Ритуално убиство последњег руског цара

Свети царе-мучениче Николаје моли Бога за нас!

17. јула 2022. навршило се 104 године од убиства руске царске породице и благоверног хришћанског самодржавног Господара и Цара Николаја II Романова. 

Ово убиство није обично политичко убиство, како се оно покушава представити, већ је мистичан чин, који у себи садржи дубок и страшан тајанствени апокалиптични смисао. Шта више, оно је ритуални обред који су извршили земаљски носиоци тајне безакоња. А „Тајна безакоња“ (2.Сол.2,7) је делатност супротстављена „тајни побожности“ (1.Тим.3,16), сатанска човекомржња, супротставаљена Божијем човекољубљу. И као што је тајна побожности - јављање Богу у телу, Божански домострој људског спасења, тако је тајна безакоња сатански домострој људског поробљења и погубљења. Против тајне Божије, тајне Христове – Цркве, поставља се тајна сатане, тајна зла. Она је нека врста тајне која долази из пакла, која улази у овај свет ради припреме доласка човека безакоња, Антихриста. А бивши богоизабрани јеврејски народ, који је некада био земаљски носилац тајне побожности, одбацивањем и убиством Христа, постао је сатаноизабран и као такав земаљски носилац тајне безакоња. 

Дакле, при сагледавању убиства последњег руског цара, морамо прихватити чињеницу да се суочавамо са нечовечном силом Зла, која тактички, веома вешто и неприметно од очију светске јавности, припрема долазак светског (глобалног) архитиранина Антихриста.

Пре свега, треба да знамо да се корени јудеобољшевичке октобарске револуције, из које је проистекло ово убиство, не налазе само у енглеској (1649.) и француској (1789.) револуцији, које свакако нису протекле без јеврејског утицаја, него у богоборној револуцији јеврејског народа која је свој врхунац достигла богоодрицањем и богоубиством, а која се одиграла скоро две хиљаде година раније.

По директном наређењу вође револуције Владимира Иљича Лењина, по мајци Марији Бланк, Јеврејина и Јешуе Мовшевича Свердлова, такође Јеврејина, у ноћи 17. јула ритуално је убијена Царска Породица благоверни самодржавни Господар Цар Николај II Романов, његова супруга благоверна Царица Александра, царевић Алексеј и ћерке царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне до смрти свом Господару. Готово је извесно да су у егзекуцији узели учешће Јаков Хајмович - Јуровски и Пинхус Вајнер - Војков, обојица Јевреји. Учешће осталих уралских чекиста и "странаца" у убиству Романових до данас није расветљено.

Пред само убиство, из Москве је доведен у Јекатеринбург хасидски рабин који се у тренутку убиства налазио у Ипатијевском дому. Поред Соколова, о присуству рабина, у својим мемоарима, издатим 1920. године, сведочи дописник енглеских новина "Тајмс", Р. А. Вилтон, који се налазио у Соколовљевој истражној комисији у својству шефа фотолабараторије. Он наводи сведочанства локалног становништва и заробљених чекиста - стражара Ипатијевског дома, да је из Москве са Голошчјокином пред само убиство у Јекатеринбург дошла група људи, смештена у оближњи хотел, међу којом се по својој спољашности истицао човек са дугом црном брадом. 

Како рекосмо, у досадашњим историјским истраживањима састав убица царске породице није тачно утврђен. Постоје разна, често опречна сведочанства. Очигледно је да заробљени чекисти при испитивању од стране Соколовљеве комисије нису открили све тајне везане за убиство царске породице. Тачан састав убица још више замагљују хвалисави "мемоари" уралских чекиста из групе обезбеђења Ипатијевског дома у време убиства, стварних или по задатку самопрокламованих цареубица. Такво очигледно испланирано замешатељство опречних информација и тобожњег заборава имена и презимена саучесника, указује на испланирану и из једног центра координисану намеру сакривања тачног састава непосредних убица царске породице. Често наилазимо на тврдњу да су већина убица били некакви "Латиши", тј. Летонци и аустроугарски ратни заробљеници за које су још Соколовљева истраживања утврдила да су "Латиши" и "Аустроугари" само конспиративни називи под којим се подразумевала мистериозна група придошла из Москве, која није знала руски језик. Соколов у свом записнику наводи да су заробљени чекисти потврдили сазнања да су у Ипатијевском дому присуствовали људи са којима су Јуровски и Голошчјокин разговарали на немачком и хебрејском, што нас наводи на закључак да су стварне убице пре били мистериозна група из Москве, него којекакви "Латиши", Аустријанци и Мађари. У прилог тврдњи о учешћу аустроугарских заробљеника у цареубиству често се наводи да је један од непосредних убица био Мађар Имре Нађ, каснији највиши функционер комунистичке републике Мађарске. Чак да је то и истина, истраживања говоре да је његово право презиме било Гроц и да је по оцу био Јеврејин, као и то да му је жена такође била Јеврејка. У сврху сакривања стварних убица, Јуровски је као командант дома Ипатијевих издао документ који поименце одређује учеснике стрељачког вода егзекуције царске породице. У документу стоји низ небитних имена аустроугарских ратних заробљеника, а да је реч о намерном дезавуисању доказује промакли детаљ датума издања документа - 18. јул, дакле дан после екзекуције. 

Царски мученици су заклани и многократно избодени бодежима, као при корбану (хебрејски назив за јеврејско ритуално жртвоприношење), са обилним испуштањем крви, која би се пажљиво прикупила за њено касније коришћење у ритуалне сврхе. О оваквом начину убиства сведочи и бољшевичка историографска грађа. У својим мемоарима "Кроз непријатељске вихорове" које је 1962. лично предао Хрушчову чекиста Михаил Медведев (по званичној совјетској историографији, непосредни учесник цареубиства) наводи да је ликвидација царске породице по првобитном плану требала бити извршена клањем кинжалима (камама). Клање је наводно "у ходу" преиначено у стрељање. Уопште, тешко је поверовати да је тако важно дело ликвидације цара Николаја II Романова и његове породице, начин погубљења и уништења њихових тела, од московског врха поверен импровизацији УралСовјета и регионалном уралском одељењу ЧК без строгих наређења и прецизних инструкција какве су при овако важним акцијама неизоставно слане под ознаком "секретно" од стране демонски прорачунатог бољшевичког тријумвирата Лењин - Свердлов - Троцки. Тим пре што је Голошчјокин пред само цареубиство лично ишао у Москву по инструкције.  

У сутерену Ипатијевог дома, у соби у којој је убиство извршено, нађени су царском крвљу исписани кабалистички симболи који само потврђују чињеницу да је убиство имало ритуални карактер – обезглављења Русије као православног Царства, последњег у свету. Пронађени симболи су од стране Соколовљеве истраживачке комисије дешифровани као кабалистички натпис: 

„Овде је по налогу тамних сила Цар принесен на жртву. О чему се обавештавају сви народи.“

По обављеном убиству хладним оружјем, бољшевици су пуцали из револвера по зиду како би исценирали стрељање, са намером да се сакрије ритуална природа убиства царске породице. Чак и ова званична верзија убиства стрељањем, садржи језиви детаљ, да су сва тела, нека од њих још увек жива, непосредно по стрељању била многократно пробадана бајонетима. Оваква бољшевичка подвала не треба да чуди, јер је цео процес чувања царске породице у Ипатијевском дому као и саме припреме за њихову ликвидацију пролазио кроз постојана блефирања, досетке и преваре. Исценирани трагови пуцања на зиду сутеренске собе Ипатијевског дома и данас многе наводе на погрешан закључак да је царска породица стрељана. 

Кад је ритуално убиство обављено, царске главе су одрубљене и спаковане у раније припремљене посебне металне сасуде напуњене алкохолом, док су тела исечена на комаде и спаљена керозином. Спаљени остаци су поливени сумпорном киселином и на крају бачени у Гањинску јаму. Да би се потпуно уништили и најмањи трагови злочина, у јаму је бачено и неколико граната. 
Јеврејин Шаја Исајевич – Голошчјокин, уредно спаковане одрубљене главе царске породице односи у Москву и лично их уручује Лењину, Свердлову и Троцком, где је са њима провео пет дана. О аутентичности одрубљивања, паковања и слања царских глава сведоче истраживања Соколова. Као прилог томе, Соколов наводи резултат детаљног просејавања земље у Гањиној јами и околини, где није пронађен ни један делић зуба царске породице, а познато је да се зуби не могу уништити киселином и ватром. Да ли су царске главе чуване у Москви или су прослеђење некоме у иностранство не може се утврдити. Постоји уврежено мишљење да су одмах по смрти Лењина (1924.) главе смештене (под Лењинове ноге) у окултну грађевину његовог маузолеја - зигурата, где се и данас ритуално победоносно чувају.

О свему овоме у својој књизи "Убиство царске породице и чланова дома Романових на Уралу" издане 1922. у Владивостоку, пише белогардејски генерал Михаил Константинович Дитерихс, који је пре револуције и грађанског рата у Русији учествовао у борбама за ослобођење Србије и дао значајан допринос пробијању Солунског фронта. Као учесник грађанског рата на страни белих и као командант чехословачког корпуса, генерал Дитерихс се пробио до Владивостока и тамо подржао адмирала Колчака који је осам дана по убиству царске породице успео да од црвеноармејаца ослободи Јекатеринбург, где одмах формира комисију за истраживање убиства царске породице, а генерала Дитерихса именује за њеног главног руководиоца.

О јекатеринбуршком цареубиства Дитерихс дословно каже:

"Начин убиства царске породице издваја се од других политичких убистава по нарочитом зверству и фанатизму. Оно ће по значају, карактеру и смислу страшно утицати на будућу судбину руског народа."

М.К. Дитерихс у својој књизи још наводи: 

"Јеврејски народ је то зло, тај народ синова лажи, који покушава да на сваки начин на земљи успостави своје царство, царство антихришћанско и да покори цео Хришћански свет...".

Истрагу убиства царске породице по наредби Колчака од Дитерихса преузима Николај Алексејевич Соколов, угледни судски иследник из дореволуционарног периода царске Русије. Он је лично руководио главном истрагом места и шире околине злочина. Прекопао је и просејао сваки педаљ земље на местима везаним за убиство и уништење тела жртава. Саслушао је заробљене црвеноармејце од којих су неки били стражари Ипатијевског дома као и јекатеринбуршке становнике очевидце дешавања везаних за убиство царске породице. Соколов је између осталог успео да дешифрује пронађене телеграме упућене УралСовјету. Један од њих је гласио:

„Од поглавара светског свејеврејског савеза у Америци Јакоба Шифа: Тражим да се ликвидира цела породица“.

У истрази је учествовало око хиљаду људи. Резултат ове опсежне истраге био је фасцинатан, сакупљено је мноштво материјалних доказа, веома значајних исказа сведока и резултата више десетина судских вештачења. Соколовљева непосредна истрага, започета 4. марта, завршена је 11. јуна 1918. неколико дана пре поновног бољшевичког заузимања Јекатеринбурга. 

Соколов је наставио истрагу овог злочина све до своје смрти у емиграцији. 

1921. из његовог стана у Берлину нестало је 7 томова официјелне истраге, који су се по неким сазнањима убрзо нашли у бољшевичкој Москви.

Без обзира на губитак дела документације, Соколов је 1924. у Француској издао прву књигу на ту тему: N.A. Sokoloff: Enquête judiciaire sur l’assassinat de la famille impériale russe. Paris: Payot, 1924.

Главни иследници убиства царске породице генерал М. К. Дитерихс
 и судски иследник Н. А. Соколов

После изласка ове значајне књиге Соколов је од стране чувеног америчког произвођача аутомобила Хенрија Форда, познатог по својој антијеврејској борби, позван да отпутује у Америку. Форд га је позвао у својству главног сведока за припремани велики међународни судки процес против јеврејејске светске завере у коју је била уплетена и банкарска кућа коју је основао јеврејски банкар Јакоб Шиф, главни финансијер револуције у Русији. Соколов је поседовао богату архиву необоривих доказе да су убиство царске породице организовали Јевреји, као и то да је почињено корбан - ритуално убиство. 

Пред сам пут у Америку, по званичној верзији истраге француске полиције, 42-годишњи Соколов је изненада преминуо у својој кући, у француском селу Салбири, где је и сахрањен. Руски бели емигранти су били убеђени да је Соколов убијен. На његовом надгробном крсту су уклесали: "Правда Твоја - правда во вјеки" (Пс. 118:142). Припремљен материјал за Фордов велики међународни судски процес није пронађен у заоставштини Соколова, а сам процес је ускоро повучен због недостатка доказа.

Књига са непотпуним подацима "Убиство царске породице, из бележака судског истражитеља Н.А. Соколова", на руском језику изашла је после његове смрти, 1925. године

Ритуално убиство православног руског самодржца наговештавано је још 1905. током прве револуције у Русији коју су предводили Јевреји Пинхас Рутенберг, Израиљ Гелфанд Парвус и Евно Азеф, штедро финансирани од Јакоба Шифа. Тада је у Њујорку од стране јеврејске општине издата посебна честитка. На честитки је изображен жртвени јеврејски петао (коме се одсеца глава) са главом цара Николаја II уз натпис: „ово је моје жртвоприношење". У Француској, у масонским новинама „Асет о Бер“, исте године, објављен је цртеж са одрезаном главом цара Николаја II уз натпис „Света Русија“. 

Наравно, револуција 1905. није успела, а паклене намере међународног јеврејства и масонерије остварене су 12 година касније, Октобарском револуцијом 1917. године, а наговештавано ритуално главосеко убиство цара тек 17. јула 1918.  

Већ поменути амерички банкар Јеврејин циониста Јакоб Шиф, најмоћнији финансијер руске демократско –социјалистичке –бољшевичке револуције изјавио је по успешном свргавању царске власти и убиству царске породице следеће: 

„Руска револуција је највеће чудо које је за нас Јевреје важније од ослобођења наших предака од египатског ропства“.

"Ово убиство", наводи у својој беседи 1967. год. на парастосу Царској Породици архиепископ Аверкије Џорданвилски, "нема никакве везе са обичним политичким убиством како се оно покушава представити, оно је чин мистичан, који има дубок и страшан тајанствени смисао. И то мистично значење ми увек морамо имати у виду и памтити га, како бисмо правилно оценили све што се збило у Русији и што се данас дешава у свету." 

"У потресној беседи на рођендан Господара Цара Николаја Александровича (1902. год.)," наставља архиеп. Аверкије, "свети Јован Кронштадски је рекао: 

„... Да, посредством православног цара самодржца Господ чува добробит царстава земаљских и, особито, добробит свете Цркве Своје, не допуштајући безбожним учењем, јересима и расколима да је обузму. И највећи светски зликовац који ће се појавити у последње време – Антихрист – неће моћи да се појави међу нама због самодржавне царске власти која задржава срамотно и бесловесно учење безбожничко. Апостол говори да се Антихрист на земљи неће јавити све док буде постојала самодржавна власт. 

Већ дејствује тајна безакоња, каже он, али неће се окончати све док нам се не одузме Онај Који Задржава: И тада ће се јавити безаконик, којега ће Господ Исус убити духом уста Својих (2.Сол.2,7-8)“.

У другој својој беседи свети Јован отворено је говорио о томе како ће

„када се са земље узме Онај Који сада Задржава (по његовом честом тумачењу православни руски цар-самодржац) доћи Антихрист“ (беседa из 1906. године)

У проповеди из 1907. страшно је прорекао:

„Царство руско клати се, посрће, брзо ће пасти. Ако у Русији тако крену ствари и уколико безбожници и антихристи-безумници не буду подвргнути праведној законској казни, ако се Русија не очисти од мноштва плеве – опустеће попут древних царстава и градова, које је правичан суд Божији сатро са лица земље због безбожности и због безакоња... Сирота Отаџбино наша, када ћеш благовати? Само онда, када се свим срцем будеш држала Бога, Цркве, љубави према Цару и моралне чистоте... А шта бисмо ми Руси били без Цара? Наши би се непријатељи брзо постарали да униште и само име Русије, будући да је чувар и заступник Русије, након Бога, Господар Русије – Цар Самодржац: без њега Русија – није Русија.“

Није ли поражавајуће то, како су се дословно испуниле пророчке речи овог великог руског свеца и пророка? Неста Цара – неста и Русије!

И ето, откако нема „Онога који задржава“ – православнога руског цара самодржца, а заједно са њиме и некадашње Русије - Свете Русије (јер СССР и постсовјетску "Руску Федерацију" не можемо сматрати нити звати Русијом, све док се у потпуности не одрекне своје јудеобољшевичке прошлости са све Лењиновом мумијом и стаљинистичким култом "9.мај", прим. прир.) – јасно видимо како је у целом свету започео махнити рад на стварању глобалне јудеократије чије је успостављање услов за што скорију појаву Антихриста. 

Уистину, то могу да не виде само духовни слепци.

Како је све у свету брзо почело да се мења нагоре: какво се гоњење (отворено или тајно) подигло на истиниту веру и Цркву, како су лукаво и умешно, под сваковрсним погодним изговорима, почели да подривају сва негдашња религијска и морална животна начела, какво цинично слободоумље, бестидност и разварт дођоше на њихово место! Ово свеопште одступништво, које, по речима св. Апостола (2. Сол. 22,2-3), треба да претходи Антихристовом доласку, кренуло је да се шири огромним корацима особито након Другог светског рата. Дословно сваки нови дан доноси нам у вези са тим нове и нове депримирајуће вести." 

Овде је свакако реч о победе "јеврејске идеје" о којој је пре 150 година говорио још један велики пророк руске земље: 

„Ближи се  царство Јеврејско, њихово потпуно царство! Ближи се коначна победа оне идеје, пред којом ће се уклонити хришћанство, национални па чак расни понос европских народа. Ближи се материјализам, слепа, животињска жуд за материјалним, што ће се сматрати вишим циљем, уместо хришћанске идеје спасења.“ Ф.М. Достојевски, "Јеврејско питање", глава III, Status in Statu

"Можемо ли се, након свега овога", наставља владика Аверкије, "икако уљуљкивати и настојати да уверимо и себе и друге како је све у реду, да све у свету тече нормално, па чак и напредује? Не би ли то значило – обмањивати и себе и друге?

Сасвим благоразумним, часним и здравомислећим људима сада мора бити савршено јасно какав се страшан мистични смисао крије у ужасном јекатеринбуршком злочину и да он није тек просто политичко убиство, каквих у историји није било мало.

Православни руски цар, а са њиме и царска православна Русија, морали су бити сатрвени, уклоњени, како ништа не би ометало скоро зацарење жидовског Машијаха, противника Христовог – Антихриста.

Управо сада, невољни смо сведоци интезивне припреме за његово зацарење.

Време и рокови, истина, нису нам јасно откривени, али је зато знакова његовог приближавања дато више него довољно. Свакога дана ми гледамо испуњавање тих признака, који све више запрепашћују и умудрују оне који желе и могу још да се умудре."  (Истинско православље и савремени свет, Џорданвил, 1971. стр, 163.)

Заиста, пред нама су се већ одиграла два најважнија и најочигледнија знака која потврђују да живимо у доба појаве антихриста, а то су уклоњење "онога који задржава" и оснивање међународно признате јеврејске државе Израел. Ционистички Израел зачет је Балфоровом декларацијом у исто време када је у Русији покренута јудеобољшевичка револуција. Наиме, британски министар спољних послова лорд Балфор је 2. новембра 1917. издао декларацију којом се Јеврејима обећава домовина у Палестини, а само четири дана после, 7. новембра 1917. у Петрограду је избила јудеобољшевчка револуција  (по старом календару 25. октобра, који у то време још увек био на снази у Русији, те се због тога револуција назвала октобарска). Док је коначна реализација Балфорове декларације уследила одмах по завршетку Другог светског рата, 1948. године, када су уклоњени последњи задрживачи (балканске православне монархије) тајне безакоња. Ова два догађаја произилазе из две главне јеврејске политичке опције - бољшевизма и ционизма. Управо о томе у својој аутобиографији писао Хаим Вајцман, први председник Израела:

"Атеистички орјентисани Јевреји - бољшевици и теисти Јевреји - ционисти потекли су из истог миљеа, често из истих породица, тако да је њихова мајка могла да види тријумф својих синова како у бољшевичкој Москви, тако и у ционистичком Јерусалиму..."

Данас, Израел као политичку творевину тајне безакоња, подржава и штити као најважнији део своје територије највећа светска сила, САД (донекле и Путинова РФ), док јој све европске државе, међу њима и Република Србије, и даље плаћају "холокаустски" данак.

Имајући у виду изнету депримирајућу и застрашујућу стварност ми се молимо светим царским мученицима да узнесу своје свете молитве пред престолом Божијим за наше  поражене и окупиране несрећне отаџбине, руску и српску и за цео савремени свет чија је судбина тако очигледно повезана са судбином православних хришћанских владара и држава.   

Соба црвених комесара, украшена јеврејским натписима, чиститкама упућеним III интернационали, и портретима Лењина, Троцког, Маркса и Свердлова. Перм, 1918. (фотографија урађена одмах по убиству Романових) 

Наредбодавци убиства царске породице:

Јакоб Шиф - Јеврејин

Владимир Иљич Лењин (Бланк) - Јеврејин 

Лејба Бронштајн - Троцки - Јеврејин

Јешуа Мовшевич – Јаков Свердлов - Јеврејин 
Непосредне убице:

Пинхус Вајнер - Војков - Јеврејин, 

Јаков Хајмович -  Јуровски - Јеврејин, 

Шаја Исајевич - Голошчјокин - Јеврејин.

Приредио епископ Акакије Утешитељевски