АПОЛОГИЈА АПОСТОЛСКОГ ПРЕЈЕМСТВА СРПСКЕ ИПЦ

Господин Акакије (Станковић), епископ Утешитељевски

Пошто на српскојезичном простору интернета постоје разне псеудоцрквене пасквиле које имају за циљ негирање каноничности апостолског прејемства Српске Истински Православне Цркве, сматрамо за потребно да се објаве основни подаци који јасно потврђују каноничност апостолског прејемства СИПЦ. 

Ова апологија се неће бавити разобличавањем бескрупулозних клевета, патолошких фантазија и бесмислица које не завређују ни најмању пажњу. Сврха овог рада је историјско и каноноско праћење непрекинуте линије канонског апостолског прејемства Руске Заграничне Цркве (пре уније са Московском патријаршијом), предатог архијерејима СИПЦ преко Руске Истински Православне Цркве. 

Двојици архијереја РЗЦ/РИПЦ, Лазару (Журбенку) и Вењамину (Русаленку) посветили смо посебну пажњу како би истакли да су и један и други били законити и канонски епископи Руске Заграничне Цркве, који су у једном тренутку чак одиграли и главну улогу њеног очувања од екуменистичко-сергијанске уније са Московском патријаршијом.

Главна мета ових недоличних напада је блаженопочивши архиепископ Лазар (Журбенко) који је, како ћемо видети, био и до краја живота остао канонски епископ РЗЦ-РИПЦ. Због тога ћемо се у овој апологији фокусирати на догађаје везане за његов живот и његову црквену делатност.

Архиепископ Лазар је рођен 1931. године, у време великог помора од глади који је 30-их година прошлог века вештачки изазвала совјетска власт. Мајка му је умрла од глади, а остала ближа родбина депортована је у сибирске логоре смрти. Духовно је васпитан од стране стараца Истински Православне Цркве (ИПЦ) на Кубану. Године 1947. у узрасту од шеснаест година бива тајно пострижен у монаштво са именом Теодосије, од стране чувеног старца Теодосија Кавкаског. 

Већ 1950. године, као деветнаестогодишњак, бива ухапшен од стране НКВД због припадности контрареволуционарној организацији Истинска Православна Црква и осуђен на 10 година бољшевичких концлогора. Казну је издржавао у Карагандиском концлогору, радећи исцрпљујуће послове у рудницима, каменоломима, експлоатацијама шума, где је нарочито мучен и понижаван ради своје припадности ИПЦ. У логору је ступио у контакт са логорашима катакомбним исповедницима. 

Године 1955, после смрти Стаљина, објављивања амнестије и отпочете реализације програма укидања масовних логора смрти, измучен тешким физичким радом, оскудном храном и болестима, нашао се међу логорашима пуштеним на слободу.

На "слободи", је успео да успостави духовну везу са катакомбним старацима Тимотејем и Герасимом. Постојано се странствујући скривао од власти уз повремено бављење пчеларством.

Архијереји РЗЦ: архиепископ Леонтије Чилеански, свети Јован Санфранциски и епископ Нектарије Сијетелски

Почетком 60-их година, посредством светогорских стараца који су посећивали СССР, успоставио је тајну преписку са епископом Руске Заграничне Цркве Леонтијем (Филиповичем) Чилеанским. Та преписка, тада још монаха Теодосија Журбенка, удовствујућoј (без епископата) Истински Православној Катакомбној Цркви, свештенству и верном народу, први пут после дужег времена омогућила је тајну везу са истинским епископом. Они су архиепископа Леонтија почели да сматрају својим епископом. На такав начин успостављено је духовно општење између ИПЦ у Русији и РЗЦ. 

Од тада је катакомбна Руска ИПЦ могла да отпочне званично помињање првојерараха РЗЦ митрополита Филарета Њујоршког. Пошто је сам примљен под архијерејски омофор архиепископа Леонтија, монах Теодосије је издејствовао примање под његов епископски омофор готово свих постојећих угледних катакомбних свештенослужитеља из Вороњежа, Харкова, Санкт-Петербурга и осталих крајева Русије. 

Године 1971. по писменом благослову и препоруци архиеп. Леонтија, за потребе Катакомбне Цркве у Русији монаха Теодосија тајно је рукоположио у чин јеромонаха архиепископ Вењамин (Новицки), који је својевремено одлежао 12-годишњи затвор у стаљиновим концлогорима на Колими и који је нешто раније (за време рата) рукоположио и самог епископа Леонтија. То рукоположење се може сматрати икономијом на коју се архиеп. Леонтије одлучио не видећи други начин како да рукоположи о. Теодосија у чин свештенослужитеља пошто живих канонских катакомбних епископа на територији СССР одавно није било. Био је приморан да то препусти епископу Московске патријаршије, којега је добро познавао као часног човека, али у исто време и слабог да издржи поновне језиве тортуре совјетске власти од којих је, поред тешког инвалидитета, изгубио косу и браду. На такав неканонски начин рукоположеног јеромонаха Теодосија, архиеп. Леонтије приликом поновног успостављања писменог контакта званично прима под свој омофор, кроз чин покајања, онако како је РЗЦ примала свештенослужитеље из Московске патријаршије. 

На такав начин јеромонах Теодосије постаје канонски клирик РЗЦ. Године 1975. јеромонах Теодосије је од стране ученика св. старца Амвросија оптинског, схиархимандрита Амвросија (Иванова), био тајно пострижен у малу схиму са именом Лазар. 

Јеромонах Лазар је неколико пута безуспешно покушавао да емигрира из СССР. Средином 70-их јеромонах Лазар је основао неколико катакомбних манастира на Кубану. Постригао је у схиму са именом Серафим познатог катакомбног старца-исповедника о. Висариона (Маркова) из Тамбова, који је завештао својој пастви да се по његовој смрти духовно напасају код о. Лазара. И катакомбни старац-исповедник о. Тимотеј (Несговоров) пред смрт је својој пастви завештао да пређу под духовно руководство о. Лазара. Таквих примера било је још. На тај начин, крајем 70-их година, под духовно руководство о. Лазара прешле су многобројне обудовеле (без свештеника) катакомбне заједнице од Сибира и Казахстана, до Кубана и Украјине. Нико од њих није признавао неканонске "катакомбне" самосвјатске (оне који су сами себе рукоположили) групе – «поздјејевце», «секачевце», «алтејевце» и друге, већ су се оријентисали искључиво на духовно јединство са РЗЦ. 

Архијерејски Сабор РЗЦ под председавањем митрополита Филарета Вознесенског, 1981. год.

На основу постојања ових катакомбних клирика, катакомбних парохија и манастира који су, предвођени јеромонахом Лазарем, пришли под омофор РЗЦ, Архијерејски Сабор  РЗЦ доноси одлуку да се приступи важном делу обнављања епископата за обудовелу Руску Истински Православну (Катакомбну) Цркву. 

На основу те одлуке, 1982. године, по благослову Светог Синода РЗЦ на челу са митрополитом Филаретом Вознесенскоим (Види житије), архимандрит Лазар бива тајно хиротонисан у чин епископа Катакомбне Цркве руком тајног епископа РЗЦ Варнаве (Прокофјева), који је само ради тога допутовао у СССР. 

Појаснимо на тренутак овај историјски важан догађај. По налогу Архијерејског Сабора РЗЦ, свештеник Владимир Прокофјев, чија је блиска родбина била запослена у амбасади Француске у Москви, због чега је имао могућност да посећује СССР, тајно је у Паризу замонашен и хиротонисан у чин епископа само ради специјалне мисије тајне хиротоније епископа Лазара. 

Као тајни епископ Варнава, отац Владимир Прокофјев у Москви, у стану катакомбне монахиње Теодоре, успешно обавља наложену специјалну мисију тајне хиротоније јеромонаха Лазара Журбенка у чин епископа.

Факсимил хиротонијске грамете Синода РЗЦ епископа Лазара

Све горе наведено потврђује текст хиротоникона – синодске хиротонијске грамате РЗЦ од 3/16. маја 1990. године: "Архимандрит Лазар (Журбенко) из Руске Православне Цркве (која је у Катакомбама) изабран, и од Синода Руске Православне Заграничне Цркве утврђен као кандидат и одређен да буде епископ Богомспасаваног града Тамбова по чинополагању Свете Апостолске Источне Цркве, уз садејство Свесавршеног и Свесветог Духа, у 1982-ој години од оваплоћења Бога Слова, априла месеца, у 27. дан, у граду Москви, хиротонисан је од стране архијереја Руске Православне Заграничне Цркве, по одлуци Архијерејског Сабора из 1981. године. Хиротонија Преосвећеног Лазара обављена је у посебним околностима, изазваним тешкоћама садашњег времена, зато је хиротонија била савршена тајно".

Епископ Лазар је одмах по хиротонији започео исповеднички подвиг служења Катакомбној Цркви. Непрестано се скривајући од богоборне власти, прелазио је са места на место, тајно служио по домовима и рукополагао за обудовеле парохије ИПЦ нове свештенике.

Крајем 80-их и почетком 90-их после објављивања «перестројке» и увођења какве такве слободе, епископ Лазар са благословом Архијерејског Синода РЗЦ једним делом изашао из катакомби и почео да прима под омофор РИПЦ-РЗЦ вернике, монаштво и свештенство из Московске Патријаршије, почевши тако са оснивањем легалних, јавних парохија и манастира РИПЦ-РЗЦ. 

Пошто је хиротонија епископа Лазара 1982. године по нужди (по икономији) обављена у СССРу од стране једног епископа (једнолична хиротонија), а како би се та неправилност исправила, приликом прве посете владике Лазара САД, марта месеца 1990. године, Синод Руске Заграничне Цркве саборно је извршио над њим хиротесију, као исправку једноличне хиротоније.

Синод Руске Заграничне Цркве 1998.
У средини са белим клобуком митрополит Виталије (Устинов).
У првом реду, први с лева седи епископ Лазар (Журбенко), а у другом, пети с лева, стоји епископ Вењамин (Русаленко)

На такав начин, уз помоћ РЗЦ, епископ Лазар је на територији целе некадашње Руске империје био једини неоспорни канонски и законити православни епископ. 

Ускоро се указала потреба за још једним архијерејем за Руску ИПЦ. У чин епископа хиротонисан је јеромонах Вењамин (Русаленко), један од оних руских катакомбника који је и рођен и васпитан у катакомбној Цркви. 

Заједно са епископом Лазаром, владика Вењамин је прибројан законитом епископату РЗЦ. Иначе, он је, као једини канонски архијереј из преунијатског периода РЗЦ, лично је учествовао у хиротонији српских епископа Акакија и Нектарија.

Епископ Вењамин Русаленко

На тај начин, крајем 1990. године у Русији су деловала већ два архијереја Истински Православне Цркве, те су створени услови за успостављање црквене управе у Русији уз помоћ и учешће РЗЦ. У то време, неколицина заграничних архијереја покренула је неканонску делатност, која је довела до потпуне дезорганизације црквеног живота у Русији. 

Наиме, загранични Синод је допустио грешку да се под утицајем просергијанских епископа Марка и Лавра паралелно са препородом црквене структуре Руске ИПЦ, на територији Русије оснивају и парохије РЗЦ. Ове парохије осниване су тако, као да у Русији Истински Православна (Катакомбна) Црква није никада постојала. Фактички Загранична Црква је распростирала своју паралелну црквену структуру у Русији као да је у питању непросвећена територија. За ту мисију РЗЦ је рукоположила и свог епископа Валентина (Русанцева) који је 1990. год. напустио МП и присајединио се РЗЦ. Одлука о овој хиротонији донета је без усаглашавања са руским епископима Лазарем и Вењамином. 

 

Због насталог хаоса, деведесете године обележили су спорови руских архијереја са америчким Синодом РЗЦ. Ипак, 1994. Архијерејски Сабор РЗЦ, одржан у руском заграничном манастиру Лесна (Француска) под председавањем митрополита Виталија (Устинова), донео је „Акт о помирењу“ између заграничних и руских архијереја, који је владика Лазар поштовао све до своје праведне кончине. На леснинском сабору РЗЦ донета је одлука о оснивању управног црквеног органа за Русију под именом, „Архијерејски Савет Руских епископа“, чији је председавајући постао архиеп. Лазар.

Митрополит Виталије је на саборима РЗЦ (1998. и 2000.) износио свој став да руски архијереји требају добити аутономију у односу на РЗЦ. Овим предлозима првојерарха оштро су се противили просергијански епископи, каснији предводници уније са МП.

2000. године, када су проунијатске снаге преузеле иницијативу у Синоду РЗЦ, отпочео је безакони и разбојнички процес уније РЗЦ са Московском патријаршијом. РЗЦ је признала канонизацију новомученика, са све сергијанцима, као и усвајање социјалног концепта од стране Сабора МП, одржаног у августу те године. 

Реализацији уније РЗЦ са МП званично су се супротставили само архијереји из Русије 2001. године. Епископ Вењамин је први објавио повлачење свог потписа са неправославних решења проунијатског Сабора РЗЦ 2000. године. Коментаришући дубину пада донетих решења као "званичне декларације новог курса РЗЦ" преласка "под омофор" МП, он завршава заиста потресним речима: 

"Да није можда Господ, грехова наших ради, узео од свих нас разум?! Пројавивши неопростиву површност, ја сам један од оних који су ставили свој потпис испод тог срамног документа, због чега се искрено кајем и због тога га повлачим"

. 

Пребивајући у јединомислију са владиком Вењамином, ускоро је повлачење свог потписа са решења Сабора 2000. године писмено потврдио и Председавајући Архијерејског Савета Руских архијереја, архиеп. Лазар. У свом обраћању митрополиту Виталију, Архијерејском Синоду РЗЦ, он је изјавио да скида свој потпис са резолуције о приближавању са МП и са писма Српском Патријарху Павлу, додавши да остаје веран Истинском Православљу, да не помишља да се одвоји од РЗЦ, него напротив, овим кораком ограђује себе и поверену му Цркву и паству од силажења са тог јединог пута исповедништва, којим су РЗЦ и РКИПЦ (као два дела једне Руске Цркве) ишле од самог почетка свог постојања. 

На Вороњешком сабору руских архијереја у коме су узели учешће архиепископ Лазар и епископи Вењамин и Агатангел као и десетине свештеника са територије Русије дата је подршка антисергијанској и антиекуменистичкој фракцији у РЗЦ, коју су сачињавали два архијереја противника уније са МП, првојерарх РЗЦ митрополит Виталије и епископ Кански Варнава. Ова фракција се у јесен 2001. године после разлаза са просергијанским делом РЗЦ чији првојерах је постао новоизабрани митрополит Лавр, трансформисала у посебну јурисдикцију РЗЦ на чилу са старим митрополитом Виталијем. Архиепископ Лазар је одмах признао митрополита Виталија за првојерарха канонске РЗЦ, али је одбио да призна неканонски једнолично новорукоположене викарне епископе Сергија, Владимира и Вартоломеја чији је центар постао преображењски скит у Мансонвилу, Канади (отуда назив викарни или мансонвилски синод). Поред једноличне хиротоније од стране викарног епископа Варнаве, ове хиротоније су са правом окарактерисане као неканонске ради тога што су обављене самовољно, без сагласности са тада јединственим антисергијанским, законитим архијерејима РЗЦ из Русије, Лазаром и Вењамином. 

Последњи канонски поглавар РЗЦ, митрополит Виталије (Устинов) 

Када смо се дотакли помена Мансонвила и мансонвилаца, није на одмет поменути подметнути од стране неканонских мансонвилских викарних епископа фалсификовани документ који је наводно саставио блаженопочивши митрополит Виталије, а који оспорава каноничност нових хиротонија епископа за Русију и оснивање Синода Руске Истински Православне Цркве. 

Тај фалсификат је дело неодговорних људи, опортуниста који су старца-митрополита Виталија држали у изолацији манипулишући његовим међу клиром и верним народом великим угледом, користећи се лукаво већ потписаним митрополитовим бланко меморандумима. 

У наставку доносимо факсимил оригиналног документа својеручно написаног и потписаног самим митрополитом Виталијем на званичном, свима познатом, меморандуму Руске Заграничне Цркве упућеном Председнику Архијерејског Савета РИПЦ архиепископу Лазару (Журбенко) 26. фебруара/11. марта 2002. године. Документ је очигледан и недвосмислен Првојераршки благослов за извршење архијерејских хиротонија и стварање Архијерејског Синода у Русији:

„Ваше преосвештенство, драги Владико!
Бог да Вам благослови извршење хиротонија нових епископа. На Вама је обавеза да устројите свој Архијерејски Синод, који би био у сагласности са нашим Архијерејским Синодом. Ја ћу на редовном Архијерејском Сабору саопштити свим архијерејима о овом решењу. Бићемо са Русијом у јединомислију и јединодушности, без обзира на раздвојеност црквених администрација. Сам црквени живот нам то диктира. Нека Вас чува Христос и да Вас својим Омофором покрије Његова Пресвета Мајка. Ваш искрени доброжелатељ. +Митрополит Виталије (потпис)“

Треба обратити пажњу да овај историјски документ није откуцан на писаћој машини, нити је одштампан преко компјутера него га је написао својеручно митрополит Виталије. Он за састављање овог документа није тражио ничију помоћ, очигледно претпостављајући да ће се у будућности појавити оптужбе да је документ фалсификован, да потпис није аутентичан, или да је изнуђен путем обмане. 

Ова митрополитова бојазан убрзо се обистинила. Предводник неканонски хиротонисаних мансонвилских викара Владимир (Целишчев), преко интернета се одмах огласио карактеришући митрополитов писмени благослов упућен архиепископу Лазару, „личним мишљењем митрополита“. Поред тога, мансонвилци су дрско и цинично оптужили самог митрополита за „прекорачење пуномоћи“. Да би на крају, не обазирући се на првобитне изјаве, документ првојераршког благослова ипак прогласили фалсификатом. 

Мансонвилци се нису овим задовољили, саставили су идентичан рукописни текст на меморандуму РЗЦ, поткрепљен митрополитовим потписом чији садражај је негација оригинала. Наиме, у њему митрополит Виталије не подржава стварање засебног Синода у Русији, не признаје нове хиротоније и изјављује да нема ништа заједничко са архиепископом Лазаром и РИПЦ.

На супрот томе, митрополит Виталије је не једном усмено потврдио аутентичност првобитног документа и своје разумевање нужности оснивања засебног Руског Синода и извршења нових хиротонија за потребе Руске пастве, без којих би нормализација црквеног живота у Русији била немогућа.

Уопштено говорећи, проблем канонске основаности аутономје Руске ИПЦ у односу на Загранични Синод, не постоји. Руска Катакомбна Црква је увек била део Руске Помесне Цркве, настала, као и Загранична Црква, на основу Указа патријарха Тихона бр. 362 из 1920. године.

Интересантно је навести да је на свим богослужењима традиционалне Руске Заграничне Цркве помињано на првом месту: «Православно Епископство прогоњене Цркве Руске», па тек онда првојерах и месни епископ. Став РПЦЗ према Руској Истински Православној (Катакомбној) Цркви увек је био недвосмислено одређен као став према прогоњеној Мајци Цркви. И што је посебно важно, горе наведени Указ патријарха Тихона у себи не садржи никакав основ по коме би Загранични Синод имао право да управља црквом у Русији.

Архиепископ Лазар (Журбенко) је у свом Обраћању из 1993. године писао: «Ја сматрам за потребно да изјавим, да без обзира на то што се Истински Православна Катакомбна Црква налази у молитвеном и евхаристијском општењу са РПЦЗ, то су ипак и даље два различита дела Помесне Руске Православне Цркве, и сједињење та два дела се до данас није десило. Ја сам испуњавао одлуке Синода РПЦЗ и указе Првојерарха по својој доброј вољи, будући да не постоји никаква званична обавеза усаглашавања наша два дела једне Цркве. Сигурно би такав однос био и настављен, када би наши међусобни односи били засновани на поверењу, уважавању и љубави, и да имају за циљ добробит Цркве. Али услед немилих догађаја у Русији, које сам изложио у овој посланици, код мене, као и код многих других, појавиле су се озбиљне сумње у то да ли је Црквена Управа у заграничју слободна, и да ли је покреће благодат Светог Духа или можда испуњава вољу која је туђа Цркви».

Унија РЗЦ (Лавр) - МП, Москва, 2007. године

Но, ако занемаримо неспорну чињеницу да РИПЦ није никада престала да постоји као Помесна Црква, свакако треба истаћи још једном и то, да је архиепископ Лазар са епископом Вењамином, на основу Указа патријарха Тихона био обавезан да се још у време пада Њујоршког Синода у унију са МП и одлучне самоиницијативне оставке митрополита Виталија на место Првојерарха РПЦЗ у корист унијате Лавра – и услед тога новонастале ситуације нестајања канонске и законске Црквене управе – самостално организује у засебни Синод. Јер, тада је једино у Русији сачуван јединствени у Руској Цркви законити орган црквеног управљања – Архијерејски Савет РИПЦ под председавањем архиеп. Лазара. Ипак, смирени и ненаметљиви руски архијереји нису инсистирали на спровођењу својих права у дело. Тако су дочекали да им вољени митрополит, последњи истински православни Првојерарх РПЦЗ, призна самосталност и благослови оснивање Синода.

Дакле, од ове Лазаро-Вењаминовске јерархије Руске Истински Православне Цркве води своје апостолско прејемство Српска Истински Православна Црква, хиротонијом епископа Акакија у историјском Свето-Богородичином манастиру Руске Заграничне Цркве у Лесни (Француска), 2011. године, а нешто касније и епископском хиротонијом епископа Нектарија (Иванковића) Шумадијског у манастиру Утешитељево.  

Архиепископ Вењамин (Русаленко), епископ Акакије Утешитељевски и архиепископ Тихон. Хиротонија епископа Акакија, манастир Лесна, 2011.

Хиротонија епископа Нектарија Шумадијског, Утешитељево, октобар 2013. године. Други архијереј са леве стране, архиепископ Вењамин (Русаленко)

Додатак

ЕПИСКОП ГРИГОРИЈЕ ГРАББЕ О КАНОНИЧНОСТИ СИНОДА КОЈИ СУ У РУСИЈИ ОСНОВАЛИ ЕПИСКОПИ ЛАЗАР И ВЕЊАМИН

Изводи из чланка „Завет Светога Патријарха“, епископа Григорија (гроф Граббе), чувеног православног богослова и канонисте, секретара и Управника послова Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве за време прва три првојерарха РЗЦ, Антонија Храповицког, Анастасија Грибановског и Филарета Вознесенког. Из овог чланка, као и из других писмених дела, па и недвосмислене јавне подршке руским архијерејима РЗЦ очигледно је да владика Григорије Граббе у потпуности признаје њихову каноничност са правом на самостално, аутономно постојање засебног Синода, независног у односу на онај Њујоршки.

Архијерејски Синод Руске Заграничне Цркве у Сремским Карловцима 1934. У средини са белим клобуком митрополит Антоније Храповицки. Епископ Григорије Граббе, секретар Синода, тада још као световњак стоји са леве стране изнад светог Јована Максимовића

Године 1920. Лењин и његови истомишљеници могли су се похвалити великим достигнућима у својим прогонима Православне Цркве. Да би се оценила та сила и значење, неопходно је погледати чланке и неке књиге посвећене томе питању. Нарочито снажан утисак изазива рад Владимира Русака „Историја Руске Цркве од времена оснивања до наших дана“, која је изашла 1993. године. До тада, такав обиман и аутентичан материјал садржан је у издању „YMCA Press“ из 1977. године у Француској, у делу Лава Регелсона „Трагедија Руске Цркве 1917-1945. године“.

Ова дела су важно због тога што су, као сагласна са нашим виђењем црквеног живота у Русији, била публикована без икакве сарадње са издаваштом Заграничне Цркве и у то време, када је Западни свет усрдно затварао очи над страдањима Руске Цркве.

Потпуно је природно да је мање материјала могло бити коришћено у иностранству за  ранија дела протојереја Михаила Пољског, проф. Н. Талберја и других црквених аутора, укључујући и самог аутора овог текста.

На тај начин, правилно разумевање политичких прилика овог периода, из времена када је издат документ, а о којем иде реч у даљем тексту, постаје суштински важно, како тада, тако и у садашњем времену.

Тај документ је насловљен:

„УКАЗ Свјатјејшег Патријарха, Свештеног Синода и Вишег Црквеног Савета од 7/20 новембра 1920. Године, № 362“

Сви напред поменути аутори дају велики значај том Указу Патријарха, али посебно је важно да у слободним, некомунистичким издањима, ми видимо у свима њима једнодушно схватање тешког положаја како самог патријарха, тако и целе Руске Цркве после 1917. године.

Из тога произилази да се треба зауставити на тој, можемо слободно рећи, пророчкој и последњој слободној Уредби Више Црквене Управе Руске Цркве.

У условима стравичних прогона Цркве најважнија брига Патријарха била је очување Апостолског прејемства као и сам опстанак Руске Цркве. У почетку је Патријарх пробао да предузме кораке очувања законског прејемства и очувања Више Црквене Управе (ВЦУ) путем одређивања неколико мјестобљуститеља (заменика) Патријаршијског Трона. Али, крајем 1920. године он је увидео да те мере не обезбеђује опстанак Руске Цркве, и био је принуђен да изда још и Указ № 362.

Регелсон наводи речи митрополита Сергија из његовог писма Митрополиту Агатангелу 17/30. априла 1926. године: „Сабор 1917-1918. године наложио је Патријарху, да као  изузетак од правила, означи себи прејемнике или заменике, за случај ванредних околности. Патријарх је био обавезан да имена тих заменика, осим њима самима, не објави никоме, осим Сабору“ (страна 66). Даље Регелсон пише: „Без обзира на донете ванредне мере ради очувања првосветитељске власти у Руској Цркви, развој догађаја 1918-1920. године показао је, да је неопходно донети одлуку о форми управљања Руском Црквом у случају, да првосветитељска власт због тих или других околности прекине своје реално дејство“ (страна 67).

„7/20. новембра 1920. године – продужава Регелсон – Свјатјејши Патријарх Тихон, заједно са Свештеним Синодом и ВЦУ (ауторитет тих органа условљен је саборним избором њихових чланова!) доноси поново беспримерно, изузетно по својој важности, Одредбу о самоуправи епархија у случају одсуства канонске ВЦУ или немогућности везе са њом“ (стр. 68).

Нажалост, тај Указ, познат под бројем № 362, после грађанског рата, дуго је остао непознат ширем кругу верника, како у Русији, тако и у иностранству.

Епископ Григорије Граббе (десно) као секретар Синода РЗЦ под председавањем новог исповедника православља светог Филарета Вознесенског, митрополита Њујоршког.

Огроман значај последње директиве ВЦУ показује садржај њеног првог уводног дела: „По благослову Свјатјејшег Патријарха, Свештени Синод и Виши Црквени Савет, на заједничкој седници разматрали су енциклику Свјатјејшег Патријарха са препорукама у случају прекида општења епархија са ВЦУ или прекидањем делатности последње и на основу разматрања закључили:

Енцикликом Његове Светости наложено је епархијским архијерејима да се руководе у ванредним ситуацијама ниже наведеним тачкама.“

Следе упутства у десет тачака. У њима су представљене разне ситуације, које су за будућност могли предвидети састављачи Указа са упутствима како деловати у ванредним околностима. При томе, примећујемо да је Уредба била врло конкретна и практична.

Тако, на пример, тачка 2 гласи: „У случају, ако епархија, услед померања фронта, промене државних граница и томе слично прекине сваку могућност комуникације са ВЦУ на челу са Свјатјејшим Патријархом или зато што је ВЦУ из било којих разлога прекинула своју делатност, епархијски Архијереј неодложно улази у односе са Архијерејима суседних епархија у вези организовања виших инстанци црквених власти за неколико епархија, које се налазе у једнаким условима (у виду Привремене ВЦУ или митрополитског округа или нечега сличног).“

Суштина Патријархове Уредбе састојала се у томе, да би из било каквих сачуваних остатака црквене управе, била могућа његова поновна изградња.

По трећој тачки „Старање о организацији ВЦУ за целу групу која се нашла у околностима описаним у 2. тачки, епархије представља неизоставну дужност (подвукао- Е. Г.) најстаријег Архијереја у наведенј групи.“

Треба напоменути да се још у мају 1919. године, у Ставропољу, састао Јужно-Руски Црквени Сабор, који се руководио таквим принципима, који су касније положени у основу Указа № 362 – тамо је била образована ВЦУ за Југо-Исток Русије, објединивши све, од бољшевика, неокупиране епархије. По доласку руских емиграната у Константинопољ наведена институција је добила ново име – Виша Руска Црквена Загранична Управа.

У Русији, услед политичких прилика и наставка прогона Цркве, могућност коришћења Патријарховог Указа № 362 била је врло краткорочна, премда је на његовој основи организована Катакомбна Црква у Русији, почевши свој, мање-више организован живот, под руководством њеног надахнитеља св. новомученика Митрополита Јосифа Петроградског.

После узурпације црквене власти у Руској Цркви од стране митрополита Сергија (Староградског), Истинска Руска Црква отишла је у подземље, шуме и тундре и, колико је то било могуће, чувала је бакљу невидљиве Цркве.

Већ од самог почетка Указ је предвиђао катастрофално стање Руске Цркве које је наступило одмах после очекиваних катастрофалних догађаја.

Ако је 1. тачка већ 1920. године предвиђала такву невољу, као што је прекид нормалног рада ВЦУ, то се у 2. тачки наговештавало наступајуће уништење администрације.

Предвиђене су не само тешкоће у комуникацији епархија са ВЦУ, већ и то, да ће и сама управа, на челу са Патријархом, уопште прекинути своју делатност.

У таквом случају, сваки епархијски Архијереј био је дужан да се постара да установи везу са најближим епархијама, које се налазе у једнаким условима, ради организације ВЦУ.

Тачка 4 даје упутства како поступити, ако таква мера наиђе на тешкоће. Наредне тачке Указа набрајају различите видове распада црквене администрације, све до случаја, да остану само један или два законита Епископа. До таквог стања Руска Црква је дошла у наше време, када је зачетак обнове законске јерархије у Русији отпочела Загранична Црква. Крајем 70-тих и почетком 80-тих година појавила се некаква могућност односа између СССР-а и Запада. У таквим условима, почетком 80-тих година Синоду се обратила група од 14 свештенослужитеља Катакомбне Цркве, који су у име о. Лазара (Журбенка) саопштили Митрополиту Филарету, да је њихов епископ недавно умро, да они нису успели да нађу замену и зато моле да их прими под своје руководство. Веза са њима ишла је преко покојног Архиепископа Антонија Женевскога и Западно-Европског и једног од његових клирика, који је често боравио у СССР.

После разматрања овог случаја на Архијерејском Сабору, одлучено је да се тајно постриже у монаштво и хиротонише за Епископа клирик Западно-Европске епархије чија је сестра живела у СССР, благодрећи чему је он могао лакше добити визу за путовање тамо. Овоме, тајно рукоположеном Епископу Сабор је био наложио да тајно хиротонише о. Лазара у чин Епископа, ради руководства катакомбних клирика и општина. Тај задатак био је успешно испуњен. Неопходност строгог чувања тајни објашњавана је углавном опасношћу за живот и опстајање катакомбних парохија у условима жестоког гоњења.

Из текста Патријарховог Указа је очигледно, да је он подржавао практично успостављање самосталне власти у Русији. Ка томе су били усмерени и први кораци Заграничног Синода после одласка комунистичке власти у облику јавних хиротонија Еп. Вењамина и Еп. Валентина.

На тај начин, предвиђене Патријарховим Указом могућности могле су добити своју практичну примену.

О могућности обраћања Заграничној Цркви, Патријархов Указ не говори, али пошто је Загранична Црква себе увек сматрала нераздељивим делом Руске Цркве, онда је њена улога у установљавању законске архијерејске прејемствености допустива и канонска.

Сада, када више нико није подвргнут опасности, ми можемо рећи да је свештеник Западно-Европске епархије Владимир Прокофјев, поставши Епископ Варнава, био тај који је извршио хиротонију епископа Лазара.

Архијереји у Русији, ревносно испуњавајући архипастирску службу, нашли су за неопходно, да се у измењеним околностима на Руској територији, сада руководе Указом Патријарха, поготово што је тамо образован већ довољан број парохија, којима је био неопходан постојани административни апарат.

Тачке 4, 5 и 6 Указа гласе:

„4. У случају да је немогуће установити односе са Архијерејима суседних епархија до организације више инстанце црквене власти, епархијски Архијереј прима на себе сву пуноћу власти, предату му црквеним канонима, преузимајући све мере за успостављање месног црквеног живота, и ако се покаже потребним, за организацију епархијске управе, у складу са постојећим околностима, савршава све послове који проистичу из канонске архијерејске власти, у сарадњи са постојећим органима Епархијске управе (Епархијски Сабор, Савет или нешто слично новоорганизовано); а у случају немогућности да организује напред наведене институције – самостално и на сопствену одговорност.

5. У случају да положај, указан у тачкама 2 и 4 има карактер дуготрајности и постојаности, нарочито ако се Архијереј не може користити сарадњом са органима епархијске управе, најбољу целисходну меру представља (у смислу утврђења црквеног поретка) подела епархије на неколико месних епархија, због чега епархијски Архијереј:

а) предаје својим викарима, који до сада, сагласно овлашћењима, користе права полусамосталних, сва права Епархијских Архијереја, са организацијом њихове управе, која се може применити на месне услове и могућности;

б) успоставља, на основу саборских договора са другим Архијерејима, епархије по могућству, у свим значајним градовима своје епархије нове Архијерејске катедре са самосталним или полусамосталним правима.

6. Подељена епархија на основу одредбама у тачки 5, образује, на челу са Архијерејем главног епархијског града, Црквени округ, који сагласно канонима успоставља управу над месним црквеним пословима.

Нажалост, наш Синод није сматрао за неопходно сарадњу са већ образованом црквеном структуром, а одбацивши ову сарадњу као потпуно законито и неопходно дело, успоставио је још једну (паралелну) структуру, за коју је чак и извршио нову архијерејску хиротонију свога сопственог кандидата.

Руски и загранични проблеми у много чему су слични један другом. То се показало већ у томе, што Загранични Синод у текуће три године није знао, како поставити на колосек црквену администрацију у Русији, уз то, тешко се сналазио и у одлукама о постављању довољног броја јерарха у Русији.

Извештаји наших Архијереја из Русије сведоче о томе да сви они чувају ову исту Православну веру и имају исте погледе на савремено стање других Православних Цркава, као и ми у иностранству.

Све напред наведено требало би подстаћи нас у иностранству да смањимо нашу уображеност и да престанемо тражити прилике за понижавање и кажњавање тамошњих архијереја, и да уместо тога следимо пророчке инструкције Св. Патријарха Тихона и да уложимо сву снагу ка томе, да би Руски Архијереји примили са наше стране неопходну помоћ и подршку до тога момента, док све стане на своје место: док у Русији не буде сазван Помесни Сабор, законито и слободно буде изабран Патријарх, а Загранична Црква поново постане законитим делом те Патријаршије.

Само у таквом случају (то јест, тачном спровођењу Указа № 362) ми можемо рећи, да смо завештавање Св. Патријарха-Исповедника о неопходности пуног јединства Руске Православне Цркве исправно разумели и да га на крају, после 70 година, испунимо, укључујући ту и 10. тачку Патријарховог Указа, која гласи:

„Све спроведене у дело мере, сагласно са даним инструкцијама, накнадно, у случају установљења централне црквене власти, требају њој бити представљене ради потврде.“ 
Ми смо дужни закључити, да је данас, после 70 година, већ наступио историјски моменат за испуњење завештања Св. Патријарха-Исповедника о неопходности могућег блиског и пуног јединства Руске Православне Цркве.

У датом тешком и смутном периоду историје Руске Цркве, само молитва, хришћанска љубав и узајамно поверење могу је извести из таквог положаја, у који су је довели непријатељи нашег спасења.

Септембра 1994. године

Епископ Григорије (Граббе)

„Завет Светог Патријарха“, 1996.- стр.311-319