РАЗЈЕДИЊЕНА РУЉА ЈЕ КЉУЧ ЗА ЈЕВРЕЈСКО ПОРОБЉЕЊЕ ГОЈА

Петар Никoлајевич Будзилович, 1926 - 2019

Разједињена руља је кључ за јеврејско поробљење гоја

Од почетка времена, Јевреји су веровали да им је њихов Б-г (према Талмуду, Јевреји не пишу сва слова у речи „Бог“) обећао да ће владати свим народима света и и да ће поседовати сво њихово богатство (Постање 9:9-17; Поновљени закони 29:9-14).

Јевреји не признају да је овај завет поништен „Новим заветом“ Исуса Христа.

Meђутим, тек средином 20. века пружила им се прилика да овај „завет“ спроведу у дело.

До 19. века, Јевреји, који су се много пре свог митског „протеривања од стране Римљана“ проширили по свету да би освојили друге земље, упорно и доследно су акумулирали богатство, отимали средства за производњу и преузимали медије, на превару или умиљато се додворавали „силнима света овога“ и градили свој утицај како би потчинили гоје. Током истог периода, Јевреји су упорно и доследно уништавали хришћанство.

У 18. веку, Мајер Амшел Бауер, који је усвојио име „Ротшилд“ или „Црвени штит“ јер је окачио црвени штит као амблем изнад врата своје антикварнице и мењачнице, позвао је дванаест других богатих и утицајних Јевреја да се састану са њим у његовој радњи у Франкфурту 1773. године. Његов циљ је био да их убеди да се сложе око удруживања својих ресурса, како би могли финансирати и контриласти глобални револуционарни покрет и да га искористе за постизање потпуне контроле над богатством, природним ресурсима и радном снагом широм света. Након што је обезбедио њихов пристанак, Ротшилд им је представио свој револуционарни план.

План Мајер-Ротшилд, у проширеном и допуњеном облику, дошао је у руке гоја тек 100 година након овог састанка у облику „Протокола сионских мудраца“.

До средине 19. века, јудаизам је постигао значајан успех.

„Кућа Ротшилд“ постала је светска банка, финансирајући гојске владе и тако диктирајући своју вољу иза кулиса.

У практично свим „цивилизованим“ европским земљама, Јевреји су постигли једнака права и, како је предвидео наш пророк Ф. М. Достојевски, поступајући по принципу мафијашких криминалних удружења[1], ускоро су дошли до контроле над земљама које су их прихватиле.

У другој половини 19. века, хришћанство је претрпело снажан ударац од теорије еволуције, која је уверила бивше хришћане да Бог не само да не постоји, већ да Он није ни неопходан – материја може да „еволуира“ и створи било које живо биће без интервенције било какве Разумне Силе...

Почетком 20. века, глобална кабала[2] је преузела контролу над кредитима и понудом новца у Америци, основавши приватну банку 1913. године под вођством Куће Ротшилд и назвавши је, ради камуфлаже, „Систем федералних резерви“ или „FRS“. Ово је Јеврејима дало практично неограничен извор средстава за финансирање било ког њиховог подухвата.

До средине 20. века, глобална кабала, чврсто стекавши контролу над најмоћнијом светском државом, Сједињеним Државама, и већином европских земаља, осећала се спремном да заврши остварење свог 40-вековног сна – поробљавање целог света. Као апсолутни господари Америке, започели су овај процес са њом, „узвраћајући“ јој гостопримство ропством. Предвиђање Бенџамина Френклина се остварило: ако Јевреји не буду протерани из земље, „за 200 година деца наше деце биће њихови робови“.

1965 – почетак краја за Америку као белу хришћанску нацију

Пре 1965. године, Америка се с правом сматрала белом хришћанском нацијом – 90% њеног становништва били су белци и хришћани. Оснивачи Америке били су сви бели хришћани. Амерички устав је био заснован на хришћанским веровањима. Стога, Декларација о независности, камен темељац Устава и свих америчких закона, каже:

„Сматрамо да су ове истине саме по себи очигледне, да су сви људи створени једнаки, да их је њихов Творац обдарио одређеним неотуђивим правима, међу којима су живот, слобода и тежња ка срећи.“ (Подвлачење ПНБ).

Другим речима, сва људска права не произилазе од владе или других људи, већ од Бога, Творца. То значи, између осталог, да ниједна влада нема право да им одузме ова права. Да би се додатно нагласила Божја улога у америчком јавном животу, речи „У Бога верујемо“ су угравиране изнад столице председника Представничког дома, другог највишег америчког званичника, а такође су штампане и коване на америчким новчаницама и кованицама.

А Десет заповести Старог завета су изложене у већини америчких судова како би се нагласило да су амерички закони засновани на овим заповестима. У другој половини 20. века, јеврејска адвокатска фирма, „Америчка унија за грађанске слободе“ (ACLU), поднела је бројне тужбе против постављања Десет заповести, сцена које представља рођење Исуса Христа, читања Библије у школама или другим јавним установама и/или на јавном простору итд.

Након де факто (али скривеног од гоја) преузимања власти у Америци од стране глобалне кабале 1913. године, добијајући неограничену контролу над новцем и кредитима земље (успостављање такозваног „Система федералних резерви“, поменутог горе), Америка је, по инерцији, ипак наставила да живи по хришћанским традицијама. У протеклих пола века, кабала је заиста преузела све полуге моћи и започела уништавање Америке као беле хришћанске државе.

„Плурализам“, „мултикултурализам“, „толеранција“ и „разноликост“ стварају руљу.

Шездесете године 20. века означиле су почетну тачку за интензивирање процеса уништења Америке.

Године 1963, молитва је укинута у америчким школама, а читање Библије у школама постало је злочин, проглашен као „неуставан“. Непотребно је рећи да ни молитва ни читање Библије саме по себи нису осигурале усађивање хришћанског морала, али су наглашавале чињеницу да су хришћанске вредности супериорније од секуларних и фундаменталне за Америку.

Исте године, 1963, председник Џон Ф. Кенеди је убијен. Његови „греси“ против Кагала[3] укључивали су категоричну забрану Израелу да развија нуклеарно оружје као и његову намеру да укине Систем федералних резерви, тј. да лиши Кагал његовог главног инструмента моћи над Америком (и светом).

А 1965. године, кабала је кроз Конгрес САД прогурала „имиграциону реформу“, која је отворила врата Америке, у сваком погледу туђим америчким традицијама мигрантима из Трећег света – Африке, Азије, Латинске Америке...

Деценијама пре отварања граница 1965. године, разне јеврејске организације и појединачни Јевреји, користећи медије под својом контролом, лицемерно су скандирали да не би требало да буде дискриминације ни према једној имигрантској групи и да „разноликост“ треба да игра позитивну улогу у Америци. (Узгред, треба напоменути, да сам Израел отворено практикује очигледан расизам против свих нејевреја.)

У самом Конгресу, у Представничком дому, јеврејски конгресмени Адолф Сабат, Самјуел Дикштајн и Емануел Селер залагали су се за неограничену имиграцију, док су Херберт Леман и, касније, Џејкоб Џавиц промовисали исти закон у Сенату (Џавиц је 1951. године објавио чланак у водећем јеврејском медију, The New York Times, под насловом „Отворимо наша врата“, New York Times Magazine, 8. јул 1951, стр. 8).

До 1965. године, законодавство у Америци одржавало је расни статус кво земље, тј. одржавало је Америку као белу, хришћанску нацију. Стога су закони о имиграцији из 1921, 1924. и 1952. године прописивали расне „квоте“ засноване на постојећем расном саставу америчког становништва.

Дакле, ако је попис показао да је, рецимо, 20% становништва земље англосаксонско, онда је имиграциона квота за Англосаксонце за наредну годину постављена на 20%.

То јест, ако се очекивало да ће у датој години бити примљено милион имиграната, онда би међу њима требало бити 200.000 Англосаксонаца. Ако се одређени број Англосаксонаца који желе да постану амерички држављани не достигне, непопуњени део квоте је сматран „пропалим“.

Наравно, Јевреји су пажљиво прикривали праве циљеве „отвореног“ закона о имиграцији из 1965. године, називајући га „патриотским“. У јавним изјавама упућеним гојима, трубили су да су „мултикултурализам“, „толеранција“, „разноликост“ и друге сличне глупости корисне за Сједињене Државе.

„Својима“ су отворено говорили да „плурализам“ подржава „легитимизацију очувања мањинске културе унутар већине друштва домаћина“ (видети „Историја Јевреја у Америци“ од Хауарда Сахара, 1992).

Социјални психолог Кевин Мекдоналд, у својој књизи „Народ који ће живети сам: Јудаизам као групна еволуциона стратегија“ (1994), истакао је да већина „антисемитских“ покрета обично постоји у етнички хомогеним нацијама и да „етнички верски плурализам служи спољним интересима јудаизма јер Јевреји постају само једна етничка група међу многима... и постаје тешко, чак и немогуће, да нејевреји формирају јединствене групе уједињене у супротстављању јудаизму“.

Оно што Јевреји подразумевају под „антисемитизмом“ први пут је званично артикулисано 2005. године, након што је Конгрес САД 2004. године наредио Стејт департменту да прати манифестације „антисемитизма“ у свим земљама света. Када је Стејт департмент затражио појашњење о томе шта сматрају „антисемитизмом“, Конгрес није смислио ништа боље да уради него да ангажује ADL[4] (не шалим се, иако је то равно пуштању вука у тор!) да развије детаљну дефиницију. То је управо оно што је ADL и урадио, док је истовремено остваривао леп профит за свој „труд“.

Огромну улогу и утицај Јевреја у америчком животу недавно је истакао потпредседник САД Џо Бајден.

Говорећи на пријему Демократског националног комитета у част „Месеца америчког јеврејског наслеђа“ 21. маја 2013. године, он је, у нападу улизништва (и демонстрирајући своје потпуно непознавање јудаизма), обасипао Јевреје слугењарским хвалоспевима:

„Јеврејски медијски лидери су у великој мери осигурали прихватање (од стране друштва, прим. аут. ПНБ) 'истополних бракова' у Америци.“ Верујем да оно што утиче на различите покрете у Америци, оно што утиче на наш поглед на свет, јесте део јеврејске културе и уметности као и све остало.“ Као примере је навео друштвене мреже и комедију „Вил и Грејс“ (Will and Grace), истичући улогу Јевреја у оба пројекта. „Спреман сам да се кладим да је 85% иновација, било у Холивуду или на друштвеним мрежама, резултат деловања јеврејских лидера у тим индустријама“, рекао је. „Њихов утицај је огроман, заиста огроман. И, морам додати, користан.“ Потпредседник је такође похвалио јеврејске доприносе науци, реформи имиграције (1965, прим. ПНБ), покрету за грађанска права, уметности, људским правима и феминизму. „Верујем да у великој мери потцењујете утицај који сте имали на нашу земљу“, рекао је. „Ми смо велика земља због вашег доприноса и, што је најважније, јеврејског наслеђа и вредности које сте јој донели.“

Бајденова похвала је била толико раскошна да ју је Џонатан Чејт из часописа „Њујорк магазин“ сматрао опасном, напомињући да „бели супрематисти“ већ доживљавају Бајденов говор као доказ „тајне јеврејске завере“.

А у Русији, доминантну улогу Јевреја у поробљавању Руса и других аутохтоних народа Русије приметио је сам товаришч Путин, који је 13. јуна 2013. године дозволио да му се провуче вест да је прва совјетска влада из 1918. године била „80 до 85 процената јеврејска“. (Треба напоменути узгред да је проценат Јевреја у његовој влади исти, прим. ПНБ)

Разједињена руља је темељ јеврејског „Новог светског поретка“.

Јевреји и њихове организације поткопавају темеље хришћанске Америке од самог почетка. На пример, 1913. године основали су Антидифамацијску лигу (ADL), са званично декларисаним циљем „заустављања дифамације јеврејског народа и обезбеђивања правде и праведан третман за све“. Међутим, веб-сајт ADL-а наводи да „тренутно, ADL, заузима лидерско место у грађанским и људским правима, бори се против 'антисемитизма' и свих облика нетрпељивости, брани демократске идеале и штити грађанска права свих... испуњавајући своју мисију кроз мрежу од 27 регионалних и помоћних центара у Сједињеним Државама и центра у Израелу“.

Као што је горе наведено, Јевреји у свим земљама у којима живе увек су супротстављали разне мањине доминантној већини. У Америци, црнци и друге мањине су супротстављени белцима ради политичког успеха (упоредите ово са Русијом, где су етничке мањине супротстављене Русима). Током протеклих деценија, глас „црног блока“ био је од виталног значаја, пре свега, за либералне политичаре (читај: Јевреје или њихове посреднике). Мултирасна Америка (а сада и Европа и Русија) је као Вавилон; функционише за Јевреје. Здрав разум налаже да у подељеној земљи, најчвршће повезана група поседује највећу моћ (као Јевреји, уједињени својим криминалним бандама, један за све, сви за једног). У хаотичном, калеидоскопском друштву, мала јеврејска мањина са интересима непријатељским према интересима већине увек ће просперирати у овом Вавилону. Сваки ударац који ломи солидарност хришћанске беле већине доприноси успону Јевреја на власт.

Наравно, овај процес се одвија не само у Америци већ у свакој земљи где су Јевреји доминантна мањина. Они стално траже начине да ослабе доминантну групу у друштву – беле хришћане – како би повећали сопствену моћ. Уништење Америке, које је описао Теодор Херцл у својој књизи „Јеврејска држава“ (Herzl, T. (1970). Jewish State. New York: Herzl Press, стр. 33, 35, 36), налази своје отелотворење у хиљадама шутања ногом и разарајућих удараца по традицијама и вредностима старог англоамеричког света. То може бити божићни празник протеран са градских тргова, или војна академија само за мушкарце претворена у школу за оба пола, или јутарњи радио програми испуњени непристојним разговорима о функционисању људског система за излучивање, или стварање атрактивне слике дроге, разврата, педерастије и сличног у филмовима и романима.

Укратко, офанзива је свуда, праћена бубњевима Јевреја, који се, како Шулхан Арух[5] јасно каже, поносе својом антиљудском природом. Али ова мелодија је смртоносни марш за Америку и цео западни свет.

Јевреји нагризају беле европске корене, јачају свој утицај и моћ, продиру у америчку структуру моћи и остају аутсајдери, потпуно страни белим духовним, културним и генетским вредностима.

Ако бели хришћани не пронађу снагу да се одупру овом нападу, биће осуђени на уништење и изумирање (као што се већ примећује у Русији, где изумирање Руса иде брзином од милион годишње).

Петар Н. Будзилович

20. јул 2013.

Најак, Њујорк

Превод са руског манастир Утешитељево

☩  ☩  ☩

Неколико речи о аутору

Један од најистакнутијих представника руског антикомунистичког емигрантског покрета нашег времена и верно чедо Руске Православне Цркве Заграничне, Петар Николајевич Будзилович, упокојио се 14/27 априла, 2019. на Велику суботу, у 92. години живота.

Белорус по рођењу, сасвим природно је себе сматрао етничким Русом белоруског порекла. Петар Николајевич је рођен 27. децембра 1926. године у Гомељу, у образованој породици Николаја Николајевича Будзиловича, професора латинског језика на Гомелском медицинском институту.

После Другог светског рата, породица Будзилович се нашла у Европи. Према речима главе породице, оца Петра Николајевича, било је часније прати судове у подрумима Француске или Немачке него бити јеврејски роб у комунистичком СССР-у. Петар Николајевич се убрзо преселио у Сједињене Државе. Дипломирао је електротехнику у Масачусетсу.

Једно од најзначајнијих поглавља његовог живота било је оснивање Конгреса руских Американаца (КРА). Било је то време (1970-80) када је руска дијаспора у Сједињеним Државама, захваљујући бело(гардјеско)руским емигрантима, била најобразованија национална дијаспора у Северној Америци. Неколико деценија, Руси су чак надмашили Јевреје по броју људи са вишим образовањем (предност коју су сада изгубили). Циљ КРА био је да америчким политичарима и властима пренесе да комунизам и руски народ нису иста ствар. Такође је настојала да шири руску културу и православље. Будзилович је дуги низ година био председник КРА. 

У својим политичким ставовима, Петар Николајевич је био ватрени православни фундаменталиста и монархиста. Посветио је много времена и труда изградњи и одржавању православних цркава у Сједињеним Државама. Презирао је марксизам и комунизам, посебно његов совјетски облик. Јасно је разумео све нијансе јеврејског питања.

После повлачења из КРА. готово сви његови напори били су усмерени на промоцију руске идеологије на интернету. Будзилович је написао уџбеник руске историје, сасвим погодан за будуће руске школе, као и бројне новинарске чланке. Водио је плодну преписку са људима широм света. Његова дела су постављана на познатом веб-сајту "Мысли о России" -  http://www.russia-talk.com/ чији је он био  уредник (на жалост, сајт више није доступан на интернету).

Првобитна сврха његове веб странице била је проповедање монархизма. Заглавни текст сајта почињао је речима: „Сајт 'Мисли о Русији' садржи чланке и друге материјале посвећене једној теми: да се РУСИЈА (не 'РФ'!) може поново родити само оживљавањем својих духовних корена, православља, што ће земљу довести до БОЖАНСКОГ облика владавине, православне монархије...  Када смо почели да стварамо наш сајт, изабрали смо мото 'За веру, Цара, Отаџбину' – мото који је сковао руски народ у својој хиљадугодишњој борби за Свету Русију." 

Упркос поодмаклим годинама, он је поседовао невероватан радни капацитет, сам обављајући цео посао око тако обимног сајта. Количина издатог материјала, квалитет и ниво њихове дистрибуције сугерисали су да тамо ради читава анонимна група, али не, са оне стране сајта је седео само један човек, Петар Николајевич.

У време када је унутар РПЦЗ већ беснела борба између оних који су се залагали за побољшање односа са Московским патријархатом и другим помесним црквама, с једне стране, и ревнитељима истинског православља, с друге стране, који су веровали да не постоји ниједно православље осим Истинског православља (РПЦЗ, руски катакомбници, грчки, румунски и бугарски старокалендараци). Наравно, Будзиловић, са својим ватреним карактером, који није толерисао полутонове или полумере, постао је једна од најватренијих личности ове зилотекс непомирљиве партије. Сходно томе, веб-сајт „Мисли о Русији“ почео је да објављује чланке оних који су се противили било каквом компромису са Московским патријархатом и новом Русијом – Руском Федерацијом.

Петра Николајевича је дубоко погодило припајање Руске православне цркве заграничне (РПЦЗ) Московској патријаршији (МП) 2007. године. Од тада је практично престао да посећује цркве РПЦЗ, чак и ону најближу, Толстојева фондацији (напомена: црква Светог Сергија Радоњешког при Толстојевој фондацији је одбацила Акт о присаједињењу МП и прешла под митрополита Агатангела 2007. године). Свој дом је претворио у катакомбну цркву и тамо угошћавао разне опозиционе сједињењу са Москвом црквене личности (на пример, Владимира Целишчева, Мансонвисли Синод). Пред крај живота причешћивао се код протојереја Григорија (Котларова), настојатеља Свето-Сергијевског храма при Толстојевој фондацији у Вели Котеџу под јурисдикцијом РПЦЗ - Архиепископа Андроника Њујошког и Северно-Америчког.

Преминуо је као снажан, живахан човек, прави правцати Рус до сржи. Данас је веома мало таквих људи, како у Русији, тако и у руском расејању у целини. У Најаку (Nyack) се налази једно од највећих руских православних гробља у Сједињеним Државама. У њему су сахрањени посмртни остаци Петра Николајевича. Царство му Небеско!

---

[1] Законско изједначење хришћана са Јеврејима је исто што и законско изједначење криминалног подземља, које живи по мафијашким криминалним правилима, са пристојним обичним становништвом које живи по законима једне правне државе. Не треба много памети да се схвати да би при таквим оклоностима криминално подземље зачас потчинило обичне пристојне људе. То се не би десило због њихове интелигенције или било које друге супериорности, већ једноставно због њихове криминалне природе којом они путем изједначења са поштеним људима над њима заузимају доминантан положај. Мафијашки принцип деловања је исто што и идеал јеврејског понашања према нејеврејима („гојима“) „хуцпа“ – неограничена дрскост и безобзирност према нејеврејима (нап. прев.).

[2] Мистично предање, магијско – окултни философски систем у Јудаизму.

[3] Територијална заједница, административни облик самоуправе Јевреја у било којој нејеврејској локалној заједници неког подручја које насељавају Јевреји.

[4] Антидифамацијска лига, међународна организација са седиштем у САД за борбу против антисемитизма, за заштиту демократије и грађанских права путем информисања, образовања и законодавтсва. Дифамација = ширење лажи, гласина, клеветање, опадање.

[5] Усмени закон Јевреја, сатсављен рабином Јосифом Каро у XVI веку, без изузетка признан од свих групација Јевреје по целом свету.