Прослава Ивањдана у планинском Светојовањском манастиру подно Микуљског камена (ФОТО)

На празник Рођења Светог Јована Претече – Ивањдан, Светојовањски планински манастир подно Микуљског камена свечано је прославио своју манастирску славу. Овим поводом, Преосвећени владика Акакије служио је празничну архијерејску Литургију.

Преосвећеном владики саслуживао је протојереј-ставрофор Јован Ристић. Ивањданско микуљско молитвено сабрање окупило је најревносније вернике, ходочаснике и пријатеље ове светиње који су, у свом личном ангажману, прешли око тридесет километара суровог планинског макадамског пута кроз дивљину Кучајских планина како би узели учешће у прослављању славе овог планинског манастира.

Видео запис беседе на Ивањдан

ИЗГНАЊЕ ЛЕГИОНА ДЕМОНА У ЗЕМЉИ ГАДАРИНСКОЈ

Христос исцељује два бесомучника, фреска манастира Дечани, Србија, 14. век.

Недеља пета по Духовдану

Објашњење недељног Јеванђеља по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског

(Мат. 8:28–34)

Препловивши језеро (Галилејско/Генисаретско, нап. прев.), Исус је са Својим ученицима стигао у земљу која је лежала на његовој источној обали, а коју Јеванђелисти Марко и Лука називају Гадаринском, по имену града Гадаре који се у њој налазио, док је Јеванђелист Матеј назива Гергесинском, по имену другог града, Гергесе: оба ова града убрајала су се међу градове Декапоља (Десетограђа). На обали их је дочекао бесомучник, опседнут нечистим духом. Јеванђелисти Марко и Лука говоре о једном бесомучнику, а Јеванђелист Матеј — о двојици. То је вероватно зато што је један бесомучник био свима познат човек, становник града Гадаре, и налазио се у посебно ужасном стању бесомучности, док је други, у поређењу са њим, остао једва приметан.

Архиепископ Јован Шангајски: неустрашиви исповедник истинског Православља!

Извештај који следи о много оклеветаној Руској Заграничној Цркви коју је архиепископ Јован бранио ризикујући свој живот, а која сад прославља педесету годишњицу њеног независног постојања, прво се појавио на руском језику 1960. године (Издање „Православна акција“, Женева), и самим тим не покрива важне догађаје у протеклој деценији, посебно обновљени прогон у СССР-у од почетка око 1959. године - што је, међутим, владика Јован у принципу јасно предвидео. Јеромонах Серафим Роуз

Унутрашњи живот хришћанског подвижништва и врлина, мора у Божје време и по Божијем промислу, бити подвргнуто спољашњем искушењу, како би се доказала истинитост духовности подвижника, и како би православни верници имали користи. Такав тест дошао је на архиепископа Јована на крају Другог светског рата, 1944. и 1945. године. Тиранин Стаљин, да би смирио своје поданике код куће и да би уништио слободну Руску цркву у иностранству и тако потчинио руске прогнанике, заповедио је избор „патријарха“ његове марионетске цркве, а затим послао своје емисаре широм света да обезбеде његово признање.

Свети Јован Шангајски и Леснински манастир

Свети Јован у манастиру Лесни, постриг у расофор м. Ангелине, будуће леснинске игуманије

Одлуком Синода РПЦЗ (Руске Православне Заграничне Цркве), 3. јуна 1934. године Светитељ Јован је хиротонисан у Београду за епископа шангајског, викара кинеске и пекиншке катедре. У Западну Европу је упућен у јулу 1951. године и овде је, на нашој земљи, носио своје архипастирско послушање до 1962. године, током 11 година. Светитељ Јован је преминуо 2. јула 1966. године. Служио је као архипастир скоро 40 година, од којих је 11 – то јест нешто више од четвртине тог служења – прошло овде, у Западној Европи.

ВИДОВДАНСКА БЕСЕДА ВЛАДИКЕ АКАКИЈА

Епископ Акакије Утешитељевски

Пад хришћанског поретка и тајна заветне жртве Помазаника

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре, данашњи заветни празник Видовдан овога пута сагледаћемо из једног другачијег угла. Нећемо се осврнути само на уобичајено величанствено црквено-историјско сећање на нашу славну, херојску прошлост и на косовску голготу којом су честити кнез и његова војска пошли путем Небеске Србије. Иако нам то даје повод за црквене и националне видовданске светковине, данас желимо да откријемо дубоки мистични катехонски смисао Косовског завета.

Духовни закон црквене историје нам налаже да сваки епохални пад хришћанске власти бива праћен добровољном, заветном жртвом миропомазаног владара. То се дешава увек када тајна безакоња преузима власт над хришћанским народом и државом.

A Historical Day at Utesiteljevo: The Glorification of the Holy Royal Martyrs Alexander and Draga

CANONIZATION

On the feast day of All Saints of Serbia, the Serbian True Orthodox Church officially numbered among the saints the holy pious martyrs King Alexander and Queen Draga, the last God-anointed Serbian monarchs of the House of Obrenovic.

This historic, long awaited church event took place at Utesiteljevo, where the canonization of the Royal Martyrs Alexander and Draga was solemnly performed. With this prayerful act, a centuries-old historical injustice was corrected, and the curse of regicide, which brought tragic consequences to the Serbian people to this very day, was lifted.  In these difficult times of great apostasy, the suffering Church has gained new protectors and intercessors before the Throne of God.

RESOLUTION FOR THE CANONIZATION OF THE PIOUS ROYAL MARTYRS KING ALEXANDER AND QUEEN DRAGA OBRENOVIC

The Serbian True Orthodox Church

Holy Hierarchical Council

No. 1/26
Sunday of the Myrrbearers,  3/16 April A.D. 2026
Utesiteljevo Monastery

 

RESOLUTION FOR THE CANONIZATION OF THE PIOUS ROYAL MARTYRS KING ALEXANDER AND QUEEN DRAGA OBRENOVIC

In the name of the Father and of the Son and of the Holy Spirit!

            The pious, anointed King Alexander and his wife Queen Draga were devout and righteous royal rulers of Serbia at the turn of the 20th century. This was a time when revolutionary, anti-monarchist, and inherently anti-Christian upheavals were shaking not only the great Orthodox Empire of Russia but also the small, newly-emerging Orthodox Kingdom of Serbia. The Obrenovic dynasty, from the time of its founder Prince Milos the Great, had nurtured the medieval, Nemanjic-Byzantine tradition of Christian anointed rulers. Simply opposing the evil spirit of revolution and fighting to preserve the basic principles of Christian monarchy was, in itself, akin to an act of confession of the faith.