Ако се бура стиша онда се време враћа свом мировању. Ако бол
мине онда се јавља безболност. Оздрављење је васпостављање здравља. Ведрина је
нестанак облачине. Мир – послератна нормала. Стишаност престанак узбуђења. Учашена
нога углављење ишчашене. „Све по староме“. Ако утеха значи само успоставу
првобитног мира, престанак сузења и плакања, углобљавање изглобљенога, зацељење
или исцељење сузне ране, онда се има посла са једном простом и свакидашњом
појавом: васпостављање првобитнога, реституција, окрпа поцепине, пукотине или
подеротине. Онда у таковрсној утеси нема заиста оног нарочитог и изузетног вишка вредности, у аксиолошком значењу
речи, који се назива блаженством.
На
такву утеху Спаситељ, очевидно, и не помишља. Утеха као блаженство далеко
превазилази раван простога стања и дешавања, најпре раван просте логике
(„антилогике“) и показује и јесте
мистерија преображаја вредности у димензији јеванђелског парадокса. Утеха није,
сад и овде, неко пасивно стање, дочарани мир отчараним немиром. То би
пристајало некој „белој магији“ врачања и чарања. Онда сверадосни Свеутешник
није Бог него демиург, малобог, крпач подераних васељенских одора или човекових
дроња. Ни утеха онда није свеутеха него
закрпа на подеринама платна плача. Мир утехе, наиме, није мир гробља или покошенога
ружињака, нити мир искапалога
ока, угашенога кандила, напуклог звона или препуклог срца. Нема се у виду
просто одсуство бола и плача. Нити ишта у знаку a privativum-a (аномалан,
анониман, апатичан итсл.). Посреди је божанско чудотворство са којим се и овде
најнепосредније и најочевидније срећемо. Вишња утеха, утеха као Божији дар,
јесте светодуховна радост која, над-логиком и унутрашњом силом блаженства,
проистиче из облажењене сузе и плача. Плач жена мироносица при радосној вести о
ускрсу Господа претворио се у неописани усхит. Утеха је овде постала нека врста
над-утехе. Настала тишина се
преображава у „тишину Христову“, у сверадосну тихост и тиху сверадост, у
мистични четворопростор о коме ап. Павле, бесконачно везан свезовом Свељубави,
збори: „За тебе нас убијају васдан, држе нас као овце за клање. Али у свему
овом побеђујемо... Ни смрт ни живот... ни висина ни дубина нити ишта нас може
одвојити од љубави Божије у нашем Господу Христу Исусу“ (Рим. 8, 35-39). То је
утеха рајског убогог Лазара. Мир који превазилази сваки ум. Тихост и радост
таворске преображајне светлости. Тишина о којој сви светитељи говоре после
плачне молитвености назива се „бескрајна радост у срцу мом“ (св. Серафим
Саровски). „Плач по Богу“, увек је, по једнодушном сведочењу свих великих
православних подвижника, испуњен неким неизрецивим, надземаљским миљем. Отуд га
свети оци називају умиљењем. Исти ти
свети оци придају овом умиљењу готово литургички значај, неко причешће сузом у
светој заједници светоплача са Богом. Тако св. Јефрему Сирину мноштво покајничких суза
замењује свету Литургију. Умиљење му је „срдачни плач душе пред Богом“. По њему
„нема веће радости од умиљења“. Плач је благосмех светитељског блаженства, -
струјање јорданских струја од светих апостола до Серафима Саровског. Нека тиха
и благодатна ватра којом утешени праведник сија као сунце у Царству Божијем, по
речи јеванђелиста Матеја. На сузи боготужника јавља се божански осмех као
благодатни прираштај. Сунашце у тами. Отуд Исак Сирин и вели да сузе по Богу
сјајем својим изводе из тамнице света и уводе у царство благодати. Као такве
оне и спадају у благодатна оруђа, „бање препорода“, поновног рођења човека у
Христу. „Пост сматрај оружјем, молитву станом, сузе – бањом“ (Нил Синајит).
Сузи по Богу даје се, дакле, права крстоускрсна харизма, дар генуине благодати
којом се постиже светитељско бестрашће и достиже рајска чистота. Пут
богоправедних следбеника јесте уствари голготски богопут, непрекинути
„свакидашњи крст“. Самим тим сузе овог пута јесу – свакидашњи ускрс и, као
такве, бројанице трајног блаженства. У процени благодатнопреображајног
препорода душе и свих односних радости и радовања св. Јован Лествичник сматра
овај плач равноблагодатан крштењу, па и благодатнијим у сакраменталном значењу
речи. „Крстионица (pege) суза после крштења
већа је, смело речено, од крштења“. Харизматични дар суза одводи најпре
„дверима благодати“, златни је кључ нашег спасења и преображај у Богу у
дарохранилници покајнога сузарника. Речју, побожни плач није само „трепет душе
пред рајским дверима“ (Исак Сирин), нити само колесница повратка душе од ђавола
Богу“ (Јован Дамаскин) него убељење душе као убожење и обожење. И уплакани умом („сироти духом“) и уплакани срцем у богожеђи својој једно су и исто:
царство Божије. Самим тим врховно
блаженство обожених. Тако и толико свети Оци о над-утеси, тј. блаженству
„плача по Богу“ и његовој радости.
Протјереј
проф. др Димитрије Најдановић, извод из књиге „Блажени и блаженства“, 1965.
Минхен, Немачка
Нема коментара:
Постави коментар