У Светом Јеванђељу, ми читамо како је Господ наш Исус Христос говорио: ''Ко хоће да иде за Мном, нека узме Крст свој и иде за мном'' (Мат. 16:24). И ми знамо да други пут Господ није указао за Своје следбенике већ је само поставио такав категорички захтев да за Њим може ићи само онај ко прима свој крст. Под крстом се обично, под животним крстом човека, се схвата све оно непријатно, све тешко, све мучно што човек треба да преживи. Зато и говоре: ''Он носи тежак крст'', када говоре о човеку који тешко живи.
И ево, синоћ, на вечерњој служби читали су одељак из Паримеја, из Светог
Писма Старог Завета, где се говори о томе да, када је некада давно Мојсије
водио народ кроз пустињу, они су дошли на место где није било воде и будући без
воде, почела је да их мучи жеђ. На крају су дошли до извора али се показало да
је та вода била толико неподношљива, неиздрживо горка, да није било никакве
могућности да је пију. Народ је почео да ропће на Мојсија, што их је довео на
такво место. Када се Мојсије помолио Богу, Господ му је показао једно дрво и
рекао му: ''Положи га у источник воде који је тако неиздржив''.
Мојсије га је положио и вода је постала пријатног укуса (2. Мој. 15:25).
Не чита се то узалуд сваки пут када говоримо и молимо се Господу пред
Његовим Животворним Крстом.
Онај који уме да прими свој крст покорно вољи Божијој, он зна да он и
није тако страшан и мучан, када се прима са покорнoшћу вољи Господњој. Када човек све своје скорби
и страдања прима са ропотом и мучи се, њему је, наравно, тешко и он тиме ропће
на Бога. Господ се удаљава од душе која ропће и њој бива још теже. А када човек
прихвата вољу Господњу, са његовим крстом се догађа исто што и са оном водом
која је била горка а затим је постала пријатног укуса. И као да се око њега
догађа то исто - муке су исте али их он прима сасвим другачије, осећај више
није исти. Њему постају јасне речи апостола који говори да када се умножавају
искушења, умножава се и наша утеха од Бога (Рим. 5:20).
Тако да ћемо памтити, љубљени, да онај који прихвата крст покорно вољи
Господњој, тај зна да Господ све шаље само на корист и томе крст одмах постаје
много лакши него када је подносио све то не покоравајући се вољи Господњој, већ
ропћући. Нећемо роптати на Господа због тих скорби које нам Он шаље. Те муке су
освећујуће, оне су корисне души. Благословена је она душа која их прима
говорећи: ''Нека буде воља Твоја, Господе, не како ја хоћу него како Ти'' (Мат.
26:39,42). Амин.
Митрополит Филарет Вознесенски, првојерарх Руске Заграничне Цркве
Нема коментара:
Постави коментар