ЗАДУШНИЦЕ

На месопусне задушнице на Утешитељеву смо одслужили заупокојену Литургију, на којој су се читала имена упокојених и за која су се вадиле честице из просфоре. Те честице се стављају поред Светог Агнеца, четвртастог дела просфоре са натписом ИС-ХС-НИ-КА, који се на Литургији претвара у Тело Христово, а касније се стављају у путир и сједињују са Крвљу Христовом, што представља Тајну очишћења грехова Крвљу Христовом, оних људи за које је извађена честица. Од овога нема веће и моћније ствари коју сваки хришћанин може учинити за своје покојнике, дајући списак својих умрлих у олтар ради вађења честица за њихов помен.

По завршетку заупокојене литургије свештеници отац Јован и отац Ивица служили су парастос, на коме су се читала имена мноштва покојника. За парастос су верници донели своја кољива која су окађена и преливена вином и над којима је читана заупокојена молитва. Пшеница од које је кољиво направљено, је символ васкрсења, јер зрно пшенице, бачено при сетви у земљу, иструне али из њега израсте стабљика и клас, нови живот. Кољиво се обично заслађује медом или шећером, што симболише жељу за сладосним животом покојника у Царству небеском.

После Литургије и парастоса  народ по могућности заједно са свештеником одлази на гробље. Свештеник тамо кади сваки гроб и врши помен умрлима, читајући њихова имена из читуље, а на крају прелива гробове вином. На гробовима се пале свеће или кандила за покој душа умрлих. Света је дужност живих да се брину о покоју душа умрлих. Поред паљења свећа и чињења помена, давања спискова имена за проскомидију, сваки хришћанин је дужан да у име својих покојника, за покој душе, чини и добра дела милосрђа потребитима или да пода прилог цркви.

Со Свјатими упокој, Христе души раб Твојих, идјеже њест бољезан, ни печал, ни воздиханије, но жизањ бесконечнаја.

Вјечнаjа памјат, вјечнаја памјат, вјечнаја памјат!

Бог да му душу прости!