„У она давна времена, за безумне људе, неосетљиви идоли били су богови, а данас за нас грешне наше греховне страсти јављају се нашим боговима. Ти древни људи, грешили су идолопоклонством у незнању, јер светлост истине још увек није засијала за њих; ми пак будући просвећени светлошћу свете вере, у разуму грешимо угађајући нашим свакодневним страстима као неким боговима. Они су се често и невољно поклањали идолима принуђени на то наредбом цара и мучитеља, а ми пак не принуђивани, по слободној својој вољи ропски служимо својим греховним жељама. “Сваки који чини гријех, говори Христос у Јеванђељу, роб је гријеху” (Јн 8,34).
О тешко злој природи нашој којом се уподобљавамо древним идолопоклоницима и њиховим мукама, а чак и веће заслужујемо! Јер грешити свесно и вољно, већи је грех него сагрешити несвесно и невољно. Да се наше греховне страсти јављају у нама као обоготворени идоли јасно се види из речи св. апостола Павла: “Јер многи, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој” (Флп.3,18- 19). И још говори: “јер такви не служе Господу нашем Исусу Христу, него својему трбуху” (Рим.16,18).Послушајмо, зашто је наш трбух, бог наш? Зато што му
угађамо као богу, а често и више него Једном Богу. Не служимо ми толико Исусу
Христу постом, умртвљивљњем страсти, уздржањем, колико служимо своме стомаку
преједањем, пијанством и срамним наслађивањем. Тако треба разумети и однос ка
осталим греховним страстима, ако им служимо оне постају наши богови. Ово
објашњава блажени Јероним кроз речи Божијег Писма: не имај бога новога - говорећи следеће: „ За кога је стомак бог, за
њега постоји нови бог; и колико страсти, колико грехова имамо, толико имамо и
нових богова, зато што је свакоме његов
бог оно што жели и чему служи.“
Преједање и пијанство постају за нас као идол Бахус, гнев - Марс,
нечистота - као бестидна Венера, златољубље -
као златни идол Навуходоносора, а ми сами који им служимо смо као
идолопоклоници. Добро објашњава ово наше злонамерно идолопоклонство свети
Златоуст, говорећи: Не говори ми да се ти не клањаш златном идолу, него ми
покажи да не радиш оно што ти злато заповеда. Јер постоје различити начини
идолослужења: један сматра својим господарем мамона, други стомак, а трећи било
коју другу најљућу похоту. Ако им и не приносиш на жртву волове, као што су то
чинили Јелини, ти чиниш много горе, каљајући своју душу; иако не преклањаш
колена, не поклањаш се идолима, али свеједно чиниш са великим послушањем све
што ти заповедају и стомак и злато и похоте тиранин. Јелине зато и сматрамо
мрскима јер су оботворили наше страсти називајући похоту Афродитом (Венус),
јарост Арејем (Марс),а пијанство Дионисом (Бахус). Иако ти не правиш идолске
статуе као што су они чинили, али са великим усрђем падаш у те страсти чинећи
удове Христове, удовима блуднице и другим безакоњима скрнавећи себе.“
Из овога можемо видети да свака греховна страст и сваки
грех на који смо навикли постаје идолом наше природе, док је идолски храм
грехољубиво срце. Грехољубље је идолопоклонство; пристајање на грех у помислима
и жеља ка скверни је одрицање од Христа; испуњавање замишљеног греха на делу
јесте приношење жртве идолу. Тако потчинивши себе својим греховним страстима
постајемо идолопоклоници.
О духовном
мучеништву
Тако како се у нама појављује и умножава морално
идолопоклонство, тако дакле треба бити духовни мученик без проливања крви. Као
што су у та времена, када су се нечастиви и у Бога неверујући људи поклањали
идолима, постојали су и небројени свети мученици који су проливали крв своју за
Христа и умирали за Њега многоразличитим смртима – на сличан начин и сада, када
је у природи нашој распростарњено
греховно идолопоклонство, истински хришћани, дужни су да и без проливања крви,
буду мученици зарад љубави Христове, посведневно умртвљујући своје страсти и
умирући за грех, да би се нашли неспособни за грех и непотчињени греховним
сластима. Као што је греховна навика идол наше природе, тако је супротстављање
греху мученички подвиг. Мучитељи су наши или страсна природа или зла нарав или
искушење од ђавола. Мучитељеве слуге су скверне помисли које нас вуку ка греху
и прелешћују на грех. Различите муке – борба са скверним помислима, са
страстима и похотом кроз коју се постаје духовни мученик Христов, који иако не
пролива крв, удостојава се мученичког венца.
О таквом духовном мучеништву предивно беседи горе
поменути свети Златоуст говорећи: „Неко ће рећи: како ми можемо подражавати
свете мученике кад сад није време гоњења?- Заиста је тако, и ја знам да сад
није време гоњења, али јесте време мучеништва. Сада није време таквих борби али
јесте време венаца; не гоне људи, али гоне демони; не огорчује мучитељ али
огорчује ђаво, најгори од свих мучитеља. Ти сада видиш не подлагање горућег
угљевља, већ распламсавање пламена похоте. Мученици су пламено угљевље газили,
а ти гази огањ природе; они су се борили са зверима, а ти свој гнев, као
јароснога звера обуздај; они су стајали против неиздрживих страдања, а ти се супротстављај
скверним помислима које излазе из твога срца; на тај начин бићеш подражатељ
светих мученика. “Јер не ратујемо против
крви и тјела, него против поглаварстава, и власти и господара таме овога
свјета, против духова злобе у поднебесју” (Еф 6.12). Похота природе - то је
огањ неугасиви и постојани, као љути и бесни пас. Ако га и хиљду пута победиш,
он се хиљду пута устремљује и не престаје. Заиста љут је пламен огња, али
распаљивање плоти је силније и ми никада немамо мира у овој борби и никада
нећемо достићи крај битке докле год се у овом животу налазимао, али непрекинут
и постојан подвиг биће удостојен пресветлог венца“.
Тако говори свети Јован Златоусти. Очевидно да је
умртвљивање у нама греховних страсти, бескрвно мучеништво.
Свети Димитрије Ростовски, Летопис постојања света
Превод са руског: утешитељевске монахиње. Наслов текста од уредништва сајта.
Нема коментара:
Постави коментар