Архиепископ Аверкије: ПРИЧА О ЗЛИМ ВИНОГРАДАРИМА

Недеља тринаеста по Педесетници

Објашњење недељног Јеванђеља по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског

(Мат. 21:33–46; Марк. 12:1–12; Лук. 20:9–19)

Ову причу нам сва три синоптика преносе потпуно истоветно. Одређени домаћин, под којим се подразумева Господ Бог, уредио је виноград, под којим треба разумети старозаветну цркву. Оградио га је оградом, под којом тумачи подразумевају Мојсијев закон и уопште све установе намењене томе да изабрани народ Божији, Јевреје, заштите од утицаја паганства; ископао је у њему пивницу (муљару) – базен или јаму у којој се цедило грожђе, и саградио кулу, која је била намењена стражарима који су чували виноград од лопова и животиња. Под „пивницом“ и „кулом“ Свети Оци подразумевају жртвеник и храм.

Недеља тринаеста по Педесетници: Прича о злим виноградарима

Код једног од древних пророка Господ говори о томе да је Он уредио виноград, оградио га оградама, учинио све што је потребно да би тај виноград донео добре плодове, а такође Господ каже: „Чеках да роди грожђе, а он роди трње“ (Ис. 5, 2). И потом је Господ објаснио: „Виноград који Ја посадих, то је дом Израиљев“ (Ис. 5, 7). „Дом Израиљев“, коме је Господ дао велику милост – да буде изабрани народ. Али он је стално отпадао од овог свог високог назначења.

Беседа о узроку отпадања људи од Бога - против богоубиствених Јевреја

  

Свети Игњатије Брјањчанинов

Беседа на Јеванђеље 
о злим виноградарима
(недеља тринаеста по Духовима)

„Ко верује у Сина (Божијег), има живот вечни; а ако је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему“

(Јн. 3,36.)

Ова одредба Речи Божије извршава се како над појединачним људима тако и над читавим народима. Посебно очигледно она је извршена над израиљским народом, који је првобитно био изабрани народ Божији, али је касније постао превасходно одбачени народ. У недрима израиљског народа очовечио се Богочовек и извршио је спасење људског рода; ни једном другом народу Он се није обраћао кроз Своју божанску проповед; сва Своја доброчинства Он је излио искључиво на изабрани народ: а изабрани народ је одбацио Богочовека. Узалуд му је петнаест столећа раније богонадахнути законодавац Израиља најавио страшне казне уколико не послуша Бога. Узалуд је царски пророк Израиљев, читав миленијум унапред, саветовао Израиљу да прими Богом дарованог Искупитеља људског рода: Прихватите васпитање – прихватите Сина[1] – да се не разгневи Господ, и погинете са пута праведног, када се разгори убрзо Његов гнев.[2] Узалуд су они читали Мојсија сваке суботе, узалуд су на сваком богослужењу певали псалме Давидове, узалуд су понављани претња светог законодавца и савет светог цара – Јудејци су одбацили Спаситеља, на оваплоћеног Бога испружили су своје богоубилачке руке. Свесавршеног Бога убројали су међу преступнике и предали Га срамној казни, као правог разбојника и злочинца над злочинцима.

О, прекрасно молчаније, красноречивије од свих човечјих речи!

Фреска Успења Пресвете Богородице, XIV век, манастир Дечани, Србија

Архиепископ Теофан Полтавски 
(духовник царске породице Романових)

СЛОВО НА УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Ꙗко призрѣ на смиренїе рабы своеѧ:

се бо ѿнинѣ оублажатъ мѧ вси роди  (Лк. 1:48)

 

Све је прекрасно и величанствено у животу Богоматере. А нарочито је прекрасно величанствен свештено-безмолвни карактер Њеног сакривеног живота у Богу.

У свештеном безмолвију храма порасла је и била васпитана Пресвета Дјева у данима свога детињства. Таквим истим безмолвијем је запечаћен и цео Њен потоњи живот до самог Успења. Ни највиша радост, ни најдубља туга, нити ишта на свету није могло да измени ту главну црту Њеног духа за све то време.

У дубокој тајни се савршава тајинство оваплоћења Бога Слова од Ње. И ту тајну Пресвета Дјева није открила чак ни праведном старцу Јосифу. Она је тиме подвргла себе великим искушењима од стране Јосифа. Али, докле год Самом Господу није било благоугодно да открије ту тајну Јосифу, Пресвета Дјева је пребивала у дубоком молчанију. Рађа се Слово, Ангели славослове, пастири проповедају. Зар Матер Слова да безмолствује и не изражава Своју радост речима? Али Она безмолствује и не троши речи, већ само чува у Своме срцу оно што је чула - а Марија чуваше све ријечи ове и слагаше их у срцу својему. (Лк.2:19).

У сусрет празнику - УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Из Јеванђеља знамо да је Господ Исус Христ, опраштајући са Својим апостолима пре Свог Вазнесења, дао највеће утешно обећање, рекавши: „И ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Мф. 28:20). Тј. Ја сам увек са вама. Свети апостоли ни на један минут нису заборављали ово радосно обећање Свог Учитеља. Како каже историја Цркве, када би се окупљали на трпезу, главно место, на челу стола, увек су остављали празно, управо у част Свог Божанског Учитеља, верујући да Он невидљиво присуствује са њима. Тако је било и када је скончала Преблагословена Дјева Марија.

ПРИЧА О БОГАТОМ МЛАДИЋУ

Недеља дванаеста по Педесетници

Објашњење недељног Јеванђеља по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског

(Мат. 19:16–26; Марк. 10:17–27 и Лук. 18:18–27)

О овом младићу, или кнезу, како га назива св. Лука, који је питао Господа Исуса Христа шта да ради како би наследио живот вечни, говоре сва три прва јеванђелиста. Ова беседа, као и следеће, одвијала се на путу за Јерусалим, куда је Господ већ ишао у сусрет Својим предстојећим страдањима. Обраћајући се Господу, младић Га је назвао: „Учитељу благи“. Господ му је на то рекао: „Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога“, тј. ако Ми се обраћаш само као „учитељу“, дакле као обичном човеку, онда не треба да Ме називаш благим, јер тај назив приличи само Богу. Господ му је указао на то да треба да држи заповести. Младић је очигледно претпоставио да Господ говори о неким посебним, њему непознатим заповестима, па је зато упитао: „Које?“ Али Господ му је указао на обичне заповести Декалога (Десет заповести), набројавши само неке од них – 6, 7, 8, 9 и 5, а затим и општу заповест о љубави према ближњем. На то је младић одговорио да је све те заповести сачувао од своје младости. Треба претпоставити да је испуњавање заповести разумевао на фарисејски начин: иначе се не би усудио да тако каже. Ипак, важно је то што је сматрао да још увек није довршио све што је потребно за спасење: савест му је, очигледно, говорила да само такво спољашње испуњавање заповести није довољно.

Ревност која није по разуму

Желео бих да вам скренем пажњу на један детаљ. У јеванђелској Причи о пшеници и кукољу, речено је, да након што је човек посејао добро семе на својој њиви, ноћу је његов непријатељ тамо посејао кукољ, то јест коров. И када су се појавиле прве клице, он је позвао раднике и видео да заједно са пшеницом расте и кукољ. Тада су га упитали: „Како је то могло бити, па зар ниси добро семе сејао?” (Мт. 13:27). Он је одговорио да је то урадила непријатељска рука. И они му у својој усрдности говоре: „Ако хоћеш, ми ћемо отићи и почупати тај кукољ” (Мт. 13:28). Жеља је добра и усрдност је добра, али ипак, господар им је одговорио: „Не!” (Мт. 13:29). И даље се појашњава: јер се може десити да, чупајући кукољ, оштетите пшеницу. Зашто је то тако? Као прво, зато што, док је све то зелено (а сада је лето), кукољ веома личи на пшеницу: побркаћете их и уместо кукоља почупаћете клас пшенице; а као друго, зато што они расту једно поред другог, заједно, преплићу се корењем, па се може десити да, чупајући кукољ из корена, оштетите корен класа пшенице и он угине.

Беседа светитеља Филарета Њујоршког на празник Преображења Господњег

Из Светог Јеванђеља знамо какав је трепет, какав страх обузео свете апостоле на гори Тавору када их је осенио облак, а из облака су чули онај глас који творевина не може чути без трепетног страха – глас свога Творца, глас Бога Оца, Који је сведочио о Сину Своме.

Али апостоли нису осећали само страх: малопре смо у Јеванђељу чули речи апостола Петра: „Господе, добро нам је овде бити“ (Мт. 17, 4) и начинићемо овде три сенице: Теби, Мојсију и Илији. Овај усклик извио се из дубине душе апостола обузетог духовним заносом и радошћу, и у том тренутку апостол Петар није ни размишљао о томе шта би се заиста догодило да су остали тамо на гори, при чему јеванђелисти напомињу да Петар „не знађаше шта говораше“ (Лк. 9, 33), то јест, није био потпуно свестан онога што говори, већ је само изражавао свој непосредни осећај и радост. То је оно блажено осећање Божијег присуства о којем су сведочила она двојица коју је Господ призвао: једног из загробног света, а другог из тајанственог оностраног света – пророк и боговидац Мојсије и пророк и боговидац Илија.