Ритуално убиство последњег руског цара

Свети царе-мучениче Николаје моли Бога за нас!

17. јула 2026. навршило се 108 године од убиства руске царске породице и благоверног хришћанског самодржавног Господара и Цара Николаја II Романова.

Ово убиство није обично политичко убиство, како се оно покушава представити, већ је мистичан чин, који у себи садржи дубок и страшан тајанствени апокалиптични смисао. Шта више, оно је ритуални обред који су извршили земаљски носиоци тајне безакоња. А „Тајна безакоња“ (2.Сол.2,7) је делатност супротстављена „тајни побожности“ (1.Тим.3,16), сатанска човекомржња, супротставаљена Божијем човекољубљу. И као што је тајна побожности - јављање Богу у телу, Божански домострој људског спасења, тако је тајна безакоња сатански домострој људског поробљења и погубљења. Против тајне Божије, тајне Христове – Цркве, поставља се тајна сатане, тајна зла. Она је нека врста тајне која долази из пакла, која улази у овај свет ради припреме доласка човека безакоња, Антихриста. А бивши богоизабрани јеврејски народ, који је некада био земаљски носилац тајне побожности, одбацивањем и убиством Христа, постао је сатаноизабран и као такав земаљски носилац тајне безакоња.

Архиепископ Аверкије: Папизам као плод гордости и узрок великог раскола

Беседа на дан сећања на Свете Првоврховне Апостоле Петра и Павла

(Изречена 29. јуна 1936. године у Ужгороду у Карпатима.)

„А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога Живога. И одговарајући Исус рече му: Блажен си, Симоне, сине Јонин... А и ја теби кажем да си ти ПЕТАР, и на овоме камену сазидаћу Цркву своју, и врата паклена неће је надвладати.“ (Мт. 16:16–18).

Велики празник данас, браћо, празнује Црква Христова. Она у данашњи дан прославља славну мученичку смрт двојице највећих Апостола, који су се више од свих потрудили у проповедању Јеванђеља – светих Петра и Павла. У својим богослужбеним песмама она једва проналази речи да на достојан начин поштује и прослави њихову апостолску ревност и самопрегорне апостолске трудове.

Прослава Ивањдана у планинском Светојовањском манастиру подно Микуљског камена (ФОТО)

На празник Рођења Светог Јована Претече – Ивањдан, Светојовањски планински манастир подно Микуљског камена свечано је прославио своју манастирску славу. Овим поводом, Преосвећени владика Акакије служио је празничну архијерејску Литургију.

Преосвећеном владики саслуживао је протојереј-ставрофор Јован Ристић. Ивањданско микуљско молитвено сабрање окупило је најревносније вернике, ходочаснике и пријатеље ове светиње који су, у свом личном ангажману, прешли око тридесет километара суровог планинског макадамског пута кроз дивљину Кучајских планина како би узели учешће у прослављању славе овог планинског манастира.

Видео запис беседе на Ивањдан

ИЗГНАЊЕ ЛЕГИОНА ДЕМОНА У ЗЕМЉИ ГАДАРИНСКОЈ

Христос исцељује два бесомучника, фреска манастира Дечани, Србија, 14. век.

Недеља пета по Духовдану

Објашњење недељног Јеванђеља по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског

(Мат. 8:28–34)

Препловивши језеро (Галилејско/Генисаретско, нап. прев.), Исус је са Својим ученицима стигао у земљу која је лежала на његовој источној обали, а коју Јеванђелисти Марко и Лука називају Гадаринском, по имену града Гадаре који се у њој налазио, док је Јеванђелист Матеј назива Гергесинском, по имену другог града, Гергесе: оба ова града убрајала су се међу градове Декапоља (Десетограђа). На обали их је дочекао бесомучник, опседнут нечистим духом. Јеванђелисти Марко и Лука говоре о једном бесомучнику, а Јеванђелист Матеј — о двојици. То је вероватно зато што је један бесомучник био свима познат човек, становник града Гадаре, и налазио се у посебно ужасном стању бесомучности, док је други, у поређењу са њим, остао једва приметан.

Архиепископ Јован Шангајски: неустрашиви исповедник истинског Православља!

Извештај који следи о много оклеветаној Руској Заграничној Цркви коју је архиепископ Јован бранио ризикујући свој живот, а која сад прославља педесету годишњицу њеног независног постојања, прво се појавио на руском језику 1960. године (Издање „Православна акција“, Женева), и самим тим не покрива важне догађаје у протеклој деценији, посебно обновљени прогон у СССР-у од почетка око 1959. године - што је, међутим, владика Јован у принципу јасно предвидео. Јеромонах Серафим Роуз

Унутрашњи живот хришћанског подвижништва и врлина, мора у Божје време и по Божијем промислу, бити подвргнуто спољашњем искушењу, како би се доказала истинитост духовности подвижника, и како би православни верници имали користи. Такав тест дошао је на архиепископа Јована на крају Другог светског рата, 1944. и 1945. године. Тиранин Стаљин, да би смирио своје поданике код куће и да би уништио слободну Руску цркву у иностранству и тако потчинио руске прогнанике, заповедио је избор „патријарха“ његове марионетске цркве, а затим послао своје емисаре широм света да обезбеде његово признање.

Свети Јован Шангајски и Леснински манастир

Свети Јован у манастиру Лесни, постриг у расофор м. Ангелине, будуће леснинске игуманије

Одлуком Синода РПЦЗ (Руске Православне Заграничне Цркве), 3. јуна 1934. године Светитељ Јован је хиротонисан у Београду за епископа шангајског, викара кинеске и пекиншке катедре. У Западну Европу је упућен у јулу 1951. године и овде је, на нашој земљи, носио своје архипастирско послушање до 1962. године, током 11 година. Светитељ Јован је преминуо 2. јула 1966. године. Служио је као архипастир скоро 40 година, од којих је 11 – то јест нешто више од четвртине тог служења – прошло овде, у Западној Европи.

ВИДОВДАНСКА БЕСЕДА ВЛАДИКЕ АКАКИЈА

Епископ Акакије Утешитељевски

Пад хришћанског поретка и тајна заветне жртве Помазаника

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре, данашњи заветни празник Видовдан овога пута сагледаћемо из једног другачијег угла. Нећемо се осврнути само на уобичајено величанствено црквено-историјско сећање на нашу славну, херојску прошлост и на косовску голготу којом су честити кнез и његова војска пошли путем Небеске Србије. Иако нам то даје повод за црквене и националне видовданске светковине, данас желимо да откријемо дубоки мистични катехонски смисао Косовског завета.

Духовни закон црквене историје нам налаже да сваки епохални пад хришћанске власти бива праћен добровољном, заветном жртвом миропомазаног владара. То се дешава увек када тајна безакоња преузима власт над хришћанским народом и државом.