Светитељ Игњатије Брјанчањинов
Поука у среду 1. недеље Великог поста:
А кад постите, не будите суморни као лицемери. [1]
Љубљена браћо! Господ наш Исус Христос, Који нам је наложио да пред ступање у подвиг поста праштамо ближњима њихова сагрешења, заповедио је да сам пост брижљиво чувамо од лицемерја. Као што црв, који се заметне унутар плода, уништи сву његову унутрашњост, остављајући само спољашњи слој, тако и лицемерје уништава сву суштину врлине. Лицемерје се рађа од сујете.[2] Сујета представља тражење пролазне људске похвале. Сујета се јавља од дубоког непознавања Бога или од дубоког заборава Бога, од заборава вечности и небеске славе, стога она у својој помрачености незасито стреми ка задобијању пролазне земаљске славе. Ова слава, попут земаљског живота, њему изгледа као његова вечна и неотуђива сопственост. Сујета, која не тражи врлину као такву, него само похвале за њу, стара се и труди једино око тога да људима покаже маску врлине. Лицемер стоји пред људима одевен у хаљину двоструке обмане: његова спољашњост показује врлину коју он у суштини уопште нема; у његовој души приметни су самозадовољство и надменост, јер је, пре свега, обманут и у заблуди о самоме себи. Он се претерано наслађује сујетом која га убија, претерано се наслађује обмањивањем ближњих. Уједно, отуђује се од Бога: пред Богом је мрзак ко је год поносита срца.[3]
Сујета и
лицемерје које она рађа погубни су у самом свом зачетку: они човека лишавају
сваке небеске награде, остављајући му као једину награду сујетну људску похвалу
коју је изабрао и коју жели. Такву је пресуду о сујетним лицемерима објавио
Господ. Поучавајући Своје ученике о чињењу добрих дела у тајности, Он
завештава: Пазите да милостињу своју не
чините пред људима да вас они виде: иначе плате немате од Оца својега Који је
на небесима. Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине
лицемери по синагогама и по улицама да их људи хвале. И када се молиш Богу, не
буди као лицемери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се
да их виде људе. А кад постите, не будите суморни као лицемери; јер они натмуре
лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату
своју. А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј. Да те не виде
људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој Који види
тајно, узвратиће теби јавно.[4]
Ужасни су
сујета и лицемерје у развијеној фази и зрелости својој, кад овладају човеком,
када се претворе у правило, у карактер. Тако образују фарисеја који са
избезумљеном и слепом одлучношћу стреми ка чињењу свакојаких безакоња и злодела
– образују фарисеја коме је потребна маска врлине само зато да би се слободније
и успешније утапао у злоделима. Помрачени и љути фарисеји извели су најужаснији
злочин међу људским злочинима: починили су богоубиство. Када би могао да
постоји неки гори злочин – они се не би тргнули, већ би посегнули и за њим.
Таква је
тужна слика моралне пустоши и духовног сиромаштва које сујета и лицемерје
остављају у палој људској природи. Наш Искупитељ, Господ Исус Христос, Који нам
је даровао најделотворније лекове против свих наших недуга, телесних и
душевних, заповеда да се страст лицемерја лечи у њеном корену, у њеном зачетку
– у сујети. Сујета је гладна и жедна људске славе: Господ је заповедио да је
умртвљујемо гладовањем које јој је својствено. Он је заповедио да сујети
одузмемо њену храну и пиће – људску похвалу; заповедио је да сва добра дела пажљиво скривамо од људских
погледа. Заповедио је да сва добра дела, и саму љубав према ближњима, у
потпуности приносимо на жртву једином Богу. И Стари Завет, који прасликом
предаје мистичном Израиљу свету истину, установљава следеће: А сваки дар који приносиш осоли сољу, и
немој оставити дара својега без соли завета Бога својега; са сваким даром
својим принеси соли.[5] Со у
сваком дару, у свакој жртви Израиљца Богу – то је идеја и циљ богоугађања у
сваком добром делу хришћанина.
Свети
оци, учитељи Цркве – који су уз светлост Христову, уз светлост Духа Светога,
загледали у дубину људског срца и видели у тој дубини начин деловања различитих
страсти – сујету називају страшћу с много лица, најпрефињенијом страшћу, тешко
докучивом страшћу.[6]
Све друге страсти узнемиравају човеково спокојство и одмах бивају разобличене
од стране савести; страст сујете, напротив, годи палом сину Адамовом, као да му
доноси насладу, и представља се као духовна утеха и награда за учињено добро
дело. Све друге страсти директно нарушавају врлине које су им супротстављене:
тако се преједањем нарушава уздржање, гневом кротост, а среброљубљем
дарежљивост. Сујета наизглед не нарушава ни једну врлину; она на лоповски начин
одузима човеку сећање на Бога, на неизрециву величину Божију, на Његову
неизрециву светост пред којом и небеса
нису чиста[7];
она подстиче палог човека да себе гледа са одобравањем и задовољством, да буде
поносан на себе. Нисам као остали људи
– вели она.[8] У својој
заслепљености због задовољства самим собом сујетан човек благодари Богу,
заборављајући да пали људски род благодарење Богу може да се приноси само из
перспективе сагледавања мноштва сопствених сагрешења и слабости – сагледавања
које је сједињено са виђењем неизрецивих доброчинстава Творца према Његовој
палој творевини. Сујета се радује кад види да се човек богати врлинама: она се
нада да ће сваку врлину претворити у грех, нада се да ће од сваке врлине
начинити узрок и повод за човекову осуду на страшном суду Христовом. Она
покушава да пророкује! Она дрско тежи ка чињењу чудеса и одлучује да искушава
Господа! Иако јој је духовни дар стран, она стреми ка томе да себе представи
као да га поседује, или макар да изазове пажњу људи према себи као према нечему
натприродном; овом обманом она покушава да се на јадан начин утеши. Она прати
подвижника током његовог поста, приликом молитве, кад даје милостињу, на
бдењима, док преклања колена, када се труди да принесе жртву Богу, и прљајући
ту жртву човекоугађањем, чини је безвредном. Она прогони слугу Христовог у
усамљености његове келије, у његовом затворништву; пошто не може да пружи подвижнику за душу погубну похвалу
од посматрача са стране, она му приноси похвалу у његовим помислима,
представљајући и дочаравајући у његовој машти заводљиву људску славу. Често она
делује и без помисли и маштања; а познаје се једино по одсуству блаженог
умиљења у срцу, по одсуству блаженог сећања на грехове и скрушености због њих.
„Ако немаш плач срца – рекао је неки велики отац – онда имаш сујету“.[9]
Одлучно и
уз самоодрицање супротставимо се погубној за душу и лажљивој страсти сујете!
Супротставимо јој се утврдивши на камену заповести Христових наше слабо срце,
које се само по себи лако колеба од утицаја и дејства различитих страсти на
њега, као од силних ветрова. Одбацивши и постојано одбацујући сујету, ми ћемо
већ бити безбедни и од друге страсти, од ужасне страсти лицемерја. Наша добра
дела и подвиге чинићемо, како нас је учио Спаситељ, у тајности. Учествујући у
црквеним службама чуваћемо се показивања било каквих нарочитих манифестација
наше побожности, којима бисмо се значајно разликовали од наше браће. „Обрати
пажњу на то – рекао је Јован Лествичник – да се, када си међу браћом својом,
никако не покажеш праведнијим од њих у било чему. Уколико будеш поступао
другачије учинићеш два зла: ранићеш братију својом тобожњом усрдношћу, а себи
ћеш неизбежно дати повод за умишљеност. Буди усрдан у својој души, не
показујући то ни телесним покретима, ни изгледом, ни речју, ни падањем“.[10] А ако у
усамљеном затворништву, приликом усамљене молитве, приликом душекорисног читања
и размишљања, сујетна промисао прође кроз затворена врата и продре у сам наш
ум, у само срце, представљајући нам, да би нас завела, људску славу као
украшену блудницу – подигнимо што пре мисао на небо, пред Бога. Када се ум
људски озари духовним сазерцањем Божанствене славе и узвишености, и одатле се
спусти до сазерцавања самога себе, онда више не види величину људске природе.
Он види њену убогост, греховност, немоћ, пад; види свима изречену смртну
пресуду; види труљење и смрад приликом постепеног извршавања пресуде коју нико
не може избећи. Он задобија исправно схватање о човеку, схватање коме је туђа
сујетна заблуда, и кличе заједно с Јовом: Владико Господе! Сада Те око моје види. Зато прекоревам себе, и кајем се у праху и
пепелу.[11]
Истинско смирење долази од Богопознања. Амин.
АСКЕТСКЕ ПРОПОВЕДИ
Библиотека Очев Дом, Београд 2017
Превод: Младен Станковић
[1] Мт. 6,16.
[2] Мт. 6,1,2,5,16.
[3] Прич. 16,5.
[4] Мт. 6,1-2,5,16-18.
[5] Лев. 2,13.
[6] Преподобни Касијан
Римљанин, О осам страсних помисли; Свети Јован Лествичник, Поука 22, О сујети.
[7] Јн. 15,15.
[8] Лк. 18,11.
[9] Ксантопули, позивајући се
на Варсонуфија Великог, гл. 25. Добротољубље, т. II. (у српском издању т. V).
[10] Лествица, Поука 4.
[11] Јов, 42,5-6.
Нема коментара:
Постави коментар