Позивамо све православне хришћане на стојање у Истини, на покајну молитву и јединство око своје Свете Мајке – Светосавске Истински Православне Цркве. Духовни препород сваке људске душе и друштва у целини могућ је само кроз покајање и саборно учешће свих нас у Телу Христовом, у Коме дејствује Дух Свети – Дух Истине и Љубави. Губитак истинске саборности у друштву води ка губитку причасности Телу Христовом, ка губитку дејства благодати Духа Светога на то друштво. Благодатно дејство могуће је само кроз Истинску Цркву Христову. Схватајући то, савремени пали свет, руковођен непријатељем нашег Спасења, покушава да Истинску Цркву замени духовним сурогатима и лажним црквама. Стога за Православног Хришћанина ништа не може да буде важније од правог препорода кроз Истински Православну Цркву, чисту Невесту Христову, која чува верност свом Небеском Женику. Изван Цркве немогуће је истинско духовно исцељење и препород појединца и нације.

понедељак, 15. август 2016.

ХИРОТОНИЈА ЕПИСКОПА АКАКИЈА УТЕШИТЕЉЕВСКОГ

Преосвећени епископ Акакије на дан епископске хиротоније
 испред чудотворне иконе Мајке Божије Леснинске, манастир Лесна, 2011.

ВЕЛИКИ ДАН У ЛЕСНИНСКОМ МАНАСТИРУ
2/15. август 2011. Пренос моштију
св. првомученика и архиђакона Стефана

Три су значајна догађаја омеђила развој Истинског Православља у Србији: први се одиграо пре петнаестак година, када су се тројица светогорских монаха Срба са вером изабрали пут Истинског Православља; други се збио пре осам година, када је читаво сестринско манастира Стјеник решило да ради љубави према Истини напусти Београдску Патријаршију и придружи се Истински Православнима; до трећега је дошло данас, када су у историјском руском Леснинском манастиру Истински Православни Хришћани Србије после дугих настојања коначно добили свогизабраног епископа.
Но, да пођемо редом. Шта је заправо Истинско Православље и по чему се оно разликује од официјелног, званичног Православља које се понекад назива још и "Светским Православљем"? Одговор гласи: као што је термин "православни хришћанин" настао у давној прошлости да би се направила разлике у односу на оне који су се такође називали хришћанима, али су напустили изворно хришћанско исповедање вере и црквену праксу, тако је сада термином "истинскиправославан" направљена разлика у односу на оне православне хришћане који су својим исповедањем вере и животом одступили од изворног предања православног хришћанства.

Покрет Истински Православних Хришћана појавио се 1924. године у Грчкој у вези са увођењем новог календара, да би затим овакве заједнице настале и у Румунији и друге по православном свету. Али најмасовнији покрет Истинских Православних Хришћана, познат и као Катакомбна Црква, појавио се у Русији 1927. године, након Декларације митрополита Сергија којом је Црква потчињена богоборној бољшевичкој власти.
Посебно место у црквеној историји двадесетог века заузима Руска Загранична Црква, која је дала можда највећег савременог православног светитеља – Јована Шангајског, затим велике православне богослове као што су архиепископ Аверкије (Таушев) или протојереј Михаил Помазански, православне мисионаре попут оца Серафима (Роуза), и мудре пастире Цркве, митрополите Антонија (Храповицког), Анастасија (Грибановског) и светитеља Филарета (Вознесенског).

Светитељ Филарет (Вознесенски) у манастиру Лесни. Он је сматрао
 манастир Лесну својом најдражом летњом прекоокеанском резиденцијом
Посебно блиске везе Руска Загранична Црква одржавала је са Српском Црквом, што је било условљено историјским српско-руским везама учвршћеним у епохи обнове српске државности. Током деветнаестог века српска држава препорађала се из пепела. Мало по мало ослобађала се турског јарма, при чему је непрестано наилазила на препреке које су јој постављали европски моћници. Једину сигурну подршку младој српској држави представљао је Руски Цар који је иступао као главни покровитељ Православља у читавој васељени. Када је Аустро-Угарска извршила најпре окупацију а потом и анексију Босне и Херцеговине, то је изазвало бурне протесте босанских Срба, који су уместо свога вековног сна – слободе и уједињења са Србијом – добили само то да је једна туђинска власт, турска, замењена другом, аустро-угарском. Њихово незадовољство кулминирало је Сарајевским атентатом који је Аустро-Угарска искористила као повод да нападне Србију. На страни Аустро-Угарског царства, нашли су се и Немачко и Турско царство, а ускоро ће им се прикључити и Бугарска. Без обзира на српско јунаштво, Србија сама није имала никакве шансе да одбрани своју слободу. Опет су све наде Срба биле усмерене ка Русији. Светом Цару Николају саветници су предочили да би ступање у рат на страни Србије у тренуцима када је Русија имала много унутрашњих проблема било веома опасно, те да би и сам опстанак Руског Царства могао да буде доведен у питање. Када су га коначно упитали: "Господару, може ли се улазак Русије у рат икако избећи?", Цар-мученик је одговорио: "Да, ако бих издао Србију. А ја то не могу да учиним..." Ову одлуку Цар ће четири године касније платити животом. Он и његова породица стрељани су у ноћи 16. на 17. јула 1918. године.

У својим пророчким проповедима свети Јован Кронштатски је говорио да  Антихрист неће моћи да се појави међу нама због самодржавне царске власти која задржава срамотно и бесловесно безбожничко учење. Тумачећи речи апостола Павла – Тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава, тада ће се јавити безаконик, којега ће Господ Исус убити духом уста својих и уништити појавом свога присуства (2. Сол. 2,7-8) – свети Јован вели да се Антихрист на земљи неће јавити све док буде постојала самодржавна царска власт. "Онај који сада задржава" је по његовом дубоком убеђењу православни руски Цар-самодржац. "Господ чува добробит царстава земаљских и особито добробит свете Цркве Своје, не допуштајући безбожним учењима, јересима и расколима да је обузму". Управо то ће се догодити у деценији након убиства светих Царских Мученика. Отпадништво ће почети да се шири брзо, слободно и отворено. Православље ће бити запљуснуто таласима обновљенства, новокалендарског раскола, сергијанства, модернизма и тежње да се Црква "реформише" по узору на протестантизам. На крају ће се појавити и екуменизам, који је о. Јустин с правом називао "свејерес", јер у себи сједињује сва постојећа неправославна учења на свету.

Крај Првог Светског рата донео је пропаст Руског Царства, али и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, будуће Краљевине Југославије, у којој ће се читав српски народ наћи коначно ослобођен и уједињен. Краљ Александар I Ујединитељ ће у спомен-капели на Кајмакчалану оставити дирљиву посвету српским ратницима: "Мојим див-јунацима, неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи". Но, српском Краљу било је добро познато и то колико Србија дугује Руском Царству. Зато је у својој новој држави одмах пружио најтоплије гостопримство Русима избелим пред бољшевичким терором – Руској Цркви, остацима Беле армије, научницима, професорима... Укупно је у Србију стигло око 50.000 невољника примораних да напусте своју отаџбину. Почетком 1921. у Србију је из Константинопоља прешао и Митрополит Антоније (Храповицки), најугледнији руски богослов у периоду пред револуцију и кандидат са највише гласова приликом избора Руског Патријарха. Многе тадашње српске владике и богослови били су ученици митрополита Антонија. Њему и црквеној управи која је основана према указу светог патријарха Тихона потчинили су се сви руски архијереји који су се нашли изван домашаја бољшевика. Годину дана касније у свечаној сали Карловачке гимназије уз учешће 24 руска архијереја и у присуству Српског Патријарха Димитрија, као и изасланика других помесних цркава, положен је темељ Руске Заграничне Цркве, а за председника њеног Синода изабран је митрополит Антоније (Храповицки) који је након хапшења Патријарха Тихона остао најстарији руски јерарх на слободи. На месту првојерарха он ће остати до упокојења 1936. године, када ће га наследити митрополит Анастасије. Гроб митрополита Антонија налази се у Београду, у крипти Иверске капеле на Новом гробљу.
Међу руским избеглицама у Србији нашао се и светитељ Теофан (Полтавски), бивши духовник царске породице. Он је био један од руских архијереја који су се настанили у фрушкогорским манастирима Крушедолу, Хопову, Новој Раваници, Гргетегу, Шишатовцу, Јаску... У Србији се обрело и сестринство манастира Лесна са својом игуманијом Катарином. Ово сестринство у Русији је бројало око 500 монахиња, а у манастиру је живело и школовало се још око 700 сирочади. Посебно треба истаћи да је женско монаштво у Србији у периоду турског ропства било потпуно замрло. Леснинске монахиње настаниле су се у Хопову и у другим манастирима, а око њих су почеле да се окупљају искушенице Српкиње, па је тако захваљујући леснинском сестринству између два светска рата и женско монаштво у Србији коначно обновљено.

Када је после Другог светског рата и доласка комуниста на власт леснинско сестринство било приморано да се пресели у Француску, монахиње су за собом оставиле мошти преподобне Катарине, прве леснинске игуманије и обновитељке женског монаштва у Србији, које и данас почивају у фрушкогорском манастиру Хопово, као и 32 обновљена српска женска манастира. Ето још једне символичке везе у томе што је данашња хиротонија обављена управо у манастиру Лесна. Овде треба напоменути да је архијерејска одежда новог Владике дар управо леснинских монахиња.

Но, чак ни када је Синод Руске Заграничне Цркве пред комунистима и црвеноармејским тенковима напустио Србију, везе између Руске Заграничне и Српске Цркве нису прекидане.
Уопште, Српска Црква се од свих помесних Православних Цркава најдуже опирала увођењу новотарија... Обично се узима да се држала непоколебљиво све до смрти патријарха Гаврила Дожића 1950. године и да је тек потом почело њено постепено укључивање у токове сергијанства, екуменизма и црквеног модернизма. У Србији није било догађаја који би јасно означио одступање од предања Православне Цркве попут увођења новог календара у Грчкој (1924) или Декларације митрополита Сергија у Русији (1927), а и после 1950. године било је још великих духовника, попут светог владике Николаја (Велимировића, +1956) или оца Јустина(Поповића, +1979), који су дизали глас у одбрану Православља. Такође, као што смо рекли, дуго су одржаване најприсније везе са Руском Заграничном Црквом која је била највећа и најзначајнија међу црквама одвојеним од "Светског Православља", па је Српска Црква била, ако се може тако рећи, "у посредном општењу" са Истински Православним Црквама Грчке или Русије. Тако је на пример 60-их и 70-их година било могуће да се верник Српске Православне Цркве причести заједно са грчким старокалендарцем или руским катакомбником – управо у храму Руске Заграничне Цркве.
Вероватно је да се управо због тога и покрет Истинских Православних Хришћана, као реакција на сергијанске, екуменистичке и новаторске тенденције у Српској Православној Цркви, јавио релативно касно – тек деведесетих година двадесетог века.

Ситуација у Србији још по нечему била је специфична. Иако је у Русији само у периоду између 1921. и 1923. према званичним подацима убијено 28 епископа, 2.691 свештеник, 1.962 монаха и 3.447 монахиња, Руска Истински Православна Црква, позната и под називом Катакомбна, и након Декларације митрополита Сергија имала је своје владике и свештенство које је предводио Митрополит Јосиф Петроградски. Број архијереја који су одбили да прихвате Декларацију и одвојили су се од митрополита Сергија и официјелне Руске Цркве био је, примера ради, већи од укупног броја архијереја официјелне Цркве у Грчкој. Истински православни јерарси су у периоду након доношења Декларације посветили још преко 20 катакомбних епископа, који су служили у тајности, често у концентрационим логорима или у прогонству.
Међутим прогони које су доживели руски истински православни хришћани по својој суровости нимало нису заостајали за прогонима из првих векова хришћанства, па је до почетка Другог светског рата бољшевицима пошло за руком да физички готово сасвим униште јерархијску структуру Катакомбне Цркве. Мада су током 50-их и 60-их година постојала сведочанства о још понеком катакомбном епископу у Русији, Руска Загранична Црква је почетком осамдесетих година на захтев руских катакомбника морала да се прихвати обнове јерархије Руске Истински Православне Цркве.

У Грчкој је непосредно након новокалендарског раскола верни народ остао само са свештенством, без епископата, јер су сви архијереји прихватили нови календар. Тек неколико година касније пришли су им и архијереји. Али када су након смрти митрополита Хризостома Флоринског поново остали без архипастирског старања помоћ им је пружила Руска Загранична Црква од које су Грци поново добили Истински Православне епископе.

У Србији верни народ који се деведесетих година одвојио од екуменистичке Београдске Патријаршије имао је само монахе, али не и свештенство, па су им свештенике рукоположили архијереји Цркве Истински Православних хришћана Грчке под чијим се привременим административним старањем српска истински православна паства налазила.
Када је јеромонах Акакије стигао са Свете Горе у Србију и настанио се на Фрушкој Гори – где је основао келију Светих Методија и Кирила Учитеља Словенских – верујући Истински Православни Хришћани који су се ту окупљали могли су се избројати на прсте. Током наредних петнаест година Српска Истински Православна Црква добила је мушке манастире на Фрушкој Гори и Авали, као и женски манастир на Кучајским планинама, са двадесетак монаха и монахиња и неколико свештенослужитеља. Такође, основано је и више градских парохија, од којих су посебно значајне оне у великим центрима Београду, Новом Саду и Нишу, са око две стотине верника.
Но, да би обновила своју пуну јерархијску структуру Српској Истински Православној Цркви било је неопходно да добије и епископе. Стога је Управни Одбор СИПЦ закључио да је због потреба данашњег црквеног живота неопходно предузимање одлучнијих мера ради обнове целовите канонске структуре Истинске Српске Цркве. Доносећи тако важну и одговорну одлуку за даљи развитак Истинског Православља у Србији, Српска Црква није прекинула јединство и општење са Грчком Истински Православном Црквом, него је само обновила свој историјски црквено-канонски статус.
Излазећи испод привремене грчке административне управе, Српска Истински Православна Црква је изразила дубоку захвалност Свештеном Синоду Цркве Истински Православних Хришћана Грчке и наду да ће јединство између две Цркве бити очувано "како нам је Спаситељ заповедио, у духу мира, братства и љубави, као што је било и у прошлости узајамних односа међу братским помесним црквама Грчке и Србије".

Насушну потребу верних у Србији препознала је сестринска Руска Истински Православна Црква, баштиница најсветлијих традиција Руске Заграничне Цркве. И баш као што су некада руски истински православни архијереји братски и безусловно помогли истински православним хришћанима Грчке да обнове пуну јерархијску структуру своје Цркве рукополажући им нове епископе, тако су сада одлучили да помогну и Србима. За место хиротоније одређен је славниЛеснински манастир, тако значајан за новију историју Српске Цркве и уједно највећи женски манастир Руског расејања. Духовни ослонац Леснинске обитељи својевремено је био свети праведни Јован Кронштатски. Ценећи подвиг леснинске игуманије Катарине у писмима јој се обраћао са "Јекатаринушка" док је монахиње називао "моје Лесњаночке". Сви подухвати мати Катарине имали су његов благослов, а многи не би могли да буду остварени да није било и његове материјалне помоћи. У манастиру Лесна до данас се као светиња чува писмо светог Јована Кронштатског упућено једној побожној дародавки која се звала Пелагија, у коме је саветује да не оклева са слањем помоћи манастиру Лесна. Када је свети праведни баћушка посетио Леснинску обитељ 1899. године, привукао у манастир око 50.000 поклоника међу којима је био и велик број болесника и невољника који су веровали у његову молитвену помоћ. Тада је изговорио пророчанске речи: "Из твоје кошница Јекатеринушка, одројиће се многи ројеви..." Заиста, из Лесне је поникло десетак нових женских монашких обитељи у Русији, а касније ће у Србији Лесњанке обновити и подићи још преко 30 манастира. У Русији Леснинску обитељ је посећивао и помагао Цар-мученик Николај са својом породицом. У Србији ће у њиховом манастиру често боравити и митрополит Антоније (Храповицки). А када је леснинско сестринство прешло у Француску њихов манастир често је посећивао и светитељ Јован Шангајски Чудотворац, који је једанаест година (1951-1962) био архијереј епархије у којој се Леснински манастир налазио. Такође, Лесна је била летња резиденција некадашњег првојерарха Руске Заграничне Цркве светитеља Филарета Вознесенског, који је понајвише заслужан за то што су Истински Православни хришћани Грчке и Катакомбници у Русији пре три-четири деценије поново добили своје епископе.

Манастир Лесна, хиротонија епископа Акакија.
На слици архијереји Руске Истински Православне Цркве
 са новохиротонисаним епископом Акакијем: Вењамин, архиепископ Тихон и Гермоген
Сада је у Лесни хиротонијом српског епископа обновљен епископат  Српске (Истински – Православне) Цркве, што буди наду у много већи и озбиљнији препород Истинског Православља у Србији. То наравно није нада на спољашњи сјај и раскош, нити на економску моћ и политички утицај. Не. Истински Православни Хришћани знају да је отпадништво процес који се не може зауставити и задовољни су тиме што је онима који то желе остављена могућност да се спасу. Истински Православни су навикли да живе и служе скромно. Довољно им је ако имају колибицу од дасака у планини коју могу да уреде као цркву. Задовољни су ако могу да се састану у стану неког верника и обаве службу Божију. За њих је уобичајено да свештеник путује стотинама километара како би исповедио и причестио једну породицу. Навикли су да их гоне и вређају, да их називају фанатицима и сектом. Не плаше се страдања – једино што себе сматрају недостојнима да би пострадали за Христа. За узор имају прву Цркву која се састојала одапостола Господњих, ту малу групу ученика која је могла да стане у једну собу а састојала се од неколицине простих и неуких рибара, неколико жена и нешто рођака и пријатеља Учитељевих.
За узор имају и мученике из првих векова хришћанства какав је био свети Игњатије Богоносацкоји одлазећи у Рим, где ће у Колосеуму бити бачен лавовима, говори: "Пшеница сам Божија и мељем се зубима зверова да се нађем чисти хлеб Христу". Узор су им Свети Оци и Учитељи Црквекоји се нису плашили да исповеде своју Православну веру, попут светог Григорија Богословакоји је, на пример, по доласку на Константинопољску катедру све престоничке цркве затекао у рукама јеретика аријанаца, док су чланови православне Цркве представљали незнатну и угњетену мањину. Довољно је указати на чињеницу да у време доласка Григорија Богослова Константинопољ није имао ни један православни храм, а аријанци су уз то уживали и подршку власти. Сместивши се у кућу свог сродника, светитељ је једну од просторија те куће преуредио за храм и посветио Васкрсењу Христовом. Овај храм био је сасвим довољан да прими целокупнуправославну заједницу престонице. Григорије се сасвим посветио препороду Православља и снагом истините речи успео је да привуче на своју страну многе заблуделе. У овом послу испољио је огромну енергију и самопожртвовање. Његова проповед и рад донели су му и много непријатеља, који су у својој мржњи према њему  много пута насрнули и на живот светитеља. Међутим, пред свим тим искушењима и настојањима својих противника Григорије је испољио непоколебиву постојаност воље и храброст духа, те је с правом заслужио добијени назив "исповедника". По личном сведочанству на њега је бачено "толико каменица, колико су други примили ружа".
Истински Православни се данас угледају и на светог Максима Исповедника који је на тврдњу судије да су се сви причестили са патријархом-јеретиком, чак и они који су до тада билиправославни и Максимови истомишљеници, одговорио: "Нека се и сва васељена причести – ја се нећу причестити". Максим је осуђен на прогонство. Остао је у Православљу потпуно сам, напуштен од свих. Још седам година трајала су његова страдања. Позивали су га у Цариград, наговарали, свирепо мучили, чак су га и обогаљили, али он је остао непоколебљив све до смрти у последњем прогонству на Кавказу.
Вечити узор Истински Православним Србима је Свети Сава који вели: "Браћо и чеда, ово васпрво молим, да положимо сву своју наду на Бога и да се држимо пре свега Његове праве вере. Јер, као што рече Апостол, темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је – права вера која је на светих седам Васељенских сабора потврђена и проповедана... Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересоначалнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси".
Истински Православни се угледају и на светог Марка Ефеског који је на самрти говорио својим ученицима: "Кажем и сведочим пред многим знаменитим мужевима који су овде присутни, да апсолутно и ни на који начин нећу и не прихватам општење са њим (тј. са Васељенским патријархом), или са његовим људима, ни у овом мом животу, ни после смрти, као што не признајем ни закључену Унију, ни латинске догмате које су примили он сам и његови истомишљеници, и ради чијег је спровођења заузео то председавајуће место, са циљем да одбаци праве догмате Цркве. Потпуно сам уверен, да што даље стојим од њега и њему сличних, то сам ближе Богу и свима светима; и што се више удаљавам од таквих, то сам више у јединству са Истином и са Светим Оцима, богословима Цркве; такође сам убеђен да они који себе убрајају међу такве, стоје далеко од Истине и блажених учитеља Цркве. Стога кажем: као што сам током читавог свог живота био одвојен од њих, тако и сада у време мога изласка из тела, па и после моје смрти, одбијам општење и јединство са њима, и заклињући вас заповедам да се нико од њих не приближава ни мојој сахрани, ни моме гробу, као ни било коме од наших, покушавајући да се обуче у одежде и да саслужује у нашим богослужењима; јер то би било мешање онога што се не може мешати једно с другим. Него треба да буду потпуно одвојени од нас, све док Бог не дарује добро исправљење и мир Цркви Својој".
Истински Православни Хришћани Србије узор траже и у многим Истински Православниммученицима пострадалим током последњег столећа, попут светог митрополита Јосифа Петроградског оснивача Катакомбне Цркве у Русији, верујући да њихово сведочење не може да остане узалудно.
Угледају се на светитеља Јована Шангајског који је одбио да се потчини сергијанској Московској патријаршији, па је зато био избачен из своје цркве у Шангају и приморан да служи на улици. Са становишта Московске патријаршије он је живео и умро као расколник, али Бог га је прославио као светитеља.

Историјски манастир Руске Заграничне Цркве Лесна, Француска
Одвајање Истински Православних Срба од 'екуменистичког православља', од уједначеног, млаког и новаторског православља епохе апостасије тек треба да донесе своје плодове. И данашњи догађај у манастиру Лесна треба томе да допринесе. Пред новоизабраним Епископом Утешитељевским Акакијем стоје многи тешки задаци: организовање редовног парохијског живота Истински Православних Хришћана у Србији ради целовитог задовољавања њихових духовних потреба, архипастирско старање о свештенству и монаштву, изградња два црквена пројекта - једног манастира (Коштунићи) и духовно – административног центра Српске ИПЦ (Зтешитељево) који су започети ове године... Када дође време, надајмо се ускоро, поставиће се и питање хиротоније другог српског истински-православног епископа. Али најтежи задатак представљаће свакако превладавање подела унутар Српске Истински Православне Цркве које су се појавиле пре неколико година, а које су се у последње време само продубљивале и учвршћивале, јер СИПЦ није имала своју закониту власт у земљи него је њоме управљано из иностранства, што је било погодно тле за сплеткарење и подметања, па је понекад изгледало као да се из Коринта и касније Атине Српском Црквом управља по принципу "завади па владај". У вези са тим, тежак задатак представљаће и поправљање односа са Грчком Истински Православном Црквом, но то свакако мора бити један од главних циљева новог Архијереја, ако ни због чега другог оно због захвалности коју Истински Православни Срби и поред свега осећају према својој грчкој браћи. Такође, поставиће се и врло деликатно питање успостављања дијалога са различитим антиекуменистичким опцијама које постоје у Србији. Ту је затим и задатак регулисања правног статуса Српске Истински Православне Цркве пред државом Србијом и савладавања препрека које ће у том погледу вероватно постављати администрација Београдске Патријаршије. Може се претпоставити да ће новохиротонисани Владика и даље истрајавати у покушајима да се постигне јединство међу Истински Православним Црквама Грчке и Русије. Сва ова и друга настојања требало би да имају, како је горе споменуто, једну исходишну тачку:
да се оним људима који то желе, остави могућност за спасење, јер по речима архиепископа Тихона, "нема на свету ничега важнијег од спасења и сједињења човека са својим Творцем". Нека сачува Бог своје ревнитеље на царском путу Истинског Православља, да буду верни Њему и Његовој Светој Цркви до краја века; а новом Владики, Преосвећеном Акакију:

Многаја љета! Ис пола ети Деспота!

Погледајте још: Апологија апостолског прејемства
Преосвећени епископ Акакије са сестринством Леснинског манастира и ходочасницима

Нема коментара: