 |
| Архиепископ Аверкије |
НЕВИДЉИВА БОРБА И ПОЗИВ НА СВЕТОСТ
Борба на коју хришћане позивају сви свети Оци-подвижници
назива се „невидљивом борбом“, то јест „невидљивим ратом“, јер је „невидљива“
за спољашне људске очи, будући да је „унутрашња“, да се одвија „унутра“, у души
човековој. У старини су основе те борбе биле добро познате и световњацима,
људима који су живели светским животом, што је и природно, јер та борба је обавезна за све људе који се називају
„хришћанима“, без изузетка, јер су руководећа начела ове борбе изложена у
Јеванђељу, књизи намењеној свим хришћанима. Од времена када је код нас почело
јавно богоодступништво, од такозване „епохе хуманизма“, долази до оштре поделе
између духовништва и обичних световњака. Световњаци почињу себе да сматрају
слободним од разноврсних захтева које им је наметало звање хришћана и чланова
Цркве. Они за себе почињу да истичу то да су „светски људи“ и да испуњавање
свих црквених одредаба, захтева и традиције за њих није обавезно онако како је
обавезно за духовништво и нарочито за монаштво. „Ми нисмо монаси нити свештеници
– почели су да говоре људи који су себе називали хришћанима – од нас се то не
може захтевати. То је ствар монаха и свештеника, и за нас није обавезно“.
Појавио се немаран однос према посећивању црквених богослужења, према домаћој
молитви, према држању постова, поштовању празничних дана, светиње брака,
моралног живота у стању безбрачности итд. итд. Религиозно-морална распуштеност
се све више и више ширила, док ствар коначно није нарасла до отворене
безбожности и чак отворене борбе против Бога и религије, као против нечега што
толико притиска човека и омета његову слободу у пројављивању свих његових
порочних страсти и склоности.
Шта је то „невидљива борба“? То је она непрекидна
унутрашња борба коју хришћанин води да би достигао хришћанско савршенство. У
јеванђељу је пред нама, хришћанима, описан необично узвишен идеал, ка коме ми
стално можемо само да стремимо, без могућности да га икада у потпуности
достигнемо овде, на земљи. Зато се пред нама открива најшире, може се рећи
безгранично поље за стално кретање напред, за непрекидни рад на себи, за
искорењивање зла у својој души и засађивање врлина. Овај необично узвишен идеал
изражен је кроз речи Самог Господа. Учећи о томе да је за хришћане неопходно да
љубе не само своје ближње и пријатеље, него чак и непријатеље, Он Своју поуку
закључује речима: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш
небески (Мт. 5,48). Реч Божија не једном говори о овом савршенству на многим
местима кроз разне изразе. Каква је суштина тог хришћанског савршенства, у чему
се оно састоји? Ово објашњава Апостол Петар у својој саборној посланици,
наводећи речи Самога Господа из књиге Левитске: „Будите свети, јер сам Ја свет“
(3 Мој. 19,2). Сходно томе, хришћанско савршенство састоји се у светости, то
јест у слодоби душе од ропства греху. На ово савршенство, или на светост, која
се састоји у слободи од греха, призвани су, разуме се само по себи, сви људи
без изузетка, а не само свештеници или монаси, јер и Христос Спаситељ, Који је
позивао на светост, дошао је на земљу, умро, васкрсао, узнео се на небеса и
ниспослао Духа Светога за све људе, а не само за свештенике и монахе, како
лажно безобразно тврди савремена светска мудрост. Сви људи су призвани на
непрестану борбу против греха – на „невидљиву борбу“.
Нема коментара:
Постави коментар