Позивамо све истинске синове и кћери наше Светосавске Српске Истински Православне Цркве, да својим прилозима, узидају себе и своје потомке у живи храм Тела Христовог, вечног и непролазног, и да тиме постану задужбинари попут Немањића светих и свих осталих ктитора српских. Позив је упућен свима да помогну од сувишка свога или од своје смирене лепте, да се реализује пројекат УТЕШИТЕЉЕВА– духовног центра СИПЦ и седишта Истински Православне епископије Утешитељевске. Сваки ваш труд Господ ће изобилно наградити, а при молитвама, непрестано ћете бити пред Богом помињани за спасење душа ваших и за живота и по упокојењу као ктитори и приложници ове нове светиње.

понедељак, 13. фебруар 2017.

Паганско порекло „Дана заљубљених“


Окупациони медији већ деценијама, плански и тактички промовишу и величају туђе безбожне и јеретичке обичаје, стране и непримерене српском христоименитом народу, који немају никаквог упоришта у српској Светосавској традицији . Поред прослављања Нове године, коју смо већ примили и на њу се навикли, а која води порекло од римских паганских баханалија, на велика врата се у српско народно биће увлаче разни анти - празници. А све под изговорома: цивилизованости, европске културе, праћења савремених токова…
Један од тих “празника”, који се звучно рекламира у средствима јавног информисања и мами младе србе и српкиње да га прихвате, је “Дан заљубљених”, 14. фебруара. 
Свети Валентин на кога се позива Запад заиста је постојао и пострадао је за Христа и веру православну у Риму у трећем веку. Православна Црква га прославља 30 јула. За св. Валентина западна римокатоличка традиција говори да је венчавао хришћанске парове, што је у то време било забрањено, као и остали молитвени обреди хришћана, и да је то било повод за његов излазак на суд и погубљење. Ипак, у православним житијима светих нема говора о томе, те је могуће да је овај део могао бити касније додат од западних хришћана као оправдање за празновање древног паганског празника плодности, доцније преиначеног у "празник заљубљених".

У Античком Риму је 15. фебруар био дан кад се славио Луперкус, бог плодности (обично изображаван као полу човек - полу јарац). Овај пагански празник се називао Луперкалије и прослављао се у време фебруарских ида, симболизовао је празник плодности посвећен Фауну, римском богу плодности, као и оснивачима Рима, Ромулу и Рему.

На почетку фестивала, римски свештеници, чланови реда Луперкалија, окупљали су се у светој пећини за коју се сматрало да је у њој вучица Реа, односно Лупа, бринула о Ромулу и Рему. Свештеник би жртвовао јариће, за плодност, и псе(?!?), за прочишћење. Затим би жртвене јарад и псе одрали и огрнути њиховом кожом трчали би улицама благо ударајући жене штаповима које су то са радошћу дочекивале, верујући да ће их то учинити плоднима у наредној години. Касније у току дана, све младе жене стављале су папириће са својим именима у једну урну. Градски младићи би затим извлачиле имена из урне и са извученом изабраницом би оргијали током светковине. Често су се ти парови касније и венчавали.

Грци су Луперкуса или Фауна звали “Пан”, а Семити су га називали “Вал”. Пагански бог “Вал”, кога Библија често помиње – представља само друго име за Неврода (или Нимрода), који беше праунук Ноја, а унук Хама, моћан владар и бунтовник према Богу кога Свето Писмо назива “силним ловцем”, (1. Мојс. 10 : 9). Почетак његове владавине везује се за град Вавилон и за изградњу Вавилонске куле – симбола отпадништва од Бога. Код Римљана је ловац Неврод познатији као Луперкус – ловац на вукове. Име Валентин долази касније од латинске речи “Валентинус”, “Валенс”, што дословно значи: исполин, снажан, јак, моћан, силан. Код нас у Даничићевом Старом Завету израз “силан ловац” (црквенословенски: „исполин ловец“), преведен је из непознатих разлога као “добар ловац” (1. Мојс. 10 : 9). Неврод је био код пагана прослављан као исполин – ловац (Луперкус), народни Валентин! Нема сумње да је празновање паганског Луперкуса - народног Валентина ради христијанизације паганских обичаја смештан баш у месецу фебруару на дан св. мученика Валентина. 
Наиме, када је свети равноапостолни цар Константин прогласио Хришћанство званичном религијом Римског царства, званичници су разматрали укидање тог паганског обичаја, али Римљани нису хтели ни да чују за такву могућност. Зато је направљен компромис да празник и даље остане, али да се разблудни пагански обреди христијанизују. Дан одржавања паганског празника Луперкалије уместо 15. фебруара премештен је на дан празника хришћанског мученика светог Валентина, 14. фебруара. Валентин је било познато и омиљено народно име у старом Риму и родитељи су често својој деци давали то име по чувеном човеку из старог доба, а та чувена личност био је исполин ловац Луперкус или Неврод. Током времена овај "празник" је потпуно дехристијанизован и враћен је својим паганским коренима али под маском "заљубљености".

Пагански празник луперкалије тзв. "дан заљубљених" доживљава свој препород и успон у 18. и 19. веку у Европи и САД где се до данашњег дана веома живо прославља. 
То је било време просвећености, хуманизма и ренесансе, односно, епохе у коjoj је дошло до поновног интересовања за античку паганску цивилизацију. То је време лагане дехристијанизације западног друштва и повратка паганским антихришћанским антивредностима. 
Светковање тзв. Дана заљубљених „Saint Valentine's Day“ у Србији долази са процесима транзиције из безбожног комунизма у још безбожнији либерално – демократски глобализам који у себи садржи и идеологију потрошачког друштва. Наметање Српском народу (анти)културе потрошачког друштва, иза свог „безазленог“ економског карактера крије веома опасни духовни отров. Ову светковину прати незаобилазна поплава бесмислених реклама, извештачених изјава љубави кроз поклон-манију и продају разних сувенира (срца и „анђелчићи“ са луком и стрелом) која велику тајну љубави хришћанског брака изједначава са јефтином краткотрајном телесном заљубљеношћу.

Нема коментара: