ће се касније показати, оправданог страховања да ће званична црква кад тад поднети пријаву у општини планирано је да се постојећа дашчара по добијању дозволе за тврдо зидани конак пријави као његов помоћни објекат и да се на такав начин сви објекти легализују и обезбеде од очекиваног напада званичне цркве. Пошто смо већ ушли у прохладан јесењи период, овај богољубиви добротвор се бринуо да колиба о. Максима није адекватна да се у њој безбедно презими, те је инсистирао да се са изградњом тврдо зиданог конака почне и пре добијања грађевинске дозволе. Пошто је комплетна документација за грађевинску дозволу предата и ушла у процедуру, надајући се да ће дозвола по закону врло брзо бити издата, започели смо радове на темељима мале стамбене куће. Ископани су темељи, ангажовани су мајстори који су поставили арматуру и темељи са плочом су изливени.
Надлежни епископ званичне српске цркве, Јован шумадијски је у јавним беседама у цркви отворено позивао народ на линч, убацивајући смутњу међу верне и постичући на мржњу и подозрење, учећи људе да треба да се супротставе опасној секти и да нас, и наш манастир сравне са земљом. У другој недељи октобра месеца, како су нам јавили наши познаници из Сопота, по налогу  истог епископа, председника општине Сопот Жику окупирало је мноштво агресивних попова (више од десет њих), који су инсистирали да се на Утешитељеву поруше нелегалани објекти и да се не дозволи да се било шта тамо убудуће гради. „Оне оданде треба очистити!“ - гласио је њихов ауторитативни захтев упућен лично председнику општине.  Узгред, вреди напоменути да се нико од мештана не сећа да се на територији општине Сопот било шта икада званично рушило, нарочито ако место градње не нарушава никакве урбане и инфраструктурне планове као што је случај са Утешитељевом.

Владика Јован шумадијски и космајско свештенство
После ове ултимативне, а за председника општине застрашујуће посете попова, машинерија спреге државе и званичне цркве се покренула, а њени густи тамни облаци злослутно су прекрили до тада тихо и мирно Утешитељево. До тог тренутка љубазни и предусретљиви службеници општине постали су непредусретљиви, нервозни, непријатни и груби. Дани и недеље су пролазили, а грађевинска дозвола није издата. Испоставило се да је, по директиви епископа Јована шумадијског, председник општине Сопот Жика Милосављевић све стопирао. На наше питање да нам објасне шта се дешава у вези са издавањем дозволе добијали смо нејасне, нељубазне и нервозне одговоре који су кулминирали одбијањем службеника да нам издају потврду да је документација за издавање грађевинске дозволе давно предата, без које ми не можемо да уложимо жалбу. Наишли смо на потпуни непробојни зид ћутања администрације. Ускоро нас је на Утешитељеву посетила и грађевинска инспекција која је премерила све објекте, а као резултат те посете - изненађујуће експедитивно, у року од само пар дана издат је налог за рушење свих постојећих објеката, па чак и темеља куће за коју смо већ одавно требали да добијемо дозволу. Овакав нагли преображај до сада мирне и надасве толерантне општине у агресивно, бескруполозно и убитачно оруђе у рукама званичне цркве уперено против нас шокирао је све, како нас, тако и мештане који још увек не могу да верују шта се дешава.

Председник Жика са портретом Тита у својој канцеларији
У међувремену о. Максим се сусрео и са неколико веома непријатних ситуација у Сопоту. Космајски архијерејски намесник поп Љубиша Смиљковић из Сопота га је срео на улици и вербално малтретирао и вређао претећи му. Другом приликом на једном грађевинском стоваришту, његов син (који је познат полицијским досијеима)  насилно и непријатељски расположен, уз прећутну подршку неколицине присутних људи, испитивао га је да ли се потчињава епископу Јовану, када је он дао  негативан одговор истерао га је одатле уз претње да ће му поломити ноге ако га опет виде на територији општине Сопот.
Оно што се кроз ове претње најављивало, нажалост, у среду, 23. јануара 2013. у 20:30 h се и обистинило. Тројица маскираних нападача, са фантомкама на глави, упали су на имање Утешитељево, и у монашкој колиби готово на смрт металним палицама претукли јеромонаха Максима, чије је послушање било да се брине о овом, тек установљеном молитвеном месту. Потом су дрвени храм полили бензином и покушали да га упале.
Нападачи су јеромонаху Максиму нанели тешке повреде: двоструки прелом једне ноге, повреду друге ноге, бројне контузије по телу уз подметање пожара. Нестали су под окриљем ноћи, нагло, као што су се у својој злокобној и богоборној намери појавили под окриљем таме. Чудом Божијим, црква иако направљена од дрвета и стиропора није изгорела, нагорео је само трем.
Јеромонах Максим је са тешким телесним повредама ноћу пребачен у Дом здравља у Сопот, а одатле на ВМА, где му је указана стручна медицинска помоћ.
Увиђај о овом терористичком акту извршили су инспектори Полицијске управе за Град Београд - испостава у Сопоту, снимљени су трагови нападача, а током увиђаја су пронађени и делови металне шипке којим су покушали да убију јеромонаха Максима као и празни канистери којим је подметнут пожар.

Нагорео зид храма у подметнутом пожару
Владика Акакије је током ноћи из Деспотовца одмах дошао на Утешитељево, такође одмах се тамо нашла и Мати Игуманија Ефросинија новостјеничка, као и неколико верника. По благослову Владике Акакија ујутро је одмах одслужена благодарствена Литургија као благодарност Богу који је сачувао о. Максима од тежих повреда и због чудесног неширења подметнутог пожара. 
У години када Србија, са највиших државних и црквених места поручује да ће достојно обележити 1700 година Миланског едикта, у знак сећања  на правни акт којим је цар Константин даровао хришћанима слободу исповедања вере, насрће се на живот једног монаха. Само зато што припада Цркви која не одступа од светоотачког предања, светосавља и Правосланог исповедења вере. Српски Истински Православни хришћани, и у години јубилеја Миланског едикта, враћају се у време пре цара Константина. Јуче су претукли монаха на Утешитељеву, покушали да запале храм, шта следује сутра? Какви се то нови колосеуми и арене припремају Истински Православним хришћанима? Пред које дивље звери ће их бацати и на какве муке стављати?

Део телесних повреда о Максима нанесеним металним шипкама
До нас су долазиле узнемирујуће вести. Те вести су говориле како поп Љубиша из Сопота по налогу владике Јована (Младеновића) хушка народ против верника Истински Православне Цркве који се молитвено сабирају, и против  јеромонаха Максима, свештенослужитеља манастира Утешитељево у Раљи. Они који се Бога не боје и закона не плаше, а још мање имају стида, планирали су  да лажима заведу наивне и поведу их против нас како би извршили погром над Утешитељевом. Знала је то и локална полиција, па смо били ваљда једини православни храм у Србији чије је радосно вече уочи рођења Богомладенца обезбеђивала полицијска патрола, јер је постојала дојава да ће ту ноћ из Раљске цркве, верници СПЦ на челу са својим свештеником Славишом кренути у напад на Утешитељево. Ипак, тада се, слава Богу није ништа десило.

Полицијски увиђај
Бадње вече и дан Рождества Господа Исуса Христа на Утешитељеву су прослављени торжествено, радосно, како и доликује дану који весели свако људско срце. Није било инцидената. Али, неколико дана после јеромонах Максим је нападнут док је био сам у манастиру, и то што је пред маскираним нападачима избегао смрт захваљујемо само милостивоме Богу!

Лечење о Максима
Јеромонах Максим је по благослову преосвећеног владике Акакија премештен са Утешитељева на службу и опоравак у Ћирилометодијевски манастир Врдник на Фрушкој Гори, а три новостјеничке монахиње премештене су из манстира Нови Стјеник на Утешитељево. На дан светог великомученика Евстатија Плакиде 2. октобра 2013. године по грађанском календару доње Утешитељево (доњи ниво имања) је званично постало женски манастир посвећен, како је одавно планирано, новопрослављеној светитељки преподобној Екатерини Леснинској и Хоповској.
Пар месеци после доласка монахиња, у ноћи између суботе на недељу, 5. јануара 2014. Утешитељево је поново нападнуто. Наиме, око три сата ноћу непозната особа (или особе) догурала је контејнер који је стациониран на неких стотинак метара од улаза на доње Утешитељево и гурнула га са горњег пута на дашчару у којој смо сада већ боравиле ми, монахиње. Гурнути контејнер који се уз велику буку скотрљао низ низбрдицу зауставила су дрва припремљена за огрев тако да није ударио у сам објекат. Због страха нисмо смеле да изађемо напоље да видимо шта се дешава, потом смо чуле и кораке испред саме кућице. Када је свануло позвале смо полицију која је одмах дошла и на лицу места направила увиђај. Полицајци су нам скренули пажњу да убудуће, чим приметимо било шта сумњиво, одмах позовемо полицију јер они из полицијске станице у Раљи могу да дођу у року од пет минута. Полицајци су обећали појачано обезбеђење током Божићних празника, а нарочито на Бадње вече као и гудину пре јер су постојале претње да ће локални попови СПЦ-а са нахушканим верницима доћи на Утешитељево да се обрачунају са "секташима", како су нас они погрдно назвали.

Контејнером нападнут манастир
Борба за добијање грађевинске дозволе се свих ових година безуспешно наставља. Новостјеничка игуманија Ефросинија, која је и старешина новостјеничког метоха Утешитељево, уз сву своју упорност, знање и жртвовање времена и снаге да добије дозволу и да спречи рушење постојећих привремених објеката и темеља, већ пуне три године остаје без жељених резултата. Захваљујући надчовечанском труду и самопрегору  наше Игуманије за сад  још ништа није срушено, међутим прогон се свом жестином наставља.
Мати Игуманија је разговарала са председником општине Жиком као и са свим одговорним лицима који су задужени за издавање грађевинске дозволе и спречавање или извршење рушења, међутим никакву утеху и подршку није добила нити наду на решење постојећег проблема, чак јој је отворено речено да без обзира шта предузме и уради, грађевинску дозволу неће добити никад. После таквих одговора Мати Игуманија, ипак није губила наду, заобилазећи локалне органе у Сопоту, обратила се другостепеном органу у Београду, Секретаријату за имовинско правне послове и на тај начин успела да одложи рушење.
Тако се живот нас утешитељевских монахиња наставио у неизвесности три године у сасвим непримереним и надасве бедним условима, без реалне наде да ће се било шта променити у скорије време.
На Утешитељеву живимо у малој дашчари која је обложена стиропором, али која и поред тога не пружа никакву заштиту од зиме, а под претњом је рушења. У две собице су смештене све личне и манастирске ствари, цела  наша имовина и ту се одвија сав живот. Поред те две собе налази се трпезарија и мала кухиња, уз кухињу је прислоњена шупица за складиштење хране. У шупици је лети неподношљиво вруће тако да храна пропада од врућине, а зими је хладно тако да све мрзне, па је тај простор једино заклон од кише. У кухињи се кува на дрва у јако скученим, тешким и нехигијенским условима. Трпезарија у којој има само три већа стола и клупе, служи за обедовање и примање гостију, а по потеби се користи за ручно прање веша када је напољу хладно, спремање зимнице и за све остале послове који захтевају већи простор од 3 квадратна метра. У склопу манастира не постоји купатило, за потребно одржавање хигијене, нити икакав мокри чвор, јер не можемо добити воду и струју док не добијемо грађевинску дозволу. Зими је не могуће загрејати ове дашчаре, што је почело да нарушава наше здравље. Због недостатка простора у кућици Игуманија живи у маленој камп приколици која због хладноће не може да се користи зими.

Неадекватни услови за живот
Због свих ових чињеница, а понајвише због зиме коју је тешко преживети у тако неодговарајућим условима, а узимајући у обзир претњу да дозвола за градњу никад неће бити издата, Мати Игуманија је одлучила да поново покуша да обезбеди својим монахињама нормалан, тврдо зидани дом. Највећи разлог и покретач ове смеле и очајничке одлуке, да се и поред претње рушењем поново почне градња без издате грађевинске дозволе, био је наравно изненадни новчани прилог од једног верника који је сазнао за тешке услове живота монахиња. Игуманијин план је био да почне  градњу куће, а затим да временом све легализује кад се створе повољни услови за то. Свима је познато да се у Србији слични објекти толеришу, а посебно у периоду када је у целој држави покренут закон о општој легализацији, нарочито када су у питању објекти који никако не ремете инфаструктуру и урбанистички план, као што је то у нашем случају. Почетком октобра месеца текуће године започели смо изградњу скромне куће од око 50 квадрата. По пријави  СПЦ попова у самом почетку радова инспекција је обуставила даљу градњу и невероватном брзином издала налог за рушење. Објекат је остао незавршен, а ми смо принуђене да још једну зиму преживимо у дашчари.  
Незамисливо је да се у двадесет првом веку када се свуда по свету фанатично пропагирају људска права и верске слободе, у општини Сопот спроводи верска дискриминација, нетолеранција и мржња према православним монахињама и то само зато што нас је екуменистичка српска црква прогласила непожељном сектом.
Нама је ускраћено основно људско право - право на нормалан живот, једино из разлога што се боримо за чистоту Православља и што непристајемо на курс екуменистичке СПЦ која је издала Православље и Светосавље!

Монахиње манастира Утешитељево,
Раља, општина Сопот



1 коментар:

Unknown је рекао...

Uvek me tuga uhvati kad ovih dana citam o progonu i zabranama nasih monahinja i Utesiteljeva.Ali uporedo sam tim osecam i divljenje jer me motivisete vasom verom i pozrtvovanoscu kojom zracite u jako skromnim uslovima.Znam da monaski zivot trazi odricanja i zivot bez lagodnosti ali vi zasluzujete vise.Nisam vas jos sve upoznao ali i to mi je dovoljno da zakljucim o kakvom se podviznickom zivotu radi.Vas brat Dejan