Позивамо све истинске синове и кћери наше Светосавске Српске Истински Православне Цркве, да својим прилозима, узидају себе и своје потомке у живи храм Тела Христовог, вечног и непролазног, и да тиме постану задужбинари попут Немањића светих и свих осталих ктитора српских. Позив је упућен свима да помогну од сувишка свога или од своје смирене лепте, да се реализује пројекат УТЕШИТЕЉЕВА– духовног центра СИПЦ и седишта Истински Православне епископије Утешитељевске. Сваки ваш труд Господ ће изобилно наградити, а при молитвама, непрестано ћете бити пред Богом помињани за спасење душа ваших и за живота и по упокојењу као ктитори и приложници ове нове светиње.

четвртак, 31. децембар 2015.

СВАКЕ НОВЕ ГОДИНЕ…


Ево све чиним новим. (отк 21,5)
И видех небо ново и земљу нову. (Отк 21,1)

Сасвим је различита психологија нас православних хришћана и људи овога века, макар они понекада називали себе „хришћанима“ па чак и „правослвнима“. Они упорно верују у некакав „прогрес човечанства“ или „у Царатво Божије на земљи“, успостављање општег благостања и добробити, када ће сама смрт тобоже бити побеђена и људи вечно живети на земљи и несметано уживати у свему. И све ово упркос свакодневној мрачно-злослутној очигледности, која сведочи о нечем сасвим другом и која би, чини се, требало да потпуно разбије свакојаке сличне фантастичне илузије и пусте снове. Али они тврдоглаво верују или хоће да приморавају себе да верују да човечанство очекује некакав „златни век“, и зато тако весело дочекују сваку наступајућу нову годину, спремни да је празнују чак и два пута: и по новом и по старом календару.

         Сасвим друкчије се односимо према наступању нове године ми, православни хришћани. Ми беспоговрно верујемо Речи Божијој и светим оцима Цркве, и зато нас наступање нове године не побуђује на весеље, већ напротив – на озбиљну молитвену усредсређеност. Ми знамо да се сваке нове године свако од нас приближава неизбежном земаљском крају свог живота, после кога следи давање одговора пред Богом о свом земаљском животу и такозвани „посебан суд“, а сав овај пропадљиви свет у целини приближава се свом крају – свршетку овога века и наступању вечности, када времена више бити неће (Отк 10,6).
         Тада ће се збити последњи, Страшни суд над васцелим човечијим родом, када ће се свако због својих дела или прославити или постидети, и када ће се јавити нова небеса и нова земља на којима ће правда обитавати (2 Пет 3,13).
         Има ли ту макар и најмањег повода за оно разуздано весеље са пехарима вина у рукама и за плес, са којима се у наше време обично приређују такозвани „дочеци нове године“, у којима често узимају учешће и људи сами по себи тобоже озбиљни, који на тим „дочецима“ одеједном губе сваку озбиљност и као да постају лакомислени ветропири? Да ли је то достојно узвишеног хришћанског звања?
         Јер чини се да сваком правом хришћанину треба да буде јасно да је једини допустив и доличан „дочек нове године“ – његов дочек молитвом.
         А ово утолико пре што већини људи који још имају здраву и непомрачену савест сваке нове године постаје све јасније да човечанство не иде ка „прогресу“, него обрнуто – ка „регресу“.
         Јер „прогрес“, који обећава опште благостање и срећан живот, није у проналажењу свакојаких необичних машина и уређаја, нити у томе што ће ускоро људи вероватно бити у стању да лете на месец и друге планете.
         Зар то даје благостање и напредак, мир и духовно задовољство човечијој души?
         Ево шта упадљиво одликује савремени живот људи: ни у ком случају „прогрес“, него ужасан духовно-морални регрес, са све већим нарушавањем свих моралних начела, којих нису биле лишене, поред хришћанства, ни друге религије. Па чак и необично оживљавње црквеног међуконфесионалног живота, који се још никада у историји човечанства није јављао у тако широким размерама, не само да не сведочи о некаквом „прогресу“ и не улива никакву наду у „свеопшти мир“, о коме сада тако много пишу и дижу галаму, и у бољу, светлу будућност, него напротив – сведочи о потпуном опадању истинског духовног живота, о томе да су савремни људи постали равнодушни према свему и да више немају никаквих правих идеала. Све се ту своди само на неискрене, сладуњаве, лицемерне и високопарне речи, које у себи немају никаквог стварног, суштинског садржаја.
         Сада више нема праве вере, већ само њеног привида, који човека ни на шта не обавезује нити му налаже икакву одговорност.        
         Но кад би све те „екуменистичке конференције“, „скупови“, „саветовања“ и „симпозијуми“ били само празно провођење времена, својеврсна разонода за оне који се окупљају на њима уз узајамна лака подстицања сујете и самољубља, то још не би било тако страшно. Иза свега тога крије се, међутим, нешто далеко горе.
         Циљ целог тог савременог, сада тако помодног покрета, којег је „неко“ покренуо и плански га спроводи, јесте да у душе људи улије потпуни религиозни индеферентизам и равнодушност према истини, коју је наш Господ и Спаситељ, по Његовим сопственим речима, дошао на свет да сведочи (Јн 18,37), истини коју су тако саможртвено, ничега се небојећи, свети апостоли проповедали по свему свету, за коју су умирали свети мученици и за коју су се тако одлучно и бескомпромисно борили са јеретицима и лажним учитељима свети оци Цркве.
         И ево, управо сада, у двадесетом веку хришћанске ере, свима су се одједном први пут „отвориле очи и показало се управо то: да „нема никакве истине“ и „ нема се за шта борити, страдати и умирати“, него сви треба једноставно „да забораве све своје пређашње разлике у мишљењима“ и ... да се уједине.
         Заиста необичан „прогрес“, до кога током толиких столећа нису долазили наши преци, међу којима је било толико истински побожних хришћана, какве данас ми више не видимо.
         И ево, у току је то „уједињење“, на радост многих наивних људи који не схвтају да се под тим у суштини скрива рушење хришћанства и уништење сваке вере и сваке религије уопште.
         Безобзириније и богохулније од свега је то што се ово „уједињење“ врши у име разних наизглед згодних парола – јеванђелских речи које се тумаче криво и лукаво, секташки: употребљавају се библијске изреке које имају сасвим другачији смисао и значење.
         Ево примера. Овај „покрет“ који усиљено спроводи потпуну модернизацију хришћанства сада то чини под паролом изреке Господа Сведржитеља: Ево све чиним новим (Отк 21,25).
         Али из контекста је сасвим јасно да се овде ради о Божијем новотворењу (новом стварању) света после свршетка овог привременог пропадљивог света, који ће, како то јасно предсказује Реч Божија, бити сав уништен огњем (2 Пет 3, 10-12) и на чијем месту ће се појавити нова небеса и нова земља, а никако не о неком недопустивом „обновитељству“ које сада толико пропагирају савремене вође „екуменизма“, међу којима има чак и православних архијереја веома високог чина.
         Међутим, они не маре ни за шта.
         Они само упорно извршавају задатак рушења хришћанства који им је „неко“ поставио, а за то су сва средства добра, а нарочито стара, опробана – лаж и изопачавање чак и свештених текстова, захваљујући томе што су данас масе тако неуке и немају појма о правилном разумевању текстова Светог Писма.
         Прави, плански организован поход на хришћанство уз очување само његовог спољашњег изгледа – ето чиме се пре свега одликује савремени, много хваљени „ прогрес“ човечанства.
         А шта да кажемо о савременој моралности, чији темељи као да су уздрмани до крајњих граница? Јер све оно што се донедавно сматрало недоличним и недопустивим пред нашим очима буквално одјеном је постало свима сасвим прихватљиво, па чак и сагласно духу времена -  модерно, не допуштајући никакве протесте и приговоре. Поштедимо слух наших слушалаца и пређимо ћутке преко онога о чему је непристојно говорити и писати, а што се сада, ипак, отворено и несметано свуда догађа.
         Најциничнија бестидност постала је некаква „врлина“ нашег „прогресивног“ двадесетог века.
         А противити се томе значи стећи глас некаквог „мрачњака“ и „заосталог човека“. И сваке нове године овај пад моралности, ова ужасна бестидност, непрекидно се шири и све више стиче своје „право грађанства“, а оних који се противе и протестују има све мање и мање.
         Зар се и у томе може видети „прогрес“ који води човечанство општем благостању и напретку?
         Зар нам светска историја несведочи супротно – да је пад моралности свагда повлачио за собом изапаченост и пропаст, а не благостање. Довољно је сетити се старог Рима у претхришћанској епохи. А оно што се сада збива малтене је много горе од оног што је тада било. Јер то су били идолопоклоници који нису познавали истинитог Бога, а сада све то чине „хришћани“. А коме је много дано од њега ће се више и тражити.
         Уопште, сви појмови о добру и злу у наше доба некако су се чудно помешали. Сада многи, без икакве гриже савести „црно“ називају „белим“, а „бело“ – „црним“. Зло је необично вешто, као никада раније, научило да се прикрива под маском добра. Ево, на пример: хришћанска вера свагда нас је учила и учи да само Христа ради и у име Христа чињено добро јесте право, истинско добро, јер има и добра само привидног, чињеног ради неке користи или добити. Када наглашено говоре о некоме да „чини много добра“ то још никако не значи да је он стварно добар човек, јер, како нас учи наша вера и како само животно искуство показује, чинити добро могуће је и са злим циљем, и то, наравно, више неће бити истинско добро, него само спољашњи привид добра. А таквог „добра“ треба се клонити, спасавајући своју душу.
          И колико много се данас чини таквог „добра“, иза кога се крије неки користољубиви рачун. Али људи то не примећују или не желе да примећују, штавише, бивају веома лакоми на такво: „добро“: „само да ми дају новац, а зашто, са каквим циљем дају – није ли свеједно: новац нема мирис (није важно како си новац стекао)“. Додуше, и некада се све то збивало, али никада у овако великим размерама и овако често као сада, када се буквално све купује за новац.
         Некада је било широко распрострањено телесно ропство, а данас га је заменило далеко горе ропство – духовно. Људи сами себе добровољно продају у ово ропство, обезличавајући се и одричући се свега светог... за новац или, уопште, за ма каква земаљска добра.
         Било је времена када су људи били спремни да за Христово име иду на најстрашније муке, па чак и у смрт. А сада, када их нико више за Христа не прогони, не муче и не убија, они често и сами продају (издају) Христа, полакомивши се на каква земаљска добра. И ево, то варљиво добро, чијих чинитеља данас није мало, често се сада чини управо са тим циљем – одвратити људе од Христа и довести их до духовног ропства.
         Сваке нове године и у том погледу видимо све брже растући „прогрес“, при чему је нарочито страшно то што Христа продају (издају) не само обични „хришћани“ него и хришћански свештенослужитељи, све до носилаца високог јерархијског чина. Али најстрашније од свега је то што сваке нове године, како сведочи штампа и сам живот који нас окружује, морално чуло људи све више отупљује и они почињу да се мире са свим крајње бесмисленим или одвратним појавама савремног модернизованог живота, од којих су још донедавно људи здравог моралног чула са негодовањем и гнушањем окретали главу и одлучно их осуђивали. То је такође „прогрес“!
         Тако, пред нашим очима је у току постепена, а у последње време веома напрегнута, морална припрема људи за прихватање Антихриста, за његово лако и безболно зацарење. То је оно на шта треба да нас подсећа свака наступајућа нова година.
         Али она нас подсећа и на још нешто, за нас најважније, од чега зависи наш живот у вечности.
         Сваке нове године приближава се плаћање рачуна за сва зла дела оних од нас који воле само да површно и лакомислено проводе време, „живећи распуштено“, тежећи да весело и безбрижно траће драгоцено време које нам је дато ради припреме за вечност, и уљуљкују се уверењем да је „крај“ још далеко и наивном надом у некакав варљиви „прогрес“ који нас тобоже очекује на земљи.
         Свиђало се то коме или не, Реч Божија нас сасвим јасно и недвосмислено упозорава и опомиње на то: Ко чини неправду нека још чини неправду, и нечисти нека се још прља, а ко је праведан нека још чини правду, и ко је свет нека се још освећује. Ево долазим ускоро, и плата моја са мном, да дам свакоме по делима његовим (Отк 22, 11-12).

         Срећна вам нова година, браћо... желим вам „нову срећну“ како се говорило у стара времена, која је – памтим то! – доступна само онима који познају и дубоко осећају сујету и узалудност свега земаљског и искрено окрећу свој мислени поглед ка небу, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа (Фил 3,20), који ће нам открити ново небо и нову земљу, када ће и бити све ново (Отк 21,5). Амин.

Архиепископ Аверкије (Таушев) 

Нема коментара: