Да ли је манастир Лесна макар и на кратко био под Московском Патријаршијом?

Игуманија Теодора са леснинским духовником оцем Никандром и леснинским сестрама у Београду пред сам одлазак у Француску

Од момента оснивања Руске Заграничне Цркве (1920) манастир Лесна се непрекинуто налазио под јурисдикцијом Синода РЗЦ.

У неким публикацијама се наводи да је Леснинско-Хоповско монашко сестринство по окончању Другог светског рата прешло под јурисдикцију Московске патријаршије, са жељом да се врате у бившу отаџбину Русију, Совјетски Савез.

Шта се заправо догодило?

Спасавајући сестринство од хрватских усташа и српских комуниста партизана 1943. Немци су их преместили у њихово Београдско подворје (метох), где су у веома тешким условима дочекале и крај рата и преузимање власти у Србији од стране комуниста.

Совјетска пропаганда о томе да је Стаљин дао потпуну слободу руској цркви у СССР-у учинила је своје, не мали број руских емиграната је био обманут. Онима који нису поверовали совјетској пропаганди претила је присилна репатриација (депортација) у СССР.

Налазећи се у веома тешком положају део сестара на челу са игуманијом Нином нашао се у недоумици. Помишљале су да је повратак Леснинског манастира у Совјетски Савез могућ, за ​​шта су чак и поднеле молбу цивилним властима. Сазнале су да им совјетски патријарх Алексиј I, нуди знаменити московски Новодевични манастир. У то време игуманија Леснинско-Хоповског манастира била је већ веома стара и болесна монахиња Нина. 

Црквене околности у комунистичкој Југославији су се промениле, јурисдикција Руска Заграничне Цркве је као царистичка и белогардејска црква на територији Југославије укинута. По комунистичком декрету све парохије и манастири који су припадали РЗЦ прешли су у јурисдикцију совјетске Московске Патријаршије. 

У то време монахиње је посетио представник Московске патријаршије митрополит Николај Јарушевич (Беријин агент НКВД-а, или по другим изворима бивши обновљенац епископ Сергије Ларин) дошао је у манастир, који се тада налазио у Београду, и обратио се сестрама: „Драге сестре, домовина је опростила, домовина зове, друг Стаљин је опростио, добићете Новодевични манастир у Москви! Мати Нина, ви ћете бити игуманија Новодевичког манастира.“ Неке од монахиња које су подлегле совјетској пропаганди потресено су клицале: „Кући, кући, у отаџбину...“ Игуманија Нина је тада имала око 90 година, а сва стварна брига о манастиру пала је на монахињу Теодору. Изгледа да је зато представник МП насамо позвао управо мати Теодору „на поверљив разговор“. Совјетском митрополиту је изгледа прорадила савест. Иза затворених врата тихо је рекао: „Ни под којим условима, ни под којим условима, не идите. Скинуће вам монашку одећу, послаће вас у логор, где ће вам дати ватнике (совјетска футрована памучна јакна) и лопате — у најбољем случају — а највероватније ће вас стрељати одмах на граници.“ И отишао је. 

Мати Теодора која је већ као  кнегиња, удовица белогардејског генерала и духовна кћи митрополита Антонија Храповицког била убеђени антибољшевик и као таква је била против преласка Лесне у јурисдикцију Московске Патријаршије и пресељења у Совјетски Савез, пренела је сестрама тајно упозорење представника МП, али оне јој нису поверовале: „Руски народ то не ради. Нису они Немци да нас шаљу у логоре. Идемо кући, у домовину!“ Указана примамљива понуда повратка у "домовину" и добијања престижног московског манастира, а са друге стране поновно скитања по иностранству као и потпуна неизвесност у вези проналажења новог места за живот, ставиле су сестринство у велику недоумицу.

При таквим околностима измождена старошћу, болешћу и ратним страхотама игуманија Нина потписује споразум са Московском патријаршијом али одмах потом умире. Сахрањена је код руске капеле на Новом гробљу у Београду. Мати Теодора која је постављена за нову леснинску игуманију од стране РЗЦ (тачније од стране Српске Цркве јер је званична веза са РЗЦ у комунистичкој Југославији била прекинута), одмах по ступању на дужност одлучно је прекинула споразум са МП речима: „Не прелазимо нигде и не идемо никуда.“ А Јосип Броз Тито који се у то време супротставио Стаљину и због тога је хтео да прогна све Русе са териоторије Југославије, као да је  рекао: „Кажеш да не идеш? Наравно да ћеш ићи!“ „Одмах ћу вас утоварити у вагоне, и кренућете право у СССР, као беле лале!“ Наравно, овај замишљени дијалог само осликава реално стање и однос југословенских комунистичких власти према руско - „белогардејском“ леснинском сестринству.

Леснинска игуманија Теодора и њена наследница мати Магдалина Грабе у Провемону, Француска

Смела одлука игуманије Теодоре је донешена после чудесног проналажења својеручног писма светог Јована Кронштадског у којем он наговара своју духовну кћи да поклони имање манастиру Лесна, за коју (Лесну) каже да је она његова штићеница, и да се он о њој усрдно брине и да је никада неће оставити. Ово подсећање на обећање великог Праведника и Чудотворца је дошло као Божија потврда и охрабрење како игуманији Теодори тако и свим леснинским сестрама да истрају у својој исповедничкој одлуци да се не потчине црвеном антихристу Совјетског Савеза и совјетској цркви.

Међутим, треба поменути да је само пресељење у Француску омогућено захваљујући леснинској монахињи, будућој игуманији, Магдалени Грабе, која је због недостатка средстава за живот сестринства радила као учитељица француског језика у дому француског конзула у Београду. Њеним заузимањем су добијене француске визе, чиме су леснинске сестре са многим руским свештеницима и лаицима спасени од депортације у СССР. Међутим, конзул није могао да изда неколико десетина виза одједном, те се и Руска Загранична Црква заузела за пресељење Лесне у Француску, чији се представник у Француској свети Јован Шангајски обратио влади, и у августу 1950. године сестре су са све чудотворном леснинском иконом стигле у Париз.

Леснинске сестре на челу са игуманијом Теодором у почетку су живеле у католичком манастиру у Сен Клуу, где су биле привремено смештене, а затим су се преселиле у зграду бившег католичке школе у Фуркеу, која се налази 17 км од Париза. Средином 1960-их, француска влада је реквизирала имање на којем се налазио манастир. Леснинске монахиње су се опет нашле без свог дома, али уз усрдну помоћ светог Јована Шангајског пронашле су нови дом у Провемону, где руска загранична свећа и даље трепери.

Тако да се може рећи да Леснински манастир и поред кратког колебања игуманије Нине, потписивања споразума са Московском патријаршијом, пристајања на пресељење у СССР и присилног и невољног, и до краја никада недовршеног, преласка под јурисдикцијом МП, и то током веома кратког периода (чим је манастир прешао у Француску потврдио се његов канонски статус као манастира РЗЦ), фактички никада стварно није потпао под власт совјетске цркве. Велику помоћ у одлагању присилног прелеска манастира под јурисдикцију МП пружила је Српска Цркве која је одуговлачила са давањем канонског отпуста, пошто се манастир Лесна налазио под њеном јурисдикцијом.

Овакав исповеднички став Леснинског манастира непоколебљиво се одржао до данас захваљујући ревносном чувању завета Руске Заграничне Цркве од стране блаженопочивше схи-игуманије Ангелине и њене наследнице тренутне леснинске игуманије матушке Ефросиније.

Леснинско сестринсто на челу са игуманијом Ефросинијом, у присуству леснинског духовника архимандрита Јевтимија и владике Акакија

Садашња игуманија Леснинског манастира матушка Ефросинија као девојчица - духовна кћи светог Филарета исповедника, митрополита Њујоршког

Повезани текст: Да ли је свети Јован Шангајски помињао московског патријарха? ОВДЕ