Предлог за канонизацију

Њихова Августјејша Височанства Благоверни Господар и Краљ Србије АЛЕКСАНДАР I
 и Благоверна Господарица и Краљица Србије ДРАГА Обреновић

Епископ Акакије Утешитељевски

СВЕТИ СРПСКИ БЛАГОВЕРНИ КРАЉЕВСКИ МУЧЕНИЦИ

АЛЕКСАНДАР И ДРАГА

Животопис и канонизација

 

Прилог за уношење у Диптих Светих Српске Православне Цркве

мученички убијеног благоверног краљевског пара

краља Александра и краљице Драге Обреновић

 

Блажени сте кад вас људи омрзну

и кад вас одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше

као зло због Сина Човечијега. Радујте се у онај дан

и играјте, јер гле, велика је плата ваша на небу (Лук. 6:22-23).

 

Део први

 

ЖИВОТ И ДЕЛО И МУЧЕНИЧКА КОНЧИНА СВЕТИХ КРАЉЕВСКИХ

МУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРА И ДРАГЕ

 

Увод

За састављање житија које следи у наставку  коришћена је доступна историјска грађа коју савремена наука дели на академску и публицистичку историографију. У историографији везаној за краљевски пар Александра и Драгу, публикованој непосредно по мајској револуцији и краљеубиству, доминира изразита политичка мотивисаност и унапред одређени циљ приказивања краља и краљице у негативном светлу ради оправдања револуције и краљеубиства и легитимизације нових револуционарних власти. Ондашњи историчари, публицисти и писци мемоара са победничке стране имали су привилеговану позицију да пропагирају њихову званичну верзију догађаја и да кроз образовне системе и медије стварају наратив који и до данас преовладава када је у питању живот и дело последњих Обреновића.

Од велике користи била су нам савремена историографска дела везана за те догађаје која користе неутрални академски приступ, а која су нам на увид дала ширу и објективнију слику ондашњих догађаја и историјских актера. 

Пошто се после убиства краљевског пара, промене династија и строге контроле наратива нико од црквених или цркви блиских повесничара није бавио оценом њиховог живота и дела из црквеног, црквено-монархистичког и мартиролошког[1] угла, имали смо захтеван задатак да при састављању овог житија уз подражавање обрасца хагиографског књижевног жанра не одступимо од фактолошке историографске објективности.

Први део наслова овога житија гласи: Живот и дело. Он је, у ствари, креативни превод словенског израза, Житiе и жизнь. Овакав наслов имају скоро сва стара рукописна житија Срба светитеља и ово је општи наслов свих житија светих. Да бисмо разумели шта значи овај наслов, потражићемо шта значе ове речи на грчком, јер су оне превод грчких речи: Βίος και πολιτεία.

Житија светих, по својим насловима у грчким рукописима, у литерарном погледу деле се у две врсте: једна имају наслов Εγκώμιον, a друга Βίος και πολιτεία. Εγκώμιον се код нас преводи са похвално слово или панегирик и формално припада црквеном беседништву. Βιος και πολιτεια, преводи се на српскословенски са: Житiе и жизнь, то јест животопис, причање и описивање живота светитељева и спада у жанр хагиографије. Дакле Житiе и жизнь значи исто што и Βίος και πολιτεία. Βίος значи живот, животопис, биографија, а πολιτεία на грчком значи начин живота или достигнућа која је нека особа остварила, постигла, изградила, а што је оставило траг у историји.

У други део наслова, додали смо хагиографску мартириолошку одредницу „и мученичка кончина“ која је у ствари печат и испуњење светости овде изложеног животописа краљевских мученика Александар и Драге.       

Краљ Александар Обреновић

Александар Обреновић рођен је у Београду 14. августа 1876. године као син српског краља Милана Обреновића и краљице Наталије Обреновић. Био је први владар нововековне Србије који је рођењем постао престолонаследник и као такав од најранијег детињства однегован у духу исправног схватања владарских дужности.

Српски краљевић добио је име по свом куму, руском цару Александру II Николајевичу Романову, а у част светог Александра Невског.

Иако је његово срећно детињство прекинуо развод родитеља, као престолонаследник стекао је широко енциклопедијско образовање, какво до тада није било пружено ниједном нововековном српском владару. Наставни план за краља Александра, по очевом захтеву, израдио је министар просвете Хабзбуршке монархије, по моделу образовања краљевске деце уз додатак изучавања српске историје и православног богословља. Од његове седме године отац је, по угледу на Пруску милитаристичку традицију, почео да га припрема за војни позив.

Као такав, млади престолонаследник беше крашен озбиљношћу која не припадаше његовом узрасту. Док се друга деца предаваху безбрижним играма, он је у своме срцу и уму носио старачку мудрост, примајући на своја нејака плећа тешко бреме круне и отаџбине. Његово владање беше лишено дечачке лакоумности, јер у њему разум превлада младост, те је сваким својим чињењем показивао зрелост достојну крунисаних предака.

Краљ Милан је 6. марта 1889. године издао декларацију којом се одриче престола у корист сина, позвавши народ на верност новом краљу Александру I. До Александровог пунолетства, у његово име владало је трочлано Намесништво

На 500-ту годишњицу Косовског боја, 1889. године, над тринаестогодишњим краљем Александром, у цркви манастира Жиче, извршена је света тајна владарског миропомазања од стране митрополита Михаила, који је том приликом између осталог рекао:

„Свети Сава, који је овде миропомазао и крунисао Краља српског Немањића, брата својега, нека благослови и Твој улазак у седмовратну Жичу и Твоје миропомазање, преко којега ћe cићи и на Тебе небесни благослов. И дај Бoжe да небесни благослов, Божја благодат освешта Твоје помисли, Твоја осећања и Твоја делања и укрепи и помогне Твојему развићу телесном и умном на радост свете цркве, на срeћy мајке Србије и народа српског, на утеху Твојих родитеља и на славу Дома Обреновића.“

Млади краљ, кога су олтару привела два архијереја гласно је изговорио Символ вере после чега га је митрополит Михаило помазао светим миром. На Светој Литургији која је одмах потом уследила, новопомазани краљ се причестио у олтару посебно узевши хлеб, а посебно испивши вино из светог путира као што то раде свештенослужитељи. На крају Свете Литургије митрополит је произнео други део беседе:

„Благочестиви Хришћани!

Свршисмо сада, по милости Божјој врло важно и значајно свето дело, светим Миром помазасмо и Божјом благодаћу посветисмо за српскога владаоца, младога Краља Александра. Сам Бог вели за своје помазанике да их треба поштовати и чувати: Не прикасајтесја помазаним Моим. Слушајте дакле, хришћани, глас неба и извршујте заповест Божју. Помазаници Божији, то су изабраници, владаоци, које Бог подиже, овлашћује и освећује да владају и управљају народом по вољи и заповести Његовој. – И ко год руши и ослабљава власт и носиоца врховне власти, тај, знај српски народе, руши, обара и разорава темељ државе, излаже опасности опстанак друштва, напредак његове сигурности и среће.“

Период владавине Намесништва био је наклоњенији конституционалистичко-парламентаристичким либералним политичким стремљењима тога времена, него очувању неприкосновеног суверенитета Круне. Сматрајући такву делатност Намесништва претњом по монархијски поредак, годину  дана пре испуњења пунолетства 1893. године, Александар се прогласио пунолетним, укинуо Намесништво и преузео власт у своје руке.

Млади краљ се одмах по преузимању власти суочио са непоштовањем политичких партија, како према њему тако и према монархијском поретку. У државним „Српским новинама“ објавио је саопштење у којем је истакао своја два основна државотворна начела: начело монархизма, које захтева да се права круне „одрже недирнута“, и интерес државе, који неизоставно захтева да се партијске страсти смире. Таква интерпретација државне политике убрзо је постала главна карактеристика Александровог политичког програма. Уз то, његова искрена служба држави и народу подразумевала је одлучну борбу против, у то време, разбуктаних револуционарних политичких чинилаца, чији је главни циљ био рушење управо ових монархистичких начела која је поставио краљ Александар.

Краљ је тражио да се држави и Престолу служи без двоумљења. Државни програм и начела краља Александра подразумевали су још и потпуни ред у земљи који је константно нарушавала страначка борба, као и најстрожу законитост и страначку беспристрасност при вршењу јавних послова. Захтевао је дисциплину и послушност чиновника кроз оданост краљу, под чијим врховним надзором и у чије име се врше сви државни послови. За краља Александра, државни интереси били су суштински повезани са монархистичким начелима; сматрао је да су изворно монархистичке, нестраначке владе једине способне да обезбеде ред и рад.

Већ на самом почетку владавине краљ је показао за свој узраст невероватну политичку зрелост. Схватио је да се ред и мир у земљи могу остварити једино самодржавном[2] доктрином власти. Био је свестан опасности антимонархистичких либерално-демократских реформи које су фанатично заступале све политичке партије. Увиђао је да парламентарне трзавице и партијска корупција уништавају државу и друштво и да је страничарење довело земљу на руб пропасти. Тражећи излаз из оваквог очајног стања државе, извршио је неколико државних удара које бисмо, са монархистичке тачке гледишта, пре назвали контрареволуционарним превратима.

Године 1893, 1/13. априла, као што смо рекли, прогласио се пунолетним и присилио намесништво и владу на одступање.

У другом државном удару 9/21. маја 1894. године, још увек малолетан, укинуо је дотадашњи либерални и вратио ауторитарни Устав из 1869. године.

 У трећем преврату, од 7/19. октобра 1897. године, највише се приближио идеалу монархистичке доктрине самодржавља: Круни је враћена суверена власт, парламентаризам је сузбијен, а политичке странке растурене, док је разуздана либерална штампа подвргнута државној контроли.

Краљ Александар је имао намеру да у потпуности укине економски либерализам, видећи у њему робовање страном капиталу и кочницу за даљи развој домаћег крупног пословања, коме је подршка државе више одговарала. Такође, схватио је да домаћој економији одговара строг и дугорочан ред, одржив само у строгом монархистичком поретку који је једини способан да неутралише социјализам и либералну демократију, покрете тако штетне по државу и народ.

Реформом судства хтео је да спречи судску пристрасност према антимонархистичком фактору, јер су све до последњег државног удара, првостепени и касациони судови ослобађали очигледне кривце – револуционаре, либералне политичаре, уреднике и власнике либералних новина који су изазивали немире ширећи либералне идеје, гласине и клевете.

Александрови контрареволуционарни државни удари нису били хир незрелог и арогантног краља – како је тада представљана његова политичка делатност, а што се наставило до данас – већ мудра политика великог државника ради остварења монархистичке доктрине, која подразумева ликвидацију конституционализма и партикратијског парламентаризма, као и увођење радикалних реформи на привредном, војном и просветном пољу, а које су могле у потпуности бити остварене једино силом краљеве извршне власти.

У томе се донекле ослањао на ондашњи тренд у Европи, где се на власт враћала десница уз појачани државни централизам. Његов Октобарски програм, од 11/23. октобра 1897. године, по коме Србија под самодржавном влашћу Круне треба да се развија без трзавица и политичких борби, представљао је величанствени покушај препорода српске државе.

Краљ Александар је управо због свог тврдокорног монархизма трпео жестоке нападе српских политичких елита и медија задојених револуцинарним либерализмом, те је у једном тренутку, 1901. године, подлегавши притисцима, помало наивно пристао на уступке либералима који су захтевали веће „политичке слободе“. Но, недуго потом је схватио да се попуштањем либералним токовима ситуација у држави рапидно погоршава. Због тога је прибегао последњем државном удару, после кога је био и физички уклоњен.

Као изузетно мудар аутократски владар Александар је сматрао да је партократијски парламентаризам велико зло по државу и нацију. Увек је понављао да неће никада пристати да буде владар који само „фигурише“. Тежио је ка томе да себи обезбеди сва права и прерогативе који су потребни владару једне истинске монархије. Уставне, парламентарне, демократске и републиканске тенденције својствене већем делу тадашње интелигенције, сматрао је болешћу која се мора лечити. Баш та републикански настројена интелигенција била је духовни творац климе која је припремала мајску револуцију и крвави регицид.[3]

На честе придике политичара и прозападне либералне интелигенције који су га критиковали да Србију не води путем прогреса, то јест, западних идеја конституционализма[4], парламентаризма, либералних грађанских права, еманципације и слободоумља, краљ је одговарао: „Ми треба да се приближавамо западу у смислу преузимања технолошке модернизације, жељезнице, наоружања итс. али у исто време треба да задржимо свој народни тип. Србија треба да остане Србија“. Из овога се јасно види да се краљ залагао за очување српског историјског политичког идентитета, у складу са традиционалним вредностима наше свете хришћанске вере и државотворног наслеђа наших светих предака.

Уз чврсто убеђење да су он и његови преци из династије Обреновић „народни владари”, код њега је још од најранијег узраста сазревала свест, да није некакав секуларни владар, већ помазаник Божији чија власт проистиче од Бога и из Цркве. У томе га је нарочито утврдила монархистички настројена црквена јерархија. И управо на тој равнотежи између црквеног благослова и народне подршке, заснивао је свој владарски светоназор. У јавним обраћањима краљ је често истицао историјски континуитет, одговорност Богопомазаног владара према народу и важност јединства у постизању националног напретка.

Он је, у пуном смислу те речи, испунио најузвишенији позив Богопомазаног народног вође, јеванђелског „доброг пастира“ народа Божијег, насупрот антијеванђелским демократско-секуларним „најамницима и лоповима који не маре за овце и не долазе за друго него да украду и закољу и упропасте и пусте вука (ђавола) међу овце да их разграби и распуди“. Краљ Александар се до краја уподобио Пастиру добром – Пастироначалнику Христу, јер је и „живот свој положио за овце“ (Јн. 10:10-13), за од Бога му предани народ српски.

Он није ни помишљао на абдикацију као излаз из узавреле револуционарне политичке напетости, као што је то пре њега урадио његов отац краљ Милан, и нешто после, и руски цар Николај. Био је спреман да жртвује и себе и своју породицу зарад верности монархистичким начелима и светом, од Бога делегираном, владарском позиву управљања хришћанском државом и народом Божијим.

Краљ Александар се држао немањићког владарског начела: „По милости Божијој краљ и самодржац српски”, које је на недвосмислен начин указивало да је неограничена краљевска власт делегирана од Бога. На нововековни, наизглед демократски додатак – „и вољи народној", увек је гледао из угла монархистичког династичког права: никако не као на плебисцитарну вољу демократског бирачког тела, већ искључиво као на вољу народа у његовом историјском развоју, народа не као скупа савременика, већ као ланца нараштаја, свезе прошлости и будућности, народа верног вишем, вечном, божанском закону, који једнако обавезује и владара и поданике, и одбљеску тога закона – хришћанском закону савести.

У предањском, одобравајућем ставу српске цркве према самодржавној владавини краља Александра, али и у критичком ставу према његовим идеолошким опонентима, предњачио је тадашњи епископ жички Сава Дечанац који је у својим Посланицама верном народу испољавао искрену оданост монархистичком поретку као и „младоме Господару Краљу српском Александру I,  Обреновићу V”.

Оштро је критиковао „модерни умно поремећени социјализам, комунизам и анархизам, као и све безбожне, превратне, на штету вере, домовине и народног јединства изопачене теорије и убитачне отровне стихије које јавно и отворено, без стида иду на то да установу верску и државну и цело хришћанско божанствено уређење из основа потресу, упропасте и пониште.”

Све оне који су ишли тим путем отпадије од установа верских и државних, епископ Сава је поредио са Јеврејима: „Такви су раскинули свету везу и са црквом, и са Богом, и са свесним људским друштвом, и стали су у ред оних безумних Јудеја, који у Синедриону и на Голготи злобно викаху: Возми, возми, распни Јего! ”

Епархијском свештенству епископ Сава Дечанац је налагао „да својим моћним свештеничким гласом, гласом слова Господњега, у народу угушују пакост, партизантво (острашћену опортунистичку припадност политичким партијама – прим. аут.) и индувидуализам“, и да насупрот томе, „шире братску и хришћанску љубав која ће својом родољубивом жртвом допринети општем напретку српства, за част и славу отаџбине, свете цркве и српског Краља као првог носиоца државне и народне мисли“.

Критика епископа Саве упућена антимонархистичким либералним друштвеним елементима који су ширили клевете против краља и краљице била је оштра: „Они таквим својим злочинством својевољно иду као душегубници у чељусти сатане, оца и творца лажи и свију порока установитеља, писмено или усмено, или читаве књиге пишући, вређајући невиност (краља и краљице – прим. аут.) и обмањујући невини хришћански свет, не знају за границу своје срамне зависти, огромне пакости и крупне безочне лажи, због чега ће, како у кратковременом тако и у вечном животу, проћи ништа лакше од Јевреја, за које Спаситељ дође, а они га не само не примише него га и на крст приковаше“.

У извештају Светом Архијерејском Сабору епископ Сава наводи да се у народу „све више и више из под туђинским утицајем задојеног Београда, распростиру печатане књиге којима је садржина безбожничка и удара на све оно што је свето и племенито нашем племену. – А то што је народ у неким случајевима скренуо са пута, заслужне су неславне партије и партијске вође – нови незвани од народа агенти, разјединиоци народа који, ако и даље продуже овакав свој посао, могу бити далеко опаснији по судбу нашег племена но што је то некада било страшно косовско издајство“.

Александар I није волео да га се људи плаше – желео је да га поштују и да су му одани из монархистичких убеђења. Свим силама се трудио да успостави добре непосредне односе са народом. Овакав његов став многи су сматрали као његову слабост. Такав попустљив, мирољубив, милосрдан и прилично наиван однос према непријатељима – и личним, и династичким, и непријатељима монархије, коштао га је главе, слома монархијског поретка, као и нестанка целе династије.

 Краљ је био скроман човек, без икаквих знакова оптерећености својим положајем или надмености у опхођењу са људима: достојанствен, непосредан, љубазан, природан и симпатичан. „Они који су га знали“, сведоче његови савременици, „нису могли да га мрзе, чак и када се по неким ставовима нису слагали са њим“. Краљеви покрети, говор и мисли били су тихи , сталожени и правилни, без икакве страсти, заноса или претераних емоција. Краљ готово да није имао никаквих порока.

С друге стране, био је прилично неповерљив према околини, јер се окружење са којим је требало да сарађује углавном руководило лицемерним користољубљем. Свакако да је на такав краљев став утицала и чињеница да је његов деда-стриц кнез Михаило пре само две деценије био убијен, док је његов отац краљ Милан преживео најмање три атентата.

Веровао је да владар може имати одане поданике, али да ретко који може имати искрене и одане пријатеље. Због таквог става сматран је песимистом. Краљ је међутим, то порицао и тврдио да није ни песимиста, ни оптимиста: „Истина је да видим више тамних ствари но светлих, али се на тамнима не заустављам“. Објашњавао је како пажљиво покушава да угледа „светле тачке“ и стално настоји да пронађе што више таквих, а да га зло, иако доминира, не може обузети, јер гледа само „на светлост што у тами сија“.

Очигледно да је благочестиви краљ овакав свој истински јеванђелски однос према ближњима заснивао на најузвишенијем јеванђељском учењу, парафразирајући 5. стих 1. главе Јеванђеља по Јовану. По једној верзији тумачења овог стиха, свети оци говоре како већина људи стање злонамерних грешника сматра крајњом окорелошћу у греху, на основу чега их априори презиру и одбацују. Насупрот томе, јеванђеље нас учи другачијем приступу: да, светлост – Логос увек светли, чак и у најгушћој греховној тами моралног посрнућа, противљења вољи Божијој и крајњој помрачености. На основу тога, увек треба да се трудимо како бисмо се чак и у очигледном грешнику фокусирали на ту, макар и најмању, искру божанске светлости.

Из последњег реченог види се како се краљ трудио да, зарад преко потребног мира и народног јединства, превазиђе свако подозрење и неповерење према оном делу војних и политичких високих службеника чија добронамерност и оданост Круни нису уливали претерано поверење. Код њега је преовладавала јеванђелска врлина спремности на потпуно и безусловно праштање. Често је своје личне и династичке противнике, па чак и отворене непријатеље, амнестирао, постављао на високе положаје, награђивао, а неке од њих чак пуштао на службу у његову непосредну близину. Овакав краљев став био је његов очигледни одазив на јеванђелски позив: „Будите савршени, као што је савршен Отац ваш небески; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима...“ (Мт. 5:48,45)

Краљ Александар се истицао својом милосрдном делатношћу, ктиторством и покровитељством цркве, науке и уметности. Од новца који му је следовао као краљев годишњи буџет само десети део трошио је на личне потребе, док је остатак усмеравао ка Краљевском позоришту, Београдској читаоници, Великој школи, Лекарском и другим друштвима, многим црквама и манастирима, краљевским стипендистима. Био је велики добротвор Српске краљевске академије, зидао је многе школе и болнице и штедро даривао сиротињу.  

Краљ Александар као спаситељ највеће српске светиње манастира Хиландара на Светој Гори са српским монаштвом, 1896. године

Када се 1896. године српски светогорски манастир Хиландар нашао пред претњом да због нагомиланих дугова падне у туђинске руке, млади краљ Александар је својим одлучним чином постао његов спаситељ. Посетивши Свету Гору као први српски монарх након више векова, он је лично исплатио све манастирске дугове и тако повратио ову светињу своме народу. Тим благословеним делом, млади краљ се уписао међу највеће српске ктиторе, стајући раме уз раме са славним Немањићима. Као залог овог историјског јединства, братство манастира му је на дар предало своју највећу драгоценост — Мирослављево јеванђеље, препознавши у њему достојног наследника светородне лозе и чувара највеће српске светиње.

За разлику од свога оца, краља Милана, Александар је био у традиционалном смислу породичан човек, веран својој супрузи. Краљевићева урођена чедност његовом оцу чинила се као „чудна незаинтересованост за женску привлачност“. Његова веза са Драгом, коју су готово сви, па и његови родитељи, сматрали краљевићевом првом младалачком страсном авантуром, доста дуго носила је облик искреног пријатељства са примесама „платонске“ љубави – пријатељства које је временом прерасло, по речима самог краља, у „узвишену љубав“ и нераскидиву супружничку верност усмерену ка стварању породице и потомства. Већ после годину дана познаства са Драгом краљ је одлучио да се са њом ожени, али за остварење ове „узвишене“ жеље млади краљ се морао борити читавих пет година.

Начин на који је Драга узвратила љубав младом краљу у потпуности је одговарао њеном брижном и патријархалном карактеру. Краљ Александар је с њом први пут осетио толико жељену топлину породичног дома коју никада није имао, стога је између њих постојало снажно осећање узајамне повезаности и допуњавања.

Краљ се, и ставом и понашањем, увек држао војнички достојанствено, у складу са монархистичким милитаристичким традицијама. Приликом свих значајних државних дешавања, посета и јавних наступа краљ Александар је увек носио војну униформу опасану сабљом. Био је побожан православни Србин у времену када се међу политичком и војном елитом и интелигенцијом у Србији већ увелико ширио формалистички приступ религији, а неретко и атеизам. Редовно је посећивао богослужења, славио славу, постио, исповедао се и причешћивао.

Александар I је Краљевином Србијом самостално владао 10 година (1893-1903), плус 4 године периода владавине под надзором Намесништва (1889-1893) због малолетства. Убијен је у 26. години живота.

 

Краљева женидба

Када је сазрело време за женидбу младог краља Србије, отпочели су преговори са разним европским и балканским краљевинама о могућности избора будуће краљице Србије.

Обреновићи су били нова династија, поникла током устанка из народа и самим тим се на лествици европских династија није високо котирала. Из Европе су стизале понуде само за принцезе из другоразредних владарских породица, које за Краљевину Србију нису биле повољне. Било је предлога да се млади краљ ожени кћерком црногорског кнеза, за шта краљев отац није хтео ни да чује. Размишљало се о браку са грчком принцезом Маријом, која се у међувремену удала за руског великог кнеза Ђорђа.

Док се избор краља Милана за синовљеву невесту кретао око аустријско-немачких принцеза, а који је био тешко остварив јер се захтевало да будућа краљица Србије, као и њено женско потомство, задржи своју католичку или протестантску веру, краљица мајка се залагала за снају из Русије, на шта је Русија негативно одговорила због проаустријског става краља Милана.

У крајњој неизвесности око избора невесте, краљ је дочекао своју двадесету годину, а то је доб када већ требало да се жени: ово није било само династичко, већ и првостепено државно питање. У сред трзавица у вези са тражењем невесте за младога краља, у сред понуда, ишчекивања и разочарања, млади краљ се на двору своје мајке спријатељио са врло пријатном и љупком дворском дамом Драгињом (надаље Драга). Из овог пријатељства букнула је нераскидива љубав на основу које је млади краљ самостално донео непоколебљиву одлуку да се њоме ожени.

Вест о намери младог краља да за невесту узме дворску даму из породице Луњевица, наишла је на оштро негодовање оног дела чланова владе, политичара и официра који су због његовог тврдокорног монархизма и без тога били краљева непомирљива опозиција. Такође, неслагање са оваквим избором невесте дошло је и од родитеља, краља Милана и краљице Наталије, који су кандидаткињу за српску краљицу видели искључиво у иностраним династијама. 

На неслагања царских или краљевских родитеља са избором наследникове невесте наилазимо често. На пример, родитељи руског цара Николај II, цар Александар III и царица Марија, оштро су се противили његовој жељи да се ожени принцезом Алисом од Хесена (у православљу Александром Фјодоровном). Није им одговарало њено ниско порекло јер је Војводство Хесен сматрано малом и безначајном државом. Николајеви родитељи су настојали да за свог наследника пронађу невесту из неке значајније европске династије, попут Француске или Пруске. Такође, нису им се свиђале Алисине личне особине јер је сматрана арогантном, флегматичном и чак „чудноватом“ особом. Нарочито јој је ненаклоњена била царица Марија. У светлу растућег антинемачког расположења у руском друштву, у војсци и на двору, немачко порекло наследникове невесте није било добродошло. Замерали су јој и што је била лутеранка.

Међутим,  млади Романов је био непоколебљив у свом избору и показао је ретку упорност. Борба за остварење његове жеље трајала је, као и код младог Обреновића читавих пет година. На крају, његови родитељи, видевши чврстину свог сина, а можда и под утицајем све лошијег здравља Александра III (који је убрзо преминуо), дали су пристанак. Веридба је одржана у априлу 1894. године, шест година пре веридбе краљевског пара Обреновића.

Ипак, постојао је и не мали број утицајних људи и официра који је овакав избор одушевљено поздравио. Подршка за избор невесте на крају је стигла и из царске Русије, а млади краљ је за своју женидбу добио и благослов цркве.

Све ово разни историчари и писци мемоара из тог доба прећуткују, представљајући како су готови сви савременици били против краљеве женидбе с православном Српкињом, и како је то наводно био главни узрок незадовољства који је резултирао краљеубиством. При томе намерно изостављају чињеницу да је супруга књаза Милоша Великог била Српкиња, кнегиња Љубица Вукомановић, као и супруга књаза Николе I Петровића, кнегиња Милена Вукотић, и да им због тога нико ништа није замерао.

Уз то, прелиставајући штампу из периода тражења невесте за младог краља приметне су и оштре критике и на рачун женидбе са иноверном странкињом. Сетимо се само колики је отпор у јавности имао кнез Михаило у вези са његовим браком са Мађарицом кнегињом Јулијом Хуњади. Па ни избор невесте краља Милана у лику Наталије Кешко није наишао на одобравање јавности.

Са друге стране, у ондашњој штампи можемо наћи извештаје да је Београд са одушевљењем прихватио краљеву изабраницу. Бакљада и весеље какво се у Београду не памти организовани у част краљеве веридбе то доказују. У бакљади је узело учешће више хиљада Београђана, што је овој манифестацији дало општенародни карактер. Велика маса света клицала је са одушевљењем на свако појављивање краљевске невесте Драге.

О краљевој изабраници позитивно су се изјашњавале готово све утицајније дипломате у Краљевини Србији. Они су извештавали да је краљева изабраница Драга добро примана у свим отменим дипломатским круговима престонице, те да јој посете узвраћају све дипломате, генералат, министри и више чиновништво.   

Ипак, главну подршку за брак са Драгом краљ Александар добио је од руског цара Николаја II који је чак постао венчани кум краљу Александру и краљици Драги. Признање и честитке за венчање краљевског пара стигли су и од аустријског кајзера Франца Јосифа и немачког кајзера Вилхема. Царско кумство и подршке најутицајнијих европских владара значиле су одобрење за одступање од строге конвенционалности у избору краљеве веренице (тј. за ступање у тзв. морганатски брак), без последица по углед српског владарског дома или по међународни положај државе.

Замисао краља Александра да за српску краљицу узме православну Српкињу била је визионарска. Ту идеју је, као императив препорода српског народа у свом „Жичком уставу“ изложио и свети владика Николај: „Краљ се мора оженити православном Српкињом.“

 

Краљица Драга Обреновић

Аристократија Краљевине Србије води порекло од сеоских кнежева устаничке Србије. Из села су изникле нововековне српске династије Обреновић и Карађорђевић. За време Турске владавине, сво становништво Србије, изузев Јевреја, Цинцара и Турака долазило је са села. Издвајање нове аристократије из сеоског становништва започело је крајем 18. и почетком 19. века. Међусобним повезивањем ових породица створена је виша друштвена класа у ослобођеној Србији.

Драга Луњевица, по оваквој новој класној расподели српског друштва, није била обична грађанка или сељанка. Потицала је из племените и угледне, са књазом Милошем Великим побратимске породице Луњевица и кнежевско-војводске породице Чарапића. Такође, њен прадеда по мајци био је прота Јанко Михаиловић Молер из Негришора, чувени устанички старешина и иконописац који је у бици у Ртарима посекао турског пашу Хусеина. Дакле, њено народно аристократско порекло давало јој је право да буде краљевска невеста народне династије, а самим тим, склопљени брак између ње и краља Алаксандра није био морганатски, тј. незаконит.

Рођена је на празник Зачећа светог Јована Претече, 26. септембра по старом календару 1866. године у Горњем Милановцу. Празник на који је рођена у себи носи дубоку симболику везану за гласине о краљици Драги као нероткињи. Наиме, празник Зачећа св. Јована Претече прославља чудо и милост Божију: милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и бездетној старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога усрдно просили једно дете које се на крају родило. Тај догађај прослављамо на празник Рођења светог Јована Претече – Ивањдан. Оваквих чуда у црквеној повести има много: почев од Исака, рођеног од бездетне Саре, преко Самсона, од бездетног Маноја и његове жене, па до Пресвете Богорице, рођене од бездетне Ане, и многих других угодника Божијих који су на такав начин измољени од Бога.

По завршетку основне школе отац ју је уписао у за оно време најпрестижнију женску вишу школу – Виши женски завод у Београду, где је четири године учила веронауку, историју, музичко образовање (савршено је свирала клавир), немачки и француски језик.

У први брак Драга је ушла против своје воље, из патријархалне послушности према своме оцу Пантелији. Са 17 година венчала се са инжењером Светозаром Машином. После три године, по упокојењу мужа, остала је удовица.

По повратку у породични дом, пошто су се родитељи упокојили, била је принуђена да сама издржава млађу браћу и сестре. Бавила се превођењем и новинарством. Била је један од главних аутора часописа Домаћица, који је излазио под покровитељством краљице Наталије.

 

Клевета као оруђе револуције

За овај период њеног живота везују се гласине о њеном тобожњем неморалу. Мора се узети у обзир да је у тадашњој, још увек врло патријархалној Србији, сматрано како жена не треба да се бави пословима попут новинарства. Чаршијска оговарања замерала су јој што се у јавности кретала „без заштитника“, и што је била  „исувише отворена и комуникативна“. Њена интелектуална и физичка привлачност, уз префињене манире, пленила је пажњу мушкараца, изазивајући завист и љубомору код жена.

Ситна чаршијска оговарања београдских дама, већином жена високих државних функционера, политичара и генерала, интезивирана су од стране либералних политичара и новинара у тренутку када је Драга постала изабраница младог краља. Оговарања су прерасла у прљаву клеветничку кампању великих размера. Такве прљаве кампање увек су биле увертира у револуцију. Револуонари их шире у народу ради каљања угледа краља, краљице или краљевске породице, како би поколебали љубав и оданост њихових верних поданика.

Оговарања и клевете које су се уочи револуције 1917. године износиле против последње руске царице Александре Фјодоровне у аристократским салонима Санкт Петербурга, а које спомиње француски амбасадор Жорж Морис Палеолог, већ су се чуле у Паризу уочи раволуције 1789. године. Бернар Фај (1893–1978), француски историчар познат по својим конзервативним и антиреволуционарним ставовима, аутор значајних дела о Француској револуцији, о томе је писао: „У позлаћеним париским салонима, даме оштрог језика распредале су о својој мржњи према краљици Марији Антоанети; У свим клубовима, кафеима, продавницама и на јавним местима, бавили су се оцрњивањем краљице.“

Поређења ради, навешћемо два примера револуционарне клеветничке кампање који су претходили Француској и Октобарској револуцији. Француску краљицу Марију Антоанету, супругу последњег самодржавног француског краља Луја XVI, револуционарна пропаганда засула је бесомучним клеветама, карактеришући је као жену лаког морала, расипницу и коцкарку; говорило се да је нероткиња, јер све до седме године брака није родила децу (а којих их је родила четворо). Лажно је оптужена за разне афере (афера огрлица); лажно јој је приписана изјава поводом једне несташице хлеба у Паризу: „ако немају хлеба, нека једу колаче“ итд. Кроз сличан третман прошла је и царица Александра, супруга последњег руског цара Николаја II. Такође је клеветана да је расипница, да не може да роди престолонаследника (кога је после десет година на крају ипак родила); да је страни агент и издајник Русије, да је у блудној вези са Распућином итд. А обе ове жене биле су сушта супротност тим гнусним клеветама. То су биле честите и мудре супруге и савладарке, које су се одликовале узвишеном моралношћу, као и за то време неуобичајеном побожношћу и оданошћу традиционалним вредностима породице и дома. Била им је својствена емпатија према страдајућем народу и његовим проблемима, као и неизмерна љубав према новој отаџбини, пошто су обе биле странкиње.

Истакнути руски бели емигрант Владимир Руднев о феномену револуционарне клевете написао је следеће: „Од свих облика политичке борбе нема толико подлог али и моћног оружја као што је клевета; са идеолошком пропагандом против власти може се борити тим истим идеолошким средствима; заверу је могуће открити; устанак се може угушити, али како зауставити дејство планске, систематске клевете, коју подржавају штампа, парламент и хиљадоуста гомила?“

Као млада удовица Драга је била веома поштована у високим круговима српског друштва, толико да ју је краљица Наталија изабрала за своју прву пратиљу. Ова чињеница, сама по себи, побија гласине о њеном неморалном животу, јер је краљичина пратиља по животу и угледу морала бити беспрекорна, нарочито у тако малој средини каква је била тадашња престоница Краљевине Србије, Београд. Поред њене отворености и комуникативности добронамерни савременици је памте и као скромну, уздржану и стидљиву особу. Том утиску доприносило је и елегантно али ненаметљиво одевање.

Као пратиља краљице Наталије и дворска дама, Драга је усавршила знање страних језика, као и понашање које је одговарало нивоу највишег племства европских краљевских дворова.

Промисао Божији поред мањих, некада на праведнике попушта и велике беде, да их што јаче прослави. Јер савладана беда најјаче објављује славу Божију и славу праведничку. Тако се десило и са краљевским супружницима. У јеку њихове највеће животне радости, вести о благословеном стању краљичином, над њих се надвио тешки, тамни облак најподмуклије грозоморне клевете.

Поред кротког трпљења већ уобичајених злобних гласина о њеном тобожњем неморалу, краљици Драги је дошло да се суочи са новим, много већим нападом, оптужбом за наводно глумљење трудноће. Исфабрикована афера краљичине „лажне трудноће“ потресла је целу Краљивину и краљевским супружницима денела велико душевно страдање. Шта се ту заиста десило?

Клеветничка кампања „лажне трудноће“, уз снажну новинарско-политичку подршку, вођена је у сврху дискредитације краљичине личности. За то је искоришћен научно доказани клинички феномен. Како је познато, клиничку лажну трудноћу карактеришу врло убедљиви симптоми идентични правој трудноћи. Лажна трудноћа је позната још од античких времена и медицински није могла бити потврђена често до пред сам „порођај“ када постане очигледно да бебе нема нити је икад било.

Са оваквим случајевима среће се и савремена медицина, мада се овај феномен данас открива на време помоћу ултразвука. Краљичине реалне симптоме трудноће после нешто мање од годину дана брачног саживота, на радост краљевског пара и целе нације, дијагностиковао је веома угледни дворски лекар из Париза доктор Коле. Нешто касније, руски лекар Сњегирев, који је дошао да потврди налазе доктора Колеа, констатоваће да је у питању клиничка „лажна трудноћа“ са остављеном могућношћу да је почетак трудноће постојао, но да је она из неког разлога прекинута. Клеветничка клика је од ове дијагнозе, тако болне и разочаравајуће за краљевски пар, исконструисала можда највећу аферу тога времена.

Објава краљичине трудноће није била никаква злонамерна лаж, већ сплет несрећних околности, које су непријатељски расположени новинари и политичари једва дочекали. Злонамерним тумачењем и медијском кампањом искористили су овај случај ради дискредитације краљевског пара, уз бизарне инсинуације да је краљица, будући нероткиња, инсценирала трудноћу како би туђе дете подметнула као своје. Какогод, познати европски и руски гинеколози, после обављених прегледа краљице, напуштајући Србију изнели су констатацију да краљевски пар у будућности може очекивати потомство.[5]

 

Краљ Александар и Краљица Драга

Благоверни краљевски пар

Након свечаног венчања обављеног у Саборној цркви у Београду 1900. године, краљевски пар је кренуо у свој први званични обилазак земље како би се заједнички представио поданицима. Дочекивани су свуда са великим одушевљењем: хиљаде раздраганих људи поздрављале су их на свакој деоници пута. Краљ и краљица су имали непосредне сусрете с народом, који им је јасно стављао до знања да је веран круни до смрти и да као владари могу у потпуности да се ослоне на свенародну подршку. При томе, народ је Александра ословљавао са Господару и често му из великог поштовања целивао руку. Краљ је народ поздрављао речима „Помози Бог!”, на шта су му они одговорили „Бог Ти помогао Господару!”

Током званичних појављивања краљевског пара у јавности, краљица никада није држала било какве говоре, указујући на такав начин патријархално првенство своме супругу. Она је зато своју повезаност с народом испољавала кроз личну посвећену и љубазну конверзацију са свим социјалним слојевима становништва, дељењем и примањем поклона, као и обимном добротворном делатношћу. Помагала је сиромашне породице, о њеном трошку лечени су болесници који себи нису могли приуштити лекарску бригу. Такође, њеним заузимањем је саграђена велика државна болница на Врачару која је због тога и понела њено име: „Болница краљице Драге“. Плаћала је школарину за надарене ђаке високошколце у иностраству итд.

Краљица Драга је неговала посебну наклоност према уметности и културном стваралаштву, што је чинила на неуобичајено дарежљив начин за своје време. Она је не само одликовала уметнике за њихове заслуге, већ је пружала и новчану помоћ песницима, писцима, сликарима, вајарима или глумцима. Такође, финансијски је подржавала рад културних часописа.

Вредан је помена догађај када су мештани тадашња три села Поморавског округа: Дубница Волујак и Пуљци, из љубави према народној краљици одлучили да села уједине под њеним именом. Министарски савет Краљевине Србије је на основу краљеве одлуке новембра 1900. године, на радост мештана ова три села, новоформирано насеље назвао Драгово.

Краљица Драга је у контактима са народом често око себе окупљала децу, којој је поклањала нарочиту пажњу. Приликом једног таквог сусрета помиловала је девојчицу Анку, која је у позним годинама поносно истицала да јој је сусрет са краљицом „најлепша животна успомена”.

Народ је поштовао монархистичку хијерархију у друштву, додељујући владарском пару привилеговану, узвишену позицију, док је себе видео у улози верних поданика. Краљу и краљици дата је улога заштитника националне судбине, што је стварало дубоку емоционалну везу између њих и народа. Краљевски пар није био само симбол апстрактне државне моћи, већ и лични заштитник сваког човека, чиме је потврђивана „очинска” фигура владара.

Краљ Александар је ова искуства и утиске са народом посебно истицао као главни фактор стабилности српске краљевине и династије Обреновић на њеном челу.

 Велика народна љубазност и срдачност према рођеној и народној краљици била је очигледна. Краљица Драга је у народу сматрана за симбол врлине, бриге за народ и оличење обнове српске државности, која својим присуством доприноси миру у краљевом дому па самим тим и у држави. Породична срећа владарског пара била је важна за целу државу. Краљичином пореклу из породице Луњевица народ је давао посебан значај.

Краљевски пар је био штедљив и врло скроман у свакодневним животним потребама. Прича о неумереном раскошном животу и расипништву последњих Обреновића тенденциозно је представљана јавности и пре и после мајске револуције у циљу рушења угледа убијеног краљевског пара.

За Нови двор (данас се назива Стари и у њему је смештена Скупштина града Београда), који је саградио краљ Милан, може се рећи да је имао карактеристике краљевског двора, али који одговара рангу мале балканске краљевске династије. Његове сале, салони, велика трпезарија и собе били су најлуксузније опремљени позлаћеним иностраним стилским намештајем пресвученим свилом или кожом, скупоценим кристалним лустерима, сервисима од саксонског порцелана, емајлираним кадама у купатилима итд.

У том репрезентативном двору краљ Александар и краљица Драга никада нису живели, па чак ни боравили. Он је служио само за велике свечаности и најважније пријеме. Краљевски пар је све време живео у здању познатом под именом Стари конак. Ова стварна краљевска резиденција, личила је пре, по сведочењу једног руског публицисте, на обичну грађанску кућу намештену са укусом, него на краљевски дворац. На јавним прославама краљица се истицала посебном скромношћу тако што често није хтела да седне за главну софру, тамо где је место њеном величанству, него је седала међу остале званице.

Стари конак, краљевска резиденција и место убиства последњих Обреновића, у позадини Нови двор, разгледница из 1901. године

Краљица Драга је при организовању живота на двору инсистирала на скромности. После неколико пристиглих високих рачуна из бечких продавница, укинула је дворску интедантуру, управу која се бавила снабдевањем двора, и над свим набавкама успоставила личну контролу. Лишила је свакодневну краљевску трпезу многих луксузних, већином иностраних намирница.

Примећено је да краљица управља краљевском кућом по српским обичајима. За породичну славу, послужење је, уз помоћ послуге, припремала сама. Свакодневни живот у краљевском двору толико је упростила да су неки опоненти краљевског пара почели да са негодовањем примећују како је у њено време двор изгубио пређашњи сјај и отменост. Све ово није било последица њене неукости или несналажења у улози краљице. Штавише, она је пре ступања на престо као дворска дама краљице Наталије била до најмањих подробности упозната са животом и правилима царских и краљевских дворова широм Европе и Русије. Њена личност је у сваком тренутку одисала истинском хришћанском скромншћу. Што се тиче презентације краљевског двора при јавним свечаностима и званичним примањима, протоколарна и церемонијална правила нису мењана. Краљица је ту следила узоре својих претходница.

Краљ и краљица су ретко шетали самим градом, али су у Кошутњак, који је тада био густа шума и затворено дворско ловиште династије Обреновић, волели да оду, не због лова или спорта, јер ни краљ ни краљица се тиме нису бавили, него због шетње по шуми и свежем ваздуху. Тамо су обавезно обилазили место где је убијен књаз Михаило, и молили се пред спомен крстом. Краљица је планирала да на месту убиства књаза Михаила подигне спомен капелу, али прерана смрт није јој дала да тај план оствари.

Краљица Драга је велика средства издвајала за цркве и манастире богато их даривајући вредним поклонима.

Познато је да је у краљевском двору, независно од дворске капеле, било преко 30 вредних икона украшених златним или сребриним оковима и неколико кандила, од којих 6 икона у спаваћој соби краљевског пара. У помоћној соби која се налазила уз спаваћу било је 16 икона. Та помоћна мала соба је она просторија у којој је краљевски пар провео последње сате свог живота. Међу иконама се по лепоти израде нарочито истицала мала икона Пресвете Богородице украшена златом, бисерима и драгим камењем. Тој икони, као истакнутој дворској светињи, одавана је посебна почаст. Све ове светиње, као и поклони разних манастира, нарочито манастира Хиландара, међу којима је било и рукописно Мирослављево јеванђеље, опљачкане су и распродате по европским аукцијама непосредно по убиству краљевског пара.

Богородица Дворска, једина је позната сачувана икона краљевског пара Обреновић, од несталих пописаних 36 икона из краљевског двора (Старог конака) у Београду, , срушеног 1904. по наредби краља Петра I Карађорђевића.

Будући њиховом домаћом иконом и немим сведоком краљеубиства, својим мистичним садржајем наговештавала je мученичку кончину краљевског пара. Овај тип иконе Мајке Божије (XVII в.), познат је под именом "Страсна" (анђео наговештава спасоносна страдања Христова) и када се посматра у светлу догађаја који су задесили краљевски пар, како ћемо видети ниже, више је него симболичан. 

Наиме, икона изображава Мајку Божију, која тужног израза лица смирено посматра арханђела Гаврила који погнуте главе, са страхопоштовањем показује симболе страдања Христових: крст, копље и сунђер натакнут на трску. Док Богомладенац Христос у њеном наручју, који такође упире поглед ка знамењима страдања, десном руком сталожено благосиља, а левом на своје колено одлучно ослања симбол хришћанске самодржавне власти, орб (кугла са крстом, лат. Globus cruciger).[6]

Краљица Драга је била приврженија вери и цркви од свог краљевског супруга те је по казивању савременика на њега вршила снажан религиозни утицај. Њеним заузимањем у краљевском дому су уведени постови који су до њене појаве изостављани или скраћивани. Краљица је практиковала да се свакодневно моли, а при ванредним животним околностима великих изазова и искушења, њена усрдна мољења трајала су по цео дан, неретко и до касно у ноћ.

Њена најмлађа сестра Ана у својим мемоарима наводи да је краљица била веома побожна и Богу одана, и да при најтежим животним околностима није никада узроптала на Бога већ му је свагда приљежно клечећи на коленима упућивала своје дуге и побожне молитве.

А краљ Александар је увек са собом носио малу џепну плехану икону Пресвете Богородице са Христом. Не ретко је вадио из џепа у присуству других, нарочито у тренуцима када је тражио од сарадника да потврде њихову верност Круни.

За све велике празнике и крсну славу (Св. Никола) краљевски пар се причешћивао, уз претходну вишедневну припрему кроз пост и молитву. Током посета разним манастирима у којима се чувају мошти светих, краљ и краљица се нису устезали да као владари преклоне колена и да се у том положају моле пред моштима светих.

Молепствија и благодарења били су редован и веома значајан сегмент њиховог живота. Јавно испољавање религиозности краљице Драге и краља Александра свакако је био део њихове личне искрене побожности, али и демонстрација повезаности цркве и владарског пара.

Краљ Александар је манастир Хиландар, као његов искупитељ и нововековни ктитор, даривао, између осталих вредних поклона, литијским барјаком, направљеним са два лица: краљевским и црквеним који је израђен од црвене свиле богато извезене златом и свилом разних боја. Са краљевске стране налази се грб династије Обреновић са владарским орденом св. Кнеза Лазара са укрштеним скиптром и мачем, знамењима краљевске власти. Док су на црквеној страни извезени цели ликови Св. Симеона и Св. Саве који заједно држе макету цркве Хиландарске. Око њих су размештени попрсни ликови четири владара, ктитора Хиландара: краља Уроша, краља Милутина, цара Душана и кнеза Лазара. Ова хоругва, ремек дело уметничког златовеза и данас краси Милутинову припрату Хиландарске главне цркве.   

Током честих владарских ходочашћа манастирима краљевски пар их је увек обилато даривао. Ти поклони нису били само значајни новчани прилози већ и разни скупоцени пажљиво бирани и префињено израђени црквени и богослужбени предмети. Тако су једном приликом Студеницу даривали златотканим покровом за гроб Светог Симеона. На овом изузетном делу црквене уметности (сачуваном до данас), извезена је представа Светог Симеона са моделом манастира Студенице у рукама, док је испод извезен даровни натпис: „ВЬ ХРИСТА БОГА БЛАГОВѢРНЫИ КРАЛЬ АЛЕКСАНДРЬ ПРЬВЇИ И ХРИСТОЛЮБИВА ПРѢВЫСОКА КРАЛЬИЦА ГОСПОЖДА ДРАГА ПРИЛОЖИШЕ 1901”.

Тим поводом епископ жички Сава Дечанац је рекао: „Весели се овај српски Јерусалиме, јер те са својом краљицом посети Обреновић пети, наследник Немањића, на коме блиста венац (круна) Првовенчаног. Па зато нека торжествују сви они правоверни, који љубе српског народа овај Сион и његове осниваоце, јер се недавно косовска клетва разрешила и уништила, јер је продужена немањићка династија у лицу великих благословених Обреновића.“   

Манастиру Жичи, колевци прве српске архиепископије и вековној крунидбеној цркви српских владара, краљевски пар Обреновића придавао је изузетан значај. Иако су векови разарања оштетили здање, нису успели да умање његову моћну симболику. Проглашењем Србије за Краљевину 1882. године, Жича је поново уздигнута у ранг званичне крунидбене цркве, што је свечано потврђено миропомазањем краља Александра Обреновића 1889. године. Значај ове светиње додатно је наглашен иницијативама краља Милана, које су обухватале како темељну обнову манастира, тако и преименовање Ужичке епархије у Жичку. У владарским неимарским подухватима краља Александра и краљице Драге, Жича је заузимала централно место, као живи симбол блиставе немањићке традиције. Ову посвећеност најбоље илуструје посебна краљевска одредба, којом је институционализована трајна брига о манастиру и потписивање Закона о његовом опсежном реновирању и одржавању.

Поред узвишеног и историјског дела спашавања Хиландара, чиме је, после Немањића, постао његов други ктитор, краљ Александар је први иницијатор изградње великог спомен храма Светог Саве на Врачару. На своју иницијативу он је 1894. године донео Указ да се на темељу мале цркве посвећене Светом Сави сагради нови велики храм, а потом (1899.) и Закон о оснивању Друштва за подизање храма Светог Саве на Врачару. Годину дана после, на дан веридбе (8. јула), Александар и Драга приложили су значајну суму динара у злату, са којом је отпочета изградња Светосавског храма у Београду. За време своје владавине обновили су Жичу, Студеницу и многе друге манастире и цркве. Уопште, били су ванредно ревносни у обнављању и даривању цркава и манастира.

Краљица Драга је веома поштовала српске традиције. За дан прославе проглашења краљевине, на њену иницијативу, сашивена јој је брижљиво дизајнирана хаљина по угледу на српске средњовековне краљице и царице. Ову хаљину она је лично осмислила приликом честих боравака по српским манастирима.

Краљица Драга у свечаној средњовековној владарској хаљини 

Њена окренутост традицији није била пуко модно позирање пред фото апаратима, него реалан повратак највишим вредностима српске државотворности. Краљица је ову хаљину носила на прославама проглашења краљевине, на литургијама током великих верских празника као и на дворским баловима.

Либералне новине нападале су ову искрену краљичину намеру истицања континуитета са српском средњовековном традицијом као реакционарни повратак у мрачни средњи век и униформисани елитизам који има за циљ наводно одвајање властеле од простог народа, и томе слично.

 

Краљеубиство

Краљевски пар од почетка заједничког живота у Београду, није био спокојан. Злодух демократске антимонархистичке револуције све више је попримао облике политичког терора. Постојана политичка превирања, немири и борба политичких партија на челу са Пашићевим радикалима усмерени против монархијске власти суверена, отворено су позивали на народну побуну против монархистичког режима Обреновића и доприносили стварању свести о потреби револуционарне борбе ради стварања прогресивне, правне и демократске грађанске државе Србије, са народом као сувереном који је потврђен Уставом и који своју вољу спроводи преко представника у парламенту. Такође, њихов циљ је била успостава секуларне власти која не проистиче од Бога путем црквеног чина помазања владара, већ искључиво из народа: „Народ је извор и утока власти у држави“.

Ова револуционарна антимонархистичка завера попримила је застрашујуће размере. Уз ретке изузетке људи који су му остали одани, убеђених монархиста, верних поданика Круне и династије, краљ је био окружен политичарима и официрима затрованим идејама парламентаризма и демократије.

Са истим проблемима, четрнаест година након ових догађаја у Србији, суочио се и руски цар Николај II. Издаја великих кнежева[7] из Дома Романових и других највиших званичника приморали су цара Николаја II да абдицира, што је довело до успостављања Привремене владе састављене из либерала и социјалиста који су се залагали за стварање демократски изабране извршне и Уставотворне скупштине. Ово је довело до коначног укидања монархије, проглашења Русије републиком и успостављања крваве бољшевичке диктатуре. Кључну улогу у  спровођењу прве етапе револуције одиграло је аристократско племство, чланови парламента (Државне думе) и висока војна команда. Оваквом стању у држави претходио је пад ауторитета и угледа цара, нарочито у официрским круговима и војсци уопште, проузрокованом гласинама о „развратном Распућину“, „злој царици Немици“ и „слабом и безвољном цару“.

Сличности између краља Александра I Обреновића и цара Николаја II Романова су велике. Владавина обојице се поклопила са огромним друштвеним превирањима и растућим револуционарним покретима. Обојица су били дубоко конзервативни владари посвећени принципима самодржавља. Обојица су се противили демократским реформама због чега су убијени на идентичан, нечувено бестијалан и готово ритуални начин. Били су изразито посвећени својој породици и у приватном животу показивали су велику бригу и заштитнички однос према њој. Званична либерална историографија сматра их аутократским монарсима чије је уклањање донело у Србију и Русију тзв. политичке слободе, док их ми сматрамо жртвама револуционарне јудеомасонске завере, херојима и мученицима (цар Николај је 1981. године од стране Руске заграничне цркве канонизован као мученик).

Анонимна претећа писма, јавне клевете, увреде краља и краљице као и целе династије, претње смрћу и покушаји убиства краљевских владара због неприхватања слободоумних реформи, били су саставни део окружења у коме се нашла нововековна српска краљевина на прелазу из 19. у 20. век.

Са овом антимонархистичком револуционарном идеологијом Обреновићи се нису срели први пут. Као први нововековни краљ Србије, краљ Милан се током седам година владавине непрестано рвао са демоном револуције. То узаврело мистично поприпиште политичког армагедона оставио је у наслеђе свом сину младом краљу Александру. Пре њих су се са револуционарним идејама ограничења кнежевске власти у лицу уставобранитеља и либерала борили њихови претходници књаз Милош Велики и књаз Михаило. Књаз Михаило је и убијен од стране револуционара.

Глас о завери коју спремају официри, дошао је и до краљевског пара, али су они то сматрали злонамерним гласинама. На овакву крајњу безазленост краљевског пара могу се односити речи светог Игњатија Брјанчанинова: „Светињи је својствено да не мисли зло о ближњем; њој је својствено да сматра да ни најсумњивији најочигледнији злотвори нису онолико зли колико заправо јесу. Заиста видимо да многи свети људи нису дозволили да их очигледни грех обмане: њих је обманула њихова велика љубав, њихово поверење у ближње“.

У заверу против краља и краљице било је укључено око 60 официра из Београда и унутрашњости, уз тесну сарадњу са Пашићевим радикалима. Један од главних центара завереника у иностранству био је Цирих у Швајцарској, где је боравио и Петар Карађорђевић. Иначе, Цирих је био стециште међународних револуционара, где је најчешће боравио и сам Лењин.

Иначе, Петар Карађорђевић је за тадашње време доминације монархија и монархизма био истакнути либерал и револуционар. Залагао се за демократију и либерализам. Постао је познат по томе што је на српски језик превео библију либералне доктрине „О слободи“ од утемељивача савременог јудеомасонског либерализма Џона Стјуарта Мила и за њу написао одушевљени предговор. По политичком убеђењу био је републиканац. По убиству Обреновића није хтео да постане краљ већ председник репубике. Тај податак наводи у његовој најопширнијој биографији академик Драгољуб Живојиновић. По сведочењу самог краља Петра I, његов таст црногорски књаз и краљ Никола Петровић га је у једном спору око слободе штампе (краљ Никола је као убеђени монархиста био и заклети противник либерализма) због његових либералних ставова назвао анархистом.

Петар Карађорђевић је из Цириха константно радио о глави династији Обреновић. Најбезобзирнији су били чланци његовог илегалног листа „Топола“ који је отворено наговештавао проливање краљевске крви јер „Обреновиће више народ не може да трпи“. Он је по сопственом признању потрошио преко милион франака на разне покушаје свргавања Обреновића. Један од огранизатора и политички вођа краљеубиства министар Генчић, у време док је међу завереницима одлучивано о судбини краља и краљице да ли да се протерају из земље или убију, тражио је од завереника да се одустане од идеје протеривања и да се приступи реализацији плана убиства јер, како је саопштио, на томе инсистира Петар Карађорђевић, кандидат за новог краља.

Револуција не бира случајне датуме за убиства својих противника. За датум убиства Александра и Драге изабран је 29. мај (11. јун по новом календару), дан када је 1453. године пао Константинопољ што је уједно означило и крај Византијског (Источно римског) царства и, по широко прихваћеном мишљењу, крај средњег и почетак новог века. Тог дана је 35 година раније мучки (мученички) убијен још један помазаник Божији из династије Обреновић, благоверни књаз Михаило.

Вече пред краљеубиство краљевски пар се, нешто раније него обично повукао у своје одаје. Морали су раније да устану јер је сутрадан била годишњица убиства књаза Михаила, те је требало да пођу у Саборну цркву на парастос који се увек тога дана давао.

То вече у двору су на вечери код краља и краљице биле краљичине сестре. Пре него се растадоше са краљевским паром десило се нешто веома чудно. После вечере поред краљице је седела њена старија сестра Христина која је у једном тренутку на краљичином лицу приметила неку чудну промену. Тај мистични догађај детаљно је у својим изгнаничким мемоарима описала најмлађа краљичина сестра Ана: „Милост свевишњега се за добре људе побрине тек после њихове смрти. И што ужаснија смрт, у толико је веће њихово блаженство наспрам тога! Историја мученика је пуна њихових предосећања, једног накнадног, будућег блаженства. Такво једно предосећање душе о будућем блаженству, морала је и краљица, њој самој сасвим незнано имати, и то само неколико часова пред страшну смрт. Када је седела пред својим великим огледалом и косу чешљала, тада као да се узједаред преобразила. Нека незнана лепота сину на њеном лицу, један ванземаљски сјај се узједаред преко ње разли, тако да се краљица и самој себи учинила страна, јер се таква још никад није видела. Осмехнувши се, окрете се ка Сеји (Христини – нап. аут.) и, још сва зачуђена од свог изванредног, необичног, лепог изгледа, запита је: Не налазиш ли ти Сејо, да ја узједаред сасвим  другачије но иначе изгледам? Ту преображеност је већ и Сеја у огледалу опазила, па се још том дивном изгледу њеном без икакве слутње радовала. Не би ли се могло помислити: да се краљичина унапред видећа душа радовала тој неочекиваној мученичкој смрти, кроз коју се она осећала умилостивљена?! Ко може све тајне, с оног другог света жив да сазна?“   

Исте вечери, у исто време, на око 500 метара удаљености од двора, у кафани Официрског дома (данашњи СКЦ), завереници су весело пијанчили, садистички се наслађујући непрестаним наручивањем „Кола краљице Драге“. После поноћи, тачно у 1 сат и 45 минута, капетан Драгутин Димитријевић Апис[8] командовао је покрет. Упутили су се ка двору.

У исто време су са разних страна дошли и опколили краљев Двор неколико војних одреда и цела батерија топова. Већина војника није знала прави разлог опкољавања Двора.

Овде треба нагласити, да сва „фактографска“ сазнања у вези са мајском револуцијом и краљеубиством, српска пост-револуционарна историографија заснива на делима Драгише Васића, „Деветсто трећа“ (прво издање 1925. године), и Слободана Јовановића, „Влада Александра Обреновића“ (прво издање 1936. године). Оба ова дела српска пост-револуционарна историографија сматра најзначајнијим објективним извором информација који се бави овом темом и користе се као основа за разумевање атмосфере, узрока и последица мајског преврата.

Но, списи Васића и Јовановића не могу послужити као непристрасан извор због њихове изражене идеолошке обојености. Аутори су били део политичког круга који се активно противио православном самодржављу, отворено заговарајући демократске принципе и парламентаризам.

Дакле, као идеолошки саучесници мајске револуције они износе само оне чињенице које потркрепљују њихов политички став. Све догађаје тумаче тенденциозно у складу са њиховим идеолошким убеђењима. Стога њихова дела не можемо сматрати у потпуности историографски објективним, поузданим и релевантним извором информација, већ пре као пропагандно средство створено у манипулативне сврхе обликовања историјске свести и наратива оправдања краљеубиства, мајске револуције, свргавања и сатанизације династије Обреновића и легитимизацију нове револуцинарне власти.

Завереник гардијски поручник Петар Живковић, за кога се касније испоставило да је хомосексуалац, а који је по краљеубиству под Карађорђевићима вртоглаво напредовао све до министра војске и председника владе, био је задужен да тачно у 2 сата изнутра отвори завереницима капију двора.

Тешка врата краљевог Двора, завереници су развалили динамитом. У сукобима са спољном и унутрашњом дворском стражом која није била укључена у заверу, погинуло је доста људи, између осталих капетан Јован Миљковић, краљев одани ордонанс који се храбро супротставио завереницима. Са завереничке стране током ове пуцњаве погинуо је потпуковник Наумовић.

По логици ствари – опкољен Двор, мноштво војске – експлозија и пуцњава коју су разменили гардисти браниоци Двора и заверениици, пробудила је краљевски пар, или их је пробудила сама стража која се налазила у Двору. Такав разбојнички упад заверника у Двор, краљу није остављао ни најмању сумњу о њиховим намерама. Стога је немогуће да им се краљ предао, тражећи претходно од њих да му се закуну на верност. Управо то и сами завереници потврђују: „Краљ није могао бити у неизвесности, да је сама смрт ушла у његов Двор и да га је тражила...“.

Упад завереника у Двор дочекан је отпором унутрашње дворске страже. У тој пуцњави је већ у самом почетку тешко рањен и сам Апис који је несумњиво ушао у двор пре свих, желећи да преузме првенство у чину краљеубиства.

Први краљев ађутант генерал Лазар Петровић је током сукоба жив пао у руке завереника. Одан краљу, генерал Петровић је, попут руског јунака Ивана Сусањина[9], надајући се да ће у неком тренутку из других крајева града стићи војници одани краљу, куповао време замајавајући заверенике тако што их је водио по целом двору, тражећи тобоже скривени краљевски пар. Ни под претњом смрћу, можда и мучен, до краја није одао свога господара. Када су краљ и краљица на крају ипак пронађени он је из сакривеног револвера ранио једног од завереника, после чега је убијен.

Пошто детаље о догађајима те ноћи у двору сазнајемо само преко завереника, прихватамо их с крајњим неповерењем. Могла би постојати два сценарија сусрета завереника са краљевским паром. Први – да је краљ, будићи упозорен да се против њега кује завера и да је сасвим могућ упад побуњеника у двор, појачао дворску стражу и сам сваке вечери проверавао да ли су улазна врата двора закључана. Засигурно је уз себе имао револвер којим се, заједно са стражом која је била распоређена и унутар двора, као добро обучени војник одлучно супротставио завереницима бранећи себе и краљицу, а самим тим и монархијски поредак, династију и државу. Овај обрачун трајао је све док га завереници као бројнији нису савладали.

Друга варијанта је краљево смирено повиновање вољи Божијој и, при пуној свести, предавање себе и краљице на подвиг мучеништва. Овакву одлуку могао је донети уз убеђење да је његова владавина, услед револуционарних превирања, изгубила ослонац у његовом најближем окружењу, код најважнијих политичких чинилаца који су му се сви до једног над светим јеванђељем заклели на верност. Попут руског цара-мученика Николаја могао је констатовати горку стварност очајног и безнадежног стања у државном врху Србије: „Свуда око мене су издаја, кукавичлук и обмана!“. У таквој варијанти краљевски пар се заиста могао затворити у помоћну просторију, тзв. тајну собу у којој је на зидовима висило 16 икона и која је по свему судећи била мала молитвена клет у којој су се краљ и краљица уз усрдне молитве припремали за подвиг мучеништва.

Наравно, постоји и трећа верзија, она званична завереничка којом је револуција хтела да додатно унизи краља и прикаже га као слабића, који се у пиџами кукавички с краљицом сакрио и да је, када су откривени, „дрхтећи од страха“ од завереника молио за милост да га поштеде. Сматрамо да та верзија догађаја није ништа друго, до ноторна револуционарна инсинуација.

Какогод, када се краљевски пар нашао лицем у лице са завереницима, поседнутим злим духом револуције, у њих је испаљено, ако је веровати обдукционим налазима тадашњег санитетског одељења министарства унутрашњих дела, 12 метака: у прса краља шест, а у прса и стомак краљице пет куршума (један куршум је пронађен на поду).

Пре него што је пао на земљу краљ се прекрстио, за њим је пала и краљица. Тада је над њима започет сатански крвави ритуал. Официрским сабљама и бодежима кривоклетни официри бесомучно су секли и пробадали тела још живих краљевских мученика. При касапљењу краљевских тела официри су их обнажили, газили, шутирали и ружили. Краљу су одсекли уво и неколико прстију, изболи очи, унаказили лице, избили неколико зуба, док су краљици искасапили лице, одсекли дојке, распорили јој стомак и као врхунац сатанског пира набијали су јој официрске сабље у детеродни орган (сведочење мајора Добривоја Лазаревића, „Убице народа српског“, Лозана, 1917.).

Гола и до нераспознавања унакажена крвава краљевска тела умотали су у велике плишане завесе и бацили их кроз прозор са спрата Старог конака у двориште гласно објавивши свим присутнима вест да је „тиранин“ мртав. Доле на дворишном плочнику остали избезумљени завереници наставили су са касапљењем краљевских тела. У више извора наилазимо на тврдње очевидаца да су и краљ и краљица дуго давали знакове живота, „да су се борили са смрћу“, све док их нису са спрата бацили на плочник. Један од завереника који су те ноћи стајали у дворишту испред двора, пуковник Мика Живановић, видевши крвави пир над краљем и краљицом извршио је самоубиство. По казивању краљевог собара, војници који су те ноћи споља обезбеђивали двор и који су од својих претпостављених били обманути, разоружани и затворени у дворску шталу, неутешно су плакали за краљем и краљицом.

Одсечене краљичине дојке, исечену родницу (вагину) натакнуте на сабље проносили су окићени цвећем окрвављени револуционари главним улицама Београда, уз повике: „Живела слобода“ и „Живела република“. О овоме сведочи извештај Лазе Костића француским новинама „Фигаро„ који каже да „не само да су их сабљама и секирама раскомадали и тако бацили кроз прозор, већ и да су „јуришали“ кроз град са краљичиним међуножјем набоденим на врх сабље“. Један од краљеубица је одсечену краљичину дојку као трофеј однео са собом и после је тај комад осушеног људског меса, хвалаћи се краљеубиством, показиво својим пријатељима.

После зверског краљеубиства, завереници су се обрушили на ствари њихових жртава. Опљачкали су све што им је пало под руку, почевши од новца и накита, до хаљина и краљичиног веша. Неки од завереника су одмах после мајског краљеубиства од опљачканих драгоцености из двора по Београду саградили чак и двоспратне куће. У тој пљачки нестале су многе историјски важне драгоцености из двора, као што је опточена златом и драгим камењем, сабља књаза Милоша, Мирослављево јеванђеље и мноштво других драгоцености.

Док мислено посматрамо касапљења делова тела многострадалних благоверних краљевских супружника, пада нам на ум мучеништво разапетих на крст светих супружника Тимотеја и Мавре као и њихове последње речи окупљеном народу, које као да свима нама упућују и наши краљевски супружници: „Браћо и сестре! Памтите да смо поступали људски живећи међу људима. Али запамтите и ово, да смо после тога творили дело Божије, јер смо слуге Божије, јер ево примамо мученичке венце од Господа нашег Исуса Христа. И ви се, живећи у складу са људском природом, потрудите да учините оно што је Богу угодно, како бисте добили опроштај грехова и примили венце од истог нашег Владике“.  

Петнаест година касније идентичан сатанистички ритуал поновљен је над телима светих царских мученика у подруму Ипатијевског дома у Јекатеринбургу. Ипак, београдски чин краљеубиства по својој бестијалности надмашује чак и Робеспјерову и Лењинову револуционарну сатанску крвожедну изопаченост.

Гола искасапљена тела краљевског пара су, након процедуралне обдукције обављене на билијарском столу, воловским теретним колима пребачена од двора до старе цркве Светог Марка на Ташмајдану и на брзину убачена у гробницу Ане Ј. Обреновић. Над њиховим гробом није се нико прекрстио нити запалио свећу. Изнад гроба на зид су наслоњене две социјалне лимене крстаче на којима су црном фарбом исписана имена „Александар и Драга Обреновић“, без краљевске титуле.

Интересантан је податак да је погинулом заверенику пуковнику Наумовићу, насупрот убијеном краљевском пару, одржана свечана поворка и сахрана са црквеним опелом и свим државним и војним почастима.

Треба знати и то, да је за време Другог светског рата и бомбардовања Београда, стара ташмајданска црква светог Марка била тешко оштећена. Када су том приликом остаци краљевског пара премештени из старе цркве у крипту новосаграђеног великог храма, у откопаној гробници пронађен је префињено израђени мермерни споменик кога су Аустријанци 1917. године по окупацији Београда подигли над гробом краљевског пара. На њему је ћирилицом на српском језику било уклесано: „Овде почивају у миру Божјем Његово Краљевско Величанство краљ Србије Александар Обреновић и Њено Краљевско Величанство Краљица Драга Обреновић, који погинуше од зликовачке руке 29. маја 1903. године, Вјечна им памјат“. Дакле, пошто српски револуционари нису достојно сахранили и обележили гроб свога краља, то су уместо њих урадили наши непријатељи Аустријанци, који су поред овога подигли још и споменике српским војницима погинулим у борби на Кошутњаку и Легету.

Одмах после крвавог регицида,  на спавању су убијена два генерала, председник владе Цинцар-Марковић и војни министар Милован Павловић, јунаци из неколико ратова, одликовани највишим орденима, док је министар унутрашњих послова Велимир Тодоровић чудом преживео тешко рањавање. Краљичину браћу је лично те ноћи убио потпоручник Воја Танкосић. Њихови домови су варварски опљачкани. Завереничко вођство се при уклањању краљевске породице и династије Обреновић несумњиво водило револуционарним идејама.

Један од истакнутих завереника, поменути Воја Танкосић је на пример на само неколико месеци пре краљеубиства помогао вођама мартовских социјал-демократских (комунистичких) демонстрација да побегну чамцима на земунску страну. Наиме, када су букнуле демонстрације радника и високошколаца против „тираније“ краља Александра Обреновића, 23/24. марта 1903. године, организоване од стране комуниста Димитрија Туцовића и Трише Кацлеровића, послата је војска да их разбије, а њихове коловође да похапси. Одред којим је командовао Танкосић оглушио се о ову наредбу и неколико десетина студената комуниста сакрио је у пећину на Калемегдану, док је организаторе демонстрација пребацио у Земун.

Приликом насилног преузимања команде над војском, побијено је неколико генерала, официра и војника до смрти верних заклетви Богу, краљу и отаџбини као што је то био случај са пуковником Димитријем Николићем који се гледајући смрти у очи храбро супротставио својим бившим колегама, кривоклетним краљеубицама. 

 У наредних 48 сати убијено је преко 200 припадника уже и шире породице Обреновић и присталица династије. Сви до једног, од стараца до новорођенчади збрисани су са лица земље. Неко је приметио да је током мајског погрома убијено више генерала него у три рата пре и три рата после мајске револуције.

У револуционарни преврат дубоко је био уплетен и тадашњи врх Београдске Митрополије. Најпре, тешко је поверовати да нико од архијереја тадашње цркве није одржао опело српском помазаном владару, већ је то по скраћеној процедури, као над злочинцима осуђеним на смрт, учинио обичан свештеник (постоји верзија да опело уопште није ни обављено). 

Тешко је поверовати да су сва црквена звона у Београду и целој Србији ћутала, док су на вест о смрти српског краљевског пара тужно звониле цркве у Сремским Карловцима, на Цетињу, у Санкт Петербургу, Москви, Лондону, Бечу, Берлину, Будимпешти, Мадриду...

Посебно је зачуђујуће то што је Београдска Митрополија преко ноћи одбацила владара и Божијег помазаника који је нештедимице помагао српску цркву и бринуо се о њеном благоустројству, а кога је дотле на свим богослужењима помињала као „благовјерного государја и краља сербскаго“.

Београдски митрополит Иноћентије Павловић после убиства краљевског пара наредио је да се у знак радости заставама окити митрополитски двор. Архијерејско опело није хтео да обави. Наредио је да се у храмовима моментално прекине са молитвама за краљевске покојнике. Штавише, у Саборној цркви у Београду свечано је благословио официре заверенике као „христољубиво војинство“ и похвалио верни народ што није пружио никакав отпор револуцији, и тиме „показао зрелост“.

Руски цар је због оваквих поступака митрополита назвао чудовиштем, док је Руска Црква одмах сутрадан у Казанском саборном храму одржала свечано опело убијеном српском краљевском пару и изнела оштру јавну критику на адресу српског митрополита Иноћентија. И „Српски Сион“, гласило Карловачке патријаршије, одлучно је осудио овакво нечувено митрополитово држање.

Београдска штампа је о убиству краља писала: „Овај радостан глас одјекнуће весело широм целог српства. Тиранин је пао од руку официра, српских витезова“. Службене новине су објавиле телеграм новој револуционарној влади, адресиран „првој влади слободне Србије“, у којему се одавала слава убицама, „јунацима јучерашњег историјског чина“.

Одмах након убиства почело је бестидно утркивање у блаћењу убијених краља и краљице, и започет је процес институционализоване планске деконструкције и сатанизације династије Обреновић, који непрекинуто траје и данас. Чак је и избор последњег коначишта жртава говорио о намери револуционарне власти да их маргинализује за сва времена. Тада је у јавности утврђен одвратни мит о краљици Драги као блудници и злој жени.

На вест о убиству краљевског пара Обреновић, житељи свих градова широм Србије истакли су на куће црне заставе у знак жалости. Нове револуционарне власти наредиле су да се, под претњом смрти, црне заставе уклоне са улица и да се на њихово место поставе народне тробојке. Тако се стекао утисак да народ слави убиство сопственог краља.

Док је вест о краљеубиству у аустроугарском Новом Саду дочекана са ужасом и великом жалошћу, Београд је био окићен заставама, а социјалистички студенти предвођени Димитријем Туцовићем у веселом мимоходу улицама српске престонице шпартали су са узвицима „Живела слобода!“.

Због убиства крунисаних глава европски дворови су прекинули дипломатске односе са Србијом, европска штампа се згражавала над масакром  који су извели краљевски официри, погазивши заклетву дату краљу у црквеном обреду над светим Јеванђељем.

Истини за вољу, нису сви краљевски официри учествовали у револуцији. Они најхрабрији међу њима формирали су контрареволуционарне групе које су иступале у јавности и тражиле да се завереницима суди због регицида. У Нишу је 1904. године чак један број официра преузео контролу над Нишким округом у знак подршке убијеном краљу, истичући као захтев хапшење и процесуирање завереника. Слична побуна избила је и у Крагујевцу.

Као одани поданик круне и краљев лични ађутант пуковник (и будући војвода) Живојин Мишић био је због осуде регицида пре времена пензионисан (1904).

Новоустоличени краљ Петар I одржао је обећање дато краљеубицама уочи револуције. Нико од учесника мајског преврата није процесуиран због злочина краљеубиства, велеиздаје и масакра свих Обреновића и њима лојалних званичника. Са опљачканим драгоценостима Обреновића и осталих жртава мајског погрома могли су слободно да располажу. Сви су унапређени у више војне чинове, док су неки од њих постављени и на важне државне функције. Све краљеубице постале су први лауреати новоустановљеног престижног ордена „Карађорђева звезда“, који је заменио дотадашње највише одликовање краљевине Србије, „Таковски крст“.

Убрзо је постало јасно да су краљеубице мрачна сила која је постала држава у држави – сива еминенција краља Петра I и револуционарне владе која је, са Карађорђевићима, увела у Србији либерализам и демократију. Мрачна сила ће недуго затим сарајевским атентатом на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда изазвати Први светски рат, који је десетковао становништво Србије, а на светском нивоу остварио јудеомасонски план рушења две највеће хришћанске монархије, Руске и Аустроугарске. Та мрачна сила укинула је и две српске краљивине, Србију и Црну Гору, зарад стварања масонске Југославије. Пучем од 27. марта 1941. године она ће починити државно и национално самоубиство, отворивши врата усташко-комунистичком покољу Срба и авнојевској револуцији, чиме је запечаћена зла судбина Србије и српства.  

Митрополит београдски Михаило, који је управљао српском црквом за време владавине четири Обреновића, једном приликом је рекао: „Ко год руши и ослабљава власт Помазаника Божијег као носиоца врховне власти у држави, тај, знај српски народе, руши, обара и разара темељ државе, излаже опасности опстанак нације, напредак њене сигурности и среће: Не дирајте, вели Господ, помазанике моје!“ После убиства Помазаника Божијег краља Александра Обреновића, ово митрополитово претеће пророчанство у потпуности се испунило и још се увек испуњава.

Завршавамо речима које је у Каиру 1943. године дивизијском генералу Петру Живковићу, бившем председнику југословенске владе који је као завереник изгубио официрску част још 1903. године, изговорио војвода Василије Трбић:

„Знате ли Ви, господине председниче, одакле потичу све несреће које сналазе нашу земљу за ових последњих година? Оне потичу од онога дана када сте Ви отворили дворске капије 29. маја 1903. и када су завереници ушли и убили свога краља, коме су се били заклели на верност. И, наместо да одмах сутрадан, после краљевог убиства, будете сви стављени под војни суд и за оно грозно убиство да будете сви стрељани, Вас су Народна скупштина Краљевине Србије и Сенат прогласили за спасиоца отаџбине. “

 

Њ. В. Краљ Александар I Обреновић

Мисија катехона[10]

Краљ Александар је, као хришћански самодржавни владар, морао бити уклоњен по налогу тајне безакоња[11], односно светске јудеомасонерије. Циљ је био потпуно уништење хришћанских аутократија и успостављање либералних демократских „монархија“ на њиховим рушевинама. Пример таквог уређења била је потоња карађорђевићевска парламентарна партиократска псеудомонархија[12], али и секуларне демократске републике – од комунистичке авнојевске до данашње либералне Републике Србије.

Православни владар и помазаник Божији краљ-мученик Александар I Обреновић уклоњен је као првомученик катехона – „оних који задржавају“ напредовање тајне безакоња, то јест, спречавају долазак Антихриста. Петнаест година касније биће уклоњен и његов венчани кум, руски катехон, православни цар-мученик Николај II. 

Достојевски је током седамдесетих година XIX века све ово у свом Пишчевом дневнику пророчки предвидео: „Безбожни анахризам је близу – наша деца ће га видети. Интернационала (јудеомасонерија – нап. аут.) је одлучила да револуција почне у Русији, и то ће се десити, јер код нас нема поузданог отпора ни у власти ни у друштву. Побуну ће изнедрити атеизам. Да, доћи ће нови дух, зли дух и ново друштво ће однети победу над старим“.

Међутим, Достојевски је у свом тачном предвиђању превидео један детаљ: да ће прва револуција уместо у Русији, бити спроведена у Србији. Мајско краљеубиство у Београду са самог почетка XX века, као мрачно злослутно знамење, представаља ту мистичну есхатолошку прекретницу превласти таме над светлошћу: Ово је ваш час и власт таме (Лк. 22:53).

О претњи уклањања помазаника Божијег, „онога који задржава“ и експанзији зла, на само годину дана пре убиства краљевског пара Обреновић (1902), говорио је велики руски пророк и светитељ Јован Кронштадски:

„Посредством православног самодржца Господ чува добробит царстава земаљских... И највећи светски зликовац који ће се појавити у последње време – Антихрист, не може да се појави међу нама због постојања самодржавне власти помазаника Божијег – Онога који задржава. Тек када се уклони самодржавни цар, тада ће се јавити безаконик којега ће Господ Исус убити духом уста Својих (2. Сол. 2:7-8) “. 

Велики православни светитељи деветнаестог и раног двадесетог века инсистирали су на неопходности – религиозној неопходности – верности самодржавном владару. Тако је свети Серафим Саровски рекао да је после Православља верност Цару „прва наша руска дужност и главни темељ истинске хришћанске побожности“. И свети Јован Кронштатски каже: „Самодржавље је главни услов благостања у Русији; ако не буде самодржавља, неће бити ни Русије; власт ће преузети Јевреји, који нас силно мрзе….“ А митрополит Макарије, апостол Алтаја, рекао је: „Ако не желите своју руску власт, имаћете власт странаца над вама” (митрополит Макарије је под руском влашћу сматрао самодржавље, а под туђинксом парламентаризам – нап. аут.).

Ритуалним убиством уз мноштво убода бодежима, бајонетима и сабљама, тј. ритуалним истакањем краљевске/царске крви, којим су уклоњени српски краљ и руски цар, отпочело је савремено доба демократије и парламентаризма, великог отпадништва као политичко-метафизичког плацдарма за зацарење антихриста (2 Сол. 2,3).

Ево шта је поводом тога написао свети Теофан Затворник: „Док год постоји хришћанска самодржавна власт, дотле ће она спречавати народ да крене путем богоодступништва. Кад царско самодржавље падне и свуда буде уведен републиканско-демократски поредак, тада ће антихристове претече неометано деловати. Сатана ће, као и у време Француске револуције, навести људе да се Христа одрекну. Нико неће хтети да слуша проповед вере. На демократским изборима многи ће гласати за антихриста, а против Христа. Хришћанска монархија не даје могућност да се безбожници слободно боре за власт; тек кад монархија падне, на власт може доћи БИЛО КО. А тај последњи, вољно прихваћени и од грешника многожељени БИЛО КО, по Светом Предању, устаће против Цркве Божје.“

Свети Филарет Московски у истом духу упозорава руски народ да укидање монархије у народу неизоставно ствара метеж, слабљење побожности и ширење атеизма: напуштају се традиционални обичаји услед чега долазе велике невоље и туђинских освајања. Метеже и невоље народне, наставља светитељ, библијски летописац објашњава речима: У оно време када не беше цара у Израиљу, сваки чињаше шта му беше драго (Суд. 21:25)“.

Исти светитељ на другом месту каже да су они који се противе старинском уређењу државе, засноване на благослову и закону Божијем, наумили да сами изграде здање људског друштва по новом укусу, на песку народног мњења, те да га одржавају бурама бесконачних политичких криза. Такви људи, које је отровала туђинска идеологија демократије, богодану очинску и разумну власт самодржца доживљавају као терет, па се залажу за слепу и окрутну опортунистичку власт народне масе и бесконачних раздора и расправа. Они обмањују људе, уверавајући их да их воде према слободи, а заправо их удаљавају од законите слободе ка самовољи, да би их затим пуноправно потлачили.

Богоустановљена самодржавна власт помазаника Божијих, којој хришћански народ преко верности Богу поклања своју верност и покорност, једина је богоугодна и богоустановљена власт. Цар, краљ или кнез, како већ наведосмо, за то добија нарочиту помоћ Божију преко благодатне силе свете Тајне Помазања. Ова благодатна енергија која делује преко помазаника Божијег поседује толику силу, да по учењу цркве задржава и појаву антихриста – „тајну безакоња“ (2. Сол. 2:7). Зато је сваки благоверни и самодржавни помазаник Божији катехон –мистични носилац мисије спречавања ширења зла и доласка антихриста.

Чак и појам „антихрист“ црква тумачи двојако. Он се не односи само на побуну против Богочовека Христа, већ и на побуну против Помазаника Божијег – хришћанског цара/краља/кнеза, јер грчка реч „христос“ значи „помазаник“.

У историјском контексту, самодржавна неограничена власт владара помазаника Божијих из периода немањићке Србије, најдрагоценије је наслеђе заветних вредности државотворне традиције српства.

После политичке победе радикала над краљем Миланом, кроз усвајања либералног Устава из 1888. године, те његове абдикације и предаје власти сину, краљ Александар је одмах ушао у борбу за очување самодржавне власти. После контрареволуционарног преврата 1893. и повратка на конзервативнији Устав из 1869., краљ Александар је успео да следеће године, уз помоћ оца, преузме власт у своје руке. Успешном применом његовог Октобарског програма (1897-1900), данас познатијег као Октобарски режим, омогућена је превласт Двора. Тиме је у политичком животу Србије, од стране последњег Обреновића, потврђен континуитет обреновићевске самодржавне политике.

Краљица Драга је, доспевши на престо, само ускочила у већ постојећи сукоб између реакционарних Обреновића и прогресивних револуционарних снага предвођених Пашићевим радикалима. Узрок сукобу у коме се краљица затекла, није била она, њено „грађанско порекло“, „сумњива прошлост“ и „бездетност“ – она је револуцији послужила само као покриће како би се прикрили прави узроци уклањања благоверне самодржавне династије Обреновић као српског катехона.

Узрок овог наизглед политичког, а заправо метафизичког сукоба, није досезао само до неуспеле и недовршене  Тимочке буне (1883)[13], већ много даље, до времена успостављања нововековне српске државе под миропомазанском самодржавном кнежевском влашћу Обреновића, Милоша Великог и његовог сина Михаила. Тај сукоб је уствари био есхатолошки обрачун сила таме које путем револуције против Бога и божанских установа припремају долазак сина погибли, човека безакоња – антихриста, онога коме ће власт над целим светом делегирати први револуционар и побуњеник против Бога и божанске самодржавне власти – сатана.

Због свега тога, веома је важно да се сваком православном Србину појасни какав се страшан мистични смисао крије у мајском краљеубиству, и да оно није тек обично политичко убиство, каквих је у историји било много.

Уопштено говорећи, убиство помазаника Божијег краља је виши степен злочина од било ког другог. Пре свега, то је метафизички, религиозни чин, јер краљу као помазнику Божијем легитимитет власти не делегира народ, већ Бог. У средњовековној хришћанској доктрини симфоније (сагласја) диархијске власти над лаосом – народом Божијим препознајемо једну суштину са два лица. Поред патријарха/архиепископа којем Бог делегира верску и духовну власт, стоји цар/краљ коме такође Бог делегира власт државну и световну. Полазећи од такве поставке, свако свргавање хришћанског краља или његово убиство, сматра се тешким обликом светогрдног противљења Божијој вољи и богоборством.

Ову тезу потврђује и анатема уврштена у Синодик недеље православља у издању Руске Заграничне Цркве: „Онима који измишљају да се Православни цареви и краљеви узводе на престол не по посебном Божијем благовољењу, и да се при чину помазања на њих не изливају дарови Светога Духа, и тако се дрзну против њих на бунт и преврат – АНАТЕМА (трижди).“

Ово потврђују и заповест Светог Писма: Не дирајте у помазанике моје (Псал. 105:15).

Аналогија између руске и српске историје сугерише да је грех убиства краља Александра и краљице Драге 1903. године, сличан греху убиства царске породице Романов, представљао дубоки духовни пад и прихватање револуционарних струјања. Као што је канонизација царске породице Романов сматрана императивом националног покајања и средством за укидање проклетства које је руском народу донело трагичне последице, тако би и канонизација последњих Обреновића представљала чин свенародног покајања српског народа и омогућила скидање клетве и заустављање националне пропасти коју је мајско краљеубиство донело са собом.

Управо о овоме је говорио отац Серафим Роуз на свом предавању „Будућност Русије и крај света”, 1981. године: „Наравно, регицид – убиство Миропомазаног Цара – није једини грех који лежи на савести православног руског народа. Тај злочин је, заправо, симбол читавог отпадања Русије од Христа и истинског Православља – процеса који је обухватио већи део 19. и 20. века, и који тек сада почиње да се преокреће. Веома је занимљиво да је у самој данашњој Русији питање канонизације Цара, заједно са осталим Новомученицима, нераскидиво везано за скидање, буквално, проклетства које лежи на руској земљи још од његовог мучеништва.“

Из овога произилази да је убиство Миропомазаника (краља) узрок „клетве” над целим народом, онда је канонизација једини црквени и духовни инструмент којим се тај чвор разрешује. Без званичног признања њихове мученичке жртве, народ остаје у стању прећутног одобравања вапијућег греха из 1903. године. Њихова канонизација не би била само „административни” чин Цркве, већ израз колективне промене свести. Она означава тренутак када народ признаје да је убиство краља било отпадање од Бога и хришћанског поретка, чиме се зауставља процес националне пропасти.

Као што је Серафим Роуз рекао за убиство руског цара Николаја, тако исто и мајско краљеубиство представља симбол преласка Србије из традиционалног, православног пута у епоху револуционарних идеологија и нихилизма. Канонизација би значила не само симболички, већ и мистични повратак Србије свом истинском идентитету. Такође, канонизацијом се поново успоставља поштовање институције катехона, „Онога који задржава” зло. Признавањем светости последњих Обреновића, српски народ духовно обновља катехонски одбрамбени штит против надируће силе тајне безакоња.

Укратко, канонизација је неопходна не због прошлости, већ због будућности — она за Српску Истински Православну Цркву има пресудан значај јер ми у њој видимо једини пут за духовно васкрсење Србије.

Део други

 

КАНОНИЗАЦИЈА – ПРИБРАЈАЊЕ БЛАГОВЕРНОГ КРАЉЕВСКОГ ПАРА ЛИКУ СВЕТИХ

 

Да ли су услови за канонизацију испуњени?

Канонизација светих (грч. κανονίζω – узакоњујем, уводим у законски ред) је узакоњење, кроз нарочити поступак више црквене власти, црквеног поштовања подвижника вере, мученика за веру, човека који је био на гласу по својој побожности и честитом животу као светог.

У грчкој богословској терминологији није било у старини посебне речи која би одговарала латинској речи canonisatio, него се она у грчком језику означава овако : Κατάταξη εις τον χορόν των αγίων, то јест, „уврштење/прибројавање y лик (збор) светих“.

Одлику литургијског поштовања канонизованих светих чини тο што им се сваке године држи (служи) спомен – то јест нарочито богослужење, њима у част а Богу у славу. Певају им се молебани и уопште верни им се молитвено обраћају; у њихово име врши се освећење цркава; њихови ликовни прикази поштују се као иконе; мошти им се истављају (излажу) у храмовима ради указивања поштовања од стране верујућих.

За разлику од светитеља, преподобних и праведних чија је процедура прибрајања збору светих захтевала сведочанства о чудима, нетљеним или мироточивим моштима, црква је мученике за веру поштовала одмах после њихове смрти и као светима одмах им је писана служба са житијем. Мученике није требало проглашивати за свете нити испитивати њихову светост јер они су, самим тим што су за Христа претрпели мучење до смрти, несумњиво постали свети, без обзира на то што се у периоду пре мучеништва нису истицали неким посебно примерним животом или су чак били отворени грешници попут мученика Вонифатија (19. дец. / 1. јан.) , јер мучеништво за веру чини од грешника светитеља.

Што се тиче светих хришћанских владара, у Византији су проглашавани за свете или због својих великих заслуга за цркву или због свог личног нарочито побожног живота и хришћанских врлина. У другом од ова два случаја тражена су чуда као сведочанства светости. Сви остали византијски свети цареви уврштени су у ред светих због својих изузетних заслуга за цркву.

Протојереј и професор литургике на Богословском факултету у Београду, Лазар Марковић сматрао је да се средњовековним владарима код Срба као благоверним и помазаним краљевима, добротворима и заштитницима цркве још за живота указивало поштовање као светима. Они су називани „светима“ и „светопочившима“. Потомци св. Симеона — Немање, помињу своје претходнике као „свете родитеље и прародитеље“, а и сами се називају свети. Живи владаоци (Урош I, II, и Стефан Душан) зову се „светородни“. Скоро сви српски владари на фрескама имају ореол као знак светитељства иако у време настанка фресака многи од њих нису били канонизовани. Према томе, наставља о. Лазар, за канонизацију помазаних владара није било великих сметњи, јер су они још за живота као помазани владари и узвишени заштитници и добротвори цркве сматрани светима.

Иако смо већ навели да мученичка смрт помазаног краљевског пара, сама по себи подразумева њихово убрајање у лик светих мученика, није на одмет да из угла црквеног права и предања разјаснимо још два спорна питања која су противници краља и краљице износили још за њиховог живота.

У време када је било актуелно венчање краљевског пара, противници склапања овога брака наводили су као брачну препреку велику разлику у годинама између краља Александра и краљице Драге. Разлика између њих била је 10 година, што не противречи правилима православне цркве, која је као дозвољену границу између пунолетних особа одредила 15 година разлике.

Такође, неки су доводили у питање валидност склапања брака помазаног владара са удовицом, позивајући се при томе на црквено право у погледу склапању брака монарха. Овакве оптужбе нису основане јер, за  разлику од строгих правила која важе за кандидате за свештенство, где је брак са удовицом изричито забрањен канонима, правила за лаике, укључујући ту и монархе, на основу црквеног снисхођења (икономије), допуштају другобрачје и женидбу краља са удовицом.

Што се тиче поштовања реликвија везаних за свети краљевске мученике: моштију, предмета везаних за њихово погубљење као и самог места погубљења, сачувани су њихови часни земни остаци – мошти које се налазе у Београду, у крипти храма Светог Апостола Марка на Ташмајдану а које као мученичке сматрамо светим моштима којима доликује одавање почасти, поклоњење и целивање.

Познато нам је место њиховог погубљења у Београду, место некадашњег дворског комплеска које се налази на простору савременог Андрићевог венца, односно, платоа између данашње Скупштине града Београда и Председништва, на коме се некада налазио Краљевски двор – тзв. Стари конак, које сматрамо местом ходочашћа где би у нека срећнија времена у част светих краљевских мученика, по узору на Санкт Петербуршки и Јекатеринбуршки, требао да буде саграђен Београдски „храм на крви“ – црква подигнута у знак сећања на место убиства српских помазаника Божијих.

Такође, сачуване су и вунене завесе натопљене крвљу краљевских мученика из краљевског двора у којима су по краљеубиству увијена њихова измасакрирана тела. Завесе се чувају у манастиру Враћавшници и Музеју рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу.

Закључак

Узимајући у обзир све наведено, сматрамо да црква нема препреку да уврсти мученички убијени краљевски пар у збор светих јер су сви услови за њихову канонизацију испуњени.

Према црквеном предању, општецрквену канонизацију неког светог може извршити само цела Црква, одлуком свог Архијерејског сабора. Пошто је наш Архијерејски Савет СИПЦ, само део Српске Цркве, наш чин канонизације носи локални карактер прослављања светих унутар наших епархија.

Локална канонизација светих је у складу са древним црквеним предањем. Свети који су у почетку поштовани само на местима где су пострадали, или где су се подвизавали, или где су им биле положене мошти, временом су, како се њихов култ ширио, од локалног задобијали општецрквено поштовање.

Стога сматрамо примереним да се по одржаном Архијерејском Савету СИПЦ, његовом одлуком благоверни краљевски мученици краљ Александар и краљица Драга уврсте у Диптих Светих наше Цркве, због њихове предане и праведне помазаничке владарске службе христоименитом народу српском, ванредне бриге за српску цркву и њене светиње; због њиховог праведног благочестивог живота преиспуњеног делима јеванђелске љубави и милосрђа; због ревновања за очување владарског самодржавног светосавског завета и катехонског супротствављања тајни безакоња - апостасији либерализма и демократије, ради чега су „уклоњени“ претрпевши многе непријатности, грозне клевете и страшну готово ритуалну мученичку смрт.

Службу светим благоверним краљевским мученицима краљу Александру и краљици Драги коју прилажемо, написали смо на црквенословенском језику по предањском химнографском обрасцу и по узору на остале службе Срба светитеља, као службу - средњег празника прве врсте, који се у типику означавају црвеним крстом у црвеном rope отвореном полукругу, т. ј. који имају свеноћно бденије са полијелејем.

Уз службу приносимо и икону светих краљевских мученика изображену по предањском иконописном канону урађену на основу њихових постојећих фотографија. Краљ Александар је изображен у свечаној тамно плавој гардијској униформи, а краљица Драга у свечаној хаљини коју је она дизајнирала израђеној по обрасцу средњовековних хаљина које су носиле српске краљице. У рукама држе заједнички крст, сведочећи своје мучеништво и нераскидиву верност Христу и једно другом. Икона се може користити при самом чину канонизације. Ову икону можемо умножити и делити ради што ширег поштовања новопрослављених светих.

Сматрамо оправданим да се чин канонизације обави на дан њихове мученичке кончине, када црква прославља спомен Првог васељенског сабора, коначни пад Константинопоља (1453. године) и свету благоверну византијску царицу Српкињу Јелену Драгаш, у монаштву Ипомонију[14], 29. маја /11 јуна, 2026. године, на 150-годишњицу од рођења краља Александра Обреновића (1876–2026), у Саборном храму Светог Животворног Духа Утешитеља Епархије утешитељевске, на Утешитељеву (Раља, Сопот).

Вече пре 29. маја /11. јуна, у 18 часова одржао би се последњи парастос мученички убијеном благоверном краљевском пару Обреновића. Одмах потом, у 18:30 часова служиће се бдење током кога ће се обавити чин канонизације светих краљевских мученика Александра и Драге. Сутрадан ујутро, 11. јуна у 9:30 часова служила би се божаствена архијерејска Литургија са литијом Светим краљевским мученицима Александру и Драги. 

До дана канонизације свим парохијама и манастирима напоменути да појачају своје молитве за упокојење њихових душа, служећи им свенародне покајне коленопреклоне парастосе и помене, као увод у њихову канонизацију, са вером да се свети мученици моле за све нас који поштујемо њихов свештени спомен.

На свим општим поменима упокојених на задушнице, на суботним поменима, као и на проскомидији у делу за помен упокојених, њихова имена увек произносити испред свих осталих имена.

Такође, и на свим литургијама при Великом Входу заупокојено их помињати по наведеном обрасцу: 

Мученички убијене: благоверног и светим  Миром помазаног Господара и Краља нашега АЛЕКСАНДРА и супругу његову благоверну Господарицу и Краљицу ДРАГУ, да помене Господ Бог у Царству Своме, сада и увек и у векове векова.

Цреквена осуда краљеубица

Такође, наша пастирска дужност нам налаже да као архијереји слободног дела наше отачаствене цркве упоредо са канонизацијом краљевских мученика коначно произнесемо и суд над богоборним краљеубицама – који су се дрзнули да подигну руку на помазанике Божије и пролију њихову крв која са земље вапије к Богу (1. Мој. 4:10), а због тога нису за живота или постхумно предани јуристичком, црквеном и историјском суду.

Штавише, краљеубице се код нас у народу поштују и славе као национални хероји, ослободиоци и спаситељи. Ово значи, да су код нашег народа револуционарно богоборство, терор и убиство помазаника Божијих не само институционализовани и озакоњени, већ су проглашени врлином.  

Због тога страшно проклетство пада на цео народ који овај вапијући пред Богом злочин и његове непокајане починиоце није одлучно и са гнушањем осудио и од њих се оградио.

Исправљајући ово вапијуће пред Богом безакоње, дужни смо да оградимо сву нашу паству и све благочестиве православне хришћане од ове страшне клетве износећи јавну осуду мајског краљеубиства, а његове организаторе, непосредне извршиоце – краљеубице, њихове помагаче, саучеснике и све оне који ово вапијуће пред Богом безакоње подржавају или оправдавају предајемо их Суду Божијем.[15]

Вапијући пред Богом злочин револуције и убиства помазаног краља потпада под анатему која је изнесена у Синодику недеље православља у издању Руске заграничне цркве (Џорданвил, 1952): „Онима који измишљају да се Православни цареви и краљеви узводе на престол не по посебном Божијем благовољењу, и да се при чину помазања на њих не изливају дарови Светога Духа, и тако се дрзну против њих на бунт и преврат – АНАТЕМА (трижди).“

Утешитељево, марта месеца, године Господње 2026.

Икона светих краљевских мученика Александра и Драге, рад епископа Акакија

 СВЕТИ КРАЉЕВСКИ МУЧЕНИЦИ АЛЕКСАНДРЕ И ДРАГА МОЛИТЕ БОГА ЗА НАС!

Тропар и кондак светим краљевским мученицима Александру и Драги

Тропар, глас 4.

Данас, православна Србијо, светло слави бо гопомазани пар краљевских мученика: Александра и Драгу, који од слугу антихриста, љуту смрт за правду Божију примише и тако смелост пред Богом задобише. Зато им са љубављу завапимо: О, свети боговенчани мученици, глас покајања и уздахе народа вашега чујте, земљу српску у Православљу утврдите и од таме туђинске избавите, мир од Бога испросите, и душама нашим велику милост.

Кондак, глас 8.

Изабрани од Цара царујућег над царевима, венценосци српске круне нововековне, као српски катехони претрпели сте клевете, издају и љуту смрт и венцима небеским Бог вас увенча. Зато вам са љубављу певамо: Радујте се, наши пред Богом усрдни заступници!

+  +  +

Основна коришћена литература:

Мала споменица с петстогодишњице Славе Видовданске у Крушевцу и миропомазања Краља Александра у Жичи, Нови сад, 1889.

Святител Филарет Московский, Христианское учение о царской власти и об обязанностях верноподданных, Москва, 1906.

Живан Живановић, Гашење Династије Обреновић, Београд, 1925.

Виктор Кобылин, Анатомия измены, истоки антимонархистического заговора, Санкт Петербург, 1988.

Ана Столић, Краљица Драга, Београд, 2000.

Сузана Рајић, Алексадар Обреновић, владар на прелазу векова – сукобљени светови, Београд, 2014.

Новак Јовановић, Увреда, бес и крв, српска штампа и мајски преврат, Београд, 2014.

Ана М. Луњевица, Моја сестра краљица Драга, Београд – Шабац, 2019.

Епископ Сава Жички (Дечанац) – Сабрана дела, Призрен, 2021.

Милош Тимотијевић и Александар Марушић, Усклици искреног одушевљења, путовање краља Александра и краљице Драге Обреновић по Србији 1901. године, Чачак – Горњи Милановац, 2025.

---

[1] Мартирологија (од грч. Μάρτυς – мученик) - грана црквене историје која проучава живот, страдања и смрт хришћанских мученика.

[2] Самодржац (автократа, од грч. αὐτοκράτωρ: автос – сам, и кратос – владавина), неприкосновени и неограничени хришћански владар – Помазаник Божији римског и византијског царства, средњовековне Србије, Русије и осталих хришћанских држава. Самодржавље је облик владавине у хришћанским државама, који је трајао од III до XX века, све до појаве јудемасонске демократске доктрине: устава, „народног“ парламента и политичких партија.

[3] Краљеубиство, од латинске речи rex – краљ и cidere – убијати, је назив за убиство монарха.

[4] Конституција, односно устав – то  је антимонархистичка установа заснована на принципима парламентаризма и демократије чији изворни циљ представља ограничење власти монарха. Своје перекло води од енглеске Велике повеље слободе (1215.), америчке Декларације о независности (1776.), Француске револуције (1789.) итд.

[5] Овде треба додати и два обдукциона извештаја над убијеним краљевским паром. Први од њих, који је начињен одмах након убиства и потписао га је чувени европски гинеколог др Едуард Михел, завереници су сакрили од јавности јер је потврђивао да је краљица репродуктивно способна . Други извештај, објављен у Бечу за време Првог светског рата, донео је још потпуније резултате. Тада су аустријске окупационе власти ексхумирале краљевски пар, а стручни тим бечких лекара извршио је обдукциони преглед њихових остатака. Најважнији налаз је био да су међу краљичиним костима пронађени трагови фетуса, што недвосмислено указује да је у ноћи убиства била трудна.

[6] Дворска Богородица је Провиђењем сачувана до данас захваљујући великој љубави игумана враћевшничког Михаила Урошевића према мученички убијеном краљевском пару. Игуман Михаило је икону купио после 1903. године од препродаваца, у време када су после мајског краљеубиства 1903. у Србији илегално, а у иностранству на јавним аукцијама европских метропола, распродаване од стране краљеубица опљачкане драгоцености краљице Драге и краља Александра. Поред ове иконе, он је успео да откупи и вунене завесе из Старог конака натопљене краљевском крвљу у које су краљеубице завили унакажена тела убијених краљевских мученика. На завесама су и данас видљиви трагови њихове крви. Игуман Михаило је ове светиње предао на чување манастиру Враћевшници где се у манастирској ризници међу другим вредним предметима везаним за династију Обреновић и данас налазе.

[7] Царев брат од стрица и имењак велики књаз Николај Николајевич Романов, главнокомандујући руском царском армијом о царевој супрузи царици Александри Фјодоровној имао је веома лоше мишљење: „У њој је садржано сво зло. Када би је макар заточили у манастир и замонашили, све би кренуло набоље, јер би се тада и цар ослободио од њеног лошег утицаја. У супротном, она ће нас све уништити“.

[8] Апис – паганско говедолико божанство

[9] Године 1613. проширила се вест да је Земски сабор (државна сталешка скупштина) изабрао младог шеснаестогодишњег бољарина Михаила за руског цара. Пошто су Пољаци на све начине покушавали да му онемогуће долазак на престо, јер је њихов царевић Владислав хтео да постане владар Русије, костромску област запосели су окупациони пољско-литвански војни одреди, с намером да новоизабраног руског цара ухвате и убију. У околини села Домнино ухапсили су сеоског старешину Ивана Сусањина који је, као поверљиви слуга новоизабраног цара, морао знати његово тачно место пребивалишта. После грубог испитивања Иван Сусањин се претварао да је пристао да их поведе до места пребивалиште Михаила Фјодоровича. У међувремену успео је да пошаље свог зета Богдана Сабињина да обавести Михаила Фјодоровича о смртној опасности, уз то га посаветовавши да се сакрије у Ипатијевски манастир, док је пољски одред повео на супротну страну у непроходне мочваре и густиш костромских шума. Овакав пожртвовани поступак обичног сељака спасао је новоизабраног цара од сигурне смрти. Када су пољаци схватили да су преварени Сусањина су сабљама исекли на комаде. 

[10] Катехон (грч. ὁ κατέχων – онај који задржава, 2. Сол. 2:7) – хришћански владар помазаник Божији, мистични носилац мисије спречавања ширења зла и доласка антихриста. 

[11] Насупрот тајни побожности (1. Тим. 3:16), као божанском плану људског спасења, стоји тајна безакоња (2. Сол. 2:7) – сатански пројекат човековог погубљења. Она дејствује кроз подривање вере, ђавоље сплеткарење и систематско извртање истине о Оваплоћењу. Овај антихришћански процес незаустављиво расте, водећи ка општем безбожништву које ће, према Писму, дочекати Други долазак (Лук. 18:8). Крајњи циљ тајне безакоња јесте рушење хришћанског света: она онемогућава опстанак хришћанских монархија како би, кроз крваве револуције, на њиховим рушевинама успоставила богоборни поредак заснован на лажи, злу и апсолутном безакоњу.

[12] Важно је нагласити: над краљем Петром I Карађорђевићем, убеђеним демократом и републиканцем, миропомазање је извршено тек формално – као револуционарни маневар за очување привида континуитета са српском традицијом. За њега и његове политичке творце власт није потицала од Бога кроз црквени чин, већ искључиво из народа, уз девизу: „Народ је извор и утока власти у држави“. Након њега, Александар I и Петар II више нису ни били помазани православни краљеви. Постали су секуларни владари чији је легитимитет извирао из Устава и Скупштине, а не из божанског благослова и Светог мира.

[13] Постоји јасна историјска и метафизичка паралела између српских и руских прелома: Тимочка буна (1883) и мартовске демонстрације Димитрија Туцовића (1903) биле су за Србију оно што је револуција 1905. била за Русију – „генерална проба“ и покушај дестабилизације престола кроз народни бунт и улични притисак. Оба догађаја су послужила као увертира за коначни обрачун са традиционалном хришћанском монархијом. У тој логици, Мајски преврат (1903) у Србији представља ранију фазу истог оног револуционарног духа који ће у Русији кроз Фебруарску и Октобарску револуцију (1917) довести до потпуног затирања православног самодржавља. Реч је о јединственој операцији тајне безакоња која је, користећи исти метод – од оружане побуне и социјалних немира до дворског преврата и регицида – систематски уклањала хришћанске владаре како би на рушевинама њихових држава успоставила секуларни, безбожни поредак.

[14] Преподобну Ипомонију (царицу Јелену Драгаш, супругу цара Манојла II Палеолога и мајку последњег ромејског цара Константина XI Палеолога) црква прославља 29. маја по старом календару, што је њен главни празник. Овај датум је симболично повезан са падом Константинопоља, који се догодио истог дана (29. маја 1453. године), иако је преподобна Ипомонија мирно уснула неколико година раније, 13. марта 1450. године. Њен спомен се такође обележава и 13. марта, на дан њеног упокојења.

[15] Главна сврха анатеме није проклетство у смислу призивања зла, већ формално признање да се дотична особа или група одвојила од правоверног учења и јединства Цркве својим ставовима или делима. Пошто Црква нема власт над вечном судбином појединца (то је искључиво Божија прерогатива), анатемом се та душа, фигуративно речено, препушта непосредном и коначном суду Божијем, без заступништва земаљске Цркве.