ИСЦЕЉЕЊЕ ДВОЈИЦЕ СЛЕПИХ И НЕМОГ БЕСОМУЧНИКА

Недеља седма по Духовдану

Објашњење недељног Јеванђеља по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског

(Матф. 9:27–34)

Када је Исус изашао из Јаирове куће, за Њим је кренуло мноштво народа, из којег су двојица слепаца викала: „Помилуј нас, Исусе, Сине Давидов!“ Господ је наставио да иде, као да не обраћа пажњу на ово запомагање, очигледно са циљем да испита веру оних који су викали, а који су Га притом називали „Сином Давидовим“, то јест Месијом. Када је дошао у кућу, не зна се коју, и када су Му слепци тамо пришли са молбом за исцељење, Исус их је упитао верују ли да Он може да их исцели. Након што је добио потврдан одговор, Господ је дотакао њихове очи, како би осетили сам тренутак исцељења, и очи им се отворише. Исус им је строго забранио, као и увек у таквим случајевима, да причају о исцељењу, али они од радости и из осећаја захвалности према свом исцелитељу нису могли да се уздрже, те „разгласише о Њему по свој земљи оној“.

Недеља Седма по Духовдану - О исцељењу два слепца

Беседа Светог Григорија Паламе

у којој се говори о слепцима који су прогледали у кући,

о чему говори еванђелист Матеј;

у њој се казује и о томе да је без покајања немогуће имати истинску веру

По Матеју, зачало 33, глава 9. стихови 27-35

 1. Живећи на земљи у телу које је нас ради од нас примио, наш Господ Исус Христос исцелио је многе који су били слепи, како по телу тако и по души. Ако неко узме у обзир и духовно прогледавање које се огледа у преласку из неверовања у веру, и из непознања у познање Божије, онда је немогуће бројем изразити ту количину слепих који су благодарећи оваплоћењу Господњем прогледали, јер је њихов број познат само Ономе Којем је познат и број власи на нашој глави. Ако пак истражујемо прогледавање телесних очију, наћи ћемо да су у једном случају многи били исцељени само речју Христовом, а други једним Његовим додиром, једни самим приближавањем Христу и падањем пред Њега, док су други примили исцељење од Христа кроз помазивање пљувачком или блатом. Када је Христос дошао на Галилејско море, како приповеда Матеј, приступило му је мноштво народа, међу којима је било хромих, слепих, немих, богаља и многих других, које су положили пред ноге Његове и које је Он исцелио, те му се народ дивио и прослављао га је видећи неме како говоре, хроме како ходају, богаље како су оздравили и слепе како гледају (Мт. 15; 29-31).

Ритуално убиство последњег руског цара

Свети царе-мучениче Николаје моли Бога за нас!

17. јула 2026. навршило се 108 године од убиства руске царске породице и благоверног хришћанског самодржавног Господара и Цара Николаја II Романова.

Ово убиство није обично политичко убиство, како се оно покушава представити, већ је мистичан чин, који у себи садржи дубок и страшан тајанствени апокалиптични смисао. Шта више, оно је ритуални обред који су извршили земаљски носиоци тајне безакоња. А „Тајна безакоња“ (2.Сол.2,7) је делатност супротстављена „тајни побожности“ (1.Тим.3,16), сатанска човекомржња, супротставаљена Божијем човекољубљу. И као што је тајна побожности - јављање Богу у телу, Божански домострој људског спасења, тако је тајна безакоња сатански домострој људског поробљења и погубљења. Против тајне Божије, тајне Христове – Цркве, поставља се тајна сатане, тајна зла. Она је нека врста тајне која долази из пакла, која улази у овај свет ради припреме доласка човека безакоња, Антихриста. А бивши богоизабрани јеврејски народ, који је некада био земаљски носилац тајне побожности, одбацивањем и убиством Христа, постао је сатаноизабран и као такав земаљски носилац тајне безакоња.

Архиепископ Аверкије: Папизам као плод гордости и узрок великог раскола

Беседа на дан сећања на Свете Првоврховне Апостоле Петра и Павла

(Изречена 29. јуна 1936. године у Ужгороду у Карпатима.)

„А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога Живога. И одговарајући Исус рече му: Блажен си, Симоне, сине Јонин... А и ја теби кажем да си ти ПЕТАР, и на овоме камену сазидаћу Цркву своју, и врата паклена неће је надвладати.“ (Мт. 16:16–18).

Велики празник данас, браћо, празнује Црква Христова. Она у данашњи дан прославља славну мученичку смрт двојице највећих Апостола, који су се више од свих потрудили у проповедању Јеванђеља – светих Петра и Павла. У својим богослужбеним песмама она једва проналази речи да на достојан начин поштује и прослави њихову апостолску ревност и самопрегорне апостолске трудове.

Прослава Ивањдана у планинском Светојовањском манастиру подно Микуљског камена (ФОТО)

На празник Рођења Светог Јована Претече – Ивањдан, Светојовањски планински манастир подно Микуљског камена свечано је прославио своју манастирску славу. Овим поводом, Преосвећени владика Акакије служио је празничну архијерејску Литургију.

Преосвећеном владики саслуживао је протојереј-ставрофор Јован Ристић. Ивањданско микуљско молитвено сабрање окупило је најревносније вернике, ходочаснике и пријатеље ове светиње који су, у свом личном ангажману, прешли око тридесет километара суровог планинског макадамског пута кроз дивљину Кучајских планина како би узели учешће у прослављању славе овог планинског манастира.

Видео запис беседе на Ивањдан

ИЗГНАЊЕ ЛЕГИОНА ДЕМОНА У ЗЕМЉИ ГАДАРИНСКОЈ

Христос исцељује два бесомучника, фреска манастира Дечани, Србија, 14. век.

Недеља пета по Духовдану

Објашњење недељног Јеванђеља по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског

(Мат. 8:28–34)

Препловивши језеро (Галилејско/Генисаретско, нап. прев.), Исус је са Својим ученицима стигао у земљу која је лежала на његовој источној обали, а коју Јеванђелисти Марко и Лука називају Гадаринском, по имену града Гадаре који се у њој налазио, док је Јеванђелист Матеј назива Гергесинском, по имену другог града, Гергесе: оба ова града убрајала су се међу градове Декапоља (Десетограђа). На обали их је дочекао бесомучник, опседнут нечистим духом. Јеванђелисти Марко и Лука говоре о једном бесомучнику, а Јеванђелист Матеј — о двојици. То је вероватно зато што је један бесомучник био свима познат човек, становник града Гадаре, и налазио се у посебно ужасном стању бесомучности, док је други, у поређењу са њим, остао једва приметан.

Архиепископ Јован Шангајски: неустрашиви исповедник истинског Православља!

Извештај који следи о много оклеветаној Руској Заграничној Цркви коју је архиепископ Јован бранио ризикујући свој живот, а која сад прославља педесету годишњицу њеног независног постојања, прво се појавио на руском језику 1960. године (Издање „Православна акција“, Женева), и самим тим не покрива важне догађаје у протеклој деценији, посебно обновљени прогон у СССР-у од почетка око 1959. године - што је, међутим, владика Јован у принципу јасно предвидео. Јеромонах Серафим Роуз

Унутрашњи живот хришћанског подвижништва и врлина, мора у Божје време и по Божијем промислу, бити подвргнуто спољашњем искушењу, како би се доказала истинитост духовности подвижника, и како би православни верници имали користи. Такав тест дошао је на архиепископа Јована на крају Другог светског рата, 1944. и 1945. године. Тиранин Стаљин, да би смирио своје поданике код куће и да би уништио слободну Руску цркву у иностранству и тако потчинио руске прогнанике, заповедио је избор „патријарха“ његове марионетске цркве, а затим послао своје емисаре широм света да обезбеде његово признање.