Беседа светитеља Филарета Њујоршког на празник Преображења Господњег

Из Светог Јеванђеља знамо какав је трепет, какав страх обузео свете апостоле на гори Тавору када их је осенио облак, а из облака су чули онај глас који творевина не може чути без трепетног страха – глас свога Творца, глас Бога Оца, Који је сведочио о Сину Своме.

Али апостоли нису осећали само страх: малопре смо у Јеванђељу чули речи апостола Петра: „Господе, добро нам је овде бити“ (Мт. 17, 4) и начинићемо овде три сенице: Теби, Мојсију и Илији. Овај усклик извио се из дубине душе апостола обузетог духовним заносом и радошћу, и у том тренутку апостол Петар није ни размишљао о томе шта би се заиста догодило да су остали тамо на гори, при чему јеванђелисти напомињу да Петар „не знађаше шта говораше“ (Лк. 9, 33), то јест, није био потпуно свестан онога што говори, већ је само изражавао свој непосредни осећај и радост. То је оно блажено осећање Божијег присуства о којем су сведочила она двојица коју је Господ призвао: једног из загробног света, а другог из тајанственог оностраног света – пророк и боговидац Мојсије и пророк и боговидац Илија.

ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

Објашњење празничног Јеванђеља по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског

(Мт. 17:1–13; Мк. 9:2–13; Лк. 9:28–36)

О овом догађају повествују сва три синоптичара, при чему је достојно пажње да га сви они повезују са беседом Господњом о Његовим предстојећим страдањима, која се догодила шест (по рачунању св. Луке, осам) дана пре тога, о ношењу крста Његових следбеника и о скором отварању Царства Божијег, које долази у сили. Господ је узео Своје најближе и најповерљивије ученике, који су увек били са Њим у најсвечанијим и најважнијим тренуцима Његовог земаљског живота, Петра, Јакова и Јована, и извео их „на гору високу саме“. Иако Јеванђелисти не називају ову гору по имену, древно хришћанско предање једнодушно сведочи да је то била гора Тавор у Галилеји, јужно од Назарета, у прелепој израелској равници. Ова величанствена гора, висока скоро хиљаду метара, прекривена је од подножја до средине прелепом вегетацијом, а са њеног врха пружају се прелепи видици на веома велику удаљеност.

О ДУХОВНОМ И ПЛОТСКОМ РАЗУМУ

Поука у уторак једанаесте недеље по Духовима, на речи Спаситељеве:

Претежније је у закону: правда и милост и вера. (Мт. 23:23-28)

Људском милошћу готово увек се нарушава правичност, а правичношћу се одбацује милост. Напротив, у Божанском закону правда и милост представљају диван савез. Тај савез предмет је духовног сазерцавања за ум осењен Божанском благодаћу. Ум коме је дато такво сазерцање доспева у стање свештеног заноса и заједно с Давидом пева: Милост и суд певаћу Ти, Господе; певаћу и разумећу на путу непорочном.[1]

СВЕТИХ СЕДАМ МЛАДИЋА ЕФЕСКИХ

Пећина Светих Седам младића ефеских

На четири километра од надгробне базилике Светог Јована Богослова уз коју се налази Богословска келија СИПЦ и на један километар од древног Ефеса, налази се пећина Светих Седам младића (отрока) ефеских. У њој се, око 250. године, одиграло знаменито чудо двестогодишњег уснућа и чудесног буђења седморице ефеских младића којим је Промисао Божији хтео све да убеди у истинитост оживљавања упокојених. 

О ОПРАШТАЊУ УВРЕДА И ПРИЧА О НЕМИЛОСРДНОМ ДУЖНИКУ

Недеља једанаеста по Педесетници

Објашњење недељног Јеванђеља по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског

(Мат. 18:21–35 и Лук. 17:3–4)

Поука Господња о опраштању брату који је сагрешио и покајао се изазвала је Петрово питање колико пута треба опростити брату. Ово питање се објашњава тиме што се, према учењу јудејских књижника, могло опростити само три пута. Желећи да превазиђе старозаветну праведност и мислећи да ће испасти великодушан, Петар пита да ли ће бити довољно опростити до седам пута. На то му је Христос одговорио да треба опраштати до седамдесет пута седам, то јест да треба опраштати увек, неограничен број пута.

ПЕТНАЕСТ ГОДИНА АРХИЈЕРЕЈСКЕ СЛУЖБЕ ВЛАДИКЕ АКАКИЈА

На празник Преноса моштију светог првомученика и архиђакона Стефана, Српска Истински Православна Црква свечано обележава велики историјски јубилеј – петнаест година од архијерејске хиротоније Преосвећеног Епископа утешитељевског Акакија. Овај значајан датум сведочи о тријумфу истинског Православља, очувању црквено-канонског поретка и непоколебљивом исповедничком континуитету Светосавског пута СИПЦ у нашој отаџбини.

Успенски пост - подвиг Макавејских мученика и строго држање установе поста

Светих Седам макавејских мученика, њихова мајка Соломонија и учитељ Елеазар. Фреска манастира Светог Георгија - Старо Нагоричино, Србија, 1317.

Беседа светог Филарета Исповедника, митрополита Њујоршког,
 првојерарха Руске Заграничне Цркве

У историји јеврејског народа постојао је црквени период, када су пали под власт моћног паганског краља Антиоха Епифана, који је Цркви наметнуо да сви његови поданици, сви који су под његовом влашћу, исповедају једну веру и имају исте обичаје. Слаби, слабовољни, плашљиви људи су увек били, јесу и биће. Када је краљ покушао да спроведе ову своју наредбу у Јудеји, било је, наравно, и тамо случајева, када су малодушни, плашљиви људи пристајали да испуне краљеву наредбу и одрицали се своје вере и свог закона. Али истовремено, краљ је чуо тако чврст и одлучан отпор многих да је и сам био у недоумици.

ОСУДА САВЕЗА БЕОГРАДСКИХ ПОЛИТИЧКИХ И ЦРКВЕНИХ ВЛАСТИ СА ИЗРАЕЛСКИМ АНТИХРИСТОМ

Архипастирска посланица епископа Акакија Утешитељевског

Док званични западни медији, и међународне глобалистичке политичке институције својим ћутањем и пасивношћу саучествују у прикривању стравичних блискоисточних злочина, застрашујућа истина о страдању Палестине све се теже може сакрити од истинољубиве јавности. Иако се кроз режимске главнотоковске канале углавном пробијају штури и циљано уоквирени извештаји о терору и разарањима, пуну, сурову слику дешавања на лицу места значајно допуњују независни интернет извештачи са терена. Ови теренски волонтерски посматрачи, изложени сталном ризику од хапшења и ликвидација, преносе нецензурисана сведочанства која у потпуности демаскирају израелски систем војног апартхејда[1] и етничког чишћења. Међутим, за нас као православне хришћане, ова нецензурисана теренска слика иако веома драгоцена представља само спољну манифестацију једне много дубље и страшније духовне завере. Окупација Свете Земље није пуки геополитички сукоб, већ пре свега духовно-политички пројекат јеврејског светског поретка, вођеног талмудском мржњом према Христу Спаситељу и усмерен ка успостављању царства антихриста[2].