Позивамо све православне хришћане на стојање у Истини, на покајну молитву и јединство око своје Свете Мајке – Светосавске Истински Православне Цркве. Духовни препород сваке људске душе и друштва у целини могућ је само кроз покајање и саборно учешће свих нас у Телу Христовом, у Коме дејствује Дух Свети – Дух Истине и Љубави. Губитак истинске саборности у друштву води ка губитку причасности Телу Христовом, ка губитку дејства благодати Духа Светога на то друштво. Благодатно дејство могуће је само кроз Истинску Цркву Христову. Схватајући то, савремени пали свет, руковођен непријатељем нашег Спасења, покушава да Истинску Цркву замени духовним сурогатима и лажним црквама. Стога за Православног Хришћанина ништа не може да буде важније од правог препорода кроз Истински Православну Цркву, чисту Невесту Христову, која чува верност свом Небеском Женику. Изван Цркве немогуће је истинско духовно исцељење и препород појединца и нације. Нека је од Христа Србији милост, а Христу од Србије слава и похвала на вјек вјека. Амин

уторак, 28. март 2017.

АПОСТАСИЈА БЕОГРАДСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

ОД ПРАВОСЛАВНЕ
 И СВЕТОСАВСКО- СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ,
 ДО ЕКУМЕНИСТИЧКЕ И КОМУНИСТИЧКЕ ЈЕРАРХИЈЕ 
 АВНОЈЕВСКЕ ПАРТИЈАРШИЈЕ
Прилог за историјска истраживања

Тито као кормилар Авнојевске партијаршије
Побољшање односа са римокатолицима није представљало препреку за побољшање односа са осталим јеретицима. У септембру 1966. у Београду су основане две међуправославне комисије за преговоре са англиканцима и старокатолицима.
Тај догађај запечатио је улазак последње велике аутокефалне Цркве, Српске, у екуменистички покрет. “Обраћење” Српске Цркве у екуменизам постало је могуће са “избором” патријарха-марионете Германа, након смрти неодлучног патријарха Викентија у јулу 1958.
“Претходно су елиминисани сви опоненти. Владика Василије, у то време Епископ бањалучки, ухапшен је у Београду и од стране УДБ-е (комунистичке тајне полиције). Запрећено му је да ће бити враћен у Бања Луку и предат ‘народном суду’ због тобожње ‘контрареволуционарне делатности’, ако не подржи кандидатуру епископа Германа за патријарха. Чим је подржао његову кандидатуру, захваљујући Германовој ‘милосрдној’ интервенцији, био је ослобођен.
Оцу Макарију, игуману чувеног Дечанског манастира, дали су 200,000 динара (око 650 долара) као плату за принудни глас Герману. По повратку у манастир он је дао новац својим монасима и рекао им да се ‘осећа као Јуда’.
Многим делегатима на избору дате су посебне оловке и папир на коме је требало да гласају, како би доказали да ли су одржали обећање дато агентима тајне полиције (две изјаве сведока под заклетвом).
Према сведоцима који су били у патријарховој кући, он је имао партијску књижицу. А када је једном приликом оптужен за проневеру велике суме новца и када му је претило суђење, српски КГБ га је спасао и сам платио тај новац. После тога он је наравно у потпуности био ‘њихов човек’.
Године 1960. архимандрит Јустин Поповић, кога су назвали “савест Српске Цркве”, писао је: “… Атеистичка диктатура је већ изабрала двојицу патријараха… На тај начин она је цинично погазила света права Цркве, а такође и свете догмате”.
Ни једног свештеника који је узео активно учешће у богоборној, злочиначкој, комунистичко-револуционарној, тзв. НОБ, Авнојевска Партијаршија није рашчинила, осудила и предала проклетству
«По упокојењу последњег канонски изабраног Патријарха, Гаврила Дожића – пише јеромонах Акакије – безбожна комунистичка власт је желела да на чело Српске Цркве постави попустљивијег археијереја, који би одговарао њеним захтевима. Природни и од свих верних прихваћени наследник покојног патријарха Гаврила, био је Митрополит скопски Јосиф. Поред њега, део епископата је сматрао да за патријарха треба да буде изабран Митрополит дабро-босански Нектарије Круљ. Избори су заказани 10. јуна 1950. године. Комунистчки режим је за кандидата хтео да наметне Епископа злетовско–струмичког Викентија Проданова. Пошто им није пошло за руком да сломе одлучност Сабора епископа, па да у ужи избор, који се састојао од тројице епископа, уђе и њихов фаворит, чијој се кандидатури нарочито противио митрополит Јосиф, комунисти су помоћу УДБ-е спречили долазак највећег броја чланова Изборног сабора, и тако онемогућили његов рад. Идуће заседање Изборног сабора заказано је за 30. јун 1950. У међувремену УДБ-а уклања двојицу најозбиљнијих кандидата: митрополита Јосифа хапсе и одводе у заточеништво у манастир Жичу, а на митрополита Нектарија врше притисак да се одрекне своје кандидатуре, на шта овај коначно и пристаје. Застрашени таквом бруталношћу комунистичких власти, остали епископи у тројни предлог, поред двојице митрополита, Загребачког Дамаскина и Црногорско–Приморског Арсенија, стављају и епископа Викентија Проданова. Тако, уз велики притисак УДБ-е, Викентије Проданов са само једним епископским гласом бива изабран за патријарха. Иако у свему послушан властима, новоизабрани патријарх Викентије се ипак одупирао неким Титовим замислима, као што је на пример било стварање македонске цркве. И није дуго остао на патријаршијском престолу – умро је после осам година.
После Викентија комунистима је требао потпуно одан човек, који ће Српску Цркву увести у службу атеистичком режиму. Таквог кандидата пронашли у лику удовца-свештеника Хранислава Ђорића, који је замонашен са именом Герман и 1951. године постављен за Викентијевог викарног епископа. У изборној кампањи за Германа режим више није скривао своје активно учешће. Сви чланови Изборног сабора су од стране УДБ-е били детаљно 'обрађивани'. Шеф верске УДБ-е за Србију Милан Вилић је члановима Изборног сабора отворено говорио: 'Ми желимо да Герман буде изабран и знајте да ће он и бити изабран, без обзира да ли ви за њега гласали или не. Ми желимо да у личности патријарха имамо сигурног и овејаног пријатеља, а код Викентија смо мало олако поступили'. Свима су подељене коверте са новцем. Један од примера разних уцена и застрашивања пружа студенички игуман Платон Миливојевић, коме су дошли крвави шеф Београдске УДБ-е Милош Минић и још један његов сарадник и саопштили му да ће га ухапсити због вршења јавног неморала и проневере новца приликом продаје манастирске шуме, уколико не буде гласао за Германа. УДБ-а је тврдила да у рукама има доказе свих његових слабости – држање прилежница у манастиру, неколико ванбрачне деце итд.“
Управо у то доба јерарси-ревнитељи унутар Руске Заграничне Цркве почели су да се залажу за промену односа РПЦЗ према Српској патријаршији. Тако је архиепископ Аверкије Џорданвилски писао митрополиту Филарету, првојерарху РПЦЗ: “Када је у питању Српска Црква, њен патријарх Герман је послушник комунисте Тита, што признају и сами Срби, називајући га ‘црвеним патријархом’. Ово смо чули од многих свештеника и мирјана који су побегли из Србије. Како ми можемо признати и имати молитвено општење са “црвеним патријархом” који одржава најближе пријатељске односе са црвеном Москвом? Зар наш Архијерејски Сабор не може да донесе погрешне одлуке? Зар ми у Православној Цркви имамо учење о непогрешивости сваког Архијерејског Сабора?”
Ипак, став архиепископа Аверкија према Србима није био опште прихваћен у РПЦЗ. Многи јерарси и свештеници РПЦЗ дошли су из Србије где су и школовани, те су из захвалности за гостопримство које су им Срби пружили између два светска рата, сматрали да не треба да их осуђују, нити да прекину општење са њима. У којој је мери тај став био мотивисан заиста захвалношћу, а у којој једноставно страхом РПЦЗ од губитка својих последњих пријатеља у “светском православљу” – питање је за расправу. У сваком случају, то је било противно црквеним канонима, који захтевају прекид општења да свима онима који су у општењу са јереси, као што то захтева и дух истинске хришћанске љубави. Јер истинска љубав према Србима захтевала је да им се покаже у какав их понор води њихов екуменизам – та опомена добила би на озбиљности када би била праћена потпуним прекидом општења…
Године 1963. дошло је до одвајања Америчко-канадске епархије од патријаршије у Београду. Српској Цркви је у САД припадала Епархија Америчко-канадска на челу са епископом Дионисијем Миливојевићем. У САД-у је осим Дионисија од 1946. боравио још и српски епископ Николај Велимировић. Неколико година после рата, он је био активан у дешавањима у српској емиграцији у САД, те као ректор богословије у Либертвилу, а повремено је предавао и на академији Светог Владимира и на богословији у манастиру Свете Тројице у Џорданвилу. Педесетих година владика Николај се повукао из јавног живота, и настанио се у руском манастиру Светог Тихона у Пенсилванији, где је у манастирској богословији предавао догматско и пастирско богословље и омилитику, а касније (1955.) је постао ректор богословије.
Неколико Срба је у то време прешло под окриље РПЦЗ. Међу њима је био и некадашњи судија Црквеног Суда Жичке Епархије - Јован Сарачевић, кога је под именом Сава замонашио архиепископ Леонтије Чилеански, и који је најпре у Аргентини рукоположен за јеромонаха, да би касније био изабран за епископа РПЦЗ у Едмонтону - покрајина Алберта у Канади.
Почетком педесетих, због лошег стања у Српској Цркви, Руској Заграничној Цркви је пришао и Михаило Тошовић, такође једна од значајних личности за српско Истинско Православље. Године 1952. био је изабран за наставника Светог Писма и Грчког језика у руској семинарији Свете Тројице у Џорданвилу. У Џорданвилу је и замонашен, добивши име Арсеније. Касније је хиротонисан у јеромонаха, а потом унапређен у звање архимандрита. Средином 50-их година, са благословом митрополита Анастасија, почео је да издаје духовни часопис 'Српски мисионар', у коме је разобличавао отпадништво Српске Цркве, МП и 'светског православља'. Отац Арсеније је убеђивао Србе да је, због поробљености Српске патријаршије од стране комуниста, неопходно да се одвоје од патријаршије, и залагао се за оснивање Српске Заграничне Цркве по узору на Руску Заграничну Цркву.
Епископ Николај Велимировић је подржао ову замисао оца Арсенија, међутим, већ 1956. он се упокојио (по другој верзији је убијен). Поводом чланка оца Арсенија "Слободним Србима - слободна и нормализована Црква" епископ Николај је 9. 12. 1954. писао о. Арсенију: "Читао сам Ваше чланке и дивим се Вашем познавању Канонског права. Камо среће да је патријарх Гаврило при одласку у Југославију учинио оно што је патријарх Тихон учинио, то јест да је оставио поруку архијерејима ван Отаџбине да управљају Црквом у дијаспори по својој мудрости, а не да чекају од њега упутства из 'тамнице'. Да је Гаврило то учинио, стање наше Цркве изван Отаџбине било би до сада сасвим другачије. Но пропуштено се не поврати. Но, ипак, надамо се да ће Господ помоћи све на добро и да неће заборавити своју Невесту, Цркву Светосавску. Ово у вези Вашег писања, јасног и енергичног..."
Владика Николај је умро под јако сумњивим околностима и постоји озбиљна сумња да је убијен. Мајевски пише: "У току последњих година живота владике Николаја, код нас, у манастир (Св. Тихона у Пенсилванији), долазио је један Србин, нови емигрант. Владика није био тим нарочито задовољан и туђио се од њега, немајући потпуно поверење. И ето овај Србин, - после одсуствовања више од једне године - наједанпут се поново појавио код нас, у време циче-зиме и велике вејавице, уочи изненадне смрти владичине, а наиме у суботу 17. марта 1956. године. Ради великог снега и немогућности коришћења аутомобила, владика се преселио на неколико дана у зграду семинарије, ближе манастиру и храму. И увече те суботе, после вечере улазио је у собе семинариста. Говорио је с њима о литургији сутрашњег недељног дана, када је семинарист најстаријег разреда имао да проповеда у далекој парохији. Улазио је владика и код секретара семинарије и предао му неке потписане папире... Око 10 часова увече семинаристи су видели како је Србин улазио у спаваћу собу владике. А после 11 часова они су видели како је он са прибором за кафу улазио улазио у умиваоницу по воду, рекавши им да хоће да готови за владику црну кафу. Семинаристи су били много изненађени да је тако доцкан владика зажелео да пије кафу, коју је у последње време уопште избегавао по пропису лекара. Кад је и како Србин отишао од владике, нико није видео. Ту се и прекида све што је уопште познато о последњим часовима Николаја.
Идућег дана, у недељу 18. марта, сви семинаристи, са оцем инспектором и певачима, кренули су у 7 часова ујутру у далеку парохију, на мисионарско путовање. А владика Николај требало је да служи у манастирском храму. У одређено време звоно је звонило и у храму су се спремили за дочек владике. Но, он се није појављивао. Тада је отац Василије отишао у семинарију и закуцао на врата владичине келије, али одговора није било. Вратио се у манастир и обавестио настојатеља; решили су да чекају владику. И баш после 15-20 минута чуло се телефонско звоно: сазнало се да епархијски српски епископ, који се никад раније није интересовао за здравље владике Николаја, наједанпут распитује се за његово здравље... Сви су се изненадили у манастиру, зато што су сви знали да се никад раније није показивала таква пажња према владици Николају. Попричали су, размислили и настојатељ је сам отишао у семинарију. Закуцао је на врата, но такође одговора није било. Тада је силом отворио врата. И видео је овакву слику: у спаваћем рубљу владика је лежао ничице на поду покрај кревета с ногама према вратима, а главом према прозору. Настојатељ је притрчао и покушао да придигне владику, али одмах је приметио да је он мртав. На глави у владике видела се мала рана, а у руци биле су бројанице, које су му поклониле руске монахиње.
Настојатељ је истрчао из собе, позвао из манастира монахе и секретара семинарије. Из оближњег места позвали су лекара, који је установио смрт, а која је наступила неколико часова раније. Узрок смрти, без сецирања, он није могао да каже. (Срби, који су доцније дошли, тражили су да се не врши сецирање).
Тело владике Николаја пренели су на кревет и одслужили први парастос. Обавестили су нашу Митрополију у Њујорку и владику Дионисија у Либертвилу. Такође и српске црквене општине у Њујорку, Лакавани и друге. Очекивао се долазак Срба. Тело владике било је по великом снегу пренесено у манастирски храм и одевено у одежде...
Другог дана ујутро дошао је и сам владика Дионисије, који нас је од првог тренутка изненадио у манастиру и семинарији. У присуству монаха и семинариста, који су се вратили, он је узвикнуо крај одра умрлог: 'За живота ти си ме много мучио... а после смрти натерао си ме да путујем по непогоди'.
Затим, са неколико Срба који су допутовали са њим, он се трчећи устремио у собе владике Николаја (у нашем дому у семинарији) и подвргао их потпуном опустошењу: покупили си кофере и сандуке, грабили су све што им је допало шака, а особито их је интересовала кореспонденција владике и његове белешке. Натоварили су то на своје аутомобиле и одвезли...
Кад сам допутовао, собе владике Николаја представљале су неописиву слику опустошења: све је било испретурано и на поду лежале су стотине писама, листова, кутија и др.. Слика, какву ја дотле никад у животу нисам видео! И најжалосније било је то да су тако поступили према успомени и наслеђу највећег православног јерарха, великану Цркве и богословске науке... Све то се могло догодити тако само ради мога одсуства. Да сам ја био на месту, то, осим доктора, никог не бих пустио к телу владике, до позива полиције из суседњег места, која би произвела ислеђење и запечатила собе владичине. Затим само према решењу суда, биле би владичине собе отпечаћене и све детаљно записано, доведено у поредак и евиденцију. Осим тога, ја нимало не сумњам да код таквог човека, каквим смо ми сви знали владику Николаја, и при његовом карактеру, није могло а да не буде писмене воље за случај смрти, или чак формалног тестамента. У то мене убеђује не само његово карактер, него и друге околности. Но о томе, такође други пут."
Године 1963. дошло је до раскола између Америчко-канадске епархије и Српске патријаршије, односно до одвајања епископа Дионисија. Повод за раскол било је стављање епископа Дионисија под суспензију маја 1963. године, због моралних и дисциплинских преступа. Дионисије је тврдио да је суспендован због свог антикомунизма и да су оптужбе измишљене по налогу комунистичких власти, са циљем да га уклоне и тако потчине српску дијаспору, преко њима оданих епископа.
Августа 1963. одржан је Црквено-народни сабор Америчко-канадске епархије, на коме је одбијена послушност српској патријаршији. Дионисијеви следбеници су тврдили да је кривица њиховог владике измишљена, па су и сами изнели неколико оптужби на рачун патријаршије, као што су постављање патријарха Германа од стране комунистичке власти и његова потчињеност тој власти, затим стварање тзв. "Македонске православне цркве", цепање Американско-канадске епархије на три дела уз постављање нових епископа, све по налогу комуниста, као и оптужбу да су нови епископи комунистички људи итд.
Иако је већина оптужби на рачун патријаршије била основана, па је самим тим Дионисије имао заиста више него довољно разлога да се одвоји, многе чињенице указују на то да је његова искреност под великим знаком питања.

Ђоко Слијепчевић, историчар Цркве анти-комунистичке оријентације, али уједно присталица патријарха Германа, 1963. године је писао: "Дионисије покушава да се брани својим антикомунизмом, који је дуго времена био врло проблематичан, а касније ништа друго него гомила шупљих и штурих фраза – прапорац који звечи... Како, стварно, стоји са антикомунизмом владике Дионисија? 'Српска борба' од 28. јуна 1962. године, данас главни савезник и бранилац владике Дионисија, навела је неколико његових 'антикомунстичких исклизнућа'. Ево, која су то: у једном своме чланку од 7. новембра 1957. године, објављеном у 'Американском Србобрану' од 16. јануара 1959. године, владика Дионисије је четницима указивао на пример Карла Маркса да се уједине. 'Српска борба' пише: 'Али, можда ипак има логике у овом поступку г. Дионисија, јер и начин на који је он водио акцију за 'српско окупљање' и идеје које је изложио у свом чланку о стварању Савеза равногораца, заиста су много ближи Карлу Марксу и његовим 'пролетерима', него светињама и интересима српског народа и Српске Православне Цркве.
Овде је, могло би се рећи, владика Дионисије био жртва своје идејне и идеолошке збуњености: онда је био збуњен, па је касније 'прогледао и нашао прави пут'. Чињенице веле, међутим да је све то било друкчије: владика Дионисије је поздрављао Стаљина, славио и хвалио Тита и његову 'народно-ослободилачку војску' и, разуме се, дуго био на платном списку Титове амбасаде у Њујорку.
'Глас Канадских Срба' је у два маха, 25. јула и 12. септембра 1963. јавно тврдио да је владика Дионисије 'у јесен 1944, телеграмом преко др Шубашића поздравио маршала Тита и његову храбру нароноослободилачку војску. Он је био на платном списку југословенске комунистичке амбасаде у Вашингтону све док му српски прваци у САД нису обећали да ће му они давати издржавање. Он је, једини од српских епископа, с одушевљењем поздравио, 23. октобра 1958, стварање Македонске православне цркве, као 'чин велики и веома користан за нашу Цркву' ('Глас Канадских Срба' од 12. септембра 1963).
У истом чланку, у коме је изнео горњу тврдњу, а који носи наслов 'Његова Светост господин Герман, пети патријарх обновљене Пећке патријаршије' ('Глас Канадских Срба' од 23. октобра 1958), владика Дионисије је, наводно хвалећи новог патријарха, рекао и ово: 'Први велики, а можда од највеће важности за целину СПЦ, потез новог Патријарха, био је целисходно решење питања тзв. Македонске цркве'. Тада није владика Дионисије ни помишљао да, у било коме смислу, осумњичи правилност избора Патријарха Германа, јер је писао и ово: 'И тако, решио је Дух Свети и Изборни Сабор СПЦ, да на столицу српских патријараха дође Епископ жички Герман, неоспорно веома способан и даровит човек, активан и пун сваке врлине' ('Глас Канадских Срба' од 23. октобра 1958)"
Слободан Драшковић, који је био 1963. један од главних Дионисијевих присталица и играо велику улогу у одржавању тзв. Црквено-народног сабора Американско-канадске епархије на коме је поменута епархија одбила послушност патријаршији, године 1967. је писао: "О владици Дионисију нема потребе много да се говори. Његова политика, не само до маја 1963. године, него и после 1963. године, упркос и насупрот јасним и категоричним одлукама Црквено-народног сабора, била је у знаку коегзистенције са јерархијом поробљене и уланчене Српске Православне Цркве у Југославији. Марта 1966, дакле после скоро четири године борбе против Брозовог патријарха Германа, он се жалио ноторном совјетском агенту, 'руском патријарху' Алексију, на Германа, и од њега тражио правду!"
О томе да се Дионисије издвојио искључиво из личних разлога сведочи и чињеница да се неколико пута изјашњавао против било каквог одвајања од 'Мајке Цркве', све док није био стављен под суспензију и схватио да ће бити осуђен.
Осим тога, није био проблематичан једино 'анти-комунизам' владике Дионисија. Наиме, 1957. епархија Америчко-канадска СПЦ на челу са епископом Дионисијем ушла је у састав јеретичке екуменистичке организације 'Националног савета цркава Америке'. Дионисије се није задржао на томе, него је већ тада (педесетих година) почео да практикује најекстремније облике екуменизма.
У 'Православној Русији' (бр. 17, 1959) изашла је следећа белешка: 'У недељу 15/28 августа одржала се у Бафалу (Лакавана) свечаност освећења новоподигнутог српског храма Св. Стефана. Свеноћно бденије служио је парох прота Миодраг Ђурић, уз учешће двојице српских свештеника и једног свештеника англиканске цркве. Ујутру је био свечани дочек епископа Дионисија и епископа англиканске цркве Скејфа. Служило је 15 свештеника, у чијем су саставу поред Срба били англиканци, Белоруси и Украјинци - самосвети, а такође Украјинци архиепископа Паладија. Поред епископа Дионисија као најстаријег, у служби је учествовао и епископ Скелф, говорећи неке возгласе. Он се и целивао узајамно са еп. Дионисијем: 'Христос међу нама - и јесте и биће'. Он се причестио Светим Тајнама заједно са епископом Дионисијем, после чега је епископ Дионисије причестио и све свештенослужитеље. На банкету еп. Скејф говорио је како он цени православље и како је срећан што Америка има могућност да на своме земљишту види дивно православно богослужење. Он је ту изјавио да по својој могућности даје жртву на грађење храма - две и по хиљаде долара.'
... Уочи самог освећења цркве епископ Скејф позвао је еп. Дионисија и лакаванског пароха код себе и показао да су 'епископали' послали нашој цркви у Југославији 75.000 (седамдесет пет хиљада) долара. Ту је еп. Скејф показао још и слике с киме се он све од православних раније причешћивао, као са патријархом јерусалимским и цариградским, као и нашим Викентијем. А пошто се сутрадан причестио са епископом Дионисијем, дао је на банкету две и по хиљаде долара за цркву лакаванску'.

О црквеној ситуацији у српској дијаспори отац Арсеније Тошовић је 1964. писао:
'Епископ Дионисије недавно се први пут позитивно позивао на 'Мисионар', ради његовог писања о одвајању од поробљене Патријаршије у Југославији и ради тога писама владике Николаја. А онда је осуђивао јеромонаха Арсенија као оног који је 'за одвајање од Патријаршије'. И тек кад је већ био суспендован и кад је јасно било да ће бити осуђен, он се сетио да Црква наша у Југославији није слободна и да њега не гоне само што је крив као нико, него зато што то комунисти хоће. А право говорећи, нико није више учинио за комунистичку ствар и разарање Српства у Америци него баш тај исти 'Велики' Србин и велики антикомуниста Дионисије. Да Тито по целом свету тражи свог човека за ово место, не може га бољег наћи од еп. Дионисија, не помињући чак његове благодарствене телеграме поводом 'ослобођења' Београда - 'Оцу народа Стаљину'...
...А дабоме ако је еп. Дионисије крив, не значи да је Патријарх прав и да је Црква Српска у Југославији слободна и да се ми безусловно морамо потчинити њеним решењима. Напротив. О томе је све речено у поменутом чланку из 1954. године. Факт је, на пример, да сви кандидати за архијереје морају да прођу кроз Централни комитет комунистички, тј. морају од Централног комитета бити одобрени. А ЦК, разуме се, одобриће само оне кандидате који су њихови, тј. комунистички, или бар који се нису њима ништа замерили. Ми, који смо слободни и који нећемо да стављамо своје вратове у комунистички јарам, никако не можемо и не смемо да усвојимо да нам комунисти бирају архијереје! Значи, ти кандидати треба претходно да добију од сатане благослов и печат, и тек онда да буду посвећени за архијереје!...
Досад је америчка епархија и сва емиграција имала једног безуспешног епископа Дионисија Миливојевића, а сад их има пет: три Ластавице и два Дионисија. Стефан, Фирмилијан и Григорије, ради своје зависности од заробљеног патријарха и његове зависности од комунистичке и безбожне власти, мораће стално, хтели не хтели, као тице-селице, 'да лете преко мора', у Југославију, и одржавају везе са патријархом, а преко њега и са верском комисијом и комунистичком влашћу...
...Пошто ова три архијереја добровољно одлазе у комунистичко ропство и самим тим морају да се потчињавају безбожној власти, настаје питање о њиховој благодатности и питање о нашем потчињавању њима. Наравно, одговор и на једно и друго питање може бити само одречан. Јер шта има праведност с безакоњем или какву заједницу има светлост са тамом? Како ли се слаже Христос с Велијаром, или какав део има верни с неверником? (2. Кор. 6, 14-15).
Имамо и два Дионисија, тј. Дионисија Миливојевића и Иринеја Ковачевића, који су такође незаконити и безблагодатни. Првог је осудила она власт која га је поставила и коју је он све дотле признавао. Што он сад покушава да оспори право надлежној власти да га суди, то је разумљиво, али га не спасава. Иринеја Ковачевића посвећивали су украјински тзв. самосвјати (самозвани) епископи, који ни сами нису законити ни благодатни, и према томе нису ни њему могли предати оно што ни сами немају. У својој Божићној посланици Дионисије нам је обећао још доделити оваквих 'самосвјатих' архијереја (Купили се, легли се!). Поводом овог рукоположења епископ Дионисије обраћао се претходно Руској Заграничној Цркви, и Американској митрополији и редом, али само су се 'самосвјати' одазвали...
И у томе потчињавању наше званичне цркве безбожној власти, наше је да урадимо оно што су Руси урадили у истом случају. Да ли ће се у земљи основати Катакомбна Црква, као што је то било у Русији, која неће признавати званичну Српску цркву и њену капитулацију пред безбожним влашћу, ми не знамо. Али што треба да уради емиграција, јесте оснивање Српске Заграничне Цркве. То што ради епископ Дионисије сад, није ништа с обзиром да је он под забраном и да је вишеструки кривац, који је одавно имао бити расчињен. Он је више од две деценије водио Американско-канадску епархију, и сад видимо какав је њен жалосни крај. А то би исто следило са Заграничном, ако је он буде руководио. Но, да ли ће српска емиграција пројавити у томе смислу неку активност, или ће и даље ићи за вођом без главе, не може се ништа сигурно рећи. У сваком случају, честити и побожни српски емигранти, који у своме животу на прво место стављају - Бога и веру у Цркву, треба да памте да сваки архијереј, који ће доћи на слободу, али услед потчињења патријарху Герману одржава везе са безбожном комунистичком влашћу и њиховим посланствима и посланицима, није прави архијереј и није благодат Божија на њему. Исто тако, под забрану стављени епископ Дионисије као и његов 'самосвјати' Иринеј и сви други које ће они још измислити, нису прави и нису благодатни. И српској побожној емиграцији остаје да се за то време, тј. до оснивања Српске Заграничне Цркве, за своје верске потребе обраћа представницима сестринске Руске Заграничне Цркве. Она је данас, једина у свету, остала верна неупрљана Невеста Христова'». ("Српски Мисионар", Holy Trinity Monastery JORDANVILLE, N. Y., U. S. A., бр. 19, 1964, стр. 3-9.
 Јоаким Верц пише: “Питате ме о мом односу према ‘Слободним Србима’ (‘Слободној Српској Цркви’), под чиме ја подразумевам оно што се догодило са Новограчаничком Митрополијом. Раскол је окончан, али ране се још лече. Ја због тога нерадо говорим о тој теми (а такође и зато што немам искуство из прве руке из тог трагичног времена). Упркос томе постоји нешто што треба расправити, нарочито на корист несрпских православних верних. Ја сам читао о тој ствари, али много од онога што знам потиче од других који су били или ангажовани по том питању, или су били сведоци. Многи од њих били су врло блиски владики Николају (Велимировићу). И ја им лично верујем. Оптужбе против епископа Дионисија од стране мајке Цркве у Београду направљене су много пре догађаја из 1963. Он је оптужен за понашање које не приличи епископу. Људи су били спремни да говоре о лошем вођењу финансија, али и морална неподобност свакако се подразумевала (то је једна од области где Срби нису претерано попустљиви). Дионисије је временом за себе створио сопствени посед у Северној Америци ‘од Атлантика до Пацифика’ који је био недодирљив. Можда доста налик на оно што је урадио архиепископ Јаков. Нико није сумњао у искреност његовог антифашизма или антикомунизма. Током Другог Светског рата он је много урадио на обелодањивању српских страдања. Али он је имао свој ‘сопствени начин рада’ у који нико није могао да се уплиће. Проблеми су почели да се појављују након рата када су почели да стижу српски емигранти, укључујући и владику Николаја. Многи од њих, од којих сам неке лично познавао или познајем, имали су неки ниво теолошког образовања. Дионисије њихово служење није дочекао са добродошлицом. Чак ни када је владика Николај био у питању. Он је био грубо третиран и често игнорисан. Дионисије га је доживљавао као претњу, док му је Николај увек указивао поштовање као надлежном епископу. Коначно, Владика Николај је прихватио понуду ректората Богословије Св. Тихона и практично се 'повукао' из црквеног живота Срба у Америци. Укратко, Дионисије се плашио могућности духовног и црквеног ‘препорода’ која се појавила са емигрантима. (Молим Вас имајте на уму да је владика Николај, док је био у изгнанству, још увек био владајући епископ Жичке епархије. Он је то остао све до свога упокојења. Он није могао да буде канонска претња епископу друге епархије). Као добар пример за то како је лош тренутак био одабран, патријаршијске оптужбе на рачун Дионисија достигле су врхунац управо у часу када је Дионисије најгласније иступао против комуниста. Притисак на Патријаршију да га уклони долазио је из два извора: од стране његове сопствене пастве, и од стране Титовог режима. Неколико епископа послато је да истраже ствар, но били су дочекани на недостојанствен начин. Дионисије је одбио сарадњу. Није било другог избора него да га уклоне. (То се догодило 1963, а владика Николај се упокојио 1956). Дионисије се заклањао иза антикомунизма како би прикрио друге ствари. То је моје схватање и мишљење. Остављен сам себи, он је у у једном тренутку чак затражио да буде примљен у Московску патријаршију! Био је одбијен, баш као и од стране Заграничног Синода. Да би створио јерархију, прибежиште је нашао код неканонских украјинских архијереја. Срећом, његов наследник, епископ Иринеј (Ковачевић), потоњи митрополит Новограчаничке митрополије, био је много црквенији човек. Касније, када је епархија постала “Слободна Српска Црква”, и када је имао контакте са грчким старокалендарцима (у то време са Петром Асторијским и некаквим Синодом коме је он припадао), као и са антиекуменистички оријентисаним Патријархом александријским Николом VI (под чијом се јурисдикцијом кратко време налазио), он и његов клир постали су више традиционалисти (мада не могу да кажем колико је то била само поза). Чини се да се митрополит Иринеј одрекао традиционалистичког наслеђа. Као што сам горе рекао, раскол је окончан, али ране се још лече. Сви сукоби сада се врте око имовинских права и новца. Треба да истакнем како верујем да је о. Јустин Поповић заиста био убеђен у то да је епископ Дионисије био прогоњен због свог антикомунизма. Осећам да је њему био познат, или је био спреман да прихвати, само један аспект приче”.
Одвојивши се на тај начин, три епархије и око 40 парохија Слободних Срба, како су они себе почели називају, обратили су се Руској Заграничној Цркви, али били су одбијени. Затим су накратко ушли у општење најпре са двојицом украјинских епископа Пољске Православне Цркве, а потом са Александријском патријаршијом. Спасавајући се од екуменизма ове последње, кратко су нашли уточиште код грчких старокалендараца архиепископа Авксентија (11/24. септембра 1981). Ипак, 1991. године обновљено је општење између Српске патријаршије и Слободних Срба.
Комунисти су сада у потпуности контролисали Српску патријаршијску Цркву. Резултат је био јасан: “узнемирујућа је тенденција код дела јерархије ‘Мајке Цркве’ да оставе истинско Православље и изаберу јерес. Јер након што су београдски архијереји прекинули општење са Дионисијем и са нама, истинским српским православним хришћанима у слободном свету који смо му остали верни, они су обема ногама загазили у мутну воду најгоре од свих јереси које су икада насрнуле на Православну Цркву – јерес екуменизма”.
Архимандрит Јустин Поповић је писао о катастрофалном положају источноевропског Православља у то време: “Црква се постепено разара изнутра и споља, идеолошки и организационо; употребљавају се сва средства: позната и непозната, јавна и тајна, најпрефињенија и најгрубља… И све је то вешто растворено, али заправо реч је о најсмртоноснијем отрову, само преливеном шећером… Најосновнија и најрудиментарнија логика показује и доказује: сарадња са отвореним атеистима, заклетим непријатељима Христа и Православне Цркве Христове, потпуно је нелогична и антилогична. Оне који траже такву сарадњу, или пак већ сарађују, или – страшно је рећи! – присиљавају друге на такву сарадњу, ми питамо речима светог апостола: јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? (2. Кор. 6,14-15). Зар не чујете Христоносног апостола који грми: ако вам и ми или анђео с неба проповеда Јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! (Гал. 1,8). Или сте у лудилу атеистичке диктатуре потпуно оглувели за Божанску истину и заповест Христову: не можете служити Богу и мамону (Мт. 6,24)?”
Патријарх Герман је своју Цркву увео у Светски Савет цркава 1965, а 1968. постао је један од његових председника. У то време он се такође зближио и са католицима. Тако је 1967. римокатоличком Бискупу мостарском рекао: “времена су таква да наше сестринске цркве треба да се ослањају једна на другу, клонећи се онога што нас дели и концентришући се на оно што нам је заједничко”. Следеће године он је признао католичке бракове.
Герман је волео да правда екуменизам цитирајући српску пословицу: “Дрво се на дрво наслања, а човек на човека”. Али Слободни Срби су на то имали одговор: “Ми такође можемо да цитирамо нашу народну пословицу: ‘С ким си, онаки си’. Ако имаш нешто заједничко са јеретицима, онда ћеш почети да делиш њихова лажна мишљења па ћеш на крају и сам постати јеретик. Како каже америчка пословица: ‘Свака птица своме јату лети’”.
Коментаришући одлуку Православних Цркава да постану “органски чланови” ССЦ, отац Јустин је писао: “Сваки истински православни хришћанин, васпитан под руководством светих Отаца, постиди се када прочита да су православни чланови Пете Свеправославне конференције у Женеви (јун 1968)… по питању учешћа православних у раду Светског Савета цркава закључили да је неопходно ‘да изјаве како Православна Црква себе сматра органским чланом ССЦ’.
Ова тврдња је апокалиптички ужасна у својој неправославности и антиправославности. Да ли је Православној Цркви – наставља о. Јустин – том Најсветијем Телу Богочовека Христа било потребно да себе понизи до тог степена да њени богословски представници – међу којима су били и србски архијереји – стану да моле за ‘органско’ учешће и чланство у Светском Савезу цркава, који ће вероватно постати ново ‘тело’ и нова ‘црква’, која ће стајати изнад свих осталих цркава, у којој ће и Православне Цркве и неправославне цркве представљати само делове? Боже, сачувај! Никада пре није било таквог издајства и напуштања наше свете вере!
Ми одбацујемо православну веру у Богочовека Христа и органске везе са Богочовеком и Његовим Најсветијим Телом: ми газимо Православну Цркву светих Апостола, Отаца и Васељенских Сабора – и хоћемо да постанемо ‘органски чланови’ јеретичког, хуманизованог и човекопоклоничког клуба који се састоји из 263 јереси, од којих свака представља духовну смрт.
Као православни хришћани, ми смо удови Христови. Хоћу ли, дакле, узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? (1. Кор. 6,15). Ми то чинимо нашим органским јединством са Светским Савезом цркава, који није ништа друго него препород безбожног човека, паганског идолопоклонства.
Коначно је за светоотачку Православну Цркву светог Саве - Цркву светих Апостола и Отаца, светих исповедника, мученика и новомученика - дошло време да прекине црквено и јерархијско мешање са тзв. Светским Саветом цркава и да заувек пресече свако учешће у молитвама или богослужењу, и уопште, да одбије учешће у било каквим црквеним односима, који не представљају и не изражавају јединствени и непромењиви карактер Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве – Православне Цркве – једине истинске Цркве која је икада постојала”.
Године 1971. архимандрит Јустин је донео одлуку да избегава општење са патријархом Германом, док је са другим епископима 
наставио контакте.



ДОДАТАК

Јеромонах Акакије
ПАД ЈЕРАРХИЈЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ У СРАМОТНО СЛУЖЕЊЕ КОМУНИСТИМА

Неки епископи Српске Православне Цркве, предвођени митрополитом Јосифом Скопљанским, по завршетку рата, већ и онако десетковани и измучени ратним вихором, нису поклекнули под притисцима нове комунистичке, безбожне власти. Првомученик - епископ Српске Православне Цркве од комуниста убијен, био је митрополит Јоаникије Црногорско – Приморски, кога су Титови комунисти месецима у затвору мучили. Партизански мајор Чиле Ковачевић донео му је црквени путир пун свеже крви од убијених четника (како је он то рекао) и терао митрополита да се „причести“ том крвљу. Непоколебивог митрополита убијају и спаљују у Аранђеловцу, у ноћи између 8. и 9. септембра 1945. године. Комунисти су у овом периоду утврђивања њихове револуционарне власти, потпомагани од савезника енглеза и совјета, између 1944. и 1945. стрељали без суђења, све оне свештенике за које су веровали, да их никаквим средствима неће моћи придобити за сарадњу. Према непотпуним подацима комунисти су тих година убили 98 српских свештеника.
Поглавар Авнојевске партијаршије, Герман, у пријатељском разговору са партизанским олошем,
 окорелим богоборцем, језивим гонитељем Цркве и џелатом српског народа,
 злогласним УДБАшем Слободаном Пенезићем Крцуном
Прве две године, (од октобра 1944 до повратка Патријарха Гаврила – новембра 1946.) митрополит Јосиф Скопљански предводио је Српску Цркву под комунистичком диктатуром. Налазио се у врло тешкој ситуацији. Више пута су нове власти организовале „спонтане“ демонстрације са црвеним барјацима, транспарентима и повицима „доле Јосифа!“. Приликом једне такве антирелигиозне манифестације када се мноштво демонстраната зауставило испред патријаршиског двора и тамо почели да вичу већ познати слоган: „Доле Јосифа! доле Јосифа!“ Уопште се не уплашивши, Митрополит је изашао на патријаршиски балкон и својим продорним гласом, каквим је обично проповедао пред скуповима од више хиљада верника, је узвикнуо, као да је у недоумици, о коме се заправо говори: „Доле Јосифа? – Којег Јосифа: Броза или Стаљина?“ Нису га уплашиле бројне претње смрћу, походи па чак и покушај спаљивања патријаршије, да би учинио и најмањи уступак комунистима. Храбро је бранио Српску Цркву кроз две најтеже године крваве комунистичке револуције. Непоследно по завршетку рата одбио је захтев савезног министра Унутрашњих послова Владе Зечевића да изда проглас свештенству, да се више не помиње Краљево име на богослужењима. Одбијајући рекао му је: „да ће се Краљево име спомињати све дотле док се не реши облик државног уређења“. Видевши чврст став митрополита Јосифа комунисти су променили тактику претњи. У име Тита почели су, 1946 године да га посећују званичне делегације преносећи му поруку да „Тито изражава жаљење, што још није имао част да упозна претставника Српске Цркве и да изражава искрену жељу да до тога чим пре дође“. Исте године Митрополит Јосиф је у патријаршијској капели одржао беседу у којој је рекао: “Овакву срамоту и покор Српски народ није доживео ни од Турака. Нека знају сви, да су многи поломили зубе када су насртали на Цркву, па ће и комунистичка неман поломити. Трпи Србине и не бој се“. Совјетски патријарх Алексеј I приликом посете Бугарској (јуна 1946.), изразио је жељу да посети Српску Цркву. Ту поруку послао је преко епископа Иринеја Ћирића који се налазио у Бугарској поводом прославе хиљадугодишњице представљења преподобног. Јована Рилског чудотворца. Митрополит Јосиф није одговорио патријарху Алексеју, на ту његову понуду. Шаљући, после рата, једног свог свештеника на парохију у неко село, дао му је на поклон крст и упитао га: „Сећаш ли се како је Спартанка мајка испраћала сина у бој, дајући му копље? Ја теби дајем крст Христов и шаљем те у страшан бој са безбожницима. Ево ти синко крст и аманет: Са њиме или на њему!“. По повратку Патријарха Гаврила, Митрополит Јосиф је природно постао његов најближи сарадник при управљању Српском Православном Црквом. Са необичном чврстином и непоколебивошћу и, у исто време, великим искуством бранио је права и слободу Српске Православне Цркве. После смрти Патријарха Гаврила свим верним чедима је било јасно, да једини природни и његов заиста достојан наследник треба да постане Митрополит Јосиф. Наравно, војујућа са Црквом безбожна власт није допустила да Митрополита Јосифа изаберу за Српског Патријарха. Пред самим избором за патријарха јула месеца 1950. УДБ-а уз батинање хапси Митрополита Јосифа у Београду, одводећи га на принудни боравак у манастир Љубостињу, да би спречили његов утицај на Архијереје. Више пута хапшен и протериван из Београда склањао се час у манастир Жичу, час у Љубостињу. Приликом сваког хапшења и протеривања био је и батинан. Пошто је године `1953 већ тешко оболео, био му је дозвољен повратак у Београд, у манастир Ваведење, али без слободе кретања. Ту се као политички затвореник, напуштен од браће Архијереја и упокојио 3. јула 1957.године.
Слично су пролазили и остали српски Архијереје који су пружали отпор комунистичким безбожним властима. Из следећих неколико примера видећемо како је нова безбожна власт сламала отпор архијереја који нису хтели да јој се потчине.
Владичански двор у Новом Саду у коме је живео епископ Бачки Иринеј Ћирић је такође био мета „народног“ гнева - комунистичких демонстрација који су засипали двор каменицама уз најпогрдније изразе. Приликом једне празничне литије 1946. године у неком селу, епископа Иринеја који је изашао из храма у пуном одјејанију, организована комунистичка руља је засула каменицама. Погођен у потиљак епископ Иринеј је пао на земљу. Разбеснела гомила се окомила на епископа, а свештеника који је покушао да га одбрани изболи су ножем. Тешко повређен, сав обливен крвљу, почупане браде, истргане мантије, испљуван и извређан епископ Иринеј превезен је ноћу за Нови Сад. Од задобијених тешких повреда већину свог живота провео је у болесничкој постељи.
Митрополита Нектарија Круља комунисти су такође линчовали. Августа 1953 у манастир Озрен банула је група од око 150 – 200 комуниста међу којима су биле и жене. На силу су продрли у манастирски конак и уз погрдне узвике дошли до Владикине келије где су почели да га ударају и гурају све док није пао на земљу. Једна од присутних жена му је чупала браду. На запомагање старог епископа (у то време је имао 75 година) нико се није обазирао, већ су продужили да га вуку, да му кидају мантију, гурају и злостављају. Тешко повређен , морао је да напусти Тузлу и оде за Београд, где је у болници лежао неколико месеци. Митрополит Нектарије је био кичма отпора комунистима у Српкој Православној Цркви. Председник социјалитичке републике Босне и Херцеговине Ђуро Пуцар „стари“ рекао је, пред избор Германа за Патријарха, Митрополиту Нектарију и епископу Василију: „Вас двојица претстављате 80% Сабора, и ако Герман не буде изабран, знамо кога ћемо чинити одговорним“. Митрополит Нектарије Патријарха Германа називао је „ Јудиним сином“.
Митрополит Арсеније 1954. године осуђен је од „народног“ суда, на десет и по година робије од окружног суда на Цетињу због „антидржавне делатности“ пошто није испуњавао разне захтеве који су комунисти тражили од њега, и да је у својим проповедима говорио да је римокатоличка црква учинила велика зла према православном живљу. Са њиме је било осуђено и седам старих црногорских свештеника. Због тешке болести 1960. је пуштен на слободу у старости од 77 година. Последње дане провео је одбачен од свих код своје ћерке и зета. Упокојио се унижен и прогоњен од патријарха Германа кога је проклињао до последњег даха свог живота. Све до последњег часа одупирао се комунистима и Герману. Чак на самртном одру комунисти су тражили од њега да потпише изјаву којом одобрава званичну политику патријарха Германа. Под присилом комуниста његова сахрана је обављена у тајности.
Епископа Василија, комунисти су такође на силу протерали из Бања Луке. На питање епископа Василија, дали постоји некакав писани докуменат државних органа о његовом протеривању, комунисти су одговорили: „Народ не даје писане одлуке и они такве одлуке немају. Народ има право да доноси такве одлуке, јер је изнад власти и свака власт од њега потиче“. После сталних претњи народним линчом, решио је да крене за Београд. На путу за жељезничку станицу за њим су појурила разна мушка и женска лица – вичући: Хоћеш писмено, ево ти писмено, добићеш од народа који те чека, доле брадоње, доле народни непријатељи и сарадници окупатора, један се припио уз кола и почео да псује Бога. Када се једва пробио до станице, тамо га је сачекала још већа гомила људи који су почели да га обасипају парадајзом и каменицама, а када су га потпуно опколили, почели су да га пљују, вуку за браду и ударају по глави и телу. Милиција која је све време била присутна прећутно је одобравала јавно насиље. Један комунистички подофицир стално му се уносио у лице и говорио: Ми смо материјалисти, верујемо само у материју, а не у бесмртност душе, како ви попови учите. Признај да је то бесмислица. Ти си сарађивао са окупаторима, а нећеш са данашњим властима. Видиш зато те народ тера. Признај да си погрешио, покај се! Због тешких повреда два пута се нашао на земљи, тада су га вукли по шинама и покидали пелерину и мантију. У возу сви присутни путници су наставили са вређањем, прозор на месту где је сео, са спољашње стране је разбијен. Повод за овакво линчовање био је отпор епископа Василија на компромисе са безбожном влашћу. Ипак, није до краја издржао комунистичку тортуру дајући, на притисак УДБ-е, своју подршку кандидатури епископа Германа за патријарха.
Епископ Варнава Настић 1948. осуђен од комунистичког суда на десет година робије због „злочина издаје, слабљења економске и војне моћи државе, помагања терористичких банди, вршења непријатељске пропаганде и вршења шпијунаже у корист англо – американаца“. Казну је издржао у робијашници у Зеници. Сво време био је у најстрожој изолацији, у мрачној и влажној ћелији под најтежим терором духа и тела. Комунисти су га одмах ошишали и обријали, да би га унизили и изложили руглу. Терали су га да ради најтеже послове, јер су знали да је слабе физичке конструкције и нежног здравља. Мучили су га глађу и жеђу, самоћом, без новина и књига, без додира са спољним светом, само да би га деморалисали, сломили и потчинили својим безбожним плановима. На сва та свирепа средства мучења одговарао је певањем црквених песама у својој ћелији. Пошто никакве тортуре нису сломиле дух епископа Варнаве УДБ-а је, при његовом наводном премештању 1949. исценирала саобраћајну несрећу сударом локомотиве са паркираним закључаним вагоном у коме су били везани он и не мали број политичких осуђеника. Од силине ударца, од пуног вагона само су једанаесторица затвореника преживели. Епископ Варнава је излетео кроз прозор скупа везан са католичким жупником, који је на лицу места остао мртав. Епископ Варнава је остао жив, али су му обе ноге и једна рука биле поломљене. Лица из жељезничке станице и других возова, полетела су да пруже помоћ. Међутим милиција је опколила вагон и није дозволила никоме да се приближи рањеницима, а један милиционер чак је на људе уперио пушкомитраљез. После једног сата стигла је УДБ-а и све рањене пренела у оближњу градску болницу где су лекари одмах приступили давању помоћи. Изненада су у болницу опет упали УДБ-аши наређујући да се одмах прекине са давањен лекарске помоћи и да се сви болесници скину са операционих столова. Није ништа вредело протествовање лекара. Епископу Варнави је у том часу била сврдлом пробушена пета, како би му се ставила метална шипка. Сви рањеници су потрпани у војнички камион, на голе даске. Вожени су страшном брзином по џомбастим путевима, те су двојица од њих услед тога издахнули. После неколико премештања из заточеништва у заточеништво, где се тешко разболео, многострадалном епископу Варнави је 1960. истекла условна казна. Тада подноси молбу Синоду Српске Православне Цркве да га, после толико година, поново реактивирају. Патријарх Герман не износи његову молбу пред Синод него му поручује: „потребно је да претходно регулишеш свој однос са властима“ што је практично значило давање изјаве лојалности комунистичком режиму. Од тога времена УДБ-а почиње опет да врши притисак на њега. Шеф верске УДБ-е за Србију Милан Вилић предаје му писмо потписано од десетине Архијереја, који га саветују да да изјаву лојалности властима, а од Св. Синода да тражи пензионисање. Вилић му подноси и готов текст изјаве, врло препредено састављен од епископа Висариона Костића, у коме се између осталог од епископа Варнаве тражи да се похвално изрази о Титовом режиму, да се солидарише са службеним ставом Цркве као и да се огради од рада емиграције. Када је то одлучно одбио, официр УДБ-е му је рекао: „Значи, ви осуђујете Патријарха Германа и друге епископе, који су већ дали такве изјаве“. Епископ Варнава: „Свако ће одговарати пред Страшним Судом за свој рад на земљи“, официр УДБ-е: „Ви сматрате, да ће Патријарх Герман одговарати пред Страшним Судом?“ Епископ Варнава: „Први и најтеже!“. Када је још покојни Патријарх Викентије ишао у Москву и положио венац на гроб Лењина, епископ Варнава му под пуним потписом из заточеништва упућује писмо у коме каже: „У чије име сте Ви ишли, кога сте претстављали и ко Вас је овластио да положите венац на гроб Лењинов? Са оног венца који сте положили на Лењинов гроб одкините лист у име српског свештенства, одкините лист у име српских епископа, одкините лист у име српског народа итд. и остаће само шест листова који претстављају само Вас и чланове Ваше делегације“. Поводом тога писма састао се одмах Архијерејски Синод и прогласио га неурачунљивим и неодговорним. Тек тада наступило је његово право душевно мучеништво, јер му постају непријатељи браћа Архијереји. Проводи се против њега систематска акција на челу које стоји злогласни епископ Висарион. Епископ Варнава знао је често рећи: „Слатко ми је било робовање под комунистима, али сада ме не гоне комунисти, него моја браћа епископи“. Усамљен и опасан гвозденим зидом комунистичке полиције, Епископ Варнава умире под неразјашњеним околностима.
Приликом његове хиротоније, на преображење 1947. године, у Саборној цркви у Београду, новохиротонисани епископ Варнава је изрекао следеће пророчке речи: „Када је Господ наш Исус Христос послао своје апостоле у свет, Он је поставио жртву као програм и метод њиховог живота. И само спремност на апостолску жртву удостојила је галилејске рибаре апостолске части. Висока част, у Христовој Цркви значи високу жртву. Свети Архијерејски Сабор руковођен Духом Светим, изабрао је моју недостојност за Епископа Цркве Христове. Тим избором осудио ме на жртву голготе Христове. А осудивши ме на ту највећу Жртву, указао ми је највећу част која се смртноме човеку указати може... Све што могу рећи, то је да ћу се радосно успети на своју Голготу, и да ту част никад нећу заменити ни са којом другом под овим Божијим сунцем. Епископска служба голготска је жртва, јер епископска служба апостолска је служба, а апостолима је Господ рекао: Чашу коју ја пијем испићете; и крштењем којим се Ја крстим крстићете се. (Марк. 10, 39). А чаша коју је Господ испио и крштење којим се крстио, шта је друго било него чаша Голготе и крваво крштење Својом сопственом Крвљу?... И ето зато, премда познајем слабости душе, ја се не бојим да ће моја нога задрхтати на трновом путу Голготе, којом сам се данас упутио. Јер кад би она и хтела задрхтати, светлост и топлота безбројних примера Христових хероја повратиће јој сигурност и снагу“. Ова беседа епископа Варнаве се заиста у потпуности испунила, његовим многострадалним архијерејским служењем и борбом за одбрану црквене слободе.

На такав начин је припреман потпуни слом Српске Цркве. Прво уклањањем неподобних, а потом брижљивим избором нових епископа наклоњених режиму, или оних који се барем мире са новонасталом ситуациом. У послератном периоду опстанак Српске Цркве зависио је од држања Патријарха и епископа према Титовом режиму. За време митрополита Јосифа као вршиоца дужности Патријарха, Црква је још увек, без обзира на спољашне погроме, уживала унутрашњу слободу, јер је он својим одлучним ставом ставио до знања да ће се чврсто држати црквених канона. И у томе је успео. Доста умеренији, но и даље чврст и одлучан став, показао је и Патријарх Гаврило. Њих двојица су претстављали последњи бедем одбране Црквене слободе. Прво велико одступање од предратних позиција, у ово послератно време, док је бродом Српске Цркве кормиларио патријарх Гаврило, био је одлазак и присуство српских епископа на Московским лажним саборима 1945. и 1948. године, који су фактички значили, од стране Српске Цркве, признање совјетске- Московске Патријаршије. После смрти ове двојице истакнутих архијереја, прилике у Цркви постају све теже. Комунисти помоћу УДБ-е бирају за патријарха - Викентија, који им у много чему излази у сусрет. 1958 дело уништења Српске Православне Цркве је приведено крају, када за патријарха, на њено чело УДБ-а поставља Германа, који као послушно оруђе пристаје на све захтеве режима. Први велики уступци Титу били су чин формирања македонске самосталне цркве и благосиљање прокомунистичког Удружења свештеника (партизана), чиме је званично отворио могућност потпуног контролисања цркве од стране безбожне власти. Патријарх Герман је Београдском свештенству рекао: „Ко од свештеника увреди Тита, увредио је мене“. Заиста, положај Српске патријаршије био је тежи него икада у њеној вековној историји, јер су се по први пут њен патријарх и епископи удружили са непријатељима Цркве.

Укратко ћемо изнети податке како су антрихристи комунисти поставили своје узлужне марионете на трон Светог Саве и тиме Српску Православну Цркву фактички претворили у Авнојевску Цркву. По упокојењу последњег канонски изабраног Патријарха Гаврила Дожића, безбожна комунистичка власт се потрудила да на чело Српске Цркве поставе према њеним захтевима попустљивијег епископа. Природни и од свих прихваћен наследник покојног патријарха Гаврила био је митрополит Скопљански Јосиф. Поред њега део епископата је био, да за патријарха буде изабран митрополит Дабро – Босански Нектарије Круљ. Избори су заказани 10. јуна 1950. године. Комунистчки режим је за кандидата хтео да наметне епископа Злетовско – Струмичког Викентија Проданова. Пошто режим није успео да сломи Сабор епископа, да у тројни предлог уђе њихов кандидат, против чије кандидатуре је нарочито био против митрополит Јосиф, уз помоћ УДБ-е спречили су долазак највећег броја чланова Изборног сабора, и тако онемогућили његов рад. Идуће заседање Изборног сабора заказано је за 30. јун 1950. У међувремену УДБ-а уклања двојицу најреалнијих кандидата: митрополита Јосифа хапсе и одводе у заточеништво у манастир Жичу, а на митрополита Нектарија извршују притисак да се одрекне своје кандидатуре, на шта овај и пристаје. Застрашени таквом бруталношћу комунистичких власти остали епископи у тројни предлог поред двојице митрополита Загребачког Дамаскина и Црногорско – Приморског Арсенија, стављају и епископа Викентија Проданова. Тако, уз велики притисак УДБ-е Викентије Проданов, са само једним епископским гласом, бива изабран за патријарха. Иако у свему послушан властима, новоизабрани патријарх Викентије се одупирао неким Титовим замислима, као што је на пример стварање македонске цркве. Он се није дуго задржао на патријаршијском престолу, после осам година је умро.
Комунистима је после Викентија требао човек потпуно одан, који ће увести Српску Цркву у службу атеистичког режима. Таквог кандидата су нашли у лику, бившег удовца - свештеника Хранислава Ђорића, који је замонашен са именом Герман и постављен 1951. за Викентијевог викарног епископа. У изборној кампањи за Германа режим није скривао своје активно учешће. Сви чланови Изборног сабора су од стране УДБ-е били детаљно „обрађивани“. Шеф верске УДБ-е за Србију Милан Вилић је отворено говорио члановима Изборног сабора: „Ми желимо да Герман буде изабран и знајте да ће он и бити изабран, без обзира дали ви за њега гласали или не. Ми желимо да у личности Патријарха имамо сигурног и овејаног пријатеља, код Викентија смо мало олако поступили“. Свима су подељене коверте са новцем. Један од примера разних уцена и застршивања је студенички игуман Платон Миливојевић, коме су дошли крвави шеф Београдске УДБ-е Милош Минић са још једним сарадником и саопштили му, да ће га ухапсити због вршења јавног саблажњивог неморала и проневере новца приликом продаје манастирске шуме, у колико не гласа за Германа. Све његове слабости, држање прилежница у манастиру, као и неколико ванбрачне деце итд. имала је УДБ-а у рукама.

Нема коментара: