ПРОРОЧКИ УКАЗ - 362

УКАЗ ПАТРИЈАРХА ТИХОНА бр. 362

7/20 новембар 1920..

„По благослову Његове Светости Патријарха Тихона, Свештени Синод и Виши Црквени Савет су, ради допуне упутства које је већ дато у посланици Његове Светости Патријарха, заједнички размотрили питање неопходности давања инструкција епархијским архијерејима за случај прекида веза између епархије и Више Црквене Управе, или престанка делатности ове последње, те смо на основу ранијих решења одлучили: да Посланицом у име Његове Светости епархијским архијерејима дамо следећа упутства којима би се у случајевима потребе руководили:

1) У случају да Свештени Синод и Виши Црквени Савет из било ког разлога прекину своје црквене административне активности, епархијски архијереј се, ради упутстава за обављање своје службе и ради решавања случајева који се у складу са црквеним правилима шаљу вишој црквеној власти, обраћа директно Његовој Светости Патријарху или особи или установи коју одреди Његова Светост Патријарх. 2) У случају ако се епархија, услед померања фронта (током руског Грађанског рата), измене државних граница и томе слично, нађе изван сваког општења са вишом црквеном влашћу, или ако сама та виша црквена власт на челу са Његовом Светошћу Патријархом из било ког разлога прекине са радом,епархијски архијереј без одлагања ступа у везу са архијерејима суседних епархија ради организовањавише инстанце црквене власти за неколико епархија које се налазе у сличним условима (било у форми Привремене Више црквене власти, било у форми Митрополијске области или нечег другог). 3) Брига око организовања више црквене власти за целу групу епархија које су се нашле у ситуацији описано ј у тачки 2, неизоставна је дужност најстаријег по чину архијереја у означеној групи. 4) У случају немогућности успостављања односа са епископима суседних епархија, све до организовања више инстанце црквене власти епархијски архијереј преузима на себе сву пуноћу власти коју му дају црквени канони, предузимајући све мере за уређење црквеног живота и, ако то делује неопходно, за организовање епархијске администрације у сагласности са условима који су настали,решавајући све случајеве епископском влашћу коју му дају канони, уз сарадњу са постојећим органима епархијске управе (епархијска скупштина, епархијски сабор итд) или са новоорганизованим органима; у случају немогућности конституисања горе поменутих органа нека поступа према сопственом нахођењу. 5) У случају да се стање ствари на које је указано у параграфима 2 и 4 продужи, или да прерасте у стално стање, нарочито ако епископ не може да користи сарадњу органа епархијске власти, као крајњи излаз (у смислу успостављања црквеног поретка) њему се оставља могућност да подели епархију на неколико мањих епархија за које епархијски архијереј:

а) преноси своје право на преосвећене викарне епископе који сада, у складу са Указу, имају права полунезависних епископа, сва права епархијских архијереја, и организују администрацију у складу са локалним условима и ресурсима; б) оснива, саборном одлуком са осталим архијерејима епархије, ако је могуће у свим великим градо-вима своје епархије, нове епископске катедре са правима полунезависних или независних епископа. 6) Епархија настала на начин описан у параграфу 5 чини црквену област на чијем је челу епископ главног епархијског града, који почиње да управља локалним црквеним пословима у складу са канонима. 7) Ако се у ситуацији поменутој у параграфима 2 и 4 нађе епархија која нема епископа, онда се Епархијски сабор или, ако њега нема, свештенство и верни народ, обраћају епархијском архијереју најближе или најприступачније епархије, с обзиром на практичност или односе, и поменути епископ или шаље свога викара да управља удовом (тј. упражњеном) епархијом или сам преузима управљање њоме, поступајући у случајевима одређеним у параграфу 5, а у вези са том епархијом у складу са параграфима 2 и 6, према којима, када су испуњени услови, удова епархија може бити организована као посебна црквена област. 8) Ако се из било ког разлога позив из удове епархије не може очекивати, епархијски архијереј одређен у параграфу 7 преузима бригу о њеним пословима на сопствену иницијативу. 9) У случају крајње дезорганизације црквеног живота, када извесне особе или парохије престану да признају власт епархијског архијереја, он се, када се нађе у позицији поменутој у параграфима 2 и 6, неће одрећи своје епископске власти, него ће формирати парохије и епархију; када је неопходно он ће допустити да се божанске службе савршавају чак и у приватним кућама и на другим местима која су за то погодна, и прекинуће црквено општење са непослушнима. 10) Све мере предузете у складу са овим упутством, касније, у случају обнове централне црквене власти, треба да буду дате њој на потврду”.

Церковније Вједомости, 1926. – бр. 17-18, стр. 6,7.