СЛАВА УТЕШИТЕЉЕВА - ДУХОВДАН 2014.

Фотографије са славе Утешитељева 2014.

Епископија Српске ИПЦ Утешитељево свечано је и ове године прославила свој престолни празник Педесетницу. На светој архијерејској литургији саслуживали су преосвећени епископа Акакије Утешитељевски и његово преосвештенство владика Нектарије Шумадијски. По светој литургији обављен је крсни ход - свечана литија која је уз молитве и благосиљање обишла цело имање Утешитељева. По повратку литије у храм освећени су славски колач и кољиво, а потом је уследила трпеза љубави. У наставку у целости преносимо текст беседе коју је на светој литургији произнео преосвећени епископ Акакије Утешитељевски: 

БЕСЕДА ПРЕОСВЕЋЕНОГ ЕПИСКОПА АКАКИЈА НА ПЕДЕСЕТНИЦУ

Утешитељево 2014.

У име Оца и Сина и Светога Духа Утешитеља!

Много је пута у светом Јеванђељу Господ говорио и најављивао Духа Светога – Утешитеља, Који се, послан од Бога Оца, у пуноћи откривења јавио свету тек пошто Син Божији беше прослављен.

Слање Духа Светога представља свршетак и круну свега што је Господ на земљи чинио – од Свога Рођења, преко Крштења у Јордану, Крсне жртве, па све до славног Васкрсења и Вазнесења на небо. Кроз сва чудесна дела која је Господ Исус Христос савршио у телу, Он је показо да је, по својој ипостаси, Син Јединородни, Који се на крају времена сјединио са нама. А сада, на Педесетницу, почиње да се савршава оно што пројављује у пуноћи треће лице Свете Тројице – Духа Светога у Његовој сопственој ипостаси, како бисмо спознали, а такође и усвојили, велику и поклоњења достојну тајну Пресвете Тројице. Дух Свети је и раније делао тако што је говорио кроз пророке и најављивао будуће, а деловао је и кроз ученике када су изгонили демоне и исцељивали болесне. Сада се кроз огњене језике показао свима у пуноћи своје ипостаси као Господар на престолу.

Сишао је Дух Свети на свете Апостоле и на потпуно божански начин запалио их као свеће, које имају реч вечнога живота, и преко њих је просветио целу васељену. Отпочинула је благодат Светога Духа на ученицима Христовим и учинила их оруђима Своје божанске силе. Силазак Светог Духа на Апостоле празник је који представља рођендан Цркве Христове. Празнујемо га данас, педесети дан по Васкрсењу Христовом,  зато се и зове Педесетница (грч. Πεντηκοστή), или Тројичиндан, јер се данас на видљив начин јавило Tpeћe Лице Свете Тројице – Свети Дух, у виду огњених језика. Иако Свети Дух није огањ – као што није ни голуб, ни облак – Он се ипак јавио на Јордану у виду голуба, и на Тавору у виду облака, а сада се на Педесетницу јавља као огањ: прво, да означи невиност и чистоту Господа Исуса, на кога је и сишао био; друго, да потврди да је Дух бестелесан; а овде, да означи своје спасоносно благодатно дејство, као огњену силу и топлоту и светлост – као силу која сагорева грех, као топлоту која загрева срца, и као светлост која просвећује ум.

Овим догађајем Црква на земљи започиње своје постојање, јер благодат Светога Духа темељ је њеног постојања. Црква, која се заснива на догмату Свете Тројице, на дан Педесетнице објављена је Светим Духом. Пре Педесетнице Свети Дух још није био сишао, нити су људи знали за Њега као треће лице Свете Тројице. На дан Педесетнице откривено је једно троипостасно Божанство; тога дана људи су поверовали, поклонили се и прославили Бога у Тројици. На дан Педесетнице представљена је, основана и саздана Црква, која раније није постојала. Црква је заправо продужена Света Педесетница, кроз све векове и сву вечност.

Да се благодат Светог Духа није спустила, на земљи не би постојала Света Црква Христова. Не би постојале Свете Тајне кроз које се вернима предаје спасавајућа благодат. У том случају, спасење од греха, проклетства и смрти не би могло да се оствари у нашем животу, не бисмо могли да се сјединимо са Христом, јер је дејство кроз које се спасавамо и сједињујемо са Богом управо та благодат Духа Светога. Без ње не можемо да се спасемо. Ето зашто свети апостол Павле каже: „Јер сте благодаћу спасени кроз веру“ (Еф. 2:8). Да благодат Светога Духа није сишла на свете апостоле, а преко њих и на све нас, у срцима верујућих никада не би засијало Царство Божије. Потпуно је онда јасно зашто је та благодат за нас најдрагоценије благо. Она је круна и циљ целог Божијег домостроја у делу нашег спасења. Да би нам ту благодат даровао, Господ је Своју драгоцену крв пролио на Крсту. Зато је и рекао својим ученицима: „Боље је за вас да ја одем (на крст и смрт), јер ако ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама“ (Јован 16:7).

Шта је драгоценије од Крви нашег Спаситеља? Ништа на свету. Самим тим и благодат Духа Светога, која нам је дарована Крвљу Христовом, за нас је најдрагоценије благо.

Баш ради тога да бисмо могли да усвојимо искупитељске заслуге нашег Спаситеља и да бисмо могли да се спасемо, Он је основао на земљи Своје благодатно царство – Цркву, као живо оруђе кроз које се извршава наше спасење и освећење. Ту Цркву је по изразу апостола Павла Спаситељ стекао „крвљу Својом“ (Дап. 20:28), тј. кроз Своја крсна страдања и смрт. Тиме и само тиме Он је стекао вечно искупљење људском роду, те је од Оца небеског могао издејствовати Духа Светога онима који су поверовали у Њега. Дух Свети преноси Своју благодат верницима у Цркви кроз Свете Тајне, које је установио Сам Спаситељ и кроз које нам се дају све божанске силе, потребне за живот и побожност (2 Пт. 1:3), тј. за наш духовни препород, за очишћење од грехова, за помирење са Богом, за одбијање ђаволских сплетки, за духовнои напредак и за достизање вечног блаженог живота.

Предивна молитва упућена Духу Светоме каже: "Царе Небески, Утешитељу, Душе Истине, Који си свуда присутан и све испуњаваш, Ризницо добара и Даваоче живота, дођи, усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше". Дакле, без Духа Светога није могуће не само оживљење, већ ни очишћујуће исцељење душе и тела нашег. Човек је попут кандила у коме је тело – чаша, уље – душа, а жижак или фитиљ је Дух Свети. Ако фитиљ није упаљен, без обзира на то што постоји чаша пуна уља, кандило остаје без пламена, без светлости. Тако и душа остаје угашена и помрачена све док је не додирне светлост благодати Светога Духа.  Зато је велики угодник Божији св. Серафим Саровски говорио: "Циљ хришћанског живота јесте задобијање Духа Светога".

Дакле, без благодати Духа Светога нема спасења, нити га може бити, јер: "Светим Духом свака душа живи, и чистотом се узвишује, и свештенотајанствено сија Тројичним јединством". Благодат Свесветога Духа Божијег преображава наше биће од трулежног у нетрулежно, и преводи из смрти душевне у живот духовни, из таме у светлост, из пећине бића нашег, у којој су као скотови и зверови утамничене наше страсти, у храм Божанства, у пресветлу Одају вечне радости у Исусу Христу, Господу нашем, Творцу и Избавитељу. Благодат Божија је у виду огњених језика сишла на свакога од светих Апостола, и ушла у њих испунивши их силом која росоносно дише и радостотворно делује у душама оних који су судеоници Њене силе и дејстава. То за нас најдрагоценије благо – спасавајућа благодат Духа Светога – пребива само у Цркви Христовој. Дух Свети у Православној Цркви непрестано чини чуда за спасење, освећење и препород верника. У Православној Цркви благодат Духа Светога свагда тече и никад неће престати тећи, те ће пребивати у векове, као што се ни сам Дух Свети никада неће одвојити од Цркве по речи Спаситељевој: “Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива са вама ва вјек, Духа Истине“ (Јн. 14, 16-17). Свети Иринеј Лионски пише: „Где је Црква – тамо је и Дух Божији, и где је Дух Божији – тамо је и Црква и свака благодат, јер Дух Свети је Истина. Због тога они који нису у заједници са Њим, не хране се са матерњих груди ради добијања живота“.

Главно обележије Цркве је чување Истине, јер Црква је, по речима апостола Павла, „стуб и тврђава истине“ (1. Тим. 3, 15). Христос Спаситељ је дошао на земљу, како је сам рекао, да би „сведочио Истину“ (Јн. 18, 37). Света Православна Црква је утврђена на непоколебивом темељу, имајући за своју главу Христа који руководи и управља њоме, надахњује је и укрепљује свесилном благодаћу Духа Светога – Духа Истине, чувајући у свој пуноћи, чистоти и неповређености Христово учење. То учење је Духом Светим утврђено вероисповедним дефиницијама Васељенских Сабора, једногласним саборним учењем Светих Отаца Цркве који су смело понављали апостолске речи: „јер угодно би Светоме Духу и нама“ (Дап. 15,28).

Основни критеријум припадности Цркви Христовој по светим оцима је правилно и спасоносно исповедање вере. Зато је пребивање у православној вери и њено чување, тј. заштита – питање од првостепеног егзистенцијалног значаја. Онај ко чува и исповеда православну веру, јавља се чланом Православне Цркве и пребива у општењу са њом, а ко проповеда учење које није саообразно православном учењу, тај се одељује од Православне Цркве и од општења са њом. Такав принцип важи како за појединце тако и за црквене организације, чак када оне институционално наставе да постоје као цркве и када саме себе називају црквама. Ово потврђује еванђелско правило Светог Григорија Паламе, изречено у писму Патријарху Антиохијском Игњатију 1345. године, када је овај одступио од православног учења: "Они који су од Цркве Христове, они су и од Истине; а они који нису од Истине, не припадају ни Цркви Христовој... Јер ми смо научили да Хришћанство меримо не по броју, већ по истини и по тачности вере“.

Цркви Христовој не припадају они који су одступили од православне вере. Ван Цркве нема освећења, ни разумевања речи Божије, нема истинитог поштовања Бога, не може се наћи Христос, не даје се Дух Свети, нема плодности молитава и не може бити ни спасоносних дела. Само је Православној Цркви, као стубу и тврђави истине, дата од Бога обнављајућа и спасоносна благодат. Црква је сазидана на камену истинског исповедања вере: "На овом камену – рекао је Господ – сазидаћу Цркву Своју и врата пакла је неће надвладати (Мт. 16, 18).

То обећање Господње, да никакве адске непријатељске силе неће моћи да савладају Цркву, могу нас збунити, јер смо сви ми данас сведоци да су званичне православне Цркве пале – савладане су великим отпадништвом и јересју екуменизма. Обећање Господње свакако није лажно али морамо бити свесни да се у обећању не помињу оквири Цркве коју врата пакла неће надвладати. Није речено која ће то Црква да буде: Цариградска, Српска, Бугарска или нека друга; речено је једноставно „Црква“, тј. да до краја света и Другог Доласка Христовог истинска Црква као стуб и тврђава истине неће исчезнути са лица земље, него ће постојати. Свети Игњатије Брјанчанинов је говорио да ће "Црква ће остати Црквом, са свим својим обећањима која јој припадају и са пуноћом спасоносне благодати Светога Духа, чак ако у њој остане само један епископ са малим бројем верујућих. Сви остали ће бити уздрмани и пашће, биће надвладани вратима пакла, без обзира на то што ће наставити да се називају 'црквом'“. Свети Теофан Затворник је о нашем времену великог отпадништва пророковао: „Тада, иако ће се име хришћанско чути посвуда, иако ће посвуда бити дивних храмова и црквених богослужења, све ће то бити само привид, а изнутра ће бити право отпадништво“.

Браћо и сестре! Не дозволимо да се прелестимо ђаволском лажју, тим дејством лажи које већ тријумфује у целом свету, како је о томе прорицао апостол Павле, говорећи да ће  доћи време у којем ће људи веровати лажи (2. Сол. 2,11).

Будимо чврсти и непоколебиви у исповедању чисте и неповређене вере Христове, сачувајмо верност Истинској Цркви у ово лукаво и бестидно апокалиптично време, јер је чување истинске вере залог добијања божанствене силе која нам је неизоставно потребна у борби са грехом и страстима; благодат од Духа Утешитеља за нас је извор сваке утехе у жалостима, она од нас одагнава сваку демонску жалост, униније и очајање, она ће нас заувек сјединити са Господом и ми ћемо још овде на земљи осетити рајско сједињење са Христом; а по нашој смрти, та благодат, као оклоп Христов, заштитиће нас од свих демонских митарстава и увешће нас у Царство Небеско, ради вечног блаженствовања.

Нека нас Господ Исус Христос, као истинске заједничаре Духа Утешитеља, удостоји свега тога, благодаћу Својом, по неизрецивој љубави према нама Свог Божанског Оца. Амин.