Црква и држава
у будућој Русији
(Београд, 1931)
(Превод овог значајног текста са руског на савремени српски језик уприличила издавачка установа епархије Утешитељевске - Параклит)
– С предговором митрополита Антонија (Храповицког) –
Чланак пред вама, под насловом „Црква и држава у будућој Русији“, који припада перу ученог зналца и талентованог аутора Јурија Павловича Грабеа[1], праунука знаменитог А. С. Хомјакова, одликује се потпуном канонском и философском упућеношћу, и садржи, осим теоријске утемељености, још и солидну практичну перспективу и у том смислу може да послужи као програмски рад за православне каноничаре и практичаре ангажоване у области организације црквене управе. Његова вредност састоји између осталог у томе што, полазећи од бескомпромисне вере у догмате Цркве, узима у обзир и чињеницу да црквени јерарси нису анђели. Залажући се за њихово изузимање од директне потчињености државној власти, он не захтева потпуно одвајање њиховог деловања од живота народа и државе. Стоји на становишту да црквена управа треба да буде независна од световне власти, али да то никако не значи и њено одвајање од живота државе и тим пре од народног живота. – Митрополит Антоније (Храповицки)
Циљ човековог живљења на земљи треба да буде спасење
душе, то јест, по речи Христовој, стално усавршавање своје духовне природе на
путу ка идеалу који није у потпуности достижан – савршенству Божијем (Мт. 5,48).
Услед пада првих људи, достизање тог савршенства повезано је за свакога од нас
са великим радом на себи – Царство
Небеско с напором се осваја (Мт. 11,12). Али прародитељски грех не само да
је повукао за собом кварење моралне природе човекове, него је, уместо лагодног
рајског живота, донео неопходност физичке борбе за опстанак: у зноју лица свог
једемо наш хлеб.
Мукотрпност живљења на земљи није допуштала усамљенички
живот људи, него је доводила до уједињавања родова у друштва, која су се
постепено развијала у државе. Но, иако су спољашњи, материјални узроци
настајања држава такви, било би крајње погрешно испустити из вида другу страну
питања. Човек се не састоји само из тела, него и из душе. Тегобе живота
притискају ову последњу често и више него тело, па је међусобна морална подршка
људима неопходна ништа мање од физичке. Тако су се код народа уједињавала не
само тела, него и душе.
Људска природа показала је способност масовног душевног
усавршавања или опадања. Народ – то је колективни организам, који поседује
главна својства својих појединих чланова. Зато држава, у зависности од принципа
за које се труди да оствари, показује снажан утицај на сваког свог засебног
грађанина, стварајући услове за живот који погодују или сметају делу спасења
његове душе. Такозвана демократија доводи народе моралног опадања. Кнез Д. А.
Хилков, веома образован и проницљив човек, након што је поживео у Америци,
дошао је до закључка да република „буди у човеку његове најгоре инстинкте и
особине. Проповедајући једнакост, која у стварности не постоји, она искривљује
сва његова схватања, и на делу, као на пример у Америци, доводи до
преовладавања најнижих и највулгарнијих идеала“ (Письма,
Богосл. Вѣстникъ, іюль-авг. 1916).
Ето због чега смисао постојања државе и њене задатке не треба ограничавати само
на материјалне потребе (економија, полиција итд). Њен главни задатак јесте
материјални, овоземаљски, али служећи телу она не треба да заборавља ни душу,
мада дело спасења људске душе не лежи непосредно на њој, него на Цркви, којој
је држава обавезна да пружа сваку подршку.
Но, чак и ако одбацимо узвишене идеалистичке циљеве на
које смо указали, држава је дужна да на сваки начин подржава Цркву и ради себе
саме, јер је здрав морал народа, који није могућ без религиозног утицаја,
неопходан и држави као таквој. Народ који није прожет никаквим
религиозно-моралним принципима, народ без вере, брзо се развраћа и пре или
касније доводи државу до потпуног расула. Пропасти древних империја биле су
повезане пре свега са духовно-моралним опадањем њихових народа. Одатле се види
колико је важно и за Цркву и за државу да на прави начин успоставе своје
међусобне односе, тако да држава, испуњавајући своје основне задатке, не смета
него помаже Цркви, док ова последња, лечећи и усавршавајући народ, јача
благоверну државу. Говорим управо о благоверној држави, јер односи између Цркве
и државе зависе пре свега од идеала који леже у основи ове последње. Уколико су
ти идеали антихришћански, онда Црква не може да се на овај или онај начин не
супротстави држави која их остварује. У том случају борба се подразумева, и
природно је да се Црква налази у стању прогоњености (древни Рим, СССР). У
нерелигиозној држави, за коју није карактеристично ратоборно антихришћанство,
али која не исповеда ни хришћанство, Црква се фактички налази у положају
заједнице чије се постојање толерише. Но, пуни развитак благотворног утицаја
Цркве на народ достижан је само у случају када између ње и државе постоји
савез, а то је могуће једино уколико је ова последња православна, то јест када
усклађује свој живот са учењем Цркве о вери и врлини. Наравно, ово је повезано
са моралним потчињавањем државе Цркви – потчињавањем које хришћане не треба да
плаши, јер ако у свом личном животу стреме ка чувању учења Христа Спаситеља,
онда томе треба да стреме и обједињени у народ.
Међутим Црква се никада није борила за некакво сливање
са државом (или тачније, за такву апсорпцију од стране државе), где би нпр.
архијереји били истовремено и губернатори. Она хоће само да се живот државе у
општим цртама усмерава у складу с њеним учењем. Тако Црква и своја чеда, у
њиховом приватном животу, преко пастира непрестано учи врлинама, али се не меша
у то како ће они да воде своје домаћинство или трговину, све док у своме
деловању не почну јавно да нарушавају заповести Божије.
Само по себи се разуме да нормални односи између Цркве
и државе нису достижни у сваком облику владавине. Наш задатак неће бити да
разматрамо организацију тих односа у демократском уређењу, у коме ће Црква у
Русији увек бити ако не гоњена, онда у најбољем случају само толерисана.
Устројство Цркве, засноване јерархијском принципу и послушању, веома се разликује од устројства заснованог на
примату народне воље која није ограничена никаквим религиозним начелом. Стога
је истински савез између Цркве и државе могућ једино у Монархији. И то, како с
правом примећује Лав Тихомиров, једино у Самодржавној Монархији, која за основ
своје власти узима вољу Божију. Али и у Монархији може доћи до успостављања
неправилног међусобног односа између Цркве и државе. Тихомиров наводи три типа
односа државе према религији:
„1. Претварање врховне државне власти у центар религијског
живота. Ту долази до различитог степена обожавања Монарха. Најтипичнији такав
однос је у незнабожачким државама. У хришћанским државама то се пројављује кроз
различите степене такозваног цезаропапизма.[2]
2. Сушту супротност том типу државно религиозних односа
представља потчињавање државе црквеним установама, где спадају различите форме
владавине жречева, јерократије[3],
папоцезаризма. Ту у суштини и нема монархијске власти.
3. Трећи тип односа представља савез државе са Црквом
који се постиже потчињавањем Монарха религиозној идеји и његовом личном
припадношћу Цркви, уз независност његове врховне државне власти. Ово се може
назвати истинским изразом теократије (а не јерократије), тј. владавином Бога,
посредством Цара који је послат од Бога (а не од црквене власти)“ (Монархическая Государственность, т. III, стр. 67).
Тихомиров даље примећује да је за „чисту“, то јест
самодржавну монархију, једино и могућ трећи тип односа. Ради се о томе да се у
демократији, на којој је заснована већина савремених држава, држава не руководи
етичким начелом. Демократија, по својој идеји, има за циљ да обезбеди само
материјалне интересе свих грађана, стављајући их у равноправан положај. У
основи демократије лежи заштита права, а не свест о дужности и одговорност. Напротив,
монархија се заснива на примату етичког начела, чији извор представља Црква са
њеним учењем о врлини, што монархију и доводи до свесног тражења савеза са
Црквом. „Ту се – каже Тихомиров – појављује двоструки задатак: за Монархију је
неопходно да сачува своју врховну власт у целокупној области државних односа, где
спада и црквена организација. За Цркву, са своје стране – неопходно је да
сачува врховну власт у духовној области. У целокупној пак социјалној сфери
међусобни односи Цркве и државе одређују се захтевима и потребама црквене организације,
у мери у којој држава сматра да може да их задовољи, и захтевима државе, у мери
у којој Црква може да им се потчини“ (исто, стр. 83-84).
Управо таква била је организација односа између Цркве и
државе у Византији и у Московској Русији, све до укидања патријаршије од стране
Петра Првог.[4]
Такве односе утемељио је први хришћански император Константин.
Црпећи своје идеје из хришћанског погледа на свет, Константин
је створио нову идејну основу власти. Као резултат тога дошло је до препорода
Империје. Црква му је са своје стране признала заслуге убројавши га међу свете.
Какве су биле Константинове идеје о врховној власти, и о
односу Цркве према њој?
Познати црквени историчар Јевсевије, који је императора
добро познавао, каже да је он на себе гледао као на служитеља Божијег, који
делује руку под руку са Црквом. Сматрао је да му је власт дата како би призивао
људски род на служење „најсвештенијем“, то јест хришћанском, закону. На крају
крајева, свети Константин је себе називао „епископом спољних послова“ и
„саслужитељем епископа“ (по његовим речима упућеним Првом васељенском сабору).
Проф. Курганов овако објашњава смисао тих назива: „Цар је себе сматрао
обавезним да се стара о миру светих Божијих цркава, да пази на тачно испуњавање
црквених прописа и међу мирјанима који су му били потчињени, и међу самим
свештенством, и да се стара о ширењу хришћанства међу незнабошцима“.
Идеје светог Константина оствариване су и за време
његових наследника, мада је, наравно, неретко било и погрешака и злоупотреба. У
сваком случају, принципи су били исправни. Зато нам целокупно уређење
црквено-државних односа у Византији пружа драгоцени материјал и за будућност. У
продужетку ћу, колико је могуће, искористити тај материјал, а у међувремену
дотаћи ћу се ситуације у Русији, како пре реформи Петра Првог, тако и после ње.
Рад о. Јована Максимовича („Порекло Закона о наслеђивању престола у Русији“ –
прим. ур.)[5]
ослобађа ме потребе да се задржавам на црквеној историји Московске Русије.
Довољно је рећи да су Црква и држава ту сарађивали прилично хармонично, мада
је, наравно, било и жалосних погрешака, како од стране црквених јерараха, тако
и од стране царева. Истакнуто место Цркве у нашој историји опште је познато.
Она је утицала и на државну политику и на законодавство. Митрополити, а потом и
патријарси, значајно су учествовали у пословима власти. Глас Цркве имао је
огроман утицај на законодавство, јер су јерарси учестовали у изради закона, којима
су као један од главних извора служила правила Цркве. Тако на пример у уводу
Законика цара Алексеја Михајловича читамо: „Господар Цар и Велики кнез Алексеј
Михајлович, Самодржац све Русије, у двадесето лето узраста свога и треће лето
своје Богом чуване владавине, саветовао се са Оцем својим богомолиоцем,
најсветијим Јосифом, Патријархом Московским и све Русије, са Митрополитима и
Архиепископима и Епископима, и са свим свештеним сабором, и говорио је са
својим царским бољарима, и са дворанима, и са саветницима, о томе који су
чланови закона – написани у Правилима светих Апостола и Светих Отаца, и у грађанским
законицима грчких Царева – прикладни за државне и локалне послове. И да се ти
чланови напишу...“
Но, при свему томе, управо се у време „Најтишег“ Цара[6]
(Алексеј Михајлович, 1629-1676), појавила потенцијална опасност од прекомерног
државног преузимања власти у Цркви. Епископи су у својој управи, у постављању
свештенослужитеља, све више били везани „Манастирском наредбом“. Ето због чега су
на Сабору 1667. године[7]
у заштиту самосталности Цркве устали чак и неки непријатељи патријарха Никона.
Митрополит Павле Крутицки и архиепископ Иларион Рјазански обратили су се
источним патријарсима: „Ми... трпимо свакакве невоље у својим епархијама, и
свакојаке муке, и мада много тешког по невољи стрпљиво подносимо од власти,
плашимо се још горег у будућности, кад буде утврђено да је држава изнад Цркве. Иако
не мислимо да ћемо такве неправде и увреде морати да претрпимо за спокојне
владавине нашег богочуваног и добропобедног цара Алексија Михајловича,
страхујемо за будућност...“ (из дела Пајсија Лигарида,
Богосл. Вѣстникъ, окт. 1892, стр. 58-59). Одлука Сабора, донета у духу Византије, задовољила
је све. „Дакле – закључили су патријарси – нека се оконча расправа. Нека буде
прихваћен закључак да Цар има првенство у грађанским стварима, а Патријарх у
црквеним, како би се на тај начин у векове сачувао целовит и непоколебљив склад
црквеног поретка. Сви повикаше: то је мишљење богоносних отаца, тако мислимо
сви...“ (исто, стр. 62-63).
Но, такво принципијелно разграничење сфера никако није
исто што и одвајање Цркве од државе. Оно је постојало већ у Византији, па су и императори
и поред тога веома значајно учествовали у животу Цркве. Они су Цркву чували од
нереда, сазивали су саборе и надзирали спровођење у живот њихових одлука,
узимали су учешће, лично или преко представника, у заседањима сабора и синода,
износили су саборима на решавање различита питања која су се тицала црквеног
поретка и учења. Црква је такво царско старање сматрала за доброчинство. Када
је Византија пала, источни јерарси признали су руске Цареве за наследнике Василевса
– чувара Васељенске Цркве (види грамату сабора из 1561. године, под
председавањем Константинопољског патријарха). Као такви, они су постали Цареви
свих православних. Примера ради, у рукопису из 1711. који се чува у једној од
цркава у Сремским Карловцима записано је: „Ове године подиже се благочестиви и
христољубиви кнез Московски, Цар и Самодржац свих православних где год се
налазили Петар Алексејевич, са свом силом својом на Измаилићане. Помози Господе
Цару нашем!“
Али, учествујући у животу Цркве – и понекад примењујући
строге мере према неким недостојним јерарсима, сазивајући саборе, силом
спречавајући уношење пометње у њихов рад, потврђујући њихове одредбе –
византијски и наши Цареви нису се понашали као аутократе, него као они чија је
обавеза да сачувају наслеђени црквени поредак. У том погледу изузетак је
представљала одлука Петра Првог о укидању Патријаршије.
Неопходност да на челу сваке помесне цркве стоји
најстарији јерарх установљена је 37. правилом светих Апостола. Никада у
историји Цркве није било примера да негде постоји управа налик оној која је у
Русији установљена 1721. године. Историја познаје силеџијско понашање
византијских императора који су свргавали патријархе са трона и постављали
нове, нарушавајући црквене каноне, али нико од њих није ударио на само
устројство Цркве. Уосталом, ова реформа се није ни ослањала на канонске основе,
него је била условљена могућим супарништвом између црквене и државне власти.
Она је била отворено усмерена на слабљење црквене власти, која је унапред
сматрана кривом за сваки сукоб са државом који би могао да се појави. То је
јасно исказано у Духовном реглементу[8]:
„Од саборног управљања држави не прете метежи и немири, до каквих долази када
постоји један духовни управитељ“. Под „саборним управљањем“ ту се наравно не
мисли на власт црквеног сабора у правом смислу те речи, него на колегијално
управљачко тело. Треба још да приметимо, да код нас никада ниједан патријарх
није учествовао ни у каквој побуни. „Јер прост народ“, наставља Реглемент, „не
разликује духовну од Самодржавне власти: него задивљен великом чашћу и славом
најузвишенијег пастира, мисли да је такав предстојник некакав други Господар[9],
који је раван Самодршцу, чак и већи од њега, и да је духовна јерархија некаква
друга и боља држава – ето тако народ обично размишља“. Даље, Император се
директно у свим питањима поставља изнад црквене власти, и себе чак назива
врховним пастиром: „Проста срца се толико развраћају оваквим размишљањем, да на
свога Самодршца не гледају више онако, како се гледа на врховног пастира“.
Укидање Патријаршије мотивише се тиме да би, у случају сукоба између Цара и
Црквене власти, народ могао да стане на страну Патријарха. Али говорећи о
папоцезаризму, аутор Реглемента не може да наведе чињенице које потврђују
основаност такве бојазни. Он се позива на „историју Константинопоља после
Јустинијанових времена“ и на пример Римског папе. Што се Русије тиче, ту се
позива на „сличне стремљења код нас“, која, ако их је и било у време Патријарха
Никона, у време Петра Првог свакако нису била присутна. У новоуспостављеном
поретку Црква је требало да буде сасвим тиха и покорна: „Јер овде на самом
председавајућем (колегијума) нема велике славе које задивљује народ, нема
сувишне светлости и пажње, нема високог мишљења о њему, нити ласкавци могу да
га уздижу бескрајним похвалама: и када таква власт учини неко добро, оно се не
може приписати само председавајућем. Сам назив 'председавајући' није нарочито славан,
и не означава ништа друго до онога ко председава (колегијумом), па ни он сам о
себи, нити било други о њему, не може да има посебно високо мишљење. А кад народ
још види да је то саборна власт, која је успостављена указом Монарха и одлуком
Сената, и даље ће остати кротак, и сасвим ће оканути наде да ће у својим
побунама имати подршку духовног чина“.
Дакле, Духовни Реглемент је објавио потпуно укидање законите
највише црквене власти. Њиме је, ради управљања Црквом, од стране Цара основан
колегијум по узору на све друге гране државног живота. Цар се од покровитеља и
чувара Цркве претворио у њеног заповедника. Он је фактички постао „Крајњи
Судија“ у црквеним пословима, како је и називан у заклетви чланова Светог
Синода све до времена Цара Николаја ΙΙ.
Видели смо да су права Православног Императора –
Василевса веома велика у односу на Цркву. Но, та права проистицала су из
њихових обавеза које сам горе споменуо, а они који су тим правима располагали,
били су свесни да су у црквеним пословима ограничени њеним канонима. Тако је на
пример Цар Маркијан, који је веома строго одржавао ред на Четвртом Васељенском
сабору и није дозволио епископима да се разиђу док не реше сва питања, ипак
изјавио: „Што одреди свети и васељенски сабор, и упути ми у писаном облику,
тога ћу да се држим, то ће ми бити довољно, томе ћу да верујем“. Нико од Царева
не само да није чинио такве преврате у црквеном поретку, него углавном нису себи
узимали за право ни то да постављају Патријархе (наравно било је изузетака који
су нарушавали правило), мада је наравно њихов глас приликом избора имао огроман
значај. Познати каноничар Епископ Далматински Никодим, ослањајући се на
историјске примере и сведочанство светог Симеона Солунског, пише да је сасвим
погрешно мишљење како су тобоже у Византији Цареви постављали Патријархе, док
је одлука Сабора имала другостепен значај. Сав посао Цара сводио се на то да
прати законитост избора и да буде извршитељ саборске одлуке, а не да је сам
доноси, при чему ни то није чинио по некаквом нарочитом сопственом праву, него
по праву које му је даровала Црква као своме чувару и заштитнику (Правила Цркве са тумачењем, Нови Сад 1895, стр. 322-323).
Петар Први је отишао неупоредиво даље од остваривања
таквих права: он је преузео у своје руке сву црквену власт – административну и
судску. Ето због чега аутор Духовног Реглемента није могао да се позове на
каноне, а два Источна Патријарха, без обзира на сав труд руских власти, одбила
су да признају новоуспостављени поредак.
Држава
је добила пуноћу власти у Цркви. Архиепископ Волински Агатангел (1866-1876)
доказивао је да је обер-прокурор у животу Цркве имао већу власт него што су је
имали сверуски Патријарси и већу власт него што ју је било који министар имао у
своме министарству. Тихомиров овако одређује поредак успостављен Реглементом:
„Фактички, може се рећи, највиша црквена власт прешла је у руке нарочитог
министра (обер-прокурора), који се консултује са 'колегијумом' тј. 'сабрањем'
црквених јерараха. При томе власт обер-прокурора ојачана је тиме што постављање
чланова Синода зависи од Господара Императора, а његов представник у Синоду, и
представник Синода пред Царем је – сам обер-прокурор, тј. он фактички има ако
не апсолутан, онда огроман утицај на позивање епископа у Синод. Састав Синода
је увак онакав, какав жели бирократија такозваног 'духовног ресора'“ (Монархическая государственность, Ч. III, стр. 175). Такво устројство црквене управе
одражавало се и на састав епископата. Архијереји су се сукобљавали са
обер-прокурором, као са влашћу, у готово свим питањима епархијског живота. „У
данашње време“, писао је у свом четвртом извештају Синоду (1906) Епископ волински
(данас митрополит) Антоније, „па и одавно, централизација црквене управе
спроведена је до крајности. Сваки покушај административне иницијативе у
епархији треба да се усагласи са вишом црквеном управом; епархије су лишене
своје благајне, лишене су управе над црквеним школама, над предавањем закона
Божијег у грађанским школама; постављање манастирских настојатеља, чланова
конзисторије, издавање било каквих општих одлука – све долази од више црквене
управе. Од ње зависи сваки стваралачки рад у Цркви, од ње потиче црквено учење,
она материјално обезбеђује црквене установе; њој долази новац који се сабира у
храмовима; епископи представљају више извршиоце прописа надређених црквене
власти, него иницијаторе црквених дела“. Ако томе додамо систем унапређивања
архијереја, који се изражава кроз премештања на боље катедре, кроз одликовања и
добијање архиепископског или митрополитског чина, а све на иницијативу
обер-прокурора који фактички руководи радом Синода – постаће јасно да су само
архијереји нарочито силног духа могли макар у извесној мери да сачувају независност
и иницијативу.
Придодајмо
овим размишљањима још и сасвим исправну констатацију Тихомирова да, уз
некадашње синодско устројство, састав јерархије, уопште узев (разуме се било је
изузетака), није ни могао да буде другачији, и да у томе чак и нема нарочите
личне кривице обер-прокурора. „Постављање 'министра Цркве' неспојиво је са
духом Православља. A oбер-прокурор фактички je требало да извршава обавезе
министра над Црквом. Он не може да делује отворено диктаторски и приморан је да
стално чува привид саборности управљања и поштовања према духовном ауторитету.
Обер-прокурор не може директно да изда наредбу епископу, као што министар
наређује губернатору, стога је приморан да користи заобилазне путеве. Ако би се
при томе појавило много независних и непопустљивих архијереја, управљање Црквом
би за обер-прокурора постало немогуће. Стога, иако не прихвата отворено
језуитски систем избора слабијих кандидата, бирократија неизбежно води ка томе
да се приликом разматрања сваког новог кандидата предност природно даје ономе
ко обећава да ће бити лакши за сарадњу“. Успостављање новог поретка било је праћено
терором према епископату који још није био пробран према критеријуму попустљивости.
Из дела А. П. Доброклонског „Приручник за историју Руске Цркве“ види се да је у
првој деценији синодске управе већина руских епископа била осуђена на тамницу,
рашчињење, батинање итд.
Дакле,
синодско устројство довело је до тога да се Црква нашла у потпуној потчињености
држави, и да се ни у чему није могла мешати у њене послове (а и иначе може да
се меша само онда када деловање државе противречи њеном поретку и учењу). Постигавши
то, држава је секла грану на којој је седела. Слабећу Цркву, слабила је извор
најтврђег монархистичког погледа на свет. Слабећи и ограничавајући духовништво
и епископски чин – ослабљени су заступници таквог погледа на свет. Као резултат
тога, оздрављујућа сила Цркве готово да се и није показала у данима револуције,
а епископи, навикли да се потчињавају царском обер-прокурору, лако су се
потчинили и представницима револуционарне власти. Чини се да нико осим
архиепископа (данас митрополита) Антонија није дигао глас противљења преврату,
нити је ко од епископа устао у заштиту незаконито свргнутих митрополита
Макарија и Питирима. Црква је била до те мере ослабљена, да је престала да буде
чврсти ослонац Државе, какав је могла да буде. Но, она је и до данас остала
силна духом, што је показала у данима гоњења.
Са
победом револуције руска Црква добила је право да сазове Сабор, који је у
значајној мери већ био припремљен радом Предсаборског надлештва за владавине
цара Николаја II. Рад тог надлештва омогућио је сазивање Сверуског Сабора пре
но што су бољшевици преузели власт. Такође, Резолуција Господара Императора од
31. марта, у вези са извештајем Најсветијег Синода о неопходности сазивања
Сабора ради обнове Патријаршије, иако је садржала мишљење да сада (због метежа)
није прави тренутак, изражавала је вољу да се у будућности сазове Сабор који би
„канонски просудио питања вере и црквеног управљања“. Околности у којима је
обновљена Патријаршија, као и оцена каноничности Сабора из 1917. године, тема је
за посебан рад. Зато се сада не бих задржавао на том питању. Приметићу само да
се Црква после револуције, без обзира на обнову канонског устројства, нашла у
много горем положају него за синодалног периода своје историје. Јер и уз све недостатке
тог периода, Црква се ипак налазила под заштитом Царева који су јој припадали и
који су јој заиста желели сваки напредак. Ако су јој неке мере и ишле на штету
(нпр. ограничавајуће одлуке Петра Првог или уништавање манастирских велепоседа
1764. године), уопште узев намере Царева, посебно у другој половини синодалног
периода, биле су несумњиво добре. Осећајући своју везу са Црквом, држава јој је
у много чему помагала, чувајући ју је од нереда и раскола, и указујући јој
материјалну помоћ. Уз то, иако је после револуције дошло до обнове Патријаршије,
радост Цркве поводом тога била је помрачена чињеницом да су се, под утицајем
духа времена, у многим саборским одлукама огледали такозвани демократски
принципи.
Ту
имам у виду, на пример, гломазну организацију Више и епархијске црквене управе са
изабраним представницима мирјана, затим одвећ снисходљива правила у вези са
разводом брака и слично. Са наступањем гоњења, црквене установе демократског
карактера ишчезле су саме од себе, уступивши место чисто јерархијској управи.
Патријарх Тихон и његови заменици доносили су одлуке саветујући се само са
епископима, па је несумњиво да ће се у Русији лако увести сасвим исправан
канонски поредак, са чисто епископским управљањем. Томе ће у прилог ићи и веома
велики материјални трошкови онакве организације какву је успоставио Московски
Сабор. Може се претпоставити да ће нашом Црквом управљати Синод састављен од
најстаријих јерараха који ће се периодично састајати, или по потреби епископски
Сабор у чијем раду могу учествовати и мирјани са саветодавном улогом. Такво
устројство понајпре може да спречи опасност од подела, стога држава и лицу
Императора, Чувара Цркве и њеног поретка, треба да стреми ка његовом остварењу.
То ће бити један од првих задатака наше црквене политике. Што једноставније
буде устројство Руске Цркве, што мање оно буде зависило од колебљиве „воље
народа“, то ће се лакше довести у ред међусобни односи између Цркве и државе. Ипак,
нећу се опширније бавити питањем које смо овде дотакли – оно заслужује
специјално истраживање. Уместо тога, прећи ћу на своју непосредну тему.
Године
комунизма са његовим гоњењима Цркве, са расколима унутар ње, са развраћивањем
становништва, са његовим одвикавањем од Монархије и томе слично, доводе до
такве ситуације у којој ни држава, ни Црква, одвојене једна од друге, не могу
да се препороде у својој пуној снази. Цркви је потребно да истинско православно
језгро добије подршку државе, која би физичком силом обезбедила извршавање
судских одлука будуће црквене власти приликом суђења недостојним јерарсима.
Цркви је неопходна помоћ државе за обнову законите Више и епархијске управе, за
обнову светиња, за обнову духовних школа итд. Али и држави ће бити потребна
подршка Цркве, можда чак и више него Цркви помоћ државе. Она не може да ојача
док се народ не очисти од наслага комунистичке развраћености. Те наслаге може
да очисти само Црква, која је кроз мучеништво последњих година колосално
ојачала. Сам живот Русије зависиће од тога колико ће широко држава дати Цркви
да користи те силе.
Наравно,
остварење овог задатке може бити успешно или не, у зависности од тога колико ће
он бити близак руководиоцима како црквеног, тако и државног живота. Први корак
у тој области – Пројекат закона о Руској Православној Цркви – пружа наду да ће
у обновљеној Русији међусобни односи Цркве и државе бити уређени на
беспрекорним начелима. Пројекат врло доследно спроводи идеју да Патријарх
првенствује у црквеним пословима, а Император у грађанским.
Та
формула је једноставна и јасна, али не треба затварати очи пред чињеницом да
њено остварење може бити повезано са великим потешкоћама. Чак и међу ресорима
државног апарата неретко се појављују трења, тим пре до тога може доћи између
државних и црквених установа. Стога, знајући унапред да су такве трзавице
неизбежне, треба се само постарати да се предупреде крупни сукоби. А то је
могуће само ако буде чврсто усвојен принцип по коме држава не би предузимала
никакве мере које дирају у црквене интересе без сагласности црквене власти, и
обратно. Зато веза међу властима, црквеним и државним, треба да буде постојана
– како међу њиховим предводницима, тако и између црквених установа и
министарстава.
По
Пројекту Патријарх има непосредне везе са Императором. По којим питањима? Пре
свега, очигледно је да ће га Патријарх обавештавати о најважнијим догађајима
црквеног живота, као и да ће му представљати годишње извештаје, налик онима
које су припремали обер-прокурори. Патријархови извештаји тицаће се отприлике
следећих питања:
1.
Постављање на епископске катедре. Епископе не треба постављати без сагласности
монарха;
2.
Организација епархија и промене њихових граница;
3.
Духовне школске установе и манастири;
4.
Односи с другим аутокефалним Црквама и стање у њима;
5.
Материјални положај Цркве и дознаке за које је потребна потврда Монарха;
6.
Тражење сагласности за опште мере државне власти ради заштите Цркве од секташа,
од оних који су непокорни црквеном суду, или против оних који опасно нарушавају
друштвени морал;
7.
О свим другим питањима која захтевају сагласност Монарха.
По
набројаним питањима Патријарх ће се обраћати Цару. Али могући су и случајеви
када ће се Господар обраћати Патријарху ради подршке Цркве државним
подухватима, или када Монарх буде покретао питања црквеног карактера. Древно
предање, како византијско тако и руско, познаје случајеве када су Цареви иступали
са иницијативом у чисто црквеним питањима. Они не само да су решавали проблеме
црквено-државног карактера, него су, у својству чувара црквеног поретка,
подстицали јерархе да просуде и уклоне различите недостатке у црквеном животу.
Тако на пример у Делима Стоглавог Сабора[10]
читамо: „Дође једном до слуха боговенчаног и христољубивог Господара и Великог
кнеза Ивана Васиљевича, Самодршца све Русије, да по многим светим црквама звоне
и поју кад није време, мимо устава црквеног, и да многе црквене службе не служе
читаве, према свештеним правилима и уставу. Пошто је чуо такве ствари,
благочестиви Цар их није само примио к знању, него се распалио Духом Светим.
Убрзо је заповедио оцу свом митрополиту све Русије Макарију, да се о тим и најразличитијим
другим црквеним службама, које нису по уставу и не служе се у целини, донесу
саборски прописи. И заповеди му да испита све о тим црквеним службама, и да
сачини указ, према божанском уставу и свештеним правилима“. Сабор је прихватио
овај царски налог и донео одговарајуће одлуке по свим покренутим питањима (Стоглав, Казан 1862, гл. 6 стр. 77-79). Ово је било учињено у духу
Византије, где су Цареви сазивали саборе поводом различитих догматских и
канонских спорова који су раздирали Цркву. Цареви су посебно сазивали
Васељенске Саборе: ово право није било прописано законима, него је од стране
Цркве одмах признато цару Константину. У будућој Русији оно неизоставно треба
да буде унето у Закон о Цркви.
У
случају примене тога права, као и уопште у свим случајевима када Монарх иступа
по чисто црквеним питањима, његови односи са Патријархом треба да буду
непосредни.
Према
параграфу 13 Пројекта, предвиђени су и односи Господара са Патријархом преко
Председника Владе. Овде очигледно треба имати у виду то, да се Патријарху преко
њега саопштава Најузвишенија воља, а не да се успоставља некаква нова посредничка
инстанца. Практично ствар треба да изгледа овако: Патријарх се по свим питањима
обраћа непосредно Цару, усмено или у писаној форми, али уколико се Најузвишеније
одлуке тичу Владе, онда се поглавару Цркве саопштавају преко њеног председника (председник
Савета министара, тј. премијер). Влада у том случају, у лицу свог председника,
прима на знање те одлуке, тј. добија их како би се њима руководила. Односи
Највише црквене власти са државним установама се, према Пројекту, одвијају
преко референдарија. Ова за Русију нова дужност, у Пројекат је уведена по узору
на Византију. Тамо се „улога овог чиновника, како каже и сам његов назив, састојала
у томе што је служио за везу Патријарха са светским властима... О том референдарију
документи говоре да га Патријарх у важним случајевима шаље Цару и високим
државним чиновницима. Само по себи је јасно да се мисија референдарија није
састојала само у томе да однесе писмено изложену представку, или да пренесе
Патријархов усмени захтев, него и да се тамо где треба заложи за успех
повереног му задатка, образлажући какву ће то корист донети, какви су мотиви и
на чему се захтев заснива. Једном речју, био је то чиновник за непосредни контакт
Патријарха са двором и највишим државним чиновницима у вези с пословима Цркве, и
руководио је тим пословима“. (Т. Барсовъ,
Константинопольскій Патріархъ и его власть надъ Русской Церковью, СПБ, 1878,
стр. 289).
Такав карактер обавеза референдарија условљава да је веома важно, како за
Цркву, тако и за Државу, да ову дужност обавља човек који је прихватљив и за
Патријарха и за државну власт. Зато је потпуно природно то што, према параграфу
12 Пројекта, референдарија бира Патријарх, а његов избор потврђује Цар. Наравно,
референдариј ће бити првенствено црквени чиновник. Он ће извештавати Патријарха
и Синод о ставу државних власти по одређеном питању, али неће заступати тај
став. Међутим, у многим случајевима потребно је да се тај став брани током
доношења црквених одлука. У Византији су ради тога на заседања Синода позивани
царски чиновници. Они су у име државе учествовали у разматрању питања која су
се у овој или оној мери тицала државне власти. Даље у наведеном делу Барсов
каже: „Проучавајући синодске акте у којима се говори о присуству државних
чиновника на заседањима Синода, ми видимо да они учествују у раду Синода
приликом разматрања питања о оснивању епископија, архиепископија и митрополија,
тј. у оним предметима који су се непосредно тицали државне управе. Даље видимо
да су били присутни код разматрања питања у области брачног права, који су
такође најтешње повезана са интересима грађанског друштва. Затим видимо да
узимају учешћа у разматрању мера за пресецање ширења секти опасних за Државу и
штетних по грађанско друштво, и уопште у разматрању неправославних учења
противних духу Цркве и интересима Државе. Коначно, проналазимо да су присутни у
случајевима када духовне власти суде лицима умешаним у изазивање немира против
државе и друштвеног поретка, а такође и у случају суђења духовним лицима чији
су преступи садржали обележја противљења јавном поретку“ (исто,
стр. 244-245).
У „присуству“ ових државних чиновника донекле се изражавала идеја тог надзора
који по праву припада држави, када је реч о деловању духовних власти по
питањима у вези с грађанским и државним поретком. Практично, тај опит Византије
пружа основ за претпоставку да би се на заседања Синода могли позивати
представници заинтересованих ресора државне управе у конкретним питањима која
се разматрају.
Осим
обавезног учешћа представника власти на неким синодским заседањима, Синоду (а
такође и Сабору) треба да буде остављено право – у оним случајевима када због
природе претпостављених одлука сматра недовољним сопствена средства којима би
их подржао и спровео – да се обраћа државној власти за помоћ и тражи потврду сопствених
одлука. То се може применити у питањима црквеног устројства, судства итд. Такав
поредак широко је практикован у Византији. Када је реч о усаглашавању одлука црквене
власти са интересима државе, треба да се дотакнемо и друге стране. Користећи се
правом мешања у послове Цркве за које је заинтересована, држава, са своје стране,
треба Цркви да омогући утицај на она државна питања која је се непосредно тичу Цркве,
или се односе на духовни живот народа. Уосталом, треба признати да се духовног
живота народа могу тицати готово сва питања, осим чисто техничких, финасијских,
војних и сл. Раније је заштита интереса Цркве пред државом спадала у делокруг
рада обер-прокурора, који је улазио у састав Савета министара (владе). Било би
природно и сада допустити да референдариј учествује на заседањима Владе. За државу
то не би представљало неугодност, а уједно би подигло значај Цркве и олакшало
њене нормалне односе са државом. Сем тога, било би природно да се представници Цркве
уведу и у највиша законодавна тела. Поједина министарства требало би да
обавештавају референдарија када се у њима разматрају питања од интереса за
Цркву, како би он могао да присуствује седницама или да пошаље свог помоћника.
То
би укратко била нека размишљања на којима би се могли заснивати прописи који
регулишу међусобне односе између Цркве и државе. Не представљајући неугодност
ни за једну страну, они би омогућили остварење идеала о којима сам говорио на
почетку реферата, и оних принципа који леже у основи „Пројекта Закона“. Морам
да признам како се значајном делу реферата може пребацити да је одвећ сажет.
Ово је неизбежна последица тога што састављач није имао на располагању све
материјале који су му били потребни. Сем тога, у својим замислима није могао да
полази од неког већ утврђеног устројства државне и црквене управе. Зато је
могао тек да назначи начелне поставке које се могу применити на сваки систем
монархијског управљања.
Гроф Јуриј (Георгиј) Павлович Грабе.
[1] Гроф Јуриј (Георгиј) Павлович Грабе (1902–1995) рођен је у Санкт Петербургу, у племићкој породици царског официра. Био је праунук песника и философа А. С. Хомјакова, оснивача славјанофилства. Његова сестра игуманија Магдалина (грофица Грабе) била је настојатељица Леснинског манастира у Француској (+1987). Јуриј је завршио гимназију у Русији. Његова породица је 1920. емигрирала у Константинопољ, а затим у Београд. Завршио је Богословски факултет Београдског универзитета. Године 1925. ступа у брак у коме ће добити четворо деце. Од 1931. је секретар Синода РПЦЗ у Ср. Карловцима. Године 1944. прелази у Немачку спашавајући пред комунистима већи део синодског архива. За ђакона и одмах потом за свештеника рукоположен је 1946. године. Године 1950. са митрополитом Анастасијем (Грибановским) прелази у САД. Године 1960 постаје настојатељ Синодског храма Знамења Мајке Божије у Њујорку. Од 1932. до 1946, и од 1951. до 1967. био је уредник журнала „Црквени живот“, званичног гласила Архијерејског синода РПЦЗ. Године 1979. митрополит Филарет (Вознесенски) замонашио га је у Свето-Тројицком манастиру у Џорданвилу, а неколико дана касније у Њујорку и хиротонисао за епископа Менхетнског. Године 1981. постављен је за епископа Вашингтонског и Флоридског. Пензионисан је 1986. године, када је прешао у Француску, у Леснински манастир. Две године касније вратио се у САД. Био је присталица оснивања парохија РПЦЗ у Русији и категорички противник зближавања са Московском патријаршијом. Упокојио се 1995. године у Њу Џерзију.
[2] Цезаропапизам – систем владавине у коме је црквена и државна власт у рукама световног владаоца (Речник САНУ).
[3] Јерократија – владавина свештеника, теократија (Речник САНУ).
[4] Петар I Алексејевич, или Петар Велики, последњи Цар све Русије и први Сверуски Император, владао је од 1682. до 1725.
[5] Іоаннъ, епископъ Шанхайскій. Происхожденіе Закона о Престолонаслѣдіи въ Россіи. Шанхай 1936.
[6] Други владар из династије Романов, отац Петра Великог, цар Алексеј Михајлович носио је почасну титулу „Најтиши“ (рус. Тиша́йший – суперлатив од „тихий“, што значи тих, миран, спокојан, благ, кротак), као превод латинског „clementissimus“ – најблажи, најмилостивији, најмилосрднији.
[7] Велики Московски црквени сабор сазван је по заповести цара Алексеја Михајловича 1666-67. године. Сабором је председавао Александријски патријарх Пајсије, а учествовали су Антиохијски патријарх Макарије III, као и представници Васељенског и Јерусалимског патријарха. Сабор је свргнуо патријарха Никона, који је постао прост монах, и изабрао новог патријарха Јосафа II. Иако је патријарх Никон свргнут, настављено је са спровођењем његових реформи. Црквене реформе које је започео патријарх Никон петнаестак година раније, биле су усмерене на измену руске црквене обредне праксе, у циљу њеног уједначавања са грчком обредном праксом. Реформе су изазвале Старообредачки раскол због кога је овај Сабор и сазван.
[8] Духовни Реглемент из 1721. године је закон који је у форми манифеста издао Петар Велики. Њиме се регулише правни положај Православне Цркве у Руској империји. Реглементом је укинута патријаршијска и саборска власт у Русији, а уместо Патријарха успостављен је саветодавни орган управља Црквом који је у потпуности био потчињен Монарху. Аутори Реглемента били су сам Петар Велики и архиепископ Теофан Прокопович (Кијев 1681. – Санкт Петербург 1736).
[9] Примера ради титула патријарха Никона (1605-1681) била је: „Божијом милошћу велики Господин и Господар, Архиепископ царствујушчег града Москве, и све Велике и Мале у Беле Русије, и читаве северне земље, и поморја, и многих држава Патријарх“.
[10] Стоглави сабор – помесни сабор Руске цркве и Земски сабор (највише сталешко представничко тело Руског Царства) одржан 1551. године у Успенској цркви Московског кремља уз учешће цара Ивана Грозног. Зборник саборских одлука објављен је у 100 глава, отуд назив Стоглав.
Нема коментара:
Постави коментар