ЈЕВРЕЈСКО ПИТАЊЕ

Митрополит Виталије (Устинов)

Читав православни свет са запрепашћењем посматра како западно хришћанство покушава да ослободи Јевреје кривице за распеће Господа нашег Исуса Христа. Прво, потпуно је несхватљиво како се то може учинити, а још мање је јасно зашто и ко би од свега овога имао користи. Зато смо одлучили да нашим православним верницима представимо православну перспективу о целом овом питању.

Да су Јевреји распели Христа – у то нема сумње, јер сви апостоли, четири јеванђелиста, сви свети оци, учитељи Цркве, сви аскети, мученици и светитељи сведоче о томе. Сам Господ је говорио кроз свете јеванђелисте. Хришћанин који сумња у речи Јеванђеља једноставно више није хришћанин. У овом случају је немогуће тврдити да се Свето Јеванђеље мора схватити на неки посебан, апстрактни начин, јер су суђење Христу и распеће Спаситеља историјске чињенице, представљене са историјском тачношћу од стране светих јеванђелиста,  и оне нису исто што и Његове беседе или параболе, које се могу тумачити, о којима се може дискутовати и које се могу разумети у преносном значењу.

Јевреји су, наравно, директно одговорни за Спаситељеву смрт на крсту. Под председништвом свог првосвештеника, Кајафе, судили су Христу и осудили га на смрт распећем, најсрамнију егзекуцију резервисану само за најокорелије убице и криминалце. Сви наши литургијски текстови сасвим с правом називају ове Јевреје богоубицама и нико не може нити има право да уклони ове речи из богослужења, које по свом значају у Православној Цркви није ништа мање важно од самог Светог Писма. Да ли се ова кривица протеже на све Јевреје, из генерације у генерацију, и на све савремене Јудеје и Јевреје? Изузетно је важно да се ово питање исправно разуме и да се на њега дат правилан одговор. Наравно, ова кривица се не може механички и аутоматски пренети на било ког Јеврејина, јер је у човеку носилац кривице за нешто његова воља, свест и намера. Можете наследити крив или прћаст нос од оца и мајке, али не можете наследити кривицу за злочин својих родитеља. Међутим, ако је неко убио мог оца, а син убице оправда свог оца или оклевета мог убијеног оца, тиме оправдавајући злочин свог оца, онда је син убице, иако није изведен пред суд као убица, и даље морални злочинац и, наравно, мој непријатељ, мој недоброжелатељ. Дакле, сада су само они Јевреји који васпитавају своју децу да мрзе Христа, по својој вољи и свести, злочинци против целог хришћанства.

Овакво васпитање младих Јевреја хришћани снажно осећају, и од овога је само један корак до ружних појава прогона и одмазде. Ми тврдимо да ни Свето Писмо ни хришћанско богослужење ни на који начин не инспиришу јудеофобију и погроме Јевреја. Али хришћани читају Свето Јеванђеље и изненада се запање када пред собом виде исте Јевреје као у време Христа, који се нису нимало променили у својим осећањима непријатељства према Спаситељу током 20 векова. Које добро можемо онда очекивати од такве чињенице? Штавише, два јеврејска дела су одиграла кобну и трагичну улогу за цело јеврејство: Талмуд и Протоколи сионских мудраца.

Сви погроми и страшни прогони које је овај најнесрећнији од свих народа претрпео, и који остаје најнесрећнији до данас, упркос свом неизмерном богатству и моћи, почели су отприлике од времена када је Талмуд, ова књига невероватног садржаја, доспела у руке широких маса хришћана. Један од најистакнутијих талмудских научника, енглески теолог Лајтфут (1675), човек изузетне искрености и једноставности, аутор „Horae Hebraicae“, који је скоро цео свој живот провео проучавајући Талмуд, дао је следећу карактеризацију овог дела: „Готово непремостиве тешкоће стила, страшна грубост језика, запањујућа празнина и очигледна лажна мудрост о разматраним питањима, муче, иритирају и растржу свакога ко чита ове јединствене трактате.“ Али најупечатљивија у Талмуду је страшна нетрпељивост према нејеврејима, посебно хришћанима, којима дају чак 175 погрдних имена као што су гој, норхи, акум, обед-елим, кути итд. Млади Јеврејин васпитан на таквим делима не може да гаји ни најминималнија, нормална, неутрална осећања према хришћанима. Маса хришћана лако може да разликује Јеврејина са антихришћанским васпитањем од оног без њега, и увек се према овим другим односи са дружељубивошћу. Караитски Јевреји, који су се искључиво придржавали Петокњижја, никада нису били прогоњени због својих старозаветних веровања кроз историју; напротив, били су веома поштовани и заузимали су високе положаје у Русији.

Дакле, ово древно и болно питање односа према Јеврејима на крају се своди на питање односа јеврејског становништва према Христу, и само ту се може правилно решити. Увек се мора бити искрен са Јеврејима; они су превише древан народ са древном културом да би се према њима понашали лакомислено. И Јеврејима нису потребни уступци које им западни хришћани сада чине. Када се глас о овим уступцима први пут проширио, један истакнути члан јеврејског рабината једноставно, али прилично величанствено и не без хумора, одговорио је отприлике овако: „Требало је размишљати о прављењу ових уступака пре двадесет векова, а не сада.“

Читава трагедија је, међутим, у томе што је Христос, у својој човечности (човечанској природи), сам из дома Давидовог, и готово је немогуће да јеврејски народ буде равнодушан према Христу, баш као што је немогуће да било ко на земљи буде равнодушан према Христу, нашем Богу. То је доказано кроз људску историју, од стране свих атеиста, комуниста и безбожника свих уверења. Човек може или да се смирено поклони пред ногама Спаситеља или да се побуни против Њега. Читав свет, сви његови безбројни путеви, мисли, струје и учења, полако али сигурно се крећу ка овој подели човечанства и на крају ће се неизбежно слити у ова два канала – не три, не четири, већ само два. Нека Бог да, да се то што скорије деси, јер ће тада све бити јасно и маске свих псеудохришћана биће скинуте, јер нас оне с правом више брину него непријатељска осећања Јевреја талмудиста.

Митрополит Виталије Устинов, Првојерарх Руске Заграничне Цркве

Извор: Православни весник, 1965. год.