Позивамо све православне хришћане на стојање у Истини, на покајну молитву и јединство око своје Свете Мајке – Светосавске Истински Православне Цркве. Духовни препород сваке људске душе и друштва у целини могућ је само кроз покајање и саборно учешће свих нас у Телу Христовом, у Коме дејствује Дух Свети – Дух Истине и Љубави. Губитак истинске саборности у друштву води ка губитку причасности Телу Христовом, ка губитку дејства благодати Духа Светога на то друштво. Благодатно дејство могуће је само кроз Истинску Цркву Христову. Схватајући то, савремени пали свет, руковођен непријатељем нашег Спасења, покушава да Истинску Цркву замени духовним сурогатима и лажним црквама. Стога за Православног Хришћанина ништа не може да буде важније од правог препорода кроз Истински Православну Цркву, чисту Невесту Христову, која чува верност свом Небеском Женику. Изван Цркве немогуће је истинско духовно исцељење и препород појединца и нације.

петак, 25. децембар 2020.

КАКО ПРАВИЛНО ТУМАЧИТИ ОБЕЋАЊЕ ХРИСТОВО ДА ВРАТА ПАКЛА НЕЋЕ НАДВЛАДАТИ ЦРКВУ?

 


Без обзира на то што је Црква којом управљају епископи екуменисти и сергијанци, у овом случају Београдска патријаршија, очигледно прожета духом апостасије и то током више деценија, без икаквих назнака или тежње да ће се такво стање поправити, данас често можемо наићи на тврдњу да таква Црква и даље остаје Црквом.

Следбеници оваквог мишљења упориште за своју апологију налазе у речима Господњим: „Сазидаћу Цркву своју, и врата пакла је неће надвладати“ (Мт. 16, 18). Што ће рећи, да какве год јереси или отпадништва буду метастазирале Црквом, она не може никада бити саваладана, не може никада постати лажна Црква јер је чува обећање Господње о несавладивости Цркве. 

Свети оци су једнодушни у ставу да се ово обећање Христово не односи на Цркву као институцију, него на Цркву као "стуб и тврђаву истине". Односно, на истинско исповедање вере које је Петар изразио речима: „Ти си Христос, Син Бога Живога!“. 

Дакле, насупрот тврдњи да је Истина тамо где је институционална, историјска, спољашње уочљива црква, којој припадају историјски храмови и народне масе, без обзира на њену јеретичност и апостатичност, стоји светоотачки став да је Црква тамо где је Истина правоверја па макар број оних који чине њену пуноћу био сасвим незнатан. 

Погледајмо шта о овоме говоре савремени духоносни оци:

"Чујте, шта ви говорите – кажу неки – о каквом паду Цркве може бити реч, када имамо тако изричито обећање Христово: Сазидаћу Цркву Своју и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16,18)?" Потпуно тачно, речи Христове су неспорне. Но, некако се превиђа да се овде не помињу оквири Цркве коју врата пакла” неће надвладати. Није речено која ће то Црква да буде: Цариградска, Српска, Бугарска или наша Руска Загранична Црква, или још нека друга; речено је једноставно "Црква", то јест, да до краја света и Другог Доласка Христовог истинска Црква неће ишчезнути са лица земље, него ће постојати.

Цркава ће остати, са свим обећањима која јој припадају и са пуноћом благодати, чак и ако у њој остане само један епископ са малим бројем верујућих.

Сви остали ће бити "уздрмани" и "пашће", биће "надвладани вратима пакла", без обзира на то што ће наставити да себе називају "црквом".[1]

Са Црквом љуту борбу, не на живот, него на смрт, воде врата пакла”, најбираније адске силе – са намером да је униште или обезличе, како би  је, по речима Самога Христа Спаситеља, учинеле солу обљутавелом (Мт.5,13), те како би она постала неспособна да испуни своје високо назначење – да спасава људске душе за вечни живот.

Mногима је већ постало очевидно да је немогуће напросто уништити Цркву: крвави прогони толиких векова укључујући последње прогоне нашег времена, ништа нису постигли. Зато су врата пакла“ у наше време нагло изменила тактику. Она гледају не само да одвоје верне од пута спасења којим га води Црква Христова, већ да створе властиту Цркву Христову” и да претворе само Тело Христово у једну екуменску” организацију, како би на тај начин припремила долазак свог изабраника – Антихриста.[2]

Тада остаје само изглед Цркве, али не и дух њен.

А како је то, питају опет, могуће, ако је сам Христос обећао да јој врата ада неће одолети?

На жалост ове речи многи неправилно схватају и погрешно их тумаче, а у наше време  оне се често и злонамерно изврћу.

Неодолевање "врата адових" Цркви и њена непогрешивост тесно су повезани – припадају целој Цркви Христовој, а не неком посебном делу, ма како многобројан он био, нити, тим пре, неким одређеним лицима, па макар и свештенослужитељима највишег чина, епископима и патријарсима.

Многовековна историја Цркве сведочи о неретким случајевима да су од истините вере Христове отпадали и највећи јерарси и целе хришћанске заједнице.

Речи Христове о Цркви којој ни врата пакла неће одолети значе искључиво то да Истинска Црква Христова неће ишчезнути са лица земље до самог краја овога века и до Другог Доласка Христовог, али то никако не искључује појаву лажи-цркве у хришћанском друштву, цркве лукавих, која носи тек спољашње обличје Цркве, али је лишена њенога Духа – „цркве“ оних који су се, уместо Христу, поклонили и служе антихристу.

Истинита Црква Христова сачуваће се на земљи и онда када у њој  остане макар један епископ (јер без еписопа нема Цркве), са тек неколико свештенослужитеља и верних хришћана.

Главно обележје истините Цркве Христове је – чување Истине, јер Црква је; по речима великог Апостола незнабожаца, „стуб и тврђава истине“ (1. Тим. 3,15).[3]

Из горе наведеног постаје јасно, да се обећање о несавладивости Цркве не односи на Цркву коју су савладала јеретичка учења и дух апостасије. Напротив, таква Црква постаје церковь лукавнующих или лже-церковь која иако себе и даље назива Црквом и задржава спољашње обличје Цркве, услед издаје Истине, бива лишена њенога Духа. И не само то, таква екомунистичка црква постаје органски део "екуменске" заједнице, једне глобализоване религије чија глава није Христос, већ сам гряадущчий антихрист. 

Мелентије Добошар



[1] Архиепископ Аверкије цитира, објашњава и допуњује Светог Игњатија Брјанчањинова, "Кад со обљутави", Истинное православие и современий мирь, Jordanville, 1971.

[2] Јеромонах Серафим Роуз, "The Royal Path, True Orthodoxy in an age of Apostasy", The Orthodox Word, бр. 5, 1976.

[3] Архиепископ Аверкије Џорданвилски, "Церковь Христова, - Столп и утверждение Истинны",  Истинное православие и современий мирь, Jordanville, 1971.

Нема коментара: