Сећање уз драгу овековечену светлописну успомену - фотографију двојице кавсокаливијских стараца

Кавсокаливијски старци - зилоти Анатолије и Антоније

Ова два монаха на фотографији су можда два најважнија човека у мом животу. То су два старца из скита Кавсокаливија на Светој Гори Атонској; Два монаха зилота: Анатолије (ситнији) и Антоније (крупнији). Када сам средином деведесетих на Свету Гору у скит Кавсокаливију дошао као искушеник, још увек у саставу Светског екуменистчког православља, њих сам затекао као једине преостале зилоте у скиту Кавсокаливија. У највећој мери, управо захваљујући њиховој проповеди истинског православља, труду, такту и стрпљењу да ми објасне несагледиве размере и сву озбиљност велике апостасије јереси екуменизма, постао сам ИПХ  - истински православни хришћанин. Бог да им душу прости!

Скит Кавсокаливија су настањивали неких двадесетак грчких монаха већином у поодмаклим годинама. Као двадесетогодишњи искушеник живео сам код старца Патапија иконописца у келији преподобног Акакија која се налази одмах изнад пећине у којој се пре преподобног Акакија подвизавао и преподобни Максим Паликолиба (Кавсокаливит, по томе је и цео скит добио име). Мој старац Патапије, као и већина званичних кавсокаливијских скићана били су „мнимоневтес“, у преводу са грчког „они који помињу“, „помињајушчи“, то јест, монаси који су признавали цариградског патријарха и помињали га на литургијама као свог канонског епископа. Насупрот њима, из разлога не прихватања новог календара и јереси екуменизма монаси зилоти нису признавали, па самим тим нису ни на литургијама помињали цариградског патријарха, већ уместо њега истински православне епископе грчке старокалендарске цркве.  

Епископ Акакије као искушеник у скиту Кавсокаливија, Света Гора, 1994. год.

Божијим промислом прве комшије моје келије преподобног Акакија били су управо они, монаси зилоти, геронда (у преводу са грчког – старац) Антоније и геронда Анатолије. Мој старац Патапије је био прилично захтеван али и изузетно доброћудан. Дао ми је благослов да у слободно време понекад посетим комшије зилоте ради помоћи. Помоћ се састојала из доношења ствари са пристаништа, одржавња баште старца Антонија као и других физичких послова који си изискивали младу радну снагу. У тренуцима када су ме по обављеном послу угошћавали хладном водом и неком скромном светогорском „керазмом“ (традиционалним послужењем) користили су прилику да ми проповедају истинско православље уз неизбежно разобличавње јереси екуменизма и пратеће велике апостасије. Њихова проповед је била силна, уливала је велико поверење јер свака њихова реч је била потврђена њиховом вером и надасве подвижничким животом. Они су били последња генерација светогорског немодернизованог монаштва старог кова. Непоколебљиви, трајни и тврди монашки подвиг; незамисливо за савременог човека сиромаштво и добровољно злопаћење као и непрестана молитвеност благодатно је одражавала сама њихова појава, њихов дух, њихово блажено лице, сваки њихов покрет. Ово, тим пре, јер је о. Антоније у свету био генерацијски атињанин, образован и прилично богат човек. Пре него што је отишао у манастир у добровољно сиромаштво, за старокалендарце је саградио огроман храм у Атини.

Као зилоти изопштени из заједнице скита Кавсокаливија, стално маркирани као расколници, живели су без и најмање помоћи која је свим скићанима следовала од манастира Велике Лавре. Пошто у близини Кавсокаливије није било зилотског јеромонаха остајали су без литургија дуже време. Тако стари били су принуђени да иду пешке по каменим врлетима чак до Светог Нила или још даље, до Керасије и Агиос Васиолиоса да би дошли до православног Светог Причешћа. Зилот јеромонах им је долазио једном годишње на храмовну славу њихових келија када је и служена јединствена литургија. Ретки посетиоци, пријатељи и ходочасници старокалендарци, кадкад су им нешто доносили или слали. Старац Антоније је добијао део пензије коју је скоро целу давао на одржавање његове атинске цркве задужбине, а отац Анатолије је живео у поптпуном сиромаштву, он у својој келији чак није имао никакав намештај, тако да се при посети његовој келији стицао утисак да тамо нико не живи. Требало их само видети како усредсређено раде своја молитвена правила, а то се могло видети када су правила радили напољу, ван својих келија. Неколико сати стајали су умом и телом окренути ка Истоку неподвижно на једном месту молећи се на бројаницу уз повремено рађење допојасних поклона.

Упоредо са незваничном делатношћу ових блажених стараца и мојим сазревањем у спознаји истинског православља мој званичан живот је ишао својим током. Званично сам уписан у Свештеној Кинотити као искушеник; отпочео је процес добијања боравишне визе; а и дан пострига у расофорног монаха се приближавао. Сашивена је раса, а од игумана Велике Лавре је добијен благослов за моје монашење. Све је ишло онако како се само могло пожелети, само ми православна савест више није давала мира. Ради верности светом православљу напустио сам све ове погодности и прешао у илегалан начин живљења на Светој Гори. Код мојих стараца просветитеља нисам могао да останем јер зилоти на Светој Гори немају право да приме искушенике. У мом случају, полиција би одмах дошла и депортовала би ме не само са Свете Горе, него и из Грчке.

Скит Кавсокаливија. У првом плану са десне стране келија преп. Акакија

У међувремену, Божији промисао ме је повезао са светогорским монасима Србима који су из истих разлога као и ја и отприлике у исто врема напустили манастир Хиландар. С тим што су они током боравка у Хиландару добили грчко држављанство и грчке пасоше. На основу проповеди кавсокаливијских стараца ја сам већ увелико донео непокелобиву одлуку о прекидању општења са Светским православљем, а оци Данило и Серафим били су ми само додатна потврда и појачање. Чак се о. Серафим дуже време колебао у овој сада већ заједничкој одлуци прекидања општења, често одлазећи код тада чувеног псеудо старца, а сада псеудо свеца Пајсија Светогорца који га је тровао и помрачивао са уобичајеним за екуменисте фразама „не осуђуј патријарха“ и "не напуштај цркву". Ипак, зилотски став је на крају усвојен и од стране оца Серафима. После тога сво троје смо се обратили манастиру Есфигмену где нас је црквеним чином покајања и причешћа приснопамјатни игуман Јефтимије примио из јеретичке заблуде у истински православну Цркву.

Три српска монаха - зилота: Серафим, Акакије и Данило, Каруља, 1997. године

Ето, кратког али благодарношћу и блаженством испуњеног сећања на моје како већ рекох можда највеће животне добротворе, кавсокаливијске монахе зилоте старце Антонија и Анатолија. Господ да им подари велику и богату милост, опроштење грехова и Царство Небеско, а ако су пред Богом задобили и најмању слободу, смирено тражим њихово молитвено заступништво.

Еп. Акакије Утешитељевски