ПРИЧА О БОГАТОМ МЛАДИЋУ

Недеља дванаеста по Педесетници

Објашњење недељног Јеванђеља по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског

(Мат. 19:16–26; Марк. 10:17–27 и Лук. 18:18–27)

О овом младићу, или кнезу, како га назива св. Лука, који је питао Господа Исуса Христа шта да ради како би наследио живот вечни, говоре сва три прва јеванђелиста. Ова беседа, као и следеће, одвијала се на путу за Јерусалим, куда је Господ већ ишао у сусрет Својим предстојећим страдањима. Обраћајући се Господу, младић Га је назвао: „Учитељу благи“. Господ му је на то рекао: „Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога“, тј. ако Ми се обраћаш само као „учитељу“, дакле као обичном човеку, онда не треба да Ме називаш благим, јер тај назив приличи само Богу. Господ му је указао на то да треба да држи заповести. Младић је очигледно претпоставио да Господ говори о неким посебним, њему непознатим заповестима, па је зато упитао: „Које?“ Али Господ му је указао на обичне заповести Декалога (Десет заповести), набројавши само неке од них – 6, 7, 8, 9 и 5, а затим и општу заповест о љубави према ближњем. На то је младић одговорио да је све те заповести сачувао од своје младости. Треба претпоставити да је испуњавање заповести разумевао на фарисејски начин: иначе се не би усудио да тако каже. Ипак, важно је то што је сматрао да још увек није довршио све што је потребно за спасење: савест му је, очигледно, говорила да само такво спољашње испуњавање заповести није довољно.

Ревност која није по разуму

Желео бих да вам скренем пажњу на један детаљ. У јеванђелској Причи о пшеници и кукољу, речено је, да након што је човек посејао добро семе на својој њиви, ноћу је његов непријатељ тамо посејао кукољ, то јест коров. И када су се појавиле прве клице, он је позвао раднике и видео да заједно са пшеницом расте и кукољ. Тада су га упитали: „Како је то могло бити, па зар ниси добро семе сејао?” (Мт. 13:27). Он је одговорио да је то урадила непријатељска рука. И они му у својој усрдности говоре: „Ако хоћеш, ми ћемо отићи и почупати тај кукољ” (Мт. 13:28). Жеља је добра и усрдност је добра, али ипак, господар им је одговорио: „Не!” (Мт. 13:29). И даље се појашњава: јер се може десити да, чупајући кукољ, оштетите пшеницу. Зашто је то тако? Као прво, зато што, док је све то зелено (а сада је лето), кукољ веома личи на пшеницу: побркаћете их и уместо кукоља почупаћете клас пшенице; а као друго, зато што они расту једно поред другог, заједно, преплићу се корењем, па се може десити да, чупајући кукољ из корена, оштетите корен класа пшенице и он угине.

Беседа светитеља Филарета Њујоршког на празник Преображења Господњег

Из Светог Јеванђеља знамо какав је трепет, какав страх обузео свете апостоле на гори Тавору када их је осенио облак, а из облака су чули онај глас који творевина не може чути без трепетног страха – глас свога Творца, глас Бога Оца, Који је сведочио о Сину Своме.

Али апостоли нису осећали само страх: малопре смо у Јеванђељу чули речи апостола Петра: „Господе, добро нам је овде бити“ (Мт. 17, 4) и начинићемо овде три сенице: Теби, Мојсију и Илији. Овај усклик извио се из дубине душе апостола обузетог духовним заносом и радошћу, и у том тренутку апостол Петар није ни размишљао о томе шта би се заиста догодило да су остали тамо на гори, при чему јеванђелисти напомињу да Петар „не знађаше шта говораше“ (Лк. 9, 33), то јест, није био потпуно свестан онога што говори, већ је само изражавао свој непосредни осећај и радост. То је оно блажено осећање Божијег присуства о којем су сведочила она двојица коју је Господ призвао: једног из загробног света, а другог из тајанственог оностраног света – пророк и боговидац Мојсије и пророк и боговидац Илија.

ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

Објашњење празничног Јеванђеља по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског

(Мт. 17:1–13; Мк. 9:2–13; Лк. 9:28–36)

О овом догађају повествују сва три синоптичара, при чему је достојно пажње да га сви они повезују са беседом Господњом о Његовим предстојећим страдањима, која се догодила шест (по рачунању св. Луке, осам) дана пре тога, о ношењу крста Његових следбеника и о скором отварању Царства Божијег, које долази у сили. Господ је узео Своје најближе и најповерљивије ученике, који су увек били са Њим у најсвечанијим и најважнијим тренуцима Његовог земаљског живота, Петра, Јакова и Јована, и извео их „на гору високу саме“. Иако Јеванђелисти не називају ову гору по имену, древно хришћанско предање једнодушно сведочи да је то била гора Тавор у Галилеји, јужно од Назарета, у прелепој израелској равници. Ова величанствена гора, висока скоро хиљаду метара, прекривена је од подножја до средине прелепом вегетацијом, а са њеног врха пружају се прелепи видици на веома велику удаљеност.

О ДУХОВНОМ И ПЛОТСКОМ РАЗУМУ

Поука у уторак једанаесте недеље по Духовима, на речи Спаситељеве:

Претежније је у закону: правда и милост и вера. (Мт. 23:23-28)

Људском милошћу готово увек се нарушава правичност, а правичношћу се одбацује милост. Напротив, у Божанском закону правда и милост представљају диван савез. Тај савез предмет је духовног сазерцавања за ум осењен Божанском благодаћу. Ум коме је дато такво сазерцање доспева у стање свештеног заноса и заједно с Давидом пева: Милост и суд певаћу Ти, Господе; певаћу и разумећу на путу непорочном.[1]

СВЕТИХ СЕДАМ МЛАДИЋА ЕФЕСКИХ

Пећина Светих Седам младића ефеских

На четири километра од надгробне базилике Светог Јована Богослова уз коју се налази Богословска келија СИПЦ и на један километар од древног Ефеса, налази се пећина Светих Седам младића (отрока) ефеских. У њој се, око 250. године, одиграло знаменито чудо двестогодишњег уснућа и чудесног буђења седморице ефеских младића којим је Промисао Божији хтео све да убеди у истинитост оживљавања упокојених. 

О ОПРАШТАЊУ УВРЕДА И ПРИЧА О НЕМИЛОСРДНОМ ДУЖНИКУ

Недеља једанаеста по Педесетници

Објашњење недељног Јеванђеља по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског

(Мат. 18:21–35 и Лук. 17:3–4)

Поука Господња о опраштању брату који је сагрешио и покајао се изазвала је Петрово питање колико пута треба опростити брату. Ово питање се објашњава тиме што се, према учењу јудејских књижника, могло опростити само три пута. Желећи да превазиђе старозаветну праведност и мислећи да ће испасти великодушан, Петар пита да ли ће бити довољно опростити до седам пута. На то му је Христос одговорио да треба опраштати до седамдесет пута седам, то јест да треба опраштати увек, неограничен број пута.

ПЕТНАЕСТ ГОДИНА АРХИЈЕРЕЈСКЕ СЛУЖБЕ ВЛАДИКЕ АКАКИЈА

На празник Преноса моштију светог првомученика и архиђакона Стефана, Српска Истински Православна Црква свечано обележава велики историјски јубилеј – петнаест година од архијерејске хиротоније Преосвећеног Епископа утешитељевског Акакија. Овај значајан датум сведочи о тријумфу истинског Православља, очувању црквено-канонског поретка и непоколебљивом исповедничком континуитету Светосавског пута СИПЦ у нашој отаџбини.