СПОМЕН СВЕТИХ ЗОГРАФСКИХ МУЧЕНИКА ОД ЛАТИНА ПОСТРАДАЛИХ

"ДОЛАЗЕ НЕПРИЈАТЕЉИ МОЈИ И СИНА МОГА"

БЕСЕДА ЈЕРОМОНАХА АКАКИЈА ПРЕД НАЈАВЉЕНИ ДОЛАЗАК ПАПЕ У СРБИЈУ 2008.

Манастир Угоре, 10. октобар по отачком календару, спомен св. Зографских мученика

Данас небеска Победничка Црква светло прославља свечасни спомен светогорских преподобномученика Зографских на челу са њиховим блаженим игуманом Томом. Данас и ми на земљи – Воинствујућа Црква Православна у песмама и молитвама славимо спомен незаборавних духовних војника свете Христове истине. Данас се молитвено сећамо оних који су својим примером показали пут којим треба да крене сваки православни хришћанин када се пред њега поставља опасност избора: одрећи се вере Православне и тако спасити тело; или сачувати веру Православну по цену губитка сопственог живота и тако спасити душу.

Велика борба између папства и Свете Горе водила се у давном 13-ом веку у време владавине византијског императора Михаила Палеолога који је да би избегао крсташке походе латина који су пустошили византију прихватио унију, затраживши политичку и економску помоћ Запада за раслабљену Византијску империју. Сатрудник у том Богомрском делу му је био патријарх Јован Векос који је усвојио одлуке Лионског унијатског сабора о признању и потчињавању Православља римском Папи. Света Гора је наравно одбила да призна унију, те је Папа решио да огњем и мачем утврди своју власт и на Гори Атонској која је одувек била чврсти бедем и неосвојива тврђава светог Православља. Латински војници предвођени бискупима и фратрима уз које су били и православни унијати патријаха Јован Векоса нахрлили су на Богородичин врт приморавајући монахе да прихвате унију, прво милом па онда и силом. Један део светогорског монаштва је, због страха ради латинског примио унију и заједно саслуживао са папистима. У манастиру Ксиропотаму су одслужили заједничку литургију. Но, убрзо потом их је сустигао велики гнев Божији у виду земљотреса који је срушио храм и зграде обитељи. Од тада престаде и велико чудо од једне биљке која је расла у поднижију Часне Трпезе у саборном храму Светих Четрдесет Мученика Севастијских, доносећи сваке године четрдесет целебних плодова, који исцељиваху сваку болест код људи који су их са вером кушали. 

Пре него што су се латини приближили Зографској бугарској монашкој обитељи, Мајка Божија је ове монахе на чудесан начин о томе обавестила. Наиме, у манастирском винограду је по послушању живео један стари монах, који је у својој келији редовно читао акатист Пресветој Богородици пред једном њеном иконом. Док је клицао Војвоткињи небеској акатисно „Радуј се!“, икона проговори и рече му: “Радуј се, и ти старче, но бежи што брже одавде, да те не снађе невоља! Иди и реци братији у манастиру да се затворе, јер су непријатељи моји и Сина мога богопротивни римљани насрнули на ово мноме благословено место, и већ су близу“.

Икона Пресвете Богородице која је чудесно предупредила монахе о доласку непријатеља њених и Сина њенога

Старац је питао: „Како Владичице, да оставим Тебе, заступницу своју?“ Глас са иконе му је рекао: „Не брини за мене, него пожури!“ Старац је похитао, а икона га ја на чудесан начин, престигла, и већ је била стала над манастирску капију. Удивио се бугарски монах, и испричао игуману и братији о свему. Пошто су прославили Господа и Мати Његову, монасима се обратио игуман Тома, који их је подсетио на речи апостола Павла о неустрашивости синова Божијих који, ако са Христом страдају, са Њим бивају и прослављени. Потом је храбрима предложио да остану и приме мученичке венце, а слабијима да се склоне док опасност не прође, да се не би поколебавши се у вери прелестили и прихватили заједничке молитве са папистима и признање римског папе. Тако и би: једна група побеже да се сакрије по околини манастира, а неки остадоше са игуманом Томом и затворише се у манастирску кулу, чекајући богомрске латине. 

Непосредно после тога, латини уђоше у манастир и стадоше пред кулу куцајући на врата, говораху: „Отворите нам господо, зашто сте се затворили, ми смо ваша браћа по вери јер су ваш патријарх и благочестиви император са римским архиепископом склопили унију!“ Игуман Тома их иза замандаљених врата упита: „Не знамо вас откуда сте!“ Латини наставише: „Ми смо слуге Христове и чули смо да ви не прихватате наредбу вашег благочестивог цара и одлуку о унији вашег светог патријарха, па смо дошли да вас обратимо на пут Христове истине.“ Свети игуман Тома им рече: „Идите од нас ви, који чините безакоње, зато што апостол каже: да ако нам и наш цар и наш патријарх па и ангео са неба буду проповедали јеванђеље друкчије него што су нам православни Оци проповедали, АНАТЕМА да буду! Изложите нам своје учење и ако је од Бога, ми ће мо се сјединити са вама и примићемо вас као браћу, а ако није од Бога, прођите нас се!“ 

Тада латини рекоше да су од Бога пошто их шаље римски архиепископ као глава васцеле цркве што подразумева филиоквистички додатак Никејско – Цариградском Символу вере, служење литургије на бесквасном хлебу, целибатно обријано свештенство, као и сличне новотарије. Игуман Тома одлучно одговори да такво јеретичко исповедање ни по цену живота, заједно са братијом неће да прими, исповедивши потом православну веру у Свету Тројицу. Тада латини, пуни беса скинуше маску душебрижништва нанесоше мноштво грана и дрва и запалише кулу да би „шизматици“ у њој изгорели. Док је пламен полако захватао кулу, ови нови духовни младићи у пећи нововавилонске папске јереси, подигоше руке своје ка небу, и помолише се овако: „ Владико Господе Исусе Христе, Боже наш, Јединородни Сине и Логосе Божији, Који Си као непорочно Јагње Себе дао на заклање за род људски! Ти, Господе, Који Си излио пречисту Крв Своју за Своју Цркву и рекао да јој ни врата паклена неће одолети, заштити Цркву Своју од вукова који је уништавају. Умножи, Господе наслеђе Своје по свој васељени, од једног краја земље до другог. Земаљски удео своје Пречисте Мајке заувек сачувај непобедивим и неодоливим; оне који у њему живе освештај, прослави са собом и помилуј их. Прими ову молитву из уста наших као добромирисно кађење и погледај милостиво на нас, као што Си погледао на Аврамову жртву и Јосафатово жртвоприношење, јер си благ и човекољубив“. Када окончаше молитву, са неба дође глас: „Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима!“ 

Док се кула у страшном пламену већ почела обрушавати из ње се чуло појање псалама и стихови Акатиста Богородици. У Зографу тада пострада двадесет шест монаха - мученика Христових, од којих су четири била световна лица. Много година после страдања светих мученика, Зоографска обитељ је у деветнаестом веку на месту где се назила кула подигла споменик. Требало га је освештати на дан њихове мученичке кончине. Када је отпочело свеноћно бденије уочи празника, ноћ је била без месеца и звезда, веома тиха. Око поноћи читано је у храму житије и страдање светих зографских мученика; тада се над храмом неочекивано појавио огњени стуб. Он је обасјавао манастир таквом светлошћу да су се у порти на тлу могли видети и најситнији предмети. Над храмом је овај стуб стајао три – четири минута, а затим се преместио и стао изнад новог споменика. Онда се подигао и постао сличан венцу који је увенчавао одозго место мучеништва зографских монаха. Ово чудо су видели не само зографски монаси него и многобројни гости. Тако Господ прославља своје верне служитеље још овде на земљи, док оне који су га издали, такође, још овде на земљи посрамљује, што се дало видети кроз наказна демонолика тела двојице монаха који су у време Јована Векоса саслуживали са латинима. Њихова тела су као божија опомена, могла да се виде у једној пећини надомак Велике Лавре на Светој Гори, али су у неком тренутку уклоњена.

Браћо и сестре, истински православни хришћани, немојмо никада заборавити речи Пресвете Богородице: ево иду непријатељи моји и Сина мога! Немојте да једнога дана себи дозволимо да на основу неких наших варљивих осећања или чињенице да већина људи тако мисли, и помислимо да нека црква која је у молитвеном заједништву са латинском јересју и која папство признаје за сестринску цркву и равноспасоносну веру може и даље да остане православна, благодатно – спасавајућа Црква. Иако су непријатељи Пресвете наше Богородице и њеног Сина већ одавно, кроз молитвено и евхаристијско општење Београдске патријаршије са њима, на простору наше отаџбине у духовном смислу присутни, њихов ЦРНИ ПОГЛАВАР ЦРНЕ ИНТЕРНАЦИОНАЛЕ, (како га је 1937. у време борбе против конкордата, назвао наш последњи српски православни патријарх кога су папофили мучки отровали – свети Варнава), дошао је на праг и наше отаџбине. Данас као и у време Конкордата наши световни властодршци широм отварају капије и пуштају га да физички, чврстом ногом, стане на тло светосавске, православне, Христове Србије. 

Авај, данас Србија нема непоколебивог Варнаву за патријарха, него унијату Павла. Нема Сабор савесних и ревносних православних јерараха који су после мученичке Варнавине смрти изопштили из Цркве скоро целокупну Владу и Сенат, само зато што су потписали државни споразум – Конкордат са Ватиканом и папом, него разбојничку пећину разних комунистичких постављеника, јеретика, богохулника, папофила, морално посрнулих особа, среброљубаца и духовних слабића који немају снаге да се успротиве потопу отпадништва који је полако али сигурно у својим вртлозима удавио српски народ и државу.

Браћо и сестре, дали смо свесни да смо ми, истински православни хришћани данас Српска Православна Црква? Ако јесмо, а јесмо свесни, онда ће се од нас много тражити. Како ћемо изаћи пред св. Саву, светога Варнаву, светог владику Николаја ако смо нашим немарним животом срамотили Цркву Српску за коју су се и наши преци на челу са њима борили и сачували православном, а коју је лажипатријарх Герман са данашњим унијатом Павлом положио под ноге папе и осталих непријатеља Христових? Вонмем! Уозбиљимо се и будимо дорасли тешкој црквеној и националној ситуацији у коју нас је промисао Божија довела. Сетимо се речи светитеља Саве: ДА СВАГДА ТВОРИМО БЕСМРТНА ДЕЛА У ХРИСТУ ВЕРУ ЧИСТУ И МОЛИТВУ ЧЕСТУ. Помолимо се данас светим мученицима зографским да нам измоле у Бога љубав према Богу и ближњем, међу нама слогу и јединомислије и да нам Господ подари такву исповедничку храброст какву су они имали, да ако време и прилике то буду од нас захтевале дамо све па и сам свој живот, само да се не одрекнемо наше свете православне вере.

 

СВЕТИ МУЧЕНИЦИ ЗОГРАФСКИ МОЛИТЕ БОГА ЗА НАС!