СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАЊИНОВ
Проповед на Недељу Жена мироносица - трећу по Васкрсу[1]:
Јеванђеље је данас говорило о подвигу светих жена које су следиле Богочовека за време Његовог земаљског странствовања, које су биле сведоци Његових страдања и присуствовале Његовом погребу. Погреб је обављен у петак увече. Злоба Јудејаца изливала се као огњена лава из вулкана Етна, устремљујући се не само на Господа, него и на Њему блиске људе. Стога су свети апостоли били приморани да се сакрију, или су само из далека могли да посматрају задивљујући догађај. Једино је омиљени ученик љубави, за коју не постоји ништа страшно, непоколебљиво остајао уз Господа. Тада Јосиф – почасни члан Синедриона, ученик који се још држао у тајности скривајући залог свога срца из страха због прогона од стране Синедриона – изненада гази све препреке, колебања и недоумице које су га дотле спутавале и узнемиравале, долази код хладног и суровог Пилата, моли за тело кажњенога срамном казном, добија тело и сахрањује га са побожношћу и почашћу. Јеванђеље Јосифовом поступку даје значење великодушног и храброг чина. Такав је и био. Члан Синедриона, пред очима Синедриона који је починио богоубиство, пред очима Јерусалима који је учествовао у богоубиству, скида са крста тело Богочовека, Кога су људи убили, и односи га у врт који се налазио близу градских врата и зидина. Тамо, у усамљености и тишини, у сенци дрвећа, у новом гробу исеченом у великој каменој стени, уз обилно изливање миомириса за помазивање, полаже тело којим су искупљена и тела и душе свих људи, пошто га је обавио најчистијим платном, као што се увија и украшава драгоцено благо. У погребењу Господа учествовао је и други члан Синедриона, Никодим, који је ноћу долазио Господу, сматрајући Га за посланика Божијег. Пошто је навалио велики камен на врата гроба – вратима је у Јеванђељу назван низак отвор пећине – Јосиф одлази окончавши своје служење како доликује. Синедрион је пратио шта Јосиф ради. Након његовог одласка постарали су се да на гробу буде постављена стража и да се камен који је наваљен на улаз запечати. Погребењу Господњем сведоци су били и Његови следбеници и непријатељи. Сами чланови Синедриона, који су у помами и гневу починили најтежи злочин, несвесно су извели највеће жртвоприношење[2]: они су заклањем свесвете Жртве искупили људски род, закључили су бесплодни низ праобразујућих жртава, учинили су сувишним и те жртве, и само њихово установљење. Други чланови Синедриона, представници свих старозаветних праведника, у богоугоодном настројењу и расположењу духа, послужили су погребу Искупитеља људи, и тим делом окончали су и запечатили побожно дело синова Старог Завета. Одатле почиње посебно служење делатника Новог Завета.
Свете жене у храбром самоодрицању не заостају
за Јосифом. У петак су присуствовале погребу. Сматрале су да није допустиво
нарушити суботу, дан покоја, када је у затвору гробне пећине тело Господње
почивало у свештеном мраку. Намеравале да своју усрдност покажу изливањем мира
на Његово тело. Вративши се са сахране у петак, одмах су купиле велику количину
миомириса, па су чекале да наступи дан после суботе, који се назива даном
недељним, даном васкрсења. У тај дан, чим је засијало сунце, благочестиве жене
пошле су ка гробу. Успут, сетиле су се да је на улаз у гроб наваљен тежак
камен. То их је забринуло па су почеле да разговарају међу собом: Ко ће нам
одвалити камен од врата гроба? Јер камен беше врло велики. Дошавши на гроб оне
су, на своје изненађење, виделе да је камен одваљен. Одвалио га је светлоносни,
силни Анђео: он је, по васкрсењу Господњем, сишао са неба на гроб у коме је био
смештен Онај Кога небеса нису могла да обухвате, стражаре је поразио ужасом,
покидао је печат и одвалио тешки камен са
врата, ушао у гроб и сео, очекујући долазак жена. Када су оне дошле,
објавио им је о васкрсењу Господа и наложио да о томе обавесте апостоле. Због
своје усрдности према Богочовеку, због одлучности да се укаже почаст свесветом телу које је чувала војничка стража
и на које је помно пазила мржња Синедриона, свете жене су, прве међу људима,
добиле тачно и истинито сведочанство о васкрсењу Христовом – постале су први,
силни проповедници васкрсења, пошто су вест о њему чуле из уста Анђела. Код
свесавршеног Бога нема лицемерја. Сви људи су пред њим једнаки, а онај се међу
људима удостојава посебних дарова Божијих, у нарочитом обиљу и духовној лепоти,
ко се са већим самоодрицањем устреми ка Богу.
Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? Ове
речи светих жена имају своје тајанствено значење. Оно је тако поучно, да љубав
према ближњима и жеља да они имају духовне користи не допушта да буде
прећутано.
Гроб је – наше срце. Оно је било храм, а
постало је гроб. Христос улази у њега посредством свете Тајне крштења, како би
обитавао у нама и деловао из нас. Тада се срце освећује у храм Богу.
Поступајући увек у складу са подстицајем наше пале воље и нашег разума који је
затровала лаж, ми Христу одузимамо могућност деловања, оживљавајући нашег
старог човека. Христос, уведен крштењем, наставља да пребива у нама, али као да
је израњављен и умртвљен нашим понашањем. Нерукотворени храм Божији претвара се
у тесни и мрачни гроб. На његов улаз наваљен је врло велики камен. Непријатељи
Божији постављају код гроба стражу и печате улаз затворен каменом, како би,
осим тежине, и печат спречавао да камен буде померен. Непријатељи Божији сами
пазе да умртвљење буде сачувано! Они су смислили и поставили све препреке како
би предупредили васкрсење, како би га спречили и учинили немогућим.
Камен – то је недуг душе, који чува нетакнутим
све друге недуге и који свети Оци називају „неосетљивошћу“.[3]
Какав је то грех? За њега нисмо ни чули – рећи ће многи. По дефиницији Отаца
„неосетљивост“ (безосећајност, равнодушност) је умртвљење душевних осећаја и
невидљива смрт људског ума у односу на духовне предмете, уз пуни развитак
живота у односу на материјалне предмете. Догађа се да услед дуготрајне телесне
болести све силе буду потрошене, и све способности тела увену: тада болест,
пошто не налази себи хране, престаје да мучи организам; она напушта болесника,
оставља га изнуреног, као умртвљеног, неспособног за деловање због исцрпљености
страдањима од страшне, притајене болести, која се не изражава никаквом посебном
муком. Исто се то догађа и са људским духом. Дуготрајни немаран живот, у
сталној доконости, у сталним добровољним сагрешењима, у забораву на Бога и
вечност, уз непажњу, или уз сасвим површну пажњу у односу на заповести и учење
Јеванђеља, одузима нашем духу осећај за духовне предмете и умртвљује га у
односу на њих. Иако постоје, они престају да постоје за њега, јер је његов
живот престао за њих: све његове силе усмерене су само ка материјалном,
пролазном, сујетном, греховном.
Свако ко хоће непристрасно и темељно да
истражи стање своје душе, уочиће у њој недуг неосетљивости, уочиће сву ширину
значења тога недуга, уочиће његову тежину и важност, постаће свестан да је он –
пројава и сведочанство духовног мртвила. Каква нас само чамотиња обузме када
пожелимо да се бавимо читањем речи Божије! Како нам се све што прочитамо чини
нејасно, или да не заслужује пажњу, или да је чудно! Како желимо да се што пре
ослободимо тог читања! Откуд то? Отуда што не осећамо реч Божију. Кад станемо
на молитву, како се празно и хладно осећамо! Како журимо да окончамо наше
површно мољење, прожето досадом. Одакле то? Одатле што смо се отуђили од Бога:
ми верујемо у Његово постојање мртвом вером; за наша осећања Он не постоји.
Зашто смо заборавили вечност? Зар смо ми искључени из броја оних који треба да
ступе под њену бескрајну власт? Зар нама не предстоји смрт, као што предстоји
другим људима? Откуд то? Отуда што смо се свом душом приљубили уз материјално,
никада не размишљамо и нећемо да размишљамо о вечности, изгубили смо драгоцено
предосећање за њу, а стекли смо лажни осећај у вези са нашим земаљским
странствовањем. Тај лажни осећај представља нам наш земаљски живот као
бесконачан. Ми смо толико обманути и заведени тим лажним осећајем, да у складу
са њим уређујемо сва наша дела, приносећи способности душе и тела на жртву
пропадљивости, нимало не марећи за други свет који нас очекује, иако
неизоставно треба да постанемо његови вечни. Зашто из нас, као из каквог
извора, истичу празнословље, исмејавање, осуђивање ближњих и ругање њима? Зашто
са лакоћом многе сате проводимо у испразним весељима којих не можемо да се
наситимо, и трудимо се да једно сујетно занимање заменимо другим, а ни најкраће
време нећемо да посветимо разматрању сопствених сагрешења и плачу због њих?
Зато што смо стекли саосећање према греху, према свему сујетном, према свему
чиме се грех уводи у човека и чиме се храни у човеку; зато што смо изгубили
саосећање за сва она занимања која у човека уводе и у њему умножавају и чувају
богољубљене врлине. Уз помоћ наше слободне воље свет који је непријатељски
расположен према Богу и пали анђели засађују у нашу душу неосетљивост. Она
расте и јача нашим животом према начелима света; она расте и јача кад човек
следи свој пали разум и вољу, када оставља служење Богу или када Богу служи
непажљиво. А када се безосећајност утврди у души и постане њено својство, онда
свет и његови господари стављају на камен свој печат. Тај печат се састоји у
општењу људског духа са палим духовима, у томе што људски дух усваја утиске
које у њему производе пали духови, у потчињавању насилном утицају и власти
одбачених духова.
Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? Питање
пуно бриге, туге и недоумице. Ту бригу, ту тугу, ту недоумицу осећају оне душе
које су се усмериле ка Господу, оставивши служење свету и греху. Пред њиховим
очима открива се, у свом своме ужасном обиму и значају, недуг неосетљивости.
Они желе и да се моле са умиљењем, и да се баве читањем Речи Божије без икакве
друге литературе, и да пребивају у непрестаном сазерцавању своје греховности, у
постојаном жаљењу због ње, једном речју – желе да их Бог усвоји, да припадају
Богу. При томе у себи самима наилазе на неочекивано и слугама света непознато
противљење: безосећајност срца. Срце, поражено претходним лењим животом као
смртоносном раном, не показује никакво обележје живота. Узалуд ум сабира мисли
о смрти, о суду Божијем, о мноштву својих сагрешења, о адским мукама, о рајским
насладама; узалуд се ум труди да тим мислима утиче на срце: оно остаје
неосетљиво према њима, као да га се ни ад, ни рај, ни суд Божији, ни сагрешења,
ни стање пада, ни погибељ уопште не тичу. Оно спава дубоким сном, сном смртним:
оно спава напојено и опијено греховним отровом. Ко ће нам одвалити камен од
врата гроба? Тај камен је врло велики.
Према учењу светих Отаца, за уништење
неосетљивости потребно је да човек стрпљиво и непрекидно делује против ње –
потребан је постојан, побожан и пажљив живот. Такав живот представља оптужбу
против живота у неосетљивости; но, ова смрт људског духа не умртвљује се само
сопственим трудом човековим: неосетљивост се уништава деловањем Божанствене
благодати. Анђео Божији, по заповести Бога, силази у помоћ души која се труди и
која је измучена, одваљује камен озлојеђености са срца, испуњава срце умиљењем,
а души објављује васкрсење које се јавља као уобичајена последица постојаног
умиљења.[4]
Умиљење је прво обележје оживљавања срца у односу према Богу и вечности. Шта је
то умиљење? Умиљење је осећај милости и саосећање човека према самом себи,
према свом јадном стању, стању пада, стању вечне смрти. О становницима
Јерусалима које је до таквог расположења довела проповед светог апостола Петра,
па су решили да прихвате хришћанство, Свето Писмо каже да су се умилили срцем –
да им се ражали у срцу.[5]
Телу Господњем није било потребно миомирисно
миро мироносица. Оно је помазивање мирисима претекло васкрсењем. Али свете жене
су – благовременом куповином мира, изласком на живоносни гроб с првим зрацима
сунца, пренебрегавањем страха који је изазивала злоба Синедриона и војничке
страже која је чувала гроб и Погребенога – опитно показале и доказале залог
свога срца у односу на Господа. Иако се испоставило да је њихов дар сувишан,
стоструко је награђен јављањем Анђела кога жене до тада нису виделе и вешћу
која није могла бити истинитија, о васкрсењу Богочовека у васкрсењу људског
рода с Њим.
Богу није потребно, ради Њега Самога, да му
посветимо наше животе, да Њему у службу ставимо све наше силе и способности: то
је неопходно нама. Принесимо их, као миро, гробу Господњем. Благовремено купимо
миро – добру вољу. Од младости наше одрецимо се свих жртава греху: за ту цену
купимо миру – добру вољу. Служење греху немогуће је сјединити са служењем Богу:
првим се уништава друго. Немојмо допустити греху да умртви у нашем духу осећај
за Бога и све божанско! Немојмо допустити греху да утисне у нас своје утиске и
да насилно преузме власт над нама. Онај ко је од дана неискварене младости
своје ступио у службу Богу и са постојаношћу остао у том служењу, потчињава се
непрестаном утицају Духа Светога, уобличава се благодатним, свесветим утисцима
који од Њега долазе, задобија у своје време делатно познање васкрсења Христова,
оживљава духом у Христу, постаје по избору Божијем и заповести Божијој
проповедник васкрсења својој браћи. А ко се из незнања или по наговору потчинио
греху, ступио у општење са палим духовима, присајединио им се, изгубио у своме
духу везу са Богом и житељима неба, нека се лечи покајањем. Немојмо дан за
даном одлагати лечење покајањем, да нам се неочекивано не би прикрала смрт, да
нас не би изненада узела, па да се испостави како нисмо у стању да ступимо у
насеља бесконачног спокојства и празника, да не бисмо били бачени, као
непотребни кукољ, у огањ ада који вечно пали и никада не спаљује. Лечење
застарелих недуга не одвија се тако брзо и лако, како то себи представља
незнање. Милосрђе Божије нам не дарује без разлога време за покајање; и нису
без разлога сви свети молили Бога да им дарује време за покајање. Потребно је
време да би се изгладили греховни утисци; потребно је време да би утисци Духа
Светога оставили трага; потребно је време за очишћење себе од прљавштине;
потребно је време да се обучемо у хаљине врлина и украсимо се богољубљеним
својствима којима су украшени сви житељи неба.
У човеку који је за то припремљен васкрсава Христос, и гроб – срце – изнова се претвара у храм Божији. Васкрсни, Господе, спаси ме, Боже мој[6]; у овом тајанственом и уједно суштинском васкрсењу Твоме крије се моје спасење. Амин.
Нема коментара:
Постави коментар