Архиепископ Леонтије Чилеански
(1907-1971)Кратак животопис
који је саставио јеромонах Серафим Роуз
Упркос очигледном губљењу снаге хришћанства у нашој цивилизацији и приметном одсуству хришћанских хероја данас у нашој средини, Бог није напустио своју прогоњену Цркву у овом веку и уздигао је изузетне православне јерархе чији се херојски углед, како време пролази, само повећава. Ови хероји, нажалост, пролазе прилично незапажено за већину људи у Цркви.
Један од таквих јерараха, који је умро пре
само десет година готово заборављен, био је архиспископ Леонтије Чилеански, неустрашиви
проповедник православног хришћанства прво у Русији, а касније ван ње. Његово
историјско место је место искреног проповедника „хришћанства срца“.
Када је умро 19. јуна/2. јула 1971. - тачно
на 5-годишњицу упокојења његовог вољеног архиепископа Јована Максимовича, још
једног изузетног јерарха 20. века – архимандрит Константин Џорданвилски је
изјавио:
„Постоје људи чија смрт испуни светлошћу
место које су имали у срцима људи. Ти људи су у свим својим контактима живели
својим великим срцем. Шта то значи? То значи да је за њих свака особа са којом
су били у контакту, макар и на тренутак, била личност духовне природе... Могло
би се рећи да, иако нас је напустио, сада нам је ближи, али не на земаљски
начин.“
Архиепископ
Леонтије рођен је 7. августа 1907. у побожној руској породици (Филипович).
Његов даљи рођак био је св. Атанасије Брестовски, који је претрпео мученичку
смрт од римокатолика у 17. веку.
Од раног детињства исказивао је снажну склоност
ка Цркви и жудео да јој посвети свој живот. Своје прво образовање стекао је у
приватној школи, где га је огромни музички таленат учинио водећим дечачким солистом
у хору. Прожет дубоким осећањима сећао се како је Император Николај II посетио
његов град и видео неземаљски поглед будућег Цара-Мученика.
Када
је револуција ударила на Кијев, он је већ био духовно близак Кијево-печерској
Лаври и био је ухапшен. Али када се открило да је из „пролетерске“ породице,
био је ослобођен и захваљујући свом изванредном тенору совјетска власт му је
понудила бесплатно образовање и обуку за оперу. Тако се пред њим отварала
велика музичка каријера, али он ју је одбацио да би се посветио служењу светој
Православној Цркви.
Како
је болан пут био на који се одлучио! Пут непрекидног лишавања, патњи и присуствовања
безбројним личним трагедијама у време совјетске владавине све до доласка Немаца 1941. године.
Постао је искушеник у Лаври баш у време када је Лавра била немилосрдно уништена.
Њени монаси су били злостављани, изложени разноврстним лишавањима и многи су
били убијени.
И
поред својих личних патњи, постао је утеха прогоњеног клира – видао је ране
јерараха који су по пуштању на слободу нашли уточиште у Лаври. Спасао је живот
епископу Партенију извукавши га из јарка ван домашаја чопора разјарених паса, одневши
га потом до једне старице која га је повратила у живот.
После
коначног уништења Кијево-печерске Лавре, отишао је у Москву, где је под ужасним
условима успео да прође теолошки курс на Академији; предавања су се у то време
одржавала у приватним становима професора. Овде се поново сусретао са многим
епископима и служио им као веза између њих и осталих клирика.
Поседовао
је документ који га је представљао као члана „пролетаријата“ уз помоћ ког је путовао
обилазећи света места и манастире у Русији непосредно пре њиховог уништења, или
убрзо после. Тако је посетио Саров, Дивјејево и многе манастире новгородске
области као и других региона. Видео је вандалски уништен велики Ростов, како су
разне светиње обесвећене, а клир понижаван. Све што је видео бележио је у своје
дневнике, од којих је део сачуван у рукопису.
Био
је сведок самртничких мука Свете Русије, слушао је вапаје светих јерараха,
пророштва јуродиваца, мајчинска нарицања, но све ово га није бацило у очај,
напротив, испунило је његово срце светом ревношћу, јер је схватио да живи у
новом добу мученика.
Због
своје блискости са многим црквеним личностима, био је живи сведок њиховог
исповедничког става за Христа, што му је касније, у слободном свету, омогућило
да потврди њихова невина страдања проузрокована зверским суровостима совјетске
власти. Велики део тротомног дела о Новим руским мученицима оца Михаила Пољског
заснован је на материјалу који му је послао архиепископ Леонтије.
Сам архиепископ Леонтије није избегао сурове
прогоне у годинама пред избијање Другог светског рата. Био је затваран три пута
и касније се сећао како су неколицина епископа и свештеника, који су били
утамничени заједно са њим, надзирани будним оком нечовечних стражара, успели да
одслуже свету Литургију претварајући се да играју партију карата за столом.
Затворски услови 1930-те били су толико лоши, да је услед најнехуманијих услова
већина затвореника умирала. Неки су служили Евхаристију на телу умирућег страдалника,
сматрајући га већ за мученика, пошто се Божанствена Литургија увек служи над
моштима мученика.
Некако
је владика успео да изађе из затвора и неко време био принуђен да се крије на једном
тавану „лебдећи“ у висељки налик џаку, да не би одао своје присуство корачањем;
једино време када је могао да се креће било је глуво доба ноћи када су станари
испод спавали. Овакви услови живота прогоњених хришћана у СССР изгледају
невероватни нама у слободном свету само због млакости наше сопствене
православне вере. Али када бисмо живели по православном календару, по којем
сваки дан садржи читање Светог Писма и помен светитеља и мученика, разумели
бисмо.
Када
су Немци дошли у западну Русију 1941. године поново је успостављена слобода
вероисповести и огромно поље црквеног деловања се отворило преживелом свештенству.
Архимандрит Леонтије се у то време налазио у Белорусији, где је ускоро
рукоположен за епископа у обновљеној Почајевској Лаври која је до тада била
пољска територија и тако избегла уништење од стране совјетске руке. Између
1941. када је рукоположен и новембра 1943. када је отишао на Запад, био је
епископ житомирски и рукоположио је преко 300 свештеника и неколико епископа и
отворио стотине цркава. Његово одушевљење и дубока саосећајност према људима
учинили су га изузетним архипастиром, који је у току служења божанске службе
био преношен у други свет. Изгледало је као да се његов високи тенор винуо
изнад земаљског метежа, али његов оштар ум се никад није одвајао од људске
стварности. Наставио је своје црквене активности у истом духу у Аустрији и
Западној Немачкој после рата, а потом и у Јужној Америци када је постављен за
епископа Парагваја и Чилеа (Аргентина је постала део његове епархије непосредно
пред његову смрт).
 |
| Владика Леонтије после литургије у једној од цркава РЗЦ у Аргентини |
У
Чилеу је основао монашку заједницу чији је један од чланова био и каснији
епископ Едмонтона у Канади Сава (Сарачевић, Србин - прим. ред.). Владика
Леонтије га је довео у манастир, надахнуо га монашким идеалима, постригао га и
поставио га за независног свештеника који је касније као ревносни епископ
започео покрет духовне обнове у Руској Цркви, а сада је познат као хроничар
(прикупљач житија) чудесног живота светог архиепископа Јована Максимовича.
На
својим путовањима по слободном свету, архиепископ Леонтије је проучио болно
стање своје православне браће у Грчкој, који су чамили под модернистичким
утицајима на православни живот, оличеним у примени папског календара који им је
наметнут 20-их година. У својој мученичкој ревности отишао је у Грчку и
рукоположио епископе за вернике који су следили стари календар, на тај начин
успостављајући блиску везу између њих и Руске Заграничне Цркве.
 |
| Епископи РЗЦ Серафим Каракаски и Леонтије Чилеански са новохиротонисаним епископом за грчке старокалендарце Петром Асторијским, 1962. |
Ускоро
је унапређен у чин архиепископа. Између осталог основао је женски Преображењски
Манастир са монахињама које је довео из Свете Земље. Овај манастир тренутно руководи
сиротиштем и парохијском школом под именом светог Јована Кронштатског. Ове
монахиње, на челу са праведном игуманијом Алексијом, биле су првобитно
благословене у њихов подвижнички живот оптинским старцем Нектаријем, сада
прослављеним светитељем, чијег се предања оне чврсто држе у монашком подучавању
искушеница.
Архиепископ Леонтије био је ватрени
бранилац истине и неустрашиво је устајао у пуној својој духовној величини
против сваке неправде. Од свог првог сусрета са архиепископом Јованом
Максимовичем у Паризу, одмах је препознао у њему живог светитеља попут оних
које је видео и са којима је живео у многострадалној Русији. Срцем препуним
љубави клањао се пред духовним ауторитетом блаженог Јована и подржавао га је
кад су га клеветали они којима је недостајало његово искуство у живом додиру са
истинским божијим светитељима. Када су те клевете добиле озбиљан облик и
архиепископ Јован био позван на суђење у Сан Франциско 1960-их (окривљен за
прикривање безаконих радњи у црквеним финансијама), архиепископ Леонтије је
одмах авионом долетео заузевши се за његову одбрану, заједно са епископима
Нектаријем и Савом, на оптуженичкој клупи. Доказано је, наравно, да је архиепископ
Јован невин и споменик његове победе је сада величанствена катедрала храм „Свих
Жалосних Радост“ у Сан Франциску у којој леже земни остаци блаженог Јована.
.png) |
| Архиепископ Леонтије (крајњи с десна) са сабраћом архијерејима: Савом, Аверкијем, Јованом, Нектаријем и грчким старокалендарцем владиком Петром |
Када
је архиепископ Леонтије сазнао за изненадну смрт архиепископа Јована, он се
заједно са другим праведним и прогоњеним јерархом архиепископом Аверкијем
Џорданвилским, возио преко целих Сједињених Држава да би присуствовао његовом
погребу, где је просуо горке сузе над телом архиепископа Јована, кога је толико
волео да је желео да буде ближе његовом гробу, можда као епископ Сан Франциска.
Но, Бог ово није дао и тачно на пету годишњицу смрти архиепископа Јована, након
што се помолио за покој његове душе у свом Саборном храму у Буенос Ајресу, предао
је своју душу Господу придружујући се свом вољеном авви.
Изненадна
смрт архиепископа Леонтија, који се опорављао од срчаног обољења, донела је
велику жалост његовој пастви. Сахранили су га на гробљу које је он сам основао.
Болесно дете Чилеанке из околине које је умирало било је положено на његов гроб
и чудесно се исцелило. Било је и других случајева сличних небеских посредовања молитвама
архиепископа Леонтија. Али најдирљивији извештаји о њему долазе од поштоваоца, који
се удостојио неколико виђења архиепископа од којих део наводимо овде:
„Ово виђење догодило се баш на дан одлуке архијерејског
сабора из 1971. о почетку припрема за канонизацију нових мученика руских. Била
је субота. У току лаганог сна, мој духовни отац (тада још жив у Буенос Ајресу) јавио
ми се у духу, исповедио ме и отпустио ми грехове.“
„На почетку овог сна видео сам себе у
огромном нерукотвореном храму. На десном клиросу на знатној удаљености налазила
се огромна маса људи обучених у бело. Нисам могао да им разазнам лица. Око мене
чуло се тихо, умиљато појање, иако никог нисам видео. Онда су се обоја бочна
врата олтара широм отворила и из њих су почели да излазе свети јерарси и
монаси, потпуно обучени у нежно плаве одежде; међу њима сам могао да препознам
само св. Николаја Чудотворца Мирликијског. Из врата ближих мени, међу
пролазећим епископима, владика Леонтије је прошао и зауставио се крај мене
говорећи: „Ти си брате, Василије, био позван и дошао си. Знаш да имамо велику
прославу овде данас!“ „Какву прославу, владико“, питао сам. А он је наставио:
„Небеско прослављење Цара-Мученика!“ И пошто ми се лагано поклонио, наставио је
својим путем до трона у средини цркве.
Најзад, царске двери на олтару се отворише
и кроз њих изађе Цар-Мученик, онакав какав је био на званичним портретима из првих
дана своје владавине – врло млад. Био је обучен у царски огртач, као за време
крунисања, и носио је царску круну на глави. У рукама је носио велики крст, а
на његовом бледом лицу приметио сам лагану рану, или од метка или од неког
ударца. Прошао је покрај мене равномерним ходом, спустио се низ степеник амвона
и пошао према средини храма. Док се приближавао трону, певање је бивало све
гласније, а када је ногом додирнуо степеницу трона, постало је толико гласно да
је изгледало да су се скупили људи из читавог света певајући у један глас.
„Тада сам се освестио у свом кревету,
неизмерно дрхтећи, с малом раном на десном оку. Било је четири сата изјутра. Дуго
времена био сам под снажним утиском овог доживљаја.“
Исти човек видео је архиепископа Леонтија у
сну пред 40-ти дан од представљења: „37-ми дан после представљења архиепископа
Леонтија имао сам виђење у сну... Видео сам га у црвеној одежди са митром како началствује
на свечаном архијерејском богослужењу. Када ме је видео, брзо је устао и пожурио
да ме поздрави. Загрливши пољубио ме је и рекао: Како сам срећан што те видим,
брате Василије, сада сам прилично добро. Не осећам бол и врло сам срећан овде.
За неколико дана добићу нове одаје, са свим удобностима, како би рекли на
земљи. Већ ми је обећано.“
„Месец дана након тога имао сам још један
сан, који је указивао на то да се он удостојио рајског насеља. Чуо сам предивну
музику и видео милионе светлуцавих звезда и већ сам био на чамцу који је требао
да ме превезе на другу обалу где је он био. Ето, то је Бог припремио својим
верним служитељима катакомбне јерархије, и касније наше Цркве изван Русије.“ (Православни
живот, децембар 1971, стр. 18-20)
Молитвама праведног архиепископа Леонтија, Исповедника „Православља срца“, нека Бог буде милостив свима нама. Амин!
преузето из часописа "Православна реч",
јул-август 1981, бр. 4 (99), издање братства св. Германа Аљаског, Платина,
Калифорнија, САД
+ + +
Свима је, надамо
се позната мироточива Иверска икона, познатија као Монтреалска. У целој
историји Цркве такво обилно мироточење није никада забележено. Ко се удостоио
видети Монтреалску икону у време богослужења када је у моменту натапала велику
парчад вате положене у доњи део рама - ладицу, тако да се миро преливало, а
свештеници нису стизали да замене вату, може то да потврди. Многи су преко ње
добили исцељење, а миро које је из ње точило хиљаде људи је направило
причастницима благости Царице Небеске. Та икона је обишла готово цео свет и
једино место на којем није однешена била је Русија. То је много жалостило
благочестивог власника - чувара чудотворне иконе Мотреалске – иконописца брата
Јосифа Муњоза, духовног сина архијереја Леонтија чилеанског. Желећи да се
благодат коју точи чудотворна икона Иверска, дотакне и Руске свете земље, брат
Јосиф је по посебном унутрашњем призиву решио да преда Русији копију те иконе.
Са великим усрђем је брат Јосиф насликао верну копију чудотворне Монтреалске иконе коју је ставио у њен пређашњи рам, а која је у то време већ имала нови скупљи и раскошнији рам. Почео је размишљати, коме да уручи ту нову икону. И баш тада у току ноћи 30 септембра/12 августа 1993. године, иконописац је у сну видео свога духовног оца – архиепископа чилеанског Леонтија, који је сијао у епископској одежди, са жезлом. Владика је рекао да икона треба да буде уручена стубу Истинске Цркве. Када је брат Јосиф упитао ко је тај стуб, владика је произнео име архиепископа Лазара.
 |
| Епископ Руске Катакомбне Цркве, архиепископ Лазар (Журбенко) Апостолско прејемство владика Акакије и СИПЦ воде од њега |
Владика је још рекао да ће се та нова
икона прославити многим чудима, а као знак да његове речи нису лажне, отпашће покров
са чудотворне Иверске иконе. Када се пробудио, брат Јосиф је одмах отишао
Иверској икони и видео је да покров лежи на поду. То је веома изненадило брата
Јосифа јер у собу где се чувала икона нико не улази. Тада је брат Јосиф
разумео, да је тај сан – знамење са Оног света и чврсто је решио да испуни вољу
Божије Матере, предану му владиком Леонтијем. Није прошло ни 6 дана, на
навечерје празника Преображења Господњег благочестива мирјанка Јелена
Сергејевна Навар – Голицина на молбу брата Јосифа отишла је у Москву да би
предала копију Иверске иконе архиепископу Лазару. Последњу ноћ пред одласком за
Русију копија је била прислоњена лицем на чудотворну икону, затим је стављена у
рам Монтреалске иконе и у њему је 18/31 августа милошћу Божијом предана првојерарху
Руске Истински Православне Цркве владики Лазару Журбенку одескоме. Заједно са
иконом предана је и вата са миром од чудотворне иконе и делић ризе светитеља
Јована (Максимовича) шангајског. Све те бесцене светиње које су донете у Одесу радосно су дочекане од стране старца – архиепископа Лазара и парохијана
саборног храма св. праведног Јована кронштадског Руске Истински Православне
Цркве, где се и сада са великим поштовањем чувају.
Из сведочанства настојатеља храма Св. Јована Кронштадског у Одеси, јеромонаха Агатангела (Пашковског), 1993. године.
Нема коментара:
Постави коментар