Велики Четвртак - Установљење Свете Тајне Евхаристије

Причешће Апостола, фреска манастира Грачаница, Србија, 1320. год.

Објашњење празника по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског

(Мт. 26:26–29; Мр. 14:22–25 и Лк. 22:19–20)

Сва три синоптичара приповедају о овоме приближно истоветно. Господ прими, тј. „узе“ хлеб и благословивши преломи, и раздајући ученицима, рече: „Примите, једите: ово је Тело Моје“. „Хлеб“ се овде на грчком назива „артос“, што значи „ускисли хлеб“, који је надошао на квасцу, насупрот „аксимону“, како се назива бесквасни хлеб који су Јевреји употребљавали за Пасху. Треба веровати да је такав хлеб наменски био припремљен по Господњој заповести за установљење нове тајне. Значај овог хлеба је у томе што је он на неки начин жив, симболизујући собом живот, насупрот бесквасном хлебу, хлебу мртвом. „Благословивши“, „заблагодаривши“ указује на вербално изражавање захвалности Богу Оцу, као што је то било, на пример, још у тренутку васкрсења Лазара: оно што је тражено било је испуњено у самом тренутку мољења, због чега је у истом тренутку постало предмет благодарења.

Изузетно је важно то што је Господ рекао: „Ово је Тело Моје“: Он није рекао „овај“, тј. „овај хлеб“, већ управо ово, јер је у том тренутку хлеб већ престао да буде хлеб, а постао је истинско Тело Христово, које је само имало изглед хлеба. Господ није рекао: „Ово је слика (символ) Тела Мога“, већ „ово је Тело моје“ (Св. Златоуст, блажени Теофилакт). Услед Христове молитве, хлеб је примио суштину Тела, сачувавши само спољашњи изглед хлеба. „Пошто смо слаби“, каже бл. Теофилакт, „и не бисмо се усудили да једемо сирово месо, нарочито људско тело, нама се предаје хлеб, а заправо је то тело“. „Зашто се ученици“, пита св. Златоуст, „чувши ово, нису збунили? Зато што им је Христос пре тога много важног говорио о овој тајни (сетимо се Његове беседе о хлебу који силази с неба – Јн. 6. поглавље)“. Под „Телом Христовим“ подразумева се читаво физичко биће Богочовека, нераздељиво сједињено са Његовом душом и Божанством. То исто биће Богочовека даје се под видом вина, не даје се други пут, већ само ради пуноће његовог видљивог јављања, због чега је израз „причестити се под два вида“ потпуно тачан израз – подразумева се: причестити се једном и истом суштином.

Али то не значи да Тело може заменити Крв и да је довољно причестити се само Телом. Да је тако, Господ не би установљавао причешће управо под два вида. А причестивши Своје ученике Телом, Он је узео, како приповедају сва три синоптичара, чашу и поново заблагодаривши, тј. молитвено призвавши Духа Светога, који претвара вино у истинску Крв Христову, рекао: „Пијте из ње сви: јер ово је Крв Моја Новога Завета, која се за многе пролива, ради отпуштења грехова“. Није узалуд додато „сви“. Вино се није могло разделити као што је био раздељен хлеб, који је Сам Господ преломио и разделио међу ученицима. Чаша је била једна и морала је прелазити из руке у руку. Да неко не би био заобиђен или да сам не би пропустио чашу поред себе, Христос наглашено каже: „Пијте из ње сви“. Овде се не може а не видети осуда за римокатолике, који су лаике лишили Христове чаше. „Пошто чврсту храну не могу узимати сви“, објашњава бл. Теофилакт, „већ само они који су у зрелом узрасту, а пити могу сви, из тог разлога је овде Христос и рекао: пијте сви“. Опет је речено: „Јер ово је Крв Моја“ – не само слика, не символ крви, већ истинска и стварна крв. Шта значи: „Новога Завета“? „Као што је Стари Завет“, објашњава св. Златоуст, „имао овнове и теоце, тако и Нови има Крв Господњу. Овим такође Христос показује да је Он претрпео смрт, због чега и спомиње Завет и истовремено се сећа првог, пошто је и тај завет био обновљен крвљу“. Реч „завет“, према свом првом значењу, истоветна је са речју „завештање“. Завет садржи обећања, а заједно са њима и услове за добијање тих обећања, у овом случају – држање Божијих заповести. Са ове тачке гледишта реч завет може бити објашњена као „уговор између Бога и људи“.

Уговор се увек нечим потврђује и учвршћује. Господ и жели да каже да се овај Нови уговор између Бога и људи, уместо Старог, учвршћује Његовом Крвљу. „Која се пролива за многе, ради отпуштења грехова“ – значи да су страдања и смрт Јединородног Сина Божијег послужили као жртва умилостивљења за грехе читавог људског рода („многи“ је речено уместо „свих“), који се стога и опраштају свима који верују у Христа и причешћују се Пречистим Телом и Крвљу Његовом. Св. Лука, као и Св. Ап. Павле у 11. поглављу Прве посланице Коринћанима, каже да је Господ при томе још додао: „Ово чините у Мој спомен“ (1Кор. 11:24). Одатле се никако не може извести закључак, као што то чине секташи, да је Евхаристија просто „сећање“ на Тајну вечеру: ово је речено зато што Господ касније више неће бити са Својим ученицима и следбеницима на видљив начин и, ступајући са Њим само у светотајинско општење кроз причешће Његовим Телом и Крвљу, они ће се сећати Његовог пређашњег телесног присуства са њима. У књизи Дела Светих Апостола, у Посланицама св. Апостола Павла и у многим древним споменицима хришћанске књижевности налазимо мноштво сведочанстава о томе да је сваки молитвени скуп хришћана тог времена био праћен примањем Тела и Крви Христове под видом хлеба и вина. У првим вековима хришћанства сви хришћани, осим оних који су били под забраном или искључењем, који су долазили у цркву недељом и празницима, обавезно су се причешћивали Светим Тајнама.

Извор: Аверкије (Таушев), архиепископ. Руководство за изучавање Светог Писма Новог Завета. Џорданвил, Њујорк: Манастир Свете Тројице, 1954 (I део), 1956 (II део)