ЧЕЖЊА ЗА ЛИЦЕМ ХРИСТОВИМ

Имендана његовог преосвештенства Владике Акакија - преподобни Акакије Атонски (Оснивач скита Капсокаливија) прославља се 12. априла по отачком, старом, а 25. априла по грађанском, новом календару али пошто празник често пада у време Страсне или Светле седмице на Светој Гори у скиту Капсокаливија пребацују га на Недељу мироносица. На основу овог светогорског обичаја, преосвећени владика свој имендан прославља на трећу недељу по Васкрсу, недељу жена Мироносица. Поводом тога објављујемо одломак из житија преподобног уз додатак из Охридског Пролога св. владике Николаја.  

У житију преподобног Акакија Кавсокаливијског изложено је казивање његовог ученика јеромонаха Јоне, који вели: Једном читајући Слова светог Симеона Новог Богослова, наиђох на ове речи: „Ако хришћанин не угледа Христа овде, у овом животу, онда Га неће угледати ни у будућем“ (Слово треће). У недоумици поводом ових речи, Јона упита старца Акакија о каквом то виђењу Христа пише свети Симеон. – Чедо, не сумњај у то, одговори старац; свети Симеон говори истину, јер сваки хришћанин дужан је још овде гледати Христа очима срца и уобличити Га у срцу свом, као што то вели свети апостол Павле (Гал. 4,19).

А ти оче, јеси видео Христа? Простодушно упита Јона. Видео сам, одговори старац анђеоски кротко. А шта ти је Он говорио и говори? упита Јона опет. Он ми стално говори једно исто: „Хајде за мном“ (Мт. 4,19), то јест испуњавај заповести моје. Међутим ја, по лености својој, не следујем Његовом божанственом позиву. Рекавши то, Акакије заплака горко. Бога ради, свети оче, допусти ми још једно питање: Ти кажеш да је могуће видети у срцу Христа. Молим те, објасни ми, како је могуће видети Га? – Знај чедо, тога  се дара мало њих удостојавају. За то је неопходно очистити себе од страсти. И тек када Господ Бог увиди да је тело потчињено духу и срце очишћено од свих страсних жеља, тада се у њега усељује Исус Христос са Оцем и светим Духом, и онда такав изабраник Божији у срцу своме види Христа умним очима као телесним.

Ову созерцатељску тајну разрешава свети владика Николај у Охридском Прологу, у беседи о тражењу лица Господњег.

Тражим лице твоје Господе! — Покажи светло лице твоје слуги своме! (Пс. 27, 23; 31, 16).

Цар Давид тражаше оно што прости рибари добише нетражено. Цар се превијаше у мраку чезнући да види светло лице Господње, које се показа простим рибарима у свом сјају своме. Цар Давид припадаше времену чекања, а ученици времену испуњења. Тамо је само наговештај доласка Господњег, овде долазак. Тамо слутња и маштања о лицу Господњем, овде сјај и красота самога тога лица. Сјајно беше лице Господње и пре васкрсења, а колико тек сјајније по васкрсењу! Неугасиви пламен Божанства скриваше се иза иконе тела Његовог, и сијаше кроз ту телесну икону. И ученици Га гледаху нетремице, и радоваху се срцем. Четрдесет дана гледаху прослављено тело Његово; и радоваху се срцем!

О браћо моја, потражимо и ми сјајно лице Господње, да би осетили насладу којом се ангели небески опијају. 

Ако га будемо с чежњом тражили у овоме животу, видећемо га бар у оном; но ако га нетражимо у овом животу, нећемо га видети ни у овом ни у оном. 

Чезнимо, браћо, за лицем Христовим! Свака Његова реч показује нам једну црту лица Његовог. Сваки Његов апостол показује нам понеку особину лица Његовог. Свако Његово дело показује нам неку црту лица Његовог. Сваки Његов светитељ показује нам понеки зрак светлог лица Његовог. Са чежњом, браћо, испитујмо лице Господње. Састављајмо зрак са зраком, док се не покаже цело сунце. Угнездимо то Сунце у дубину срца свога, да изнутра обасја дворе наше телесне. Тај неисказано слатки виноград усадимо у срце своје, да би окусили оно бесмртно пиће, којим се ангели опијају.

О Господе светлоносни, покажи светло лице Твоје слугама Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.

ИС ПОЛА ЕТИ ДЕСПОТА!