СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАЊИНОВ
Проповед на Недељу Жена мироносица - трећу по Васкрсу[1]:
Јеванђеље је данас говорило о подвигу светих жена које су следиле Богочовека за време Његовог земаљског странствовања, које су биле сведоци Његових страдања и присуствовале Његовом погребу. Погреб је обављен у петак увече. Злоба Јудејаца изливала се као огњена лава из вулкана Етна, устремљујући се не само на Господа, него и на Њему блиске људе. Стога су свети апостоли били приморани да се сакрију, или су само из далека могли да посматрају задивљујући догађај. Једино је омиљени ученик љубави, за коју не постоји ништа страшно, непоколебљиво остајао уз Господа. Тада Јосиф – почасни члан Синедриона, ученик који се још држао у тајности скривајући залог свога срца из страха због прогона од стране Синедриона – изненада гази све препреке, колебања и недоумице које су га дотле спутавале и узнемиравале, долази код хладног и суровог Пилата, моли за тело кажњенога срамном казном, добија тело и сахрањује га са побожношћу и почашћу. Јеванђеље Јосифовом поступку даје значење великодушног и храброг чина. Такав је и био. Члан Синедриона, пред очима Синедриона који је починио богоубиство, пред очима Јерусалима који је учествовао у богоубиству, скида са крста тело Богочовека, Кога су људи убили, и односи га у врт који се налазио близу градских врата и зидина. Тамо, у усамљености и тишини, у сенци дрвећа, у новом гробу исеченом у великој каменој стени, уз обилно изливање миомириса за помазивање, полаже тело којим су искупљена и тела и душе свих људи, пошто га је обавио најчистијим платном, као што се увија и украшава драгоцено благо. У погребењу Господа учествовао је и други члан Синедриона, Никодим, који је ноћу долазио Господу, сматрајући Га за посланика Божијег. Пошто је навалио велики камен на врата гроба – вратима је у Јеванђељу назван низак отвор пећине – Јосиф одлази окончавши своје служење како доликује. Синедрион је пратио шта Јосиф ради. Након његовог одласка постарали су се да на гробу буде постављена стража и да се камен који је наваљен на улаз запечати. Погребењу Господњем сведоци су били и Његови следбеници и непријатељи. Сами чланови Синедриона, који су у помами и гневу починили најтежи злочин, несвесно су извели највеће жртвоприношење[2]: они су заклањем свесвете Жртве искупили људски род, закључили су бесплодни низ праобразујућих жртава, учинили су сувишним и те жртве, и само њихово установљење. Други чланови Синедриона, представници свих старозаветних праведника, у богоугоодном настројењу и расположењу духа, послужили су погребу Искупитеља људи, и тим делом окончали су и запечатили побожно дело синова Старог Завета. Одатле почиње посебно служење делатника Новог Завета.
