О мисији Руске Заграничне Цркве (Поводом прославе 100 годишњице РЗЦ)

Mountain Wiew, USA, место где je новембра 2020, одржана централна прослава 100 годишњице РПЦЗ

Ове године слави се стогодишњица оснивања Руске Заграничне Цркве. Власти у Руској Федерацији (укључујући и црквене) то повезују са стогодишњицом прогона беле армије са Крима и намеравају да тој годишњици придају значење „завршетка братоубилачког грађанског рата“ у духу „помирења белих и црвених“. Међутим, тадашњи завршетак рата била је победа црвених над белима за чиме су уследиле масовне одмазде над побеђеним. Споменици и имена победника и данас прекривају целу нашу земљу, њихова символика (пентаграм, празници) и даље је државна. И садашње „примирје“ власти РФ отворено су описале, у вези са преношењем у РФ земних остатака неколико руских емиграната, као „знак снисхођења победника над побеђеним“.

У таквим данашњим околностима неопходно је скренути пажњу на значај Руске Заграничне Цркве, која се родила баш из сукоба белих и црвених.

Грађански рат су започели црвени остварујући Лењинов слоган: „Претворити империјалистички рат у грађански“. Идеологија и циљ Лењинове партије били су изложени у „првом документу научног комунизма“ – у „Манифесту комунистичке партије“  Маркса и Енгелса који је прокламовао уништавање личне имовине, породице, националности, државе и религије, чиме и самим тим омаловажавање свих моралних вредности „старог света“. За то се борила црвена армија, чију је борбену снагу у почетку чинило 300.000 интернационалних плаћеника, и тек касније, као резултат присиле мобилизације Троцког (децимацијском ликвидацијом оних који су се противили и узимањем талаца из породица професионалних војника), окупациони рат интернационале претворио се у грађански када је дошло до тога да „брат убије брата“.

У том рату сами бољшевици су своје противнике назвали белим. Совјетска војна енциклопедија објашњава, да је то било учињено према аналогији са белом бојом монархиста-заштитниника старог поретка у Француској антимонархистичкој револуцији крајем 18. века. То чини суштину отпора: бели су били, не задржавајући се на неким њиховим грешкама, заштитници историјске Русије и њених националних вредности, при чему су имали и званичан назив Руске армије, насупрот војсци са црвеном заставом интернационале и масонским пентаграмом. Извојевавши победу над белима и хиљадама народних устанака, Лењин је отворено изјавио: „Русију су покорили бољшевици“ (Лењин, Сабрана дела, т.36. с.128). То значи да комунистички режим није био изабран народом.

Разуме се да је у таквом отпору православни клир могао бити само на страни белих, а не на страни богобораца. Архијереји су једнодушно управљали своју паству и благосиљали армију да штити Русију од окупатора и напустивши Русију заједно са руском армијом генерала Врангела у новембру 1920. године. Испраћајући их, Патријарх Тихон је издао указ, Светог Синода и Вишег црквеног савета од 7/20 новембра 1920. године под бројем 362 који је прописао оснивање „виших инстанци црквене власти за неколико епархија, које се налазе у истим условима“ то јест, у областима ван бољшевичке власти.

Овак указ је постао основа оснивања Руске Православне Цркве ван граница Русије – Заграничне (РПЦЗ) у гостољубивој, православној Србији. Неопходно је, међутим, истаћи да одлазак са Крима није био и крај грађанског рата – супротстављање руске армије интернационали настављало се на Далеком Истоку, где је под духовним председавањем епископа РПЦЗ године 1922.  одржан Приамурски обласни Сабор, који је признао да су узрок револуције греси руског народа, позвао је на покајање и објавио да је  једини пут спасења Русије обнављање законите православне монархије.

Са том свешћу одржан је и Први свезагранични сабор РПЗЦ у Србији крајем 1921. године. РПЗЦ је тада обухватала дореволуционарне епархије РПЦ у Америци, на Далеком Истоку, духовну мисију у Светој Земљи, руске манастире на Светој Гори и у свим земљама расејања, на чијим су основама настале нове, емигрантске епархије. Сви они су себе сматрали „слободним делом РПЦ“. На тај начин РПЗЦ није се одвајала од Русије и руског народа.

Наша РПЦЗ настала је као резултат револуције, по Божије Промислу, као део и наследница историјске Руске Цркве, али са посебном мисијом. Њену особеност обликовала је природа наступајуће епохе, када је уништена православна државност трећег Рима (Царске Русије, прим. прир.), која је задржавала светско зло и када је „тајна безакоња“ свугде почела да легализује зло, искорењује хришћанство и убрзано гради своје царство антихриста на земљи. Духовна суштина 20. века састоји се у том процесу.

Рушење православне државности допустио је Господ да би тим последњим средством научио наш народ Истини на основу последица, на искуству покајничког сазнања нашег одступања од промисла Божијег о Русији (то је добро изложено у књизи архимандрита Константина Зајцева „Чудо руске историје“).

Извлачење поуке из последица у супротстављању револуцији дешавало се у два вида. Главно супротстављање одигравало се у поробљеној богоборцима Русији, где се православни народ показао као збор новомученика, којима се молимо за спасење Русије у последњим временима и за њену последњу мисију.

Руско заграничје као део руског народа, такође се трудило да покаже отпор богоборачким силама у Русији, али је било избачено револуционом катаклизмом у околни свет и ради тога да би се увидело у каквом духовном стању се налази цело човечанство, какве силе у њему делују и са каквим циљевима (ради једног од којих је и срушена православна Русија).

На тај начин, мисија РПЦЗ није се састојала само у томе да подмири потребе расејаног народа руског, и не само у очувању истинског православља пред лицем богоборачког рушилаштва у отаџбини и пониклог сергијанства које оправдава то зло. Господ је на руске архијереје, који су се нашли ван границе у условима веће политичке слободе, наложио додатан задатак: спознаја узрока и размера те катаклизме, која није захватила само Русију (која није била грешнија од других народа), већ је била повезана са измењеним у освит Првог светског рата отпадничким стањем целог света, коме је сметала православна Русија која је због тога демонизована  као „светски бедем назадности“. Присетићемо се руске емиграције као изображења лађе, која се нашла на врху горе, са које су се добро виделе све силе добра и зла без обмана и улепшавања. Само је у том оквиру могао да се разјасни Замисао Божији о нашем народу, што је, без сумње, једна од главних обавеза Цркве.

У  православној државној идеологији, састављеној још у другом Риму, Црква се јавља као духовна власт, која се у симфонији са државном власти брине о исправном путу свенародног брода у мору житејском. И када нема успостављене државне власти – Господ не ослобађа Цркву од њених обавеза. Напротив, у руској историји има довољно примера тога како су управо црквене вође преузимале одговорност за државно биће народа, где су између осталог и призивали на оружано свргнуће окупаторске власти.

Тако је и наша Загранична Црква, осећајући себе наследницом Руске Цркве, увек била свесна своје одговорности за цео руски народ, у домовини и расејању. Молитва за спасење Русије која је усвојена првих година емиграције у РПЦЗ непрестано се чула свуда по целом свету: „Отаџбину нашу од окорелих безбожника и њихове власти ослободи.“. Ова молитва увек је имала и идеолошку, чак и политичку примену у околном свету.

Већ на Првом Свезаграничном сабору у Србији наша Црква је посветила велику пажњу „политици“ и у „Посланици руској армији“ као и у „Основним тезама разобличавања лажног учења социјализма“, и у Посланици Светској конференцији „Свим државним властима и народима света који верују у Бога“. Али политичка страна у овим документима била је нераскидиво повезана и појашњена заједно са духовним разумевањем сила које дејствују у свету и „тајном безакоња“, које су поробиле нашу отаџбину. Веома јасно та анализа је представљена касније у „Окружној посланици о масонству Архијерејског сабора РПЗЦ“ (1932), са којим је сагласна била одлука (13/26.10.1935.) да се одобри оснивање једног фронта целог хришћанског света за борбу против безбожништва и комунизма.

На Другом Свезаграничном сабору 1938. године, предвиђајући нови светски рат, било је предложено да Црква обрати своју старатељску пажњу на емигрантске организације „и помогне им да ступе на пут дубоко православних и руских схватања света и друштвено-државног идеала“. Управо из тог разлога архијереји РПЗЦ, укључујући и првојерархе, нису се држали по страни у активностима емигрантских политичких структура: Вишег монархистичког савета (чланови су били и архијереји), РОВС-а и РОА у годинама Другог светског рата. Али, на жалост, демократске земље Запада подржавале су и помагале комунистички режим све до краја Другог светског рата испоручујући му на обрачунавање милионе антикомуниста.

У замаху хладног рата „слободног света“ архијереји РПЗЦ који су били против комунизма позивали су западне политичаре да направе разлику између поробљеног руског народа и незаконите комунистичке власти протестујући против антируског „Закона о поробљеним народима“ (1959).

У  то време епископ Аверкије (Таушев) поучавао је емигрантске политичке кругове: „Богоборачки марксо-комунизам или бољшевизам, борбу са којим су себи за главни задатак поставили сви Руси патриоте и националисти, само је један од изданака, зли пород овог „светског зла“. Борити се само са њим значило би сећи гране, не обраћајући пажњу на стабло и корен, који су их изродили и који их хране.“. (Савременост у светлу Божије речи. Речи и беседе. Џорданвил. 1975. с. 514-515)

Сетимо се и предвиђања, које се обистинило, архимандрита Константина (Зајцева), главног уредника „Православне Русије“: „ ... слободан свет? .. ако га комунизам неретко и одбацује, он ипак у погледу идеала стоји далеко од истинског хришћанства. А то само историјско хришћанство – има ли потребе да сада и овде помињемо све процесе који се с њим дешавају наочиглед свих! ... Дух антихриста се утврђује победоносно и баш у тој новој „клими“ ортодоксни комунизам застарева... Нескривено се гради антихристово здање... Том новом процесу саображава се и комунизам чија се зверска гнусоба, сада већ застарела, намерно прикрива...“ (Православана Русија. Џорданвил, 1959. бр. 21).

„Уобличава се неки општи језик савремених „комуниста“, који управљају Русијом, са слободним светом, који слободно иде у сусрет антихристу. И у тој атмосфери се у СССР-у и формира неки нови режим који упоредо са званичном комунистичком доктрином која формално управља, преко грађанских права омогућава сваку самозадовољност, која не само да се од стране власти допушта већ се и подстиче. То самозадовољство посебно је заводљиво у СССР због снаге новог начина деловања, које је способно да купи људе тако јефтино, да се то у слободном свету једва може разумети. То је та „клима“ која обећава да ће ујединити сав, и слободан и комунистички свет...“ (Православна Русија. Џорданвил, 1962. бр. 11).

Године 1989. првојерарх РПЗЦ упозоравао је омладину у СССР-у у погледу циља тог процеса: „Употребиће све силе, милијарде злата, да би угасили пламен руског препорода. Ето пред чим сада стоји Русија.“

Током 1990-их у РФ фактички је дошло до уједињења прерушених комуниста и „слободног света“, којима још само смета материјалистичка неусаглашеност у степену потчињености власти РФ Западу и у подели руских ресурса под дрским притиском „наших западних партнера“. („Евроазија – главна је награда за Америку“ – отворено је изјавио З. Бжезински).

Већ након пада совјетског режима и претећег распада државе у мају 1993. године архијерејски Сабор РПЦЗ који се састао у Леснинском манастиру упозоравајуће је указао: „Неопходно је истаћи да се ова срамна, јалова бујица слобода наводи у Русију центром светског зла...“ Јасно у свету осећамо дејство система зла, који контролише јавно мњење у управља своја дејства ка уништавању Православног хришћанства и националистички настројених народа.“ (Црквени живот. 1993. бр. 3..4)

Јасно је да је РПЗЦ томе сметала. Један од последњих докумената РПЗЦ при митрополиту Виталију било је Обраћање Синода руском народу (18.2./2.3.2000.) где се међу препрекама за уједињење са Црквом у домовини истиче:

„Убеђени смо да су појачана гоњења РПЦЗ у целом свету један од корака ка успостављању Новог светског поретка. На том путу народи се лишавају свог културног и духовног идентитета, изврћу се и подривају хришћанске вредности. Антихришћанске силе постижу своје циљеве разним методама. Међу њима је и подбадање једних народа и конфесија на друге, а неретко и једаног дела народа на други, као и подстицање унутар помесних Православних Цркава оних групација које су у датом тренутку подесне за стварање раскола... Није ли очигледно да постоје силе које су усмерене на то да Руску Цркву сведу на ниво идеолошког оруђа, како власти РФ, тако и оних који иза њих стоје – „моћника овога света“, за управљање руским народом...“. (Православна Русија. 2000. бр.5)

У новембру 2001. године Архијерејски Сабор РПЦЗ поново је скренуо пажњу у својој посланици на опасност за нашу земљу од стране Новог светског поретка, који тежи да „контролише политички живот у целом свету“ ради чега се усађује „свакаква ђаволштина и бришу се границе између добра и зла“. (Гласник немачке епархије РПЗЦ. 2001. бр. 5)

РПЦЗ је увек уједињавала своју духовну мисију са национално-идеолошком, давала је јасне оријентире у непрекидној историји светског рата између сила добра и зла, видећи такође у томе и своју пастирску обавезу да ни паства у заграничју, ни руски народ у отаџбини не би остали слепи у свету који се тако опасно мења, у епохи успостављања царства антихриста. Увек смо сматрали својим дугом да подржавамо све здраве силе у Русији.

На жалост, у наше дане та традиционална одговорност и будност угасила се како у делу РПЦЗ, која се потчинила Московској патријаршији, тако и код неких непокорних делова, када су црквену истину почели мерити само критеријумом совјетизма и антисовјетизма уз истицање ситуације у РФ у корист једне или друге стране. То је постао главни разлог кризе у РПЗЦ почетком 21. века, чију мисију ће надаље трудити да испуни само њен мали део, чији однос према свом народу у расејању и отаџбини и у наше време остаје исти. Цитираћемо речи изразитог поборника те мисије, архиепископа Аверкија (Таушева):

„Ради чега постоји наша РПЦЗ, тако духовно усамљена у савременом свету? Каква је њена идеологија која је учинила тако усамљеном? Суштина идеологије РПЦЗ састоји се у потпуном и бескомпромисном не примању оног светског Зла, које се широко распространило по целом свету и потчинило својој власти, у већој или мањој мери, све аспекте људског живота, не изостављајући ни религиозни, црквени.“. (Савременост у светлу Божије речи. Џорданвил. 1975. 514-515)

М. В. Назаров

Преузето из књиге издате поводом обележавања 100 годишњице Руске Православне Цркве Заграничне: „ПУТ РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ 1920-2020“, са благословом архиепископа Андроника, Mountain View (слика у наслову), USA, новембар 2020.

Повезани текст: ПОЧЕТАК ПРОСЛАВЕ 100 ГОДИШЊИЦЕ РЗЦ У СРБИЈИ