Ревност која није по разуму

Желео бих да вам скренем пажњу на један детаљ. У јеванђелској Причи о пшеници и кукољу, речено је, да након што је човек посејао добро семе на својој њиви, ноћу је његов непријатељ тамо посејао кукољ, то јест коров. И када су се појавиле прве клице, он је позвао раднике и видео да заједно са пшеницом расте и кукољ. Тада су га упитали: „Како је то могло бити, па зар ниси добро семе сејао?” (Мт. 13:27). Он је одговорио да је то урадила непријатељска рука. И они му у својој усрдности говоре: „Ако хоћеш, ми ћемо отићи и почупати тај кукољ” (Мт. 13:28). Жеља је добра и усрдност је добра, али ипак, господар им је одговорио: „Не!” (Мт. 13:29). И даље се појашњава: јер се може десити да, чупајући кукољ, оштетите пшеницу. Зашто је то тако? Као прво, зато што, док је све то зелено (а сада је лето), кукољ веома личи на пшеницу: побркаћете их и уместо кукоља почупаћете клас пшенице; а као друго, зато што они расту једно поред другог, заједно, преплићу се корењем, па се може десити да, чупајући кукољ из корена, оштетите корен класа пшенице и он угине.

О небеском блаженству монашког позива

 

Јављање Светог Цара Константина Преподобном Пајсију Великом

Зажелевши, дакле, да га и ја видим (каже преподобни Јован Колов, у Житију Преп. Пајсија Великог), пошто је било могуће да и на основу његовог погледа само уживам божанску благодат, отидох к њему, и пре него што сам куцнуо на врата његове келије, чух га да разговара са другим човеком, па устежући се да куцнем, стајао сам напољу; мало сам, међутим, изазвао шум; пошто је то часни отац чуо, изађе напоље и видевши мене, сав радостан загрли ме и целива; тако и ја њега.

УСЛОВ ДА СЕ ИСПРАВНО ОТПОСТИ ВЕЛИКИ ПОСТ - СВЕТА ЧЕТРДЕСЕТНИЦА

Светитељ Игњатије Брјанчањинов

АСКЕТСКЕ ПРОПОВЕДИ

Поука у недељу сиропусну или О праштању ближњем

Љубљена браћо! Стигли смо већ пред сама врата Великог поста! Она су ево спремна да се отворе пред нама! Према правилу свете Цркве, данас нам је у светом Јеванђељу прочитана поука Господа нашег Исуса Христа о правилном ступању у подвиг поста.

МОЛИТВА, ПОСТ И МИЛОСТИЊА КАО НАЈБОЉА ПРИПРЕМА ЗА ПРАЗНИК РОЂЕЊА ХРИСТОВОГ

Пост који називамо Божићни, установљен је због тога, да би припремио хришћане да достојно дочекају празник Рођења Христовог, слично томе као што је Велики пост установљен као припрема за светли празник Васкрсења Христова. Божићни пост као и Велики траје четрдесет дана. Зашто је тако дугачко време  одређено припремама за празник?

ПОУКА УЗ ВЕЛИКИ ПОСТ

НЕ ЧИНИМО ГРЕХЕ ИЗ ЉУБАВИ ПРЕМА ХРИСТУ

Бога се бој, и заповести Његове држи, јер то је све човеку, говори Проповедник (Проп. 12, 13). Укратко ти показујем, каже он, у чему се састоји пут Божији: бој се Бога и заповести Његове држи. Овде се не мисли на почетнички страх од мука, већ на онај савршени, који саздава савршенство, и који смо дужни имати из љубави према Ономе Који је дао заповести. Јер уколико не чинимо грехе због страха од казне, јасно је да би смо их, када грешнике не би чекало подрвгавање ужасу казне, наравно, чинили по свом грехољубивом настројењу. Уколико се, пак,од греха уздржавамо не због страха од казне, већ због одвратности према њима, ми већ деламо из љубави према своме Владици, бојећи се да Га не ожалостимо.

МОЛИТВА НА БРОЈАНИЦЕ

БРОЈАНИЦЕ (Чётки, Κομποσκοίνι, Prayer rope)

Молитва помоћу бројаница један је од најстаријих начина молитве, који су нарочито неговали православни монаси. Саме бројанице имају символички карактер. Бројанице су исплетене од чисте овчије вуне, што нас подсећа да смо ми словесне овце Доброг Пастира Господа Христа који је сам као Јагањац Господњи пострадао за нас и избавио нас од вечне смрти. Мале бројанице обично имају 33 чворића. Постоје и веће бројанице од по 50, 100 или 300 чворића. По једном старом предању, био је један монах који је желео да начини вунену бројаницу да би одбројавао своје молитве, али ђаво му је стално развезивао чвориће које би исплео. једном му се јавио анђео и научио га да плете чворић који се састоји од седам уплетених крстова. То је један од најкомпликованијих чворова на свету. Овакву бројаницу ђаво није могао да расплете.

У чему се састоји блаженство утехе?

Ако се бура стиша онда се време враћа свом мировању. Ако бол мине онда се јавља безболност. Оздрављење је васпостављање здравља. Ведрина је нестанак облачине. Мир – послератна нормала. Стишаност престанак узбуђења. Учашена нога углављење ишчашене. „Све по староме“. Ако утеха значи само успоставу првобитног мира, престанак сузења и плакања, углобљавање изглобљенога, зацељење или исцељење сузне ране, онда се има посла са једном простом и свакидашњом појавом: васпостављање првобитнога, реституција, окрпа поцепине, пукотине или подеротине. Онда у таковрсној утеси нема заиста оног нарочитог и изузетног вишка вредности, у аксиолошком значењу речи, који се назива блаженством.

Чудо апостола Петра о избављењу од блудне страсти

Из житија Светог Методија патријарха Цариградског исповедника:

Док су се православни хришћани свуда радовали и духовно ликовали, завист кидаше срца оних у чијим душама беше укорењена иконоборска јерес; такви беху: гореспоменути, с престола збачени, лжепатријарх Аније; брат његов Арсабар, патриције по звању, и још неки други од великаша и нижих чиновника. Не знајући шта да раде, они у злоби својој смишљаху како да оклеветају свјатјејшег Методија.

НАРОДНА ЦРКВА

Ова кона светог владике Николаја чува се у манастиру Утешитељево 

Шта означава народна црква? Означавај једну самосталну црквену организацију, са својом централном влашћу из народа и у народу; са народним свештенством, народним језиком и народним обичајним изразом своје вере. Насупрот таквој народној цркви стоји ненародна или интернационална црква, са централом изван народа, са свештенством одасвуда, са језиком туђим и са уједначеним, униформисаним изразом своје вере.

ПРОТИВ ЈЕДНАКОСТИ

Бог није Бог једнакости, но Бог љубави.

Једнакост би искључила сву правду и сву љубав - искључила би сав морал. Љуби ли муж жену своју због једнакости? И мајка љуби ли своје дете због једнакости? И пријатељ љуби ли пријатеља због једнакости? Неједнакост је основ правде и подстрекач љубави. Док траје љубав, нико не зна за једнакост. Док царује правда, нико не говори о једнакости. Кад се изгуби љубав, људи говоре о правди и мисле о једнакости. Кад с љубављу ишчезне и правда, људи говоре о једнакости и мисле о неморалу.

То јест, кад ишчезне морал замењује га неморал.

Из гроба љубави ниче правда, из гроба правде ниче једнакост.

Свети Николај Жички

ДА ЛИ ТЕЖЊА ЗА МИРОМ ТРЕБА ДА ИМА ГРАНИЦЕ?

"Ипак, немојте да неко помисли како ја тобоже тврдим да треба ценити сваки мир. Јер знам да постоји и дивно неслагање и најпогубније истомишљеништво; него треба љубити добар мир, имајући циљ који је добар и сједињује са Богом. Но, када је реч о очигледној безбожности, онда пре треба пристати на огањ и мач, без обзира на захтеве времена и властодржаца, и уопште на све, него се помешати са лукавим квасцем и бити у додиру са зараженим. Најстрашније је - бојати се било чега више него Бога, и због тог страха постати издајник учења вере и истине"

Свети Григорије Богослов

Дела, т. 1, стр. 192.

ТРИ ВИДОВДАНСКЕ ИСТИНЕ

На Видовдан, пре више од 580 година, српски народ је послао цвет својих синова на Косово,  да ту пред лицем целога света, пред лицем своје историје, пред лицем Божјим, бране оно што је сваком народу, сваком нормалном човеку, најдраже и најсветије: своју веру, своју кућу и своју слободу. Истиниту веру, а не какву било. Своју сопствену кућу, а не туђу, не изнајмљену, не подељену. Праву слободу, онакву какву је српски народ увек замишљао и желео.

            Лажну веру, изнајмљену кућу и привидну слободу могао је српски народ имати и без Косова. Могао је све то добити од самог цара Мурата, под условом да му се поклони до земљице црне, да му љуби скуте и рукаве и пре свега, да пљуне на крст Господњи. Али, Србин је знао да истиниту веру, своју кућу и праву слободу може имати само у земљи где Србин влада по Еванђељу Божијем, а не тамо где кадија тужи и кадија суди по ћитабу. Зато када је Мурат с војском, као какав црни облак, притиснуо цео југ српских земаља, тада се Срби отрезнише од своје свађе и ината, јер су кроз свако српско срце прострујале речи Лазареве клетве:

            „Ко је Србин и српскога рода,

            А не дошо у бој на Косово,

            Од руке му ништа не родило!

            Не имао од срца порода

            Ни мушкога ни девојачкога!“

О ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ

ПРОПОВЕДИ

О ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ

II

„Благо очима, које виде што ви видите.“

 Лук. 10.23

Благословен је језик оних родитеља, који говоре деци својој оно, што треба да говоре; тј. који своју децу из детињства ревносно уче добру и страху Божијем! То је први услов правог васпитања хришћанског код деце, као што сам последњи пут споменуо и показао! Благословене су очи родитеља, које добро гледају оно, што треба да виде, наиме, који увек будним оком тачно прате рад и понашање своје деце! То је други услов доброг хришћаснког дечијег васпитања, о коме ћу вам данас говорити.

НА САМРТНОМ ЧАСУ - АМАНЕТ ПОКАЈАНОГ БЕЗБОЖНИКА

Истинита повест о покајаном безбожнику забележена једним старим свештеником

У граду Н. живљаше господин С. П. кога сви скоро зваху општим именом „Чика Саво“. Он је био син сељачких родитеља. Као даровит младић, по свршетку гимназије, свршио је и Лицеј. Држава га је као одлична ђака пратила и преко, ради студирања правних наука. По доласку са наука из иностранства, одмах је ступио у државну службу, где је брзо текао каријеру, и дошао на високи положај у својој домовини. Име је његово познато са сваког угледног положаја, а још више са књижевног рада на пољу правне науке. Живљаше, потпуно „господски“, уживајући поверење државних фактора, и свих који га познаваху. И ако сељачки син беше; и ако беше пун знања; - ипак он оскудеваше са оним, што човека, човеком, мирним и срећним чини!...

ПРОБУЂУЈУЋЕ ДЕЈСТВО БЛАГОДАТИ БОЖИЈЕ

Скица за икону Господа Христа, Виктор Васнецов

Пробуђење грешника представља дејство благодати Божије у његовом срцу. Благодат позива грешника: „види куда си зашао, учини нешто за своје спасење.“ Она га извлачи из његових свакидашњих греховних уза, поставља и држи изван њих, пружајући му могућност да изабере сасвим нови живот. Ко то искористи благо њему. Ко то не искористи опет ће бити остављен, опет ће се погрузити у онај исти сан и у онај исти бездан пропасти.

ПОУКА ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ

Човек може другог човека да изведе на пут спасење само онда када је и сам на њега чврсто стао, никако не раније. Шта то значи? Када човек чврсто стекне навику да чини добро, када му је одвратна и сама појава греха и зла, када се у њему укорени ревност за испуњење заповести Божијих, када се добро или макар солидно упозна са истинама православне вере, Светим Писмом, побожношћу и предањем, када стекне навику да чини добро и да се противи свакој пројави зла, тек тада може почети да проповеда другима реч Спасења. Не тражи се од никога да ради спасавања других људи постане потпуно безгрешан, већ да непоколебиво утврди свој живот у ревновању за православље и правоживље. Наравно, уз све то потребан је и призив (потврда) Божији.

БОЖИЋНА ПРИЧА

Једној усамљеници: О Јованкином Божићу

Жалиш се на усамљеност усред великог града. Толико народ око тебе ври као мравињак, а ти се ипак осећаш као у пустињи. Најтеже ти је о великом празницима. Свуда кипи радост, а тебе стеже туга. Божић и Васкрс долазе ти као неки празни судови, које ти испуњаваш сузама. Кад су ови свети празници далеко иза или испред тебе, осећаш се спокојнија. Али кад се приближе, и дођу, туга и пустота завладају душом твојом. Шта да ти радим? Да ти испричам причу о Јованкином Божићу; можда ће ти користити. Пустићу њу нека ти прича како је мени причала.

ПСОВАЊЕ - НАРОДНИ ПОРОК

А ја вам кажем, да ће за сваку празну реч (а камоли псовку) коју рекну људи дати одговор у дан Суда (Мат.12,36)

Др. Арсеније Радовић

ПСОВКА У СРПСКОМ НАРОДУ

Не треба се варати бар у начелним појмовима о човеку; најтеже је на овоме свету постати човек и остати човек. А после тога најтеже је познати човека. И као трећа највећа тешкоћа: познати праву памет и познати Бога једно је. А кад се то све односи на човека, на сваког човека, онда се с правом може рећи да је човек једно невидљиво биће. Јер он целу своју имовину носи увек са собом у својим делима и својим мислима. Нека врста малог творца. Његове су мисли сличне небу, јер су високе и много обухватају. Његова су дела слична земљи, јер су произведена од мисаоних семена. Човек прелази огромно растојање од невидљивих мисли до понизних дела својих руку и свога морала, и тиме надмашује све остале Божије творевине. Стоји на већој висини од звезда, јер оне немају ни мало слободе. Заузима чудније достојанство од анђела- јер труд његов силази до страшних дубина.

О НЕОПХОДНОСТИ ПОСЕЋИВАЊА ХРАМА БОЖИЈЕГ

Дореволуционарни Руски црквени плакат

Много губе они хришћани који ретко посећују храм Божији, и још више греше они родитељи, који се мало или уопште  не брину о томе, да њихова деца посећују храм Божији. Неопходно је да се непоколебљиво сећамо речи нашег Спаситеља: Не живи човек о самоме хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих (Мат. 4,4), тј. да је духовна храна такође потребна за душу човека, као што је храна телесна неопходна за утољење глади, за подршку тела. А где ће хришћанин чути реч која исходи из уста Божијих, ако не тамо где Сам Господ наш Исус Христос невидљиво присуствује и поучава оне који су се сабрали у Његово име?

Да ли хришћанска породица треба у своме дому да држи ТВ апарат?

Митрополит Виталије

О САБЛАЗНИ ТЕЛЕВИЗИЈЕ

Ми још до краја нисмо схватили колике ће огромне последице имати проналазак телевизије. Поседујући извесну, уистину магијску силу чари и привлачности, и скривајући у себи страшан отров духовног расточења, телевизија стихијски преузима главно место у сваком дому, у свакој породици. Савремено пастирство не може и не треба ћутке да заобилази телевизију, која по снази утицаја на људску душу остаје апсолутно непревазиђена.

         Борба са телевизијом треба да буде један од првих наших задатака. Говоримо ово без преувеличавања, зато што она буквално свакога часа, сваког тренутка, утиче на нас у нашем сопственом дому. Читава борба са телевизијом треба да буде изражена у правилном односу према том генијалном савременом проналаску, а тешкоће и сложеност те борбе лежи у томе што морамо да се носимо не са телевизијом као таквом, него са бескрајно раслабљеном људском вољом, којау себи напросто не налази снаге да се правовремено отргне од тог изузетно саблажњавајућег и примамљивог задовољства. Овде се треба сетити речи апостола Павла: Све ми је дозвољено, али ми није све на корист. Све ми је дозвољено, али ништа не треба да овлада мноме!