СПОМЕН СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА АРХИЕП. ВОЛАКОЛАМСКОГ

10. (црквени кал.) / 23. (грађански кал.) октобар, дан мученике кончине свештеномученика Теодора архиепископа Волаколамског

Уз светог Јосифа Петроградског свештеномученик архиепископ Волколамски Теодор (Поздјејевски), викар Московски, био је један од зачетника Истинског Православља у Русији. Рођен је 1876. године у Костромској губернији Руског царства. Године 1900. дипломирао је на Казанској духовној академији са степеном кандидата богословља. Исте године је замонашен и рукоположен за јерођакона, а потом и за јеромонаха. Наредне две године био је асистент на катедри за Патрологију, а од 1902. и инспектор Казанске духовне семинарије. Године 1903. добио је магистарски степен за рад "Аскетски погледи преподобног Касијана Римљанина". За овај рад добио је и угледну "Макаријевску награду". Године 1904. добија чин архимандрита и постаје ректор Тамбовске богословије. Активно се борио против револуционарних покрета. Основао је црностотинашко монархистичко удружење у Тамбову. 

Због свог политичког ангажовања доживљава нападе са свих страна, укључујући и покушај атентата на њега 1906. године. Године 1906. постао је ректор Московске богословије, а 1909. ректор Московске Духовне академије и професор аскетике. На Крстовдан исте године у московском храму Христа Спаситеља митрополит Московски Владимир (Богојављенски) хиротонише га за архиепископа Волаколамског, викара Московске епархије. Уз службовање на месту ректора Московске Духовне академије (1909-1917) архиепископ Теодор се као заклети монархиста борио против револуционарних левичарских струјања због чега је после фебруарске револуције 1917. смењен са места ректора. Од 1. маја 1917. године он се повлачи на место настојатеља Свето-Даниловског манастира у Москви. Године 1918. после погибије архиепископа Пермског Андроника, патријарх Тихон га поставља на Пермску катедру, али му бољшевичке власти не дозвољавају да напусти манастир. Три године је провлачен по совјетским тамницама, укључујући и злогласну Лубјанку (НКВД центар). У јуну 1923. излази из затвора и патријарх Тихон га поставља на чело Петроградске епархије, али бољшевици му поново не допуштају да напусти Даниловски манастир. Боравећи у манастиру он заједно са другим конзервативним архијерејима одатле организује противнике бољшевизма, и бескомпромисно се супротставља обновљенцима у Руској Цркви предвођеним митрополитом Сергијем (Страгородским), са којим врло брзо сасвим прекида молитвено општење. Већ у пролеће следеће 1924. године поново је ухапшен и послат у прогонство у Казахстан. Наредних тринаест година провешће у тамницама и прогонствима, изложен непрестаним понижењима и мучењима од стране бољшевика. Када су схватили да не могу да га сломе, бошљевици су га коначно 22. октобра 1937. осудили на смрт стрељањем, а казна је извршена следећег дана.

Митрополит Петар (Пољански), Патријарх Тихон и еп. Теодор (Поздјејевски), 1920.

Свештеномученик Архиепископ Теодор Поздјејевски сматрао је сергијанску цркву за безблагодатну, док је сергијанце поредио са "гадаринским свињама". Владика Теодор није никада признавао делотворност тајинстава које су сергијанци савршавали у њиховим храмовима, па је све до смрти својим духовним чедима који нису били у могућности да ступе у контакт са ИПЦ свештенством слао Свете Дарове.

Свештеномученик Теодор је одлучно одбацио "Декларацију" митрополита Сергија и није признао као законите пуномоћи за управљање Руском Црквом дате Синоду који је створио Сергије, пошто се тај Синод налазио у положају потпуне потчињености и потпуне зависности од совјетских власти и тајне полиције (НКВД).

"Тешкоћа нашег времена за православца се састоји у томе што савремени живот Цркве захтева од њега високу духовну самодисциплину у личном животу. Он не може да се ослони на смернице званичних пастира (епископа и презвитера). Црквени канони се не могу формално применити на проблеме који се данас јављају у црквеном животу. Све у свему, правни приступ је недовољан; неопходно је имати духовну интуицију да би се показао пут Христов међу мноштвом стаза које су направили вукови у овчијој кожи. Живот је поставио питања која се могу решити на истински црквени начин само заобилажењем обичаја, форми, прописа и вођењем чулима обученим да разликују врлину од зла. У супротном, лако је оскрнавити светост сопствене душе и дозволити да се сопствена савест распадне кроз легалистички регулисано помирење са преваром и отпадништвом, које су у Цркву унели сами епископи. Помоћу закона могуће је помирити се чак и са ђаволом." Архиеп. Теодор, 1925.

Негде средином тридесетих, митрополит Кирил Казањски (Смирнов) предводник умереније антисергијанске струје, издао је посланицу у којој је позвао катакомбне јерархе да потврде његову кандидатуру као законитог чувара патријаршијског трона у случају смрти митрополита Петра Крутицког. Архиепископ Теодор Волоколамски се овоме успротивио зато што је сматрао да у време прогона централизована администрација може донети Цркви само штету.

Он је сматрао да Црква не може ступати ни у какве преговоре са богоборном влашћу, те да је у условима гоњења једини начин да се Црква Христова сачува – непристајање на компромисе са антихристовом влашћу и повлачење "у пустињу", у услове нелегалног катакомбног постојања.

Архиепископ Теодор Волоколамски је предводио бескомпромисну црквену позицију заузевши прилично оштар став да је патријарх Тихон већ отишао предалеко у компромисима са безбожном влашћу,  док су на левом крилу неки, попут архиепископа Илариона Верејског, тражили да се са тим иде још даље.

„Можда ћемо се ускоро наћи као мало острво у океану отпадништва... Сценарио црквених односа може се променити као у калеидоскопу (оптичка направа која уз мала померања мења слику састављену из мноштва делова, нап. уређ.). Обновљеници би се могли уздићи као владајућа 'Црквена странка' у Русији и суочити се са веома ограниченим отпором ако отворени обновљеници и прикривени издајници пронађу начин живота једни са другима и заједно се прикрију под плаштом каноничности.“ Архиеп. Теодор, 1924.

Епископи, који су у то време боравили са њим у Даниловском манастиру, пратећи његов тврд бескомпромисни став против било какве сарадње са совјетским режимом незванично су прозвани „Даниловски синод“. Њихов утицај је био толико велики да се понекад целокупна Истински Православна или Катакомбна, Тихоновска  Црква поред општеприхваћеног назива „Јосифовци“ (по митрополиту Јосифу Петроградском ОВДЕ), називала још и „Даниловци“.

„Недавно је један епископ који је подржавао Сергијеву оријентацију претио... да ће Сергијеви противници постати тако занемарљива мањина која ће се на крају свести на једну од мноштва малих секти. Колико је јадан такав аргумент у одбрану новорођене 'Совјетске православне цркве'!... Да ли је епископ заборавио мноштво јеванђелских пророчанстава о смањењу вере и ширењу свих врста лажних учења у последњим данима?...“ Архиеп. Теодор

Архиепископ Леонтије Чилеански је 1923. посетивши као монах московски Даниловски манастир у то време када је њиме управљао архиепископ Волоколамски Теодор (Поздејевски) записао: Сав православни епископат и народ га је веома поштовао због његове одлучности и његовог бескомпромисног и отворено непријатељског става према совјетској власти. Владика Теодор је говорио: „Док Православна Црква не стекне право на истински слободно постојање, не може бити никаквих разговора са бољшевицима. Власт само обмањује, не испуњава ништа од својих обећања, већ, напротив, све окреће на штету Цркве. Стога би било боље да Његова Светост Патријарх Тихон седи у затвору и тамо умре него да преговара са бољшевицима, јер ће уступци на крају довести до потпуног распада Православне Цркве и збуниће све, како оне у Русији, тако и оне у иностранству.“  То је било време када је Његова Светост Патријарх Тихон пуштен на слободу. Архиепископ Теодор је поштовао и сажаљевао Његову Светост, али му се противио. Упркос упорним захтевима Његове Светости да учествује у патријаршијској управи, он је то одбио. Није прихватао епископе који су се дискредитовали по питању обновљенске живе цркве. Није имао много поверења у њихово покајање. Сви непоколебљиви преме бољшевицима и обновљенцима епископи окупили су се око њега у Даниловском манастиру. Понекад је њихов број достигао десет или више. Сви они који су пуштени из затвора или се вратили из прогонства тамо су нашли уточиште. Братија Даниловског манастира су били људи пуни идеализма и високе културе. Многи будући епископи – исповедници су одатле произашли. Строга духовна школа епископа Теодора оставила је посебан печат на „Даниловце“. Са изузетком два искушеника, сва братија Даниловског манастира непоколебљиво и достојно је понела крст исповедништва. (Из сећања Архиепископа Леонтија Чилеанског ОВДЕ).

Владика Теодор, фотографија из архива НКВД, 1937.

Очевидац из година изгнанства владике Теодора пише: „Повремено сам сретао високопреосвећеног владику. Владика је носио дугачку церадну кабаницу, а не расу. Разликовао се од околног становништва не само по томе што је имао браду (коса му је била скривена у зимској капи), већ посебно по свом величанственом и племенитом изгледу. Локални људи су га сматрали универзитетским професором. Један поглед је био довољан да пробуди поштовање према њему. 

Поуздано се зна да је владика Теодор Поздјејевски био опитан делатник Исусове молитве, са којом се успео на своју Голготу – на мучења и смрт у тамницама совјетских сатаниста и богобораца.

Дана 4. марта 1937. године, ухапшен је заједно са својим келијником и келијницом у Сиктивкару. Из Сиктивкара су послати у затвор Иваново ради истраге по „Случају монашког братства из Даниловског манастира“.

Из материјала судског процеса:

„...Утврђено је да је постојала подземна контрареволуционарна организација клирика и монаха коју је предводио епископ Поздјејеевски, са групом својих послушника из бившег московског Даниловског манастира, заснована на контрареволуционарној платформи: 'Истински Православне Цркве'...“

Стрељан је 23. октобра 1937. у Ивановском унутрашњем затвору НКВД.

Икона свшмч. Теодора Волаколамског, Џорданвил, РЗЦ

„Недавна прошлост потврђује наше уверење и указује да се чак и сада приближава време када ћемо, за добро Цркве, морати да се одрекнемо чак и легализације црквених заједничких организација и да се вратимо преникејским облицима црквеног живота, када су хришћанска друштва била организована и уједињена не административним институцијама, већ Светим Духом... (У иконоборачком периоду) Православна Црква се налазила у пустињама, пећинама, гробницама (Свети Методије), затворима, изгнанству и тешким радовима. И такве невоље за православне су се наставиле не десет година, као сада, већ сто двадесет година, са кратким интервалима предаха за Православље. И упоредо са осиромашеном Православном Црквом, законитост и просперитет уживала је црква-блудница која је, кроз безакону послушност законској власти, себи обезбедила миран и неометани живот.“ Архиеп. Теодор, 1927.

Сабор Руске Заграничне Цркве, у време када је њиме председавао свети митрополит Филарет Вознесенски, канонизовао га је као свештеномученика, заједно са осталим светим руским новомученицима и исповедницима. 

Московска патријаршија га не сматра ново-свештеномучеником.

СВЕТИ ОЧЕ НАШ ТЕОДОРЕ МОЛИ БОГА ЗА НАС!