СВЕШТЕНОМУЧЕНИК И КАТАКОМБНИ ЕПИСКОП ДАМАСКИН ЦЕДРИК

Свети Дамаскин, епископ Глуховскиј

Одломак из житија свештеномученика Дамаскина Цедрика везан за прекидање општења са митрополитом Сергијем Страгородским.

Свештеномученик и катакомбни епископ Дамаскин Цедрик, стрељан 2/15 септембра 1937. у логору НКВД под оптужбом контрареволуције и организовања секте Истински Православна Црква. Канонизован и присаједињен збору новомученика и исповедника Руских Архијерејским Сабором Руске Заграничне Цркве, 1981. године.

Међутим време је пролазило и разорни утицај Сергијеве црквене политике у животу Руске Цркве постајао је све очигледнији. Уз то, већ је било јасно да Декларација није спасла никога, осим самог Сергија: власт је и даље хапсила како тихоновце, тако и сергијанце. Владика све чешће размишља о томе да је по свему судећи већ наступило време да се прекине литургијско општење са митрополитом Сергијем.

Архиепископ Аверкије: БЕСЕДА О НАЈВЕЋОЈ ЗАПОВЕСТИ У ЗАКОНУ И О БОЖАНСКОМ ДОСТОЈАНСТВУ МЕСИЈЕ

Недеља петнаеста по Педесетници

Објашњење недељног Јеванђеља по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског

(Мт. 22:34-46; Мк. 12:28-37; Лк. 20:40-44)

Фарисеји су се, сазнавши да су садукеји постиђени, одмах сабрали у храму на већање и одлучили да Исусу поставе, по њиховом мишљењу, најтеже питање о томе коју заповест треба сматрати највећом у закону. Лукавство овог питања постаје јасно ако узмемо у обзир да су јудејски књижевници разликовали велике и мање заповести у закону, те су међу њима због тога вођене сталне расправе. Једни су сматрали да је највећа заповест о жртвама, други – о суботи, трећи – о обрезању, и уопште су обредне законе стављали на прво место. На ово питање Господ је одговорио директно речима из Поновљених закона (Пон. зак. 6:3): „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим“, указавши да је то прва и највећа заповест, и додавши да је „друга као и ова: љуби ближњега свога као самога себе“ (Лев. 19:18). Свети Марко додаје томе да је овај одговор Господњи одушевио самог законика, који је узвикнуо: „Добро, Учитељу! Истину си рекао“. Његова искреност је дирнула Исуса и, видећи да овај грешник може да се поправи, Господ му је рекао: „Ниси далеко од Царства Божијега“.

Недеља петнаеста по Педесетници: Главна заповест: Љубав према Богу

Много питања је постављано нашем Спаситељу током Његовог земаљског живота.

У већини случајева ова питања су била злонамерне природе. Тада су Му припремали замку и клопку, у коју су, на тако кобан начин, сами упадали. Те Га питају да ли треба давати порез ћесару: рачуница је била – ако каже „треба“, народ ће кренути против Њега; ако каже „не треба“, оптужиће Га као бунтовника. Али зачуо се овакав одговор: „Подајте, дакле, ћесарево ћесару, а Божије Богу“ (Мт. 22:21). Јеванђеље директно каже да су се они зачудили и отишли.

Отпор содомској паради, Београд, 2026. године

Архиепископ Аверкије: ПРИЧА О ЗЛИМ ВИНОГРАДАРИМА

Недеља тринаеста по Педесетници

Објашњење недељног Јеванђеља по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског

(Мат. 21:33–46; Марк. 12:1–12; Лук. 20:9–19)

Ову причу нам сва три синоптика преносе потпуно истоветно. Одређени домаћин, под којим се подразумева Господ Бог, уредио је виноград, под којим треба разумети старозаветну цркву. Оградио га је оградом, под којом тумачи подразумевају Мојсијев закон и уопште све установе намењене томе да изабрани народ Божији, Јевреје, заштите од утицаја паганства; ископао је у њему пивницу (муљару) – базен или јаму у којој се цедило грожђе, и саградио кулу, која је била намењена стражарима који су чували виноград од лопова и животиња. Под „пивницом“ и „кулом“ Свети Оци подразумевају жртвеник и храм.

Недеља тринаеста по Педесетници: Прича о злим виноградарима

Код једног од древних пророка Господ говори о томе да је Он уредио виноград, оградио га оградама, учинио све што је потребно да би тај виноград донео добре плодове, а такође Господ каже: „Чеках да роди грожђе, а он роди трње“ (Ис. 5, 2). И потом је Господ објаснио: „Виноград који Ја посадих, то је дом Израиљев“ (Ис. 5, 7). „Дом Израиљев“, коме је Господ дао велику милост – да буде изабрани народ. Али он је стално отпадао од овог свог високог назначења.

Беседа о узроку отпадања људи од Бога - против богоубиствених Јевреја

  

Свети Игњатије Брјањчанинов

Беседа на Јеванђеље 
о злим виноградарима
(недеља тринаеста по Духовима)

„Ко верује у Сина (Божијег), има живот вечни; а ако је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему“

(Јн. 3,36.)

Ова одредба Речи Божије извршава се како над појединачним људима тако и над читавим народима. Посебно очигледно она је извршена над израиљским народом, који је првобитно био изабрани народ Божији, али је касније постао превасходно одбачени народ. У недрима израиљског народа очовечио се Богочовек и извршио је спасење људског рода; ни једном другом народу Он се није обраћао кроз Своју божанску проповед; сва Своја доброчинства Он је излио искључиво на изабрани народ: а изабрани народ је одбацио Богочовека. Узалуд му је петнаест столећа раније богонадахнути законодавац Израиља најавио страшне казне уколико не послуша Бога. Узалуд је царски пророк Израиљев, читав миленијум унапред, саветовао Израиљу да прими Богом дарованог Искупитеља људског рода: Прихватите васпитање – прихватите Сина[1] – да се не разгневи Господ, и погинете са пута праведног, када се разгори убрзо Његов гнев.[2] Узалуд су они читали Мојсија сваке суботе, узалуд су на сваком богослужењу певали псалме Давидове, узалуд су понављани претња светог законодавца и савет светог цара – Јудејци су одбацили Спаситеља, на оваплоћеног Бога испружили су своје богоубилачке руке. Свесавршеног Бога убројали су међу преступнике и предали Га срамној казни, као правог разбојника и злочинца над злочинцима.

О, прекрасно молчаније, красноречивије од свих човечјих речи!

Фреска Успења Пресвете Богородице, XIV век, манастир Дечани, Србија

Архиепископ Теофан Полтавски 
(духовник царске породице Романових)

СЛОВО НА УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Ꙗко призрѣ на смиренїе рабы своеѧ:

се бо ѿнинѣ оублажатъ мѧ вси роди  (Лк. 1:48)

 

Све је прекрасно и величанствено у животу Богоматере. А нарочито је прекрасно величанствен свештено-безмолвни карактер Њеног сакривеног живота у Богу.

У свештеном безмолвију храма порасла је и била васпитана Пресвета Дјева у данима свога детињства. Таквим истим безмолвијем је запечаћен и цео Њен потоњи живот до самог Успења. Ни највиша радост, ни најдубља туга, нити ишта на свету није могло да измени ту главну црту Њеног духа за све то време.

У дубокој тајни се савршава тајинство оваплоћења Бога Слова од Ње. И ту тајну Пресвета Дјева није открила чак ни праведном старцу Јосифу. Она је тиме подвргла себе великим искушењима од стране Јосифа. Али, докле год Самом Господу није било благоугодно да открије ту тајну Јосифу, Пресвета Дјева је пребивала у дубоком молчанију. Рађа се Слово, Ангели славослове, пастири проповедају. Зар Матер Слова да безмолствује и не изражава Своју радост речима? Али Она безмолствује и не троши речи, већ само чува у Своме срцу оно што је чула - а Марија чуваше све ријечи ове и слагаше их у срцу својему. (Лк.2:19).