Еклисиолошка апологија
канонизације последњих Обреновића кроз супротстављање истински православног и
сергијанског еклисиолошког става
I. Савремени
Београд и Москва: Сергијански конформизам и изнуђени компромис
Савремене јерархије Београдске патријаршије (БП) и Московске патријаршије (МП) примењују строге, формално-правне критеријуме за канонизацију савремених владара, али из позиције која суштински више није монархистичка. У својој сржи, ове две структуре функционишу на темељима историјског сергијанства — идеологије безусловне лојалности било којој световној власти ради световних привилегија или очувања црквених спољашњих оквира. Према државним апаратима оне се постављају чисто релативистички и утилитаристички[1], лако прилагођавајући своје еклисиолошке принципе тренутним политичким околностима. Као институције које су својевремено прихватиле и легитимизовале безбожни комунистички режим, ове патријаршије данас без потешкоћа тесно сарађују са модерном либералном демократијом или Путиновим неосовјетизмом.






