НЕДЕЉА МИТАРА И ФАРИСЕЈА

Светитељ Игњатије Брјанчањинов

АСКЕТСКЕ ПРОПОВЕДИ

Поука прва

у недељу о царинику и фарисеју: Карактер цариника и фарисеја

Љубљена браћо! У Јеванђељу које смо данас читали чули смо причу Господа нашег Исуса Христа о царинику и фарисеју.[i]

Којим поводом је Господ испричао ту причу? Испричао ју је људима који се, заведени и обманути умишљеношћу, ослањају на своју праведност и уздају у своја добра дела, а друге људе гледају из перспективе своје умишљености и самообмане, понижавају их, то јест имају ниско мишљење о њима, презиру их, осуђују и клевећу, како тајно, у својој души, тако и јавно, пред људима.

Из кога разлога је света Црква одредила да се ово Јеванђеље чита пред ступање на поприште Великог поста? – Са циљем да нас сачува од умишљености и од омаловажавања ближњих, што су непремостиве препреке да би срце могло да усвоји осећај покајања. А ако се пост не украси плодом покајања, онда ће и сам подвиг поста остати узалудан. И не само то: он ће нам нанети штету јер ће појачати нашу умишљеност и самоувереност. Ово је особина свих телесних подвига и видљивих добрих дела. Ако ми, док их извршавамо, мислимо да приносимо жртву Богу, а не да враћамо наш неотплативи дуг, онда добра дела и подвизи постају у нама родитељи гордости која је погубна за душу.

Два човека уђоше у храм да се моле Богу – овако је Господ започео Своју причу – један фарисеј а други цариник. Након тога нам је Срцезналац Господ испричао каквим су се помислима изражавале тајне срце свакога од њих док су се молили, каквим је помислима сваки од њих представио свој однос према Богу.

Фарисеј је био задовољан собом, сматрао је за себе да је достојан Бога, да је угодио Богу. Боже, хвала ти – говорио је он у себи, то јест мислима, невидљиво се посматрајући. Зашто фарисеј захваљује Богу? Због бескрајне узвишености Божије, која изазива дивљење и недоумицу сваког разумног створења? Због недокучивог и неизрецивог милосрђа Божијег, које допушта ништавном створењу, човеку, да беседи са Богом? Због безбројних доброчинстава Божијих изливених на људски род? Не! Хвала ти – вели фарисеј – што нисам као остали људи. У својој заслепљености фарисеј захваљује Богу за своје стање самозадовољства и самообмане. Дрзак и лукав облик хвалисавости! Узношење хвале Богу која је недостојна Бога! Узношење хвале Богу која је испуњена клеветом на Бога! Није Бог подарио фарисеју то стање којим се хвали: оно се формирало услед прихватања и усвајања лажних схватања. Отац лажних схватања, који убија душу вечном смрћу, то је – пали архангел.[ii] Управо под његовим утицајем формирало се расположење фарисеја. Самообмана је увек сједињена са оним што свети оци називају демонском прелешћу; она се састоји из прихватања лажи као истине, и повођења за лажју. Мрачан је поглед фарисеја из његове самообмане на људски род! Нисам као остали људи – говорио је – грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Одакле је добио такву спознају, коју изражава тако одређено и убеђено? Како је могао да тачно и детаљно познаје дела и савест свих људи, да би их подвргао тако тешкој и свеобухватној оптужби? Како је могао да зна дела и савест цариника који је заједно с њим ушао у цркву, кад уопште није разговарао с њим, нити му је овај ишта испричао о себи? Очигледно да је пресуда донета на брзину, и да је донета не зато што су други људи и цариник заиста такви какви се чине фарисеју, него зато што их је фарисеју његова болест самообмане и самозадовољства представила као такве. Даље фарисеј набраја своје врлине: постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. Фарисеј је на своја дела гледао као на жртве, као на заслуге пред Богом: такво гледиште заједничко је свим фарисејима. За њих Бог узалуд објављује и у Старом и у Новом Завету: Милост хоћу, а не жртвоприношење.[iii] Господ им је не једном указивао на овај израз воље Божије у Светом Писму. Говорио им је да никада не би падали у осуђивање невиних, да су схватили тај израз воље Божије[iv]: јер милост не само да не осуђује невине, него и на кривце гледа са саосећањем; она им снисходи колико може, као немоћним и болесним удовима, старајући се не о казнама него о лечењу. Љути, слепи фарисеји, упорно одбацујући милост, као да хоће на силу да принесу Богу жртве које Он не прихвата. Такво понашање они захтевају и од других људи, а када га не виде онда се саблажњавају и осуђују их. Фарисејима је својствено да их саблажњавају они код којих не виде фарисејство. Својствено им је да их саблажњавају они који се гнушају самољубља и човекоугађања, и труде се да у тајности и простоти срца угађају Богу. Својствено им је да виде грех и злу намеру тамо где их нема. Својствено им је да осуђују, мрзе и прогоне истинске служитеље Божије. Ко их је саблажњавао, кога су осуђивали, у коме су видели грех, кога су прогонили избезумљени од злобе? Када размотримо јеванђелску повест уверићемо се да су њиховим прогонима и мржњи стално подвргавани или покајани грешници, који су се помирили са Богом и постали праведници посредством покајања, или ученици и следбеници учовеченог Бога, а понајвише Сам учовечени и свесавршени Бог. Фарисеји су имали искривљено схватање о Закону Божијем. Бавећи се изучавањем Закона само по слову, а не опитно, не испуњавањем закона, они нису задобијали смирење, у које човека доводи истинско познање Бога, већ необичну надувеност и надменост. Обредним одредбама и прасликама они су придавали много већу важност него што је било потребно, а занемаривали су заповести Божије које представљају суштину закона. Изокренувши значење Закона у складу са својим лажним знањем и развраћеним срцем, они су се себи и другима лажно представљали као они који служе и угађају Богу, док су заправо служили и угађали једино своме самољубљу. Тежили су ка томе да Богу служе и угађају испуњавањем своје воље и својих схватања, сматрајући их заиста добрим и истинитим – што није својствено палој људској природи – уместо да теже пажљивом испитивању и испуњавању воље Божије. Уз такав вид деловања човек готово непрестано чини зло, сматрајући га за добро, а када и чини добро, чини га од себе, па га и приписује себи, као што је приписивао фарисеј. Тако само добро постаје узрок зла, уводећи у човека умишљеност, хранећи и узгајајући у њему најпогубнију међу страстима – гордост.

Живот по јеванђелским заповестима доводи до сасвим другачијих резултата. Онај ко је себи као животни циљ поставио испуњавање воље Божије, труди се да подробно и тачно упозна ту свесвету вољу, посредством најпажљивијег изучавања Светог Писма, посебно Новог Завета, посредством читања светоотачких дела, посредством разговора и саветовања са хришћанима који су узнапредовали, посредством испуњавања јеванђелских заповести и својим спољашњим понашањем, и умом и срцем. „Закон слободе – рекао је преподобни Марко Подвижник – чита се истинитим разумевањем, разумева се извршавањем заповести, а испуњава се даровима Христовим“.[v] Када хришћанин почне да живи по вољи Божијој, доброј и угодној и савршеној[vi], или по заповестима Новог Завета, онда му се изненада открива пад и немоћ људске природе.[vii] Немоћ му не дозвољава да заповести Божије испуњава чисто и свето, онако како то тражи Бог, док се пад често крајње грубо противи испуњавању заповести Божијих уопште. Пад захтева и тражи да се испуњавају пала људска воља и схватања палог разума. Стремљења те воље и представе тог разума облаче се у све облике најузвишеније правде и врлине. Упознавање унутрашње борбе, разобличење и показивање греха који живи унутра, упознавање његове насилне власти над добром вољом и стремљењима пружају хришћанину исправно схватање о себи и о људској природи. Он у себи види људски пад; на основу личног искуства увиђа немогућност да из тог пада устане само сопственим силама; задобија истинско смирење и почиње да из скрушеног срца, које Бог увек слуша, приноси најтоплије мољење Богу за помоћ и заступништво. Научи ме творити вољу Твоју![viii] Научи ме наредбама Твојим![ix] Не сакриј од мене заповести Твоје![x] Утврди ме речима Твојим![xi] Пут неправде удаљи од мене, и законом Твојим помилуј ме![xii] Спознавши из искуства да се Божије заповести испуњавају само уз обилну помоћ благодати Божије, хришћанин, који непрестано за себе молитвом тражи ту помоћ, не може да сва своја добра дела не приписује благодати Божијој. Уједно с тим, он не може да себе не сматра за грешника. С једне стране опитно је упознао свој пад и своју неспособност да само сопственим силама испуњава вољу Божију, а с друге и у самом испуњавању воље Божије уз помоћ благодати Божије он уочава непрестане погрешке које су последица људске немоћи и пада. Ово се сасвим јасно види из мишљења светог апостола Павла о себи: Потрудих се више од свију (апостола), али не ја, него благодат Божија која је са мном.[xiii] Христос Исус дође у свет да спасе грешнике од којих сам први ја.[xiv] То је праведност коју Бог љуби! Њу у човеку производи благодат Божија која га је осенила. Он (тако) благоугађа Богу делима богопредане правде. Богоугодни праведник не престаје да себе сматра за грешника, не само због својих очигледних грехова, него и због своје природне праведности, која се налази у стању жалосног пада, помешана са злом, упрљана примесом греха. Блажен је онај ко је праведан праведношћу Божијом, чија је нада усредсређена у Христу, источнику његове праведности. А несрећан је онај ко је задовољан сопственом људском праведношћу: њему није потребан Христос, Који је о Себи објавио: Нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање.[xv] Преподобни Пимен Велики је говорио: „Мени је бољи човек који греши и каје се, него онај који не греши и не каје се: први, који себе сматра за грешника, има добру мисао, а други, који себе сматра за праведника, има лажну мисао“.[xvi] Усвојена лажна мисао учиниће лошим читав живот који је на њој заснован. Искуство то потврђује: очигледни грешници, цариник и блудница, поверовали су у Христа, а фарисеји су Га одбацили. Умишљеност и гордост у суштини представљају одбацивање Бога и поклоњење самоме себи. Они представљају добро прикривено идолопоклонство, које је тешко препознати и одбацити. Фарисеји су, споља гледано, били најближи и најтачнији служитељи и ревнитељи истинског богопоштовања, а у суштини потпуно су се отуђили од Бога, постали су његови непријатељи, деца ђавола.[xvii] Када се обећани Месија, Кога је страдално човечанство чекало током неколико хиљада година, јавио међу њима са неоспорним сведочанствима Свога Божанства, они Га нису примили. Упознајући Га, свесно су Га предали на срамну казну, поставши богоубице.[xviii]

Јеванђеље не спомиње ништа ни о грешности ни о праведности цариника, већ само истиче, као пример за подражавање, његову молитву, која се састојала искључиво из свести о својој грешности и најсмиренијег мољења Богу да га помилује. Узрок таквог излагања је очевидан. Сви људи, без изузетка, грешни су пред Богом, свима је за спасење потребан опроштај и милост, а Бог, по Своме неограниченом савршенству, једнако лако прашта све грехе, и мале и велике. Због савршенства Божијег сви људи су пред Њим једнаки у погледу праведности, по којој могу да се разликују само међу собом.[xix] Сматрати себе за праведног није ништа друго до не видети своје грехе и бити у самообмани. Стога сви људи без изузетка, када дођу у храм Божији да стану пред лице Божије, или намеравају да то учине у усамљености келије, треба да се припреме свешћу о сопственој грешности, и да једино из свести о томе приносе молитве Богу. Другачије наше молитве неће бити примљене.[xx] А цариник издалека стајаше – прича Јеванђеље – и не хтеде ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме! Јеванђеље нас овим речима учи да приликом молитве смиреном расположењу наше душе треба да одговара и положај тела. У храму треба изабрати место које није истакнуто, које није напред, него скромно, које неће пружати поводе за расипање пажње. Очима не треба давати слободу: нека оне стално буду усмерене ка земљи, како би ум и срце без неометано могли да се устреме ка Богу. Цариник се држао повијено: тако је живо осећао бреме својих грехова. Свако ко живо осећа то бреме које оптерећује душу и невољно изгледа потиштено и постиђено, као што је рекао свети Давид: Пострадах и скрших се до краја, сав дан постиђен ходих. Јер се слабине моје испунише поругама, и нема исцељења телу моме.[xxi] Не можемо да не приметимо како је место које је изабрао цариник, издалека у храму, у Јеванђељу представљено[xxii] као супротност месту изабраном од стране фарисеја. А он је наравно стао напред, да би пружио поуку сабраном народу и привукао његову пажњу, ради користи самог народа. Тако обично сујета оправдава и прикрива своја дела. Положај цариниковог тела који одговара помислима његовог срца, истакнут је као супротност положају тела који је изабрао фарисеј, а који одговара покрету душе произведеном од стране гордих помисли. Сматрајући себе за грешника цариник није смео да подигне очи ка небу; фарисеј, који је себе сматрао за праведника, слободно је своје надмено око подизао горе. Цариник је, осећајући терет својих грехова, изгледао оптерећено; насупрот томе, тело фарисеја изгледало је бодро, право, осокољено умишљеношћу и самоувереношћу. Лице цариника било је прекривено тугом; лице фарисеја сијало је од самозадовољства. Понекад се и фарисеји заустављају у дубини храма, нарочито када носе високе чинове, а онда изненада излазе пред народ, како би га још јаче поразили показивањем свога чина, након што су претходно приказивали смирење. Ни њихова лица не изражавају увек самозадовољство: они према потреби узимају различите изразе, али увек намештене.             

Срцезналац Господ закључио је причу следећим речима: Кажем вам, овај (цариник) отиде оправдан дому своме, а не онај (фарисеј). Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се. Ово значи: цариник је био оправдан јер је прибегао оправдању дарованом од Бога, а фарисеј је био осуђен јер је одбацио оправдање даровано од Бога, и јер је више волео да остане са палом чисто људском правдом. „Понизити се“ значи постати свестан свога пада, своје грешности, услед којих је човек постао одбачено биће, лишено сваког достојанства. „Узвисити се“ значи приписивати себи праведност, макар то било и у одређеној мери, као и друге вредности. Наша пак вредност и наша праведност, то је цена којом је процењен сваки човек и која је дата за сваког човека – Господ наш Исус Христос.

Отров који је у потпуности затровао деловање фарисеја састоји се у томе што они сва дела своја чине да их виде људи.[xxiii] У основи њиховог деловања је тражење људске славе, а средство за постизање циља је – лицемерје. Лицемерје представља карактерну црту фарисеја. Господ је лицемерје назвао „квасцем фарисејским“.[xxiv] Целокупно деловање фарисеја прожето је лицемерјем; лицемерје је душа сваког њиховог дела. Лицемерје, које се рађа од сујете, то јест од тражења похвала и људске славе, храни сујету својим успесима. А када сујета достигне зрели узраст, онда се њено дејство од тренутног заноса претвара у постојано стремљење; сујета се тада претвара у слепу и безумну страст гордости. Гордост је смрт душе у духовном погледу. Душа обузета гордошћу није способна ни за смирење, ни за покајање, ни за милост, нити за било какву духовну помисао или осећање, који доносе живо познање Искупитеља и усвајање од стране Њега. Да бисмо одбацили од себе страшни отров садржан у квасцу фарисејском, трудићемо се да, по завештању Јеванђеља[xxv], заповести Божије испуњавамо једино ради Бога, пажљиво скривајући то испуњавање од штетних људских погледа. На земљи делујмо за Бога и за небо, а не за људе! Делујмо и за људе, али не са циљем да извучемо њихове похвале, него с тим да им заиста учинимо, и будемо од користи, мада они због тога често растргну своје добротворе, као што глупе и свирепе звери често растргну оне који их пазе и хране. Овако су поступили са светим апостолима и многим другим угодницима Божијим. Неуморно пазимо на себе, и уочавајмо своје недостатке и погрешке! Молимо Бога да нам открије наше падове и грешност! Постојано стремљење ка испуњавању воље Божије мало-помало истребиће наше самозадовољство и обући ће нас у блажено сиромаштво духа. Одевени у ову свету благодатну одећу, научићемо се богоугодном стајању пред Богом због кога Јеванђеље хвали смиреног цариника. Молећи се Богу из дубоке и искрене свести срца о грешности, сигурно ћемо добити опроштај грехова и обиље истинских добара, и пролазних и вечних: јер сваки који себе понизује узвисиће се свемоћном и свеблагом десницом Господа Бога, Творца и Спаситеља нашег. Амин.

Библиотека Очев Дом, Београд 2017

Превод: Младен Станковић

 

---

[i] Лк. 18,9-14.

[ii] Јн. 8,44.

[iii] Мт. 9,13; Ос. 6,6.

[iv] Мт. 16,7.

[v] О духовном закону, гл. 32.

[vi] Рим. 12,2.

[vii] Преп. Симеона Новог Богослова, Делатна и богословска поглавља, 4, Добротољубље, т. I (српско Добротољубље, т. V, стр. 16).

[viii] Пс. 142,10.

[ix] Пс. 118,12.

[x] Пс. 118,19.

[xi] Пс. 118,28.

[xii] Пс. 118,29.

[xiii] 1. Кор. 15,10.

[xiv] 1. Тим. 1,15.

[xv] Мт. 9,13.

[xvi] Алфавитни Патерик.

[xvii] Јн. 8,44.

[xviii] Мт. 27,42.

[xix] Рим. 4,1-6.

[xx] Свети Исак Сиријац, Слово 55.

[xxi] Пс. 37,7-8.

[xxii] Благовестник (рус).

[xxiii] Мт. 23,5.

[xxiv] Лк. 12,1.

[xxv] Мт. 6.