Позивамо све истинске синове и кћери наше Светосавске Српске Истински Православне Цркве, да својим прилозима, узидају себе и своје потомке у живи храм Тела Христовог, вечног и непролазног, и да тиме постану задужбинари попут Немањића светих и свих осталих ктитора српских. Позив је упућен свима да помогну од сувишка свога или од своје смирене лепте, да се реализује пројекат УТЕШИТЕЉЕВА– духовног центра СИПЦ и седишта Истински Православне епископије Утешитељевске. Сваки ваш труд Господ ће изобилно наградити, а при молитвама, непрестано ћете бити пред Богом помињани за спасење душа ваших и за живота и по упокојењу као ктитори и приложници ове нове светиње.

уторак, 29. децембар 2015.

СРБ ЈЕ ХРИСТОВ РАДУЈЕ СЕ СМРТИ!!!

Икона светог мученика ђакона Авакума са иконостаса зимске капеле манастира Нови Стјеник
ПОВОДОМ ПРАЗНИКА СВЕТОГ СРПСКОГ МУЧЕНИКА АВАКУМА ЂАКОНА

Сав живот Православне Цркве непрекидно је служење Богу, молитвом и делима - непрекидно богослужење, и зато је сваки дан у Цркви празник. У  Цркви се сваког дана служи Богу и празнује један или више светитеља, као непрекидно саживљење са свима светима. Посебна радост и несвакидашња тиха ревност рађају се на навечерје великог празника, све је лако, полетно и узвишено, особито је то изражено када славимо заштитника и заступника наше зимске капеле.

Обично саме, у дубоко, планинско зимско време прославе овог празника, најчешће завејане снегом и свету не лако доступне, у манастирској, пустињској тишини и осами, молитвено прослављамо и појемо у част преподобномученика ђакона Авакума, за нас то је посебна  монашка утеха и радост. То што смо само наизглед за људско око, саме, мада смо увек пред Лицем Божијим, пред ангелима Његовим и пред свима светима,  никада не умањује свечаност, торжественост и молитвеност, коју усрдно приносимо као жртву покајања и жеље за подражавањем ревности и храбрости у страдању нашег Светог покровитеља. Посматрајући подвиг и мучеништво овог светог Авакума, праху се предају сви наши трудови и жртве, и остаје само неизрециви уздах дивљења и дрхтава ништавност. Свест о ништавности није нас обесхрабрила да просимо молитве и даље заступништво овог неустрашивог војника Христовог. Тога дана се спусти ка нама Небеска Србија, читава јата светих душа србских мученика, убељена крвљу Јагњетовом и својом, славе заједно са црквом земаљском и са нама малима, Трнавске мученике, храбре и савршене у вери... Ако смо и недостојни и слаби понети од небеске славе претешке венце мученичке, надамо се да кроз достојно поштовање њих, постанемо барем последњи и најмањи наследници Небеске Србије. Ипак, сама по себи намеће се мисао, ко од потомака Небеских Срба данас достојно слави и одужује се њима, мученицима за Христа и Србију, са обзиром да смо њиховим страдањима и непоколебивим стајањем пред непријатељима наше крви, невидљиво, без речи, по духовном закону сви  заветовани на подражавање и достојно поштовање њих, свако по својој мери. Устима лажљивим и кукавичким многи величају и хвале себе, подвигом и витештвом славних нам предака, који непоколебиво згазише и одбацише сваку погавштину и лицемерство као идолопоклонство. Делима нашим, бесциљним и беживотним, у  служби греху и страсном кокетирању са савременим, антихристовим светом који хришћански није и не може бити, сваки час ми газимо крв предака и браће по роду и још пре по вери и Божанској Крви Христовој, којом се сви заједно причешћујемо, постајући једно тело Христово. Како је нестало храбрости узвишене у Срба, заноса витештвом, у неутоливој жеђи за истином и правдом!?
Узвишено је сетити се хладнокрвности преподобномученика ђакона Авакума, са којом презре и своју младост и лепоту, и исмаилћанска обећања и наговарања на трулежно богатство и спокој; како одбаци одлучно мајчинске сузе и вапајне савете  у радости његовој којој не беше краја када хиташе да кроз страшну смрт пређе из овога живота ка Христу. Ђакон Авакум, беше врло млад дошао у манастир Моштаницу, примивши ангелски, монашки лик и ђаконски чин, од духовног му оца игумана Пајсија, пред којим се унизи у послушности светој и саподвижништву. Диван и дичан, душом и телом леп и целомудрен као старозаветни Јосиф прекрасни, украшен беше сваком врлином и добротом, од Бога обдарен и просвећен, ипак све то не зажали спалити као жртву свепаљеницу кроз монашки - равноангелни живот, самоодрицања и још више у страдањима за Христа која су предњега изненада стала. Висина достојанства којег га Господ удостоји, кроз овакво страшно, многима незамисливо телесно страдање,  јасно говори о томе како је морала бити чиста и савршена његова душа, ум и срце; какав је био ревностан и плодан његов духовни живот, и ватрена ревност за свету Веру Православну.           Скромна историја нашег манастира тесно је везана за овог светог Авакума, који нас је молитвено крепио и штитио, и у саме дане нашег прогона и малих страдања за исповедање Истините Вере Православне. Беше нам он тада покровитељ и вођа кроз наш излазак из таме отпадништва. Овде би требало истаћи и то да су се не баш тако давне 1814, под љутим ропством турским, баш у нашем родном манастиру, старом Стејнику, на планини Јелици, састали сви српски великани: кнезови, војводе и духовници пожешке нахије, а међу њима беху и ђакон Авакум и игуман му Пајсије. Ту и одлучише да на Крстовдан буну против турака дигну заједно са подјармљеним  напаћеним народом Србским. Иако су сви похватани од поганих мухамеданаца, нису се уплашили нити икада одступили од своје намере за борбом – борбом за крст часни и слободу златну. Свесно и храбро, ревносно и борбено, хитали су у смрт за Христа знајући шта им предстоји – губилиште и надасве страшни колац, а затим рајски венци: Кроз понижење у небеску славу! Кроз голготу у Васкрсење! Не прихватише турску руку и робство, гледајући на то као на саму ђаволску обману и погубљење душе, издају Христа Бога и целог србства. За ум земаљски, несхватљивој радости ђакона Авакума није било краја, охрабрујући се још више и крепећи се мукама љутим које је за Христа и отачаство нетрепнувши поднео његов духовни отац, свети игуман Пајсије. Њему су дрвеним маљем, ударац по ударац забијали дугачак церов колац уз кичму, како би му избио испод самог потиљка, док мученик викаше дрхтавим јецајућим али храбрим сталоженим гласом «Слава Богу!». Нашег Авакума чекало је исто, и он се радовао понети колац као Крст Христов. Овакви и слични призори тих тужних али славних дана понављали су се свакодневно. Београд постаде тужна и бедна варош, људска касапница, гнездо ужаса и страхота; а Стамбол Капија - до које су сви многобројни мученици долазили оковани у синџире сами носећи „свој“ колац и ту на томе месту у ужасним и неописивим мукама  пострадали - у шта је сада претворена? Опет руком боготступника нових потурица - лажних срба, лажних хришћана - у тржни центар ("Стакленац") и трг посвећен „мученику“ нове прозападне Србије. Мисле да ће тако да се затре траг светих мученика који из помамљене уснулости буде и вечно дају подстрек за нове борбе за Истину и нове наде новим генерацијама православних Срба.
Авакум свети ђакон жуђаше да испије чашу горких страдања, не обазирући се на лепоту телесну и младост, презре сву мудрост земаљску и филозофију тела, а на мајчинско преклињање да остави веру православну како би спасао живот он се ни не осврну, јер жуђаше за правдом Небеском, којом заиста и беше опијен и крепљен. Носећи колац као Крст Христов на своме рамену, славно радујући се и певајући страдао је Авакум, испивши до краја без смутње и сумње чашу смрти са радосном надом на нетрулежно и вечно живљење у васкрслом Христу Богу. Велики је то пример за све нас који од стране нас заслужује жртву и поклоњење, а понајвише подражавање.
Такође велики пример и подршку монаштву али и сваком истинском верном србину, у постојаном одрицању и следовању за Христом, имамо у овоме славном Авакуму, кога сваке године торжествено славимо и поносимо се његовим заступништвом. «Срб је Христов и радује се смрти. Нема лепше вере од Хришћанске» радосно је певао Ђакон Авакум, хитајући у смрт за Христа са наоштреним коцем на рамену.  Још више монах треба да је Христов и са спремном радошћу треба да хита у смрт за свет, за страсти и сваки грех! Такође, сваки истински хришћанин у томе позиву ходења за Христом не треба да заостаје, када су у питању одрицање и бескомпромисност за веру Христову, како би се том  мером и надао сладости Небеској.
Из велике усрдности према њему, светом ђакону Авакуму, чији покров несумњиво јасно осећамо, и у жељи да подражавамо његову радост у одрицању и страдању за Сладчајшег Господа Исуса и своје спасење, саме смо саставиле службу, канон и акатист, које смо принеле и сваке године приносимо Богу у молитви и појању у част светог ђакона Авакума, молећи се и за све православне хришћане, за Србију и Истинску Цркву Србску. Веродостојну и као живу икону овог мученика, заједно га осликавајући са благосиљајућим га Господом Христом, насликао је наш духовни отац Акакије (садашњи еписком утешитељевски). Та икона краси наш зимски параклис и испред ње гори неугасиво кандило које нас дању и ноћу позива на пламену ревност за Христа до смрти и посрамљује сваки кукавичлук и дефанзиву у борби за Вечно Царство. На њој се јасно и реално види колико Господ воли Своје мученике како их крепи и божанском љубављу закриљује, и колико су они блажени у свој својој храбрости и вери. Уз то, на икони се види одлучност борбе за веру јер свет ђакон својим опанком гази мухамедански полу месец симбол лажне душегубне вере проклетог лажног пророка Мухамеда.

Никада нећемо престати да молимо светог ђакона Авакума и све србске мученике, за нашу Србску Цркву, за монаштво у Србији, за све оне који су пошли за Христом и за оне који још нису угледали светлост Истине Христове, да се у свима нама, чедима последњих предантихристових времена, никада не угаси мада слабо тињајући жижак вере и ревности за Правду Божију и Царство Небеско! 

Преподобномучениче ђаконе Авакуме моли Бога за нас!

Преузето са "Стјеничанке" сајта манастира Нови Стјеник, текст објављен крајем 2010. године.

Тропар светом ђакону Авакуму 
(Тропар саставиле новостјеничке монахиње)
Као истинити војник Христов кротошћу и смирењем засијао си. И за Христа добровољно пострадавши, носећи колац као крст на своме рамену. Радосно си клицао: Срб је Христов радује се смрти. Таквој мужевности и нас научи, да ти кличемо: Радуј се преподобномучениче Авакуме.

Нема коментара: