О, прекрасно молчаније, красноречивије од свих човечјих речи!

Фреска Успења Пресвете Богородице, XIV век, манастир Дечани, Србија

Архиепископ Теофан Полтавски 
(духовник царске породице цара - мученика Николаја II Романова)

СЛОВО НА УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Ꙗко призрѣ на смиренїе рабы своеѧ:

се бо ѿнинѣ оублажатъ мѧ вси роди  (Лк. 1:48)

 

Све је прекрасно и величанствено у животу Богоматере. А нарочито је прекрасно величанствен свештено-безмолвни карактер Њеног сакривеног живота у Богу.

У свештеном безмолвију храма порасла је и била васпитана Пресвета Дјева у данима свога детињства. Таквим истим безмолвијем је запечаћен и цео Њен потоњи живот до самог Успења. Ни највиша радост, ни најдубља туга, нити ишта на свету није могло да измени ту главну црту Њеног духа за све то време.

У дубокој тајни се савршава тајинство оваплоћења Бога Слова од Ње. И ту тајну Пресвета Дјева није открила чак ни праведном старцу Јосифу. Она је тиме подвргла себе великим искушењима од стране Јосифа. Али, докле год Самом Господу није било благоугодно да открије ту тајну Јосифу, Пресвета Дјева је пребивала у дубоком молчанију. Рађа се Слово, Ангели славослове, пастири проповедају. Зар Матер Слова да безмолствује и не изражава Своју радост речима? Али Она безмолствује и не троши речи, већ само чува у Своме срцу оно што је чула - а Марија чуваше све ријечи ове и слагаше их у срцу својему. (Лк.2:19).

Симеон пробада Њену душу страшним пророчанством. Сам Исус још у младим годинама оставља своју Мајку и као да Је се одриче, објављујући да Њему треба бити у ономе што је Оца Његовог (Лк.2:49). Матер Слова не прекослови, већ безмолствује и само чува све ове речи у Срцу своме (Лк.2:51).

На крају, Она стоји под Крстом (Јн.19:25) свог љубљеног Сина и оружије предречено Симеоном заиста пробада Њену душу. Чак ни странци нису могли да остану равнодушни према страдањима Њеног Сина. Још док је носио Свој Крст на Голготу, жене су плакале и ридале за њим. А после распећа на Голготи, сав народ, који се скупио да види овај призор, видевши све што се десило, враћао се бијући се у груди (Лк.23:48).

По природном разумевању, шта би требало очекивати од Матере Распетог, која је стајала под Његовим Крстом? Ридање, жалопојке, вапаје, трзаје? Ништа томе слично ми не видимо и не чујемо. Очевидац нам не преноси ни једну једину Њену реч. Она је страдала, без сумње, као што нико на земљи није страдао, осим Самог Распетог. Али бездан Њених страдања није је оборио и није је потопио. Она се сама утапала у неизмерном бездану Њеног трпљења, смирења, вере, наде и безусловне преданости судовима Божијим.

О, прекрасно молчаније, красноречивије од свих човечјих речи!

Погледај, душо хришћанска, на овај свештени образ духовног ћутања, који ти Јеванђеље представља у лику Богоматере и, колико год можеш, подражавај га! Наиђеш ли на нешто несхватљиво у вери – не жури да будеш љубопитљив и да прекословиш, већ у ћутању пази на реч вере док ти Сам Господ не открије тајне непојмљивог. Приметиш ли у речима или делима твог ближњег нешто чудно, и, како се теби учини, неправилно – не жури да га разобличиш и осудиш, већ се обуци у спасоносно молчаније и за тебе и за њега, остављајући праведни суд Господу, који зна све што је сакривено (1. Кор.4:5).

Подвргава ли се неко твоје дело вере или љубави изврнутим расуђивањима или критикама – не разглашавај ради овога твоју врлину да не би, сачувавши њену славу, изгубио њену чистоту. Не оправдавај се прекословљем пред људима, већ откриј Господу молитвом твој пут, и Он ће учинити, и извести, као светлост, твоју истину и праведност твоју, као у подне. Откри Господу пут свој, и уздај се у Њега, и Он ће учинити,и извешће као светлост правду твоју, и суд твој као подневље. (Пс.36:5–6). На крају, постигне ли те каква невоља, и туга испуни твоју душу – не умножавај вапаје и уздахе, у чијем мноштву, већином, се чују призвуци тврдоглавости и непокорности судовима Вишњег. Већ положи наду на Господа, охрабруј се и нека се крепи срце твоје - Стрпљиво чекај Господа, јуначи се и снажи се срце моје, и стрпљиво чекај Господа. (Пс.26:14).

Архиепископ Теофан (Бистров) Полтавски, Нови Затворник

Уопште, ни у ком случају не расипај безрасудно речи, словесни створе стваралачког Слова! Ако је Бог речју све створио, а човек је створен по образу Божијем, каква би величанствена дела требало да творе човекове речи! Заправо, оне су некада исцељивале болесне, васкрсавале мртве, низводиле огањ са неба, заустављале сунце и месец. А сада, после оваплоћења Бога Слова, оне творе још већа чуда, претварајући у Тајинствима, људе иструлеле у гресима у нова, чиста и света створења!

Али, код већине човечанства и у нашем обичном животу, реч је одавно изгубила стваралачку силу, јер је престала да буде оруђе Бога Слова, већ је постала оружје празнословља.

Браћо хришћани! Савршено безмолвије је, наравно, достојанство савршених. Али ипак, постоји један род безмолвија, који не само да је доступан, већ је и обавезан за сваког хришћанина, који жели да се обуче у небеску красоту.

Умукни, о човече, за осуду, за клевету, за празнословље и уопште, за људску сујету, и учини своју реч оруђем словесног служења Богу и Његовој истини. И стаћеш на пут истинитог безмолвија, које ће те, на крају, довести до самог врха свештеног безмолвија, где нема никаквог људског празнословља, већ само непрестано славословље Јединог Бога свију. Амин.

Беседа произнешена 15. августа 1928 г. у Варни, Бугарска.