Свети Игњатије Брјанчањинов
Поука у Недељу раслабљеног:
О казнама Божијим
Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што
горе не догоди.[1] Такво је
завештање Господ дао раслабљеном кога је исцелио, као што смо чули данас у
Јеванђељу.
Љубљена
браћо! Ово завештање Господње од највеће је важности за нас. Оно нам објављује
да се због наших сагрешења подвргавамо болестима и другим недаћама земаљског
живота. Када нас пак Бог избави од болести или недаћа, а ми изнова почнемо да
водимо греховни живот, онда се опет подвргавамо недаћама, још тежим но што су
биле оне прве казне и уразумљења послата од Бога.
Грех је узрок свих човекових невоља, и у времену и у вечности. Невоље представљају некако природну последицу, природно својство греха, као што муке које прате тешке телесне болести представљају неизбежно својство тих болести и стање карактеристично за њих. Грех у најширем смислу те речи, односно пад људског рода или његова вечна смрт, обухвата све људе без изузетка; неки греси представљају жалосно наслеђе читавих људских заједница; на крају, сваки човек има своје посебне страсти, своја посебна сагрешења, која припадају искључиво њему. Грех, у свим овим различитим облицима, служи као зачетак сваке невоље и несреће, којима бивају подвргнути и читав људски род, и људске заједнице, и сваки човек појединачно.
Стање
пада, стање вечне смрти, којим је заражен, поражен и убијен читав људски род,
извор је свих људских сагрешења, и заједничких и појединачних. Покварена
отровом греха наша природа стекла је способност да греши, стекла је склоност ка
греху, потчинила се насиљу греха, не може да не производи из себе грех, не може
да га избегне ни у ком виду свога деловања. Нико од необновљених људи не може
без греха, чак и ако не жели да греши.[2]
Праведни
суд Божији одредио је три казне читавом људском роду због његовог сагрешења.
Две од њих су већ извршене, а једна треба да се изврши. Прва казна била је
вечна смрт, којој је читав људски род подвргнут у своме корену, у
прародитељима, због непослушности Богу у рају. Другу казну представљао је
свеопшти потоп због тога што је човечанство допустило да тело надвлада дух, и
што је људски род сведен на живот и положај бесловесних. Последња казна треба
да буде уништење и крај овог видљивог света због одступања од Искупитеља, због
коначног отпадања људи у општење са одбаченим анђелима.
Неретко
нарочита врста греха обузима читава људска друштва навлачећи на њих казну
Божију. Тако су Содомљани због недопуштеног угађања телу били спаљени огњем
који је дошао с неба; тако су Израиљци не једном били препуштани иноплеменицима
због скретања у идолопоклонство; тако камен на камену није остао у велелепном
Јерусалиму, подигнутом од дивног камења, а његови житељи изгинули су од мача
Римљана због одбацивања Спаситеља и богоубиства. Грех је заразан; човеку
појединцу тешко је да се супротстави греху коме се предало читаво друштво.
Пример
казне којом праведни суд Божији кажњава појединачног човека због његовог
посебног греха видимо у дуготрајној болести раслабљенога, кога је исцелио
Господ.
Пошто смо
рекли онолико колико је неопходно да се зна и колико је сада било могуће рећи о
грешности читавог људског рода, и о грешности људских заједница, обратимо сада
посебно пажњу на појединачну греховност, коју сваки човек има као своју
сопствену. Ово разматрање је суштински неопходно за нас и суштински корисно.
Оно може да има спасоносни утицај на наше деловање – да га одврати од пута
безакоња и усмери према вољи Божијој. Просвећујући се законом Божијим ми ћемо
научити да је Бог уз своју неограничену милост и савршено праведан, те да ће
неминовно за греховни живот дати одговарајућу казну. Такво убеђење подстиче нас
да предузмемо све напоре како бисмо се ослободили од повођења за сопственим
страстима и порочним обичајима друштва, ради избављања од пролазних и вечних
казни Божијих.
Свети оци[3] тврде да
су сви људи пре искупљења били под влашћу греха, да су извршавали вољу греха и
противно својој жељи. Након искупљења људског рода од стране Богочовека, они
који су поверовали у Христа и обновили се светим крштењем више не трпе насиље
греха него имају слободу – слободу или да се супротставе греху, или да иду за
његовим наговорима. Они који се добровољно покоравају греху опет губе слободу и
подлежу насилној власти греха.[4] А они
који се под руководством Речи Божије боре против греха и супротстављају му се,
у своје време односе потпуну победу над греховношћу. Победа над сопственом
греховношћу уједно је и победа над вечном смрћу. Онај ко је однео ту победу
лако може да се удаљи од греховне склоности заједнице. Ово видимо на примеру
светих мученика: победивши грех у себи они су се супротставили народној заблуди
коју су разобличили, не оклевајући да крвљу запечате своје сведочење. Онај ко
је заведен и заслепљен сопственим грехом, не може да се не поводи и за
заједничким греховним расположењем: он га неће видети јасно, неће га разумети
како треба, неће га се одрећи уз самоодрицање, него ће му се приклонити срцем.
Суштина подвига против греха, подвига којим је обавезан да се подвизава сваки
хришћанин, састоји се у борби против греха, у раскидању пријатељства с њим, у
победи над њим у самој души, у уму и срцу, а тело не може да не саосећа са
њима. „Вечна смрт – каже преподобни Макарије Велики – скривена је унутар срца:
човек је њоме мртав иако споља изгледа жив. Ко је у тајности срца прешао из
смрти у живот, тај ће бити жив у векове, и више никада неће умрети. Мада се
тела таквих на неко време раздвајају од душа, она су освећена и устаће са
славом. Из тог разлога смрт светих назива се сном“.[5]
Сви свети
без изузетка[6],
и поред тога што су победили вечну смрт и још током овог пролазног живота открили
у себи живот вечни, трпели су многе и тешке невоље и искушења. Откуд то?
Грешницима је својствено да на себе привлаче казну Божију; но, из ког разлога
палица Божија не мимоилази ни изабране Његове, него их погађа ударцима? Ово
питање се, према учењу Светог Писма и светих Отаца, разрешава на следећи начин.
Мада је код православних људи греховност побеђена, мада је вечна смрт уништена
присуством Духа Светога у њима – ипак им није дата непромењивост у добру током
читавог земаљског странствовања: није им одузета слобода избора између добра и
зла.[7]
Непоколебљивост у добру – то је својство будућег века. Земаљски живот је до
свог последњег часа – поприште добровољних и невољних подвига. Изнуравам тело своје и савлађујем га –
каже велики Павле – да проповедајући
другима не будем сам одбачен.[8] Апостол
ово говори о оном телу које је осољено и освећено Божанском благодаћу, коме
никакву штету није причинио ни најгори отров јехидне, и чија је одећа доносила
исцељење. Па и таквом телу било је потребно да се потчини и умртви, како његове
умртвљене страсти не би оживеле и вечна смрт васкрсла! Све док хришћанин, чак и
ако је сасуд Духа Светога, странствује на земљи, дотле вечна смрт може да
васкрсне у њему, и греховност може поново да обузме његово тело и душу.
Сопствени подвиг, сам по себи, није довољан служитељима Божијим да би укротио
пад који се гнезди у природи и непрестано стреми ка томе да обнови своју
владавину: њима је потребна помоћ од Бога. Бог им помаже Својом благодаћу и
палицом очинске казне у зависности од њихове благодати. Великом Павлу даде се – сведочи он – жалац у тело, анђео сатанин, да му пакости, да се не поноси[9] својим
узвишеним духовним напредовањем, мноштвом Божанских откривења која су му дата,
мноштвом духовних дарова које је имао, мноштвом чудеса која је учинио. Наша
природа је толико повређена греховним отровом, да чак и само обиље благодати
Божије у човеку може да послужи као узрок гордости и пропасти.
Нису
почасти, ни слава, нити беспоговорна послушност дочекивали Павла када је
васељени проповедао Христа, доказујући истинитост проповеди знамењима: анђео
сатанин свуда му је припремао замке, противљење, понижења, гоњење, искушења,
смрт. Схвативши да се то догађа по допуштењу Божијем, Павле кличе: Зато сам добре воље у немоћима, у поругама,
у невољама, у гоњењима, у тескобама за Христа.[10] Павле
је сматрао за неопходно да умртвљује своје тело, како се услед попуштања телу
не би појавиле телесне страсти: око Промисла Божијег уочило је постојање
потребе да се Павлова душа невољама огради од гордости. И најчистија људска
природа има у себи нешто гордо, примећује преподобни Макарије Велики.[11] Ето
разлога због кога слуге Божије себе подвргавају добровољним лишавањима и
патњама, и уједно се подвргавају различитим невољама и искушењима по допуштењу
Промисла Божијег, који тиме потпомаже подвиг слугу Божијих, чувајући га да не
буде покварен грехом. Пут земаљског живота за све свете био је тежак, трновит,
испуњен лишавањима, поплочан безбројним искушењима. Неки од њих – вели апостол
– искусише поруге и шибања, па још окове
и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се
у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не
беше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама
земаљским.[12]
Блажени Симеон Метафраст у животопису великомученика Јевстратија примећује:
„Богу није угодно да Његове слуге, којима је Он на небу припремио вечну и
непролазну част и славу, буду поштоване и прослављане сујетним и пролазним
поштовањем у овом превртљивом и непостојаном свету“.[13] Зашто
је то тако? Зато што нема човека који би без штете за своју душу могао да
пребива на висини земаљске славе и
благостања. Ако би неко био раван анђелима по своме духовном стању, и тај би се
поколебао.[14]
У нама, у нашим душама, падом нашим посађена је способност мењања.[15] Ми не
можемо да не одговоримо и да се расположењем нашег духа не прилагодимо својим
спољашњим околностима и материјалном положају. „Прилепи се земљи душа моја![16] – исповеда се Богу пророк у име сваког
палог човека – Са земље ме подиже и одваја од ње, уводећи ме у спасење, десница
Твоја, Твоја свесвета Реч и Твој свесвети промисао, растварајући невољама моје
привремено благостање, и уједно ме тешећи благодатном духовном утехом која моме
срцу доноси стремљење ка небу. Без ове помоћи Божије, због моје несрећне
склоности којој не могу да се супротставим само сопственим силама, привезао бих
се умом и срцем искључиво за материјално, те бих страшно, погибељно, обмануо себе,
заборавивши на вечност, на блага која су ми припремљена у њој, и неповратно би
их изгубио“.
Истински
служитељи Божији прихватали су невоље, које су промислом Божијим биле допуштане
на њих, уз покорност Богу, уз благодарење и прослављање Бога. Они су били добре воље, како се изразио апостол
Павле, у својим невољама: сматрали су их за корисне, потребне и неопходне за
себе; њихово допуштање сматрали су за исправно и корисно. Стремљење сопствене
воље присајединили су дејству воље Божије: дословно су благодарили на казнама и
уразумљењима која им је слао Бог.
Из таквог
залога срца, из таквог начина размишљања, свети су гледали на недаће које су их
задесиле. Духовна утеха и радост, обнављање душе осећајима будућег века,
представљали су последицу расположења које је доносила смиреномудреност.
Шта да
кажемо ми грешни о невољама са којима се сусрећемо? Који је, као прво, њихов
почетни узрок? Почетни узрок људских страдања је, као што смо видели – грех, и
сасвим правилно поступа сваки грешник уколико, када га задесе невоље, мисаоне
погледе одмах усмери на своје грехе, уколико постане свестан својих грехова,
уколико оптужи себе због својих грехова, уколико патњу прихвати као праведну
казну Божију.
Постоји и
други узрок невоља: то је милосрђе Божије према слабом људском роду.
Допуштајући грешницима невоље, Бог их подстиче на то да се опомену, да се
зауставе у своме незадрживом стремљењу, да помисле на вечност, на свој однос
према њој, да се сете Бога и својих обавеза према Њему. Невоље које се
допуштају грешницима служе као знак да ти грешници још нису заборављени, да их
Бог није одбацио, да се код њих уочава способност за покајање, исправљање и
спасење.
Грешници
које Бог кажњава: охрабрите се! Кога љуби
Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима.[17] Ово нам
објављује Свето Писмо, уразумљујући нас, тешећи и крепећи. Прихватите васпитање, да се не разгневи Господ, и погинете са пута
праведног[18]:
васпитање, то јест кажњавање, примите са свешћу да је заслужено; примите са
славословљем, прослављајући милосрдног Бога, праведног у Своме суду; примите с
непристрасним разматрањем вашег протеклог живота, са исповедањем ваших
сагрешења, омивањем сагрешења сузама покајања, исправљањем вашег понашања. Њему
је често потребно мало спољашњег исправљања, а веома много тајног исправљања:
исправљања начина размишљања, исправљање побуда, намера. Ви сте скренули с
праведног пута својим сагрешењима: немојте да га коначно изгубите роптањем,
несавесним правдањем пред собом и пред људима, безнађем, очајањем и хулом на
Бога. Помоћно средство које вам је дато како би вас узвело на пут побожности и
које је употребио Сам Господ, немојте да претворите у средство коначног уништења
и погубљења себе. Иначе ће Господ да се разгневи
на вас. Он ће одвратити лице Своје од вас, као од оних који су Му туђи:
неће вам слати невоље, као заборављенима и одбаченима[19];
допустиће вам да упропастите свој земаљски живот према похотама вашег
грехољубивог срца и заповедиће смрти да вас пожање изненада, попут корова, који
је по сопственој слободној вољи и избору доспео у паклени огањ.
Они који
су како доликује претрпели од Бога допуштена искушења, приближавају се Богу,
задобијају смелост према Њему, и Он их, према сведочењу апостола, усваја: Ако подносите карање, Бог поступа са вама
као са синовима.[20] Бог испуњава духовним добрима онога ко
трпи невоље у смирености духа, обраћа пажњу на његову усрдну молитву, често
одвраћа бич и палицу за кажњавање, уколико они нису неопходни за веће духовно
напредовање. Ово се испунило над раслабљеним који је исцељен, а претходно је
тридесет осам година лежао у предворју Соломоновом, међу мноштвом других
болесника, који су, попут раслабљенога, чекали да Анђео руком узбурка
исцељујућу воду. Какав страдалнички положај, изазван болешћу и сиромаштвом!
Очигледно, болесници нису имали других средстава за излечење, стога су се
одлучивали за дуготрајно ишчекивање чуда које се догађало једанпут годишње,
дајући поуздано и потпуно исцељење од сваке болести, али само једном болеснику.
Болест раслабљенога била је казна за грехе, што је јасно из поуке коју је
исцељеноме дао Господ: Ето постао си
здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди.
Господ,
Који је ово завештао раслабљеноме када је исцељен, да не би изнова пао у исте
грехе због којих је кажњен болешћу, слично завештање дао је и грешници којој је
опростио њене грехе. Иди – рекао је
Спаситељ света оној коју су земаљски праведници осудили на каменовање – и од сада не греши (Јн. 8,11). Исцељење
душе и тела Господ даје уз услов једнак за све. Женин грех био је смртни;
очигледно је да је и грех раслабљенога спадао у групу смртних грехова. Управо
такви греси понајвише призивају казну Божију! Ономе ко је огрезао у смртним
гресима неопходна је нарочита помоћ Божија – та помоћ јавно се показује у
казни, а тајно у позиву на покајање. Човек се призива на покајање или болешћу
која му се шаље, као што се догодило раслабљеноме, или допуштањем гоњења од
стране људи, што је задесило Давида, или на неки други начин. У ком год облику
да се јави казна Божија, треба да је примимо са смирењем, и да стремимо ка томе
да одмах удовољимо оном Божијем циљу ради кога нас је казна задесила: да
прибегнемо лечењу покајањем, да се у души заветујемо на уздржање од оног греха
због кога нас кара рука Господња. Тај ће нам грех тачно показати наша савест.
Праштање греха и избављење од невоље, којом смо због греха кажњени, дарује нам
се од Бога једино уз услов да оставимо грех који је за нас погубан и Богу
мрзак.
Повратак греху, који је на нас навукао гнев Божији, а који је излечен и опроштен од Бога, узрок је највећих несрећа, првенствено вечних, загробних. Тридесет и осам година недуг је мучио раслабљенога због његових грехова. Значајна казна! Но, Господ објављује да је казна за повратак на грех још тежа. Каква је то казна, тежа од болести која је болесника током читавог живота везала за постељу, у крајњој беди? Ништа друго до вечна мука у аду, која очекује све непокајане и непоправљиве грешнике. Амин.
Аскетске проповеди, Очев дом, Београд, 2017, превод: Младен Станковић
[1] Јн. 5,14.
[2] Рим. 7,14-25.
[3] Преподобни Доротеј, Поука
1.
[4] Благовестник. Мт. 12,
44-45. (рус)
[5] Слово I, гл. 2.
[6] Јевр. 12,8.
[7] Преподобни Макарије
Велики, Беседа VII, гл. 4. Свети Исак Сирин, Слово I.
[8] 1. Кор. 9,27.
[9] 2. Кор. 12,7.
[10] 2. Кор. 12,10.
[11] Беседа VII, гл. 4.
[12] Јевр. 11,35-38.
[13] Чети Минеји, 20.
септембар.
[14] Свети Исак Сирин, Слово
1.
[15] Исто.
[16] Пс. 118,25.
[17] Јевр. 12,6.
[18] Пс. 2,12.
[19] Јевр. 12,8.
[20] Јевр. 12,7.
Нема коментара:
Постави коментар