СРПСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА 2018.
Архијерејски Савет СИПЦ
под председавањем г. Акакија,
Епископа Утешитељевског
Свим верним чедима Светосавске Цркве
честитамо празник над празницима светло Васкрсење Христово:
ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ!
Зло није засебна појава која има самостално
постојање. Оно се јавља као последица самовољног удаљавања умне и словесне
твари са позиција одређених Творцем. Узрок зла није Бог, него Његова твар која
се удаљује од сагласности своје воље са вољом Његовом. Дакле, суштина зла се
састоји у нарушавању заповести Божијих, то нарушавање Црква назива грехом.
Након губитка раја проузрокованог нарушавањем
заповести Божије од стране наших прародитеља, људско постојање поприма два
облика – земаљски живот и загробни живот.
Грех је као последица удаљавање људи од Бога
узроковао смрт која раздељује душу од тела.
Душа и после телесне смрти наставља своје постојање, али њено загробно стање може бити двојако – вечно мучење у вечној одвојености од Творца, у аду преисподњем, или вечно
блаженствовање у вечној заједници са Творцем, у Царству небеском.
Дакле, поред смрти, губитак Царства Божијега
најтрагичнија је последица пада у грех.
Да би спасао људе од пропасти вечне и поново
сјединио род људски са Собом, дошао је на земљу Син Божији, проповедао им спасење, претрпео крсну смрт,
душом сишао у ад и потпуно га разорио, одневши тако најсјајнију победу над адом и смрћу. Од тада смрт
више није страшна за оне који у Христа верују, јер њихове душе не одлазе у пакао тугујући, него са весељем у рај.
По јеванђелском учењу постоје две смрти и два васкрсења (Отк. 20.5-6).
Прва смрт је грех и телесна смрт, а друга осуда на вечно мучење. Прво васкрсење
је врлински живот по Христу, а друго преображај тела из пропадљивог у
непропадљиво, наслеђивање Царства Небеског.
По речима љубљеног ученика Христовог ако будемо
имали удела у првом васкрсењу, тј. животу по Богу и Божијим заповестима, над
нама друга смрт неће имати власти.
Када промишљамо о спасењу, ми не можемо и не смемо
труд уперен на задобијање Царства небеснога задржати само за себе. Тим пре, што се наш народ
одвајкада држао органског становишта, одбацујући далеко од себе саможиви
индивидуализам. Сваки појединац је део нације, народне заједнице, организма
састављеног из мноштва појединаца, који чине пред Богом ново мистично биће,
које је попут човека састављено из двојединства душе и тела. Душа нације је
народни дух, а он је изданак вековне
културе, подвига и обичаја једног народа, његове националне самобитности. Сви
ми, ако желимо добро нашем народу, и то не само
нашим савременицима, него и потомцима, а угледајући се на богоугодне претке,
морамо дати све од себе да спој националног органског бића (тела) и народног
духа (душе) сав неизоставно буде проткан Христом. Нација као ново биће мора, како
рекосмо, узети удела у првом васкрсењу, како друга смрт не би имала власт над њом. Њој се мора
олакшати подвиг првог васкрсења, а самим тим и могућност удела у другом васкрсењу. Јер нација која одбаци Христа и
живот по Његовим заповестима постаје тело без душе, а тело без душе је мртво
тело – леш.
Да би нација избегла прву и другу смрт, а добила
могућност удела у првом и другом васкрсењу, њено началство, тј. државна власт
треба да буде од Бога, а од Бога је она власт, каже апостол,
која подстиче добро и кажњава зло (Рим. 13.3-4). Комунистичке и актуелне
либерално-демократске секуларне безбожничке власти у свему су наопаке. Оне све чине у правцу подстицања зла и спутавања добра. Истинска државна власт
какву познаје наша национална историјска свест кроз векове, била је благоверна хришћанска власт која је све чинила да народу којим
влада и управља у сагласју са Црквом олакша и омогући спасење, што и јесте примарна
мисија државне власти. Секуларне државне власти противне Христу и Божанским
заповестима нису у природи наше нације. Оне су нам наметнуте са стране, од
интернационалних експонената сила таме, које над
нашим народом већ дужи низ деценија врше језиви социјални инжењеринг. То су они
за које је Господ рекао да их се нарочито плашимо, они који могу не само тело
него и душу погубити у паклу (Мат. 10.28).
Српска црква и нација такве безбожне власти нису смеле признати за легитимне ни по цену свог нестанка са лица земље. Од турске
вишевековне и нацистичке окупације наш народ није ни приближно доживео овакве
духовне ране какве су нам нанели комунисти и либерали, који нешто више од пола века трују и обезбожују наш
национални организам, кроз континуирану институционализацију зла и греха. Псеудо
вредности које нам безбожници намећу: интернационализам, либерализам, феминизам,
џендеризам, толеранције сваке врсте зла као што je на пример содомија нису у сагласности са Божијом
законом и као такве нису аутентичне вредности нашег народа, па ни хришћанске
Европе, већ су моћна оруђа злочиначког социјалног инжењеринга у рукама
глобалистичке светске елите у сврхе уништења хришћанске породице, народа и држава. Ми не смемо толерисати то зло, па било оно и институционализовано од стране
државних власти, јер ћемо се на такав начин са злом неминовно
саживети, постепено са њим помирити, и на крају га, не дао Бог, прихватити. Вековечни хришћански вредносни апсолутизам заснован на
непролазном ауторитету заповести
Божијих, не може се заменити вредносним релативизмом.
Главни узрок наше тренутне националне трагедије
треба тражити баш у овом метафизичком аспекту туђинске окупације која нас је
задесила, и у нашем можда и
невољном мирењу са таквим
стањем ствари, а против кога ми српски
светосавски отачаствени архијереји одлучно дижемо глас. Ако се ово зло ускоро
не прекрати и не искорени, наш ће народ
духовно, морално и физички нестати са историјске позорнице на којој се одиграва драма савременог човечанства.
Комадање и отимање нашег националног животног
простора, од Старе Србије преко Босне, Херцеговине и Крајине
до наше Свете Заветне земље Косова и Метохије, само је привидно најтрагичнији аспект наше националне катастрофе. Зар нисмо свесни да
наш христоименити народ не поседује ни један педаљ Србије као своје државне
суверене територије, са својом краљевском
легитимном и од Бога благословеном влашћу? Није свака „Србија“ Србија. Шта ће
нам и највећа и најбогатија Србија без Монархије и Православља? Авнојевска
грађанска секуларна република Србија нема никакве везе са нашом истинском
отаџбином – Светосавском Краљевином Србијом, осим што је узурпирала део њеног имена. Зар има
разлике између узурпатора Маћедоније, Црне Горе, Крајине
или Косова и Метохије, и узурпатора који седе у
Београду?
Све су ове националне несреће само горки плодови нашег удаљавања од Бога,
нашег мирења са богоборством као и нашег пристанка да се генерације нашег народа однарођују и
обезбожују. Тој црној листи свакако
треба присајединити и екуменско отпадања наше црквене јерархије од светог Православља и светог предања као и њихову тесну сарадњу са богоборним властима.
Свака политичка борба за очување некакавог
суверинитета и интегритета државе (на чијем челу
се, узгред речено, налази содомита), као и, пред Богом и Српством безвредног,
секуларистичко-републиканског устава који између осталог легализује један од
најцрњих грехова српских – чедоморство, унапред је осуђена на пропаст, јер нема Благослова Божијег. Државотворни препород
Србије зависи од наше националне и духовне обнове. Тек када се, по речима
светог Николаја Жичког, одвратимо од разних мондијалистичких интернационализама, од Совјетске или Европске Уније, и повратимо
се себи (тј. Српству) и Богу, тек тада ће непобедива и несаломива сила Божија
разагнати језиву таму туђинску и тада ће нас Бог благословити не само земаљском
отаџбином са дивним по Богу благоустројством и
материјалним благостањем, него и свежељеном небеском Отаџбином, Царством
небеским, чије истинско предворије треба да буде отаџбина земаљска.
Усагласимо зато наш живот са
вољом Свевишњег Творца и присвојимо прво васкрсење, како бисмо се удостојили и оног другог, како бисмо са Христом
наследили Царство Небеско, не бојећи се више
свакојаке адске силесије, нити саме
смрти, и устима и срцем ускликнимо:
„Празнујемо умртвљење смрти, разорење ада и почетак
другачијег, вечног живота.“
Христос Воскресе!
Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:
Епископ утешитељевски Акакије
Епископ шумадијски Нектарије
Нема коментара:
Постави коментар