Царство Божије и тајна безакоња

Религија непријатељ науке и културе... Године 1918. Лењин је издао декрет о одвајању државе од цркве (тзв. секуларна држава), а у Уставу из 1936. слобода вероисповести замењена је слободом „верског обреда“ и „антирелигијске пропаганде“, док се у суштини слобода јавног испољавања односила само на антирелигиозну пропаганду.

Усред безбројних брига земаљског живота – за парче хлеба, породицу, разних побољшања грађанског система, међународне борбе за независност и доминацију и тако даље – човек, као што видимо кроз све хиљаде година свог постојања, никада не избегава помисао: да ли заиста само у тим бригама лежи сав смисао његовог живота? Зар живот нема виши смисао, више циљеве, који могу дати смисао свим тим ситним бригама? Ово питање је неискорењиво у човеку, чак и када изгледа нерешиво и само рађа тешку душевну патњу.

Унутрашњи глас, инстинкт душе, тврдоглаво инсистира да смо ми – по самој својој природи – више од онога што нам земаљски живот може понудити, да смо грађани неког вечног царства, учесници у неком бесмртном, смисленом процесу. Осећај себе као живог бића говори нам да смрт, очигледна судбина видљивог света, не може постојати у животу света по самој својој суштини, нити у нама самима по самој нашој суштини. Осећај свести као суштине нашег „ја“ говори нам да свест мора бити темељ целог света. Од ових појмова се не можемо одвојити.

Па ипак, овај глас инстинкта живог и свесног бића чини нам се непоткрепљеним било каквим прецизним доказом. Физички, материјални живот изгледа као једина неспорна стварност. Чак и незадовољни овом стварношћу, чак и када је презиремо, видимо да она постоји, она јесте, она чак ни не чека наше признање, већ човека облачи својим појавама, захтевима, претњама, задовољствима и мукама, сама заробљавајући човека у свом вртлогу. Али шта је вечни живот, шта је та универзална свест, о којој нам шапуће нејасан инстинкт? Где су? Како се манифестују, где је доказ да чине стварност, а не само нашу субјективну уобразиљу? У одређеној фази нашег духовног развоја, сукоб безначајне стварности и великог недоказаног рађа духовну драму, мање-више познату свима из личног искуства.

Ко не зна да понекад намерно покушавамо да угушимо шапат инстинкта о вечном, урањајући у пролазне бриге света, али наш успех бива привремен. Мало шта може толико да обузме човека као брига о деци, али чак и овде глас инстинкта шапуће да ће та деца, када одрасту, патити, баш као и ми, у бесмислу стварности живота. Да ли се исплати одгајати свесно биће да би оно видело себе у свету несвести и бесциљности? Слично томе, страствено се бацамо у грађанске и политичке активности, али чак и овде нас глас инстинкта подсећа да је све што стварамо безвредна пролазна свакодневница. Све ће се срушити; данас је жреб пао на једне, сутра ће пасти на друге. Да ли се исплатило затворити душу жедну бесмртности у конструкцију пропадљивог и смртног, која бледи попут пољског цвета?

Све док незрелу душу мучи ова трагедија, живот, у тренуцима размишљања, делује као празна и глупа шала, као код Љермонтова, или чак глупи и злонамерни подсмех, као код самоубице код Достојевског. Али ово тешко стање представља само одређену фазу развоја, током које код човека сазрева способност да опажа духовни свет. Када се ова способност развије до одређеног степена, трагедија почиње да јењава, јер почињемо да примећујемо пројаве духовног живота ништа мање јасније него пројаве материјалног живота, и стога схватамо лични и светски живот са свих страна, увиђајући у њему и свест и бесмртност. Овде видимо да глас инстинкта душе није био ништа више од још увек нејасне, директне перцепције тог духовног света у коме је основни закон бесмртност и свест. Почињемо да посматрамо присуство духовног елемента у целом нашем животу, не само личном већ и историјском. Почињемо да примећујемо да нематеријалне силе делују исто тако истинито као и силе материјалног света, и баш као што оне саме, не захтевајући наше признање, нас увлаче у свој вихор, чинећи нас несвесним инструментима чак и тада када нисмо вољни или способни да будемо свесни учесници. Живот појединца и васељене појављује се пред нама у свим својим саставним деловима.

Тако, трагедија незреле душе потпуно нестаје. Али то не значи да за њу почиње једноставно, тихо и безбрижно постојање. Напротив, животни задаци, чији смо саставни део, појављују се пред нама у свој својој сложености, и захтевају нашу укљученост. А та активност је незамислива без мање или више јасног разумевања природе светског процеса који се открива нашим очима.

За материјални живот није довољно знати да светлост, звук, гравитација и различити облици енергије постоје: уз то, морају се разумети и закони и својства ових феномена. Исто тако, није довољно сагледати постојање вечног васионског живота духа. Морамо знати његове саставне делове, ток и развој процеса који одређује живот духовног света. У супротном, не можемо свесно учествовати у светском животу и ризикујемо да постанемо иста бесвесна оруђа или чак жртве попут жртава у физичкој сфери из разлога непознавања закона физичког света.

Ово је још важније јер, почињући да се повезујемо са духовним светом, видимо у себи и ван себе, у појединцу и човечанству, у феноменима дана и у животу хиљадугодишњице, процес борбе у којем заједно са нама учествују нека ванљудска, интелигентна бића. Она нам постављају захтеве, позивају нас у своје редове и вуку нас против наше воље. Постаје неопходно да, са свим средствима која су нам на располагању, разумемо духовни свет, да одредимо своје свесно место у њему, да прихватимо одређени положај међу редовима духовних сила, баш као што заузимамо одређени положај у борби сила у грађанском или политичком животу. Ово је још битније, јер у нашем животу породичном, грађанском, националном, класном... одређујемо судбину релативно безначајног и пролазног дела нашег постојања, док, улазећи у област васионског и духовног живота, пред собом увиђамо одређене коначне судбине и на основу њих своје најважније задатке.

Ово се толико дубоко осећа код свих да је можда најинтензивнији рад ума и савести посвећен разјашњавању истинског места човека у животу васионе, усред појава материјалне и духовне природе. Свака јединка, у границама својих ограничених моћи, на овом пољу, употребљава своје најчистије и најискреније изразе духовне силе. И иако се ова потрага за својим местом у свету и за животом који одговара овом месту наставља од рођења човечанства, видимо да до данас свака нова јединка рођена на овом свету сматра за неопходно да поново предузме овај посао; она види неопходност овог рада и око себе, и у окружењу човечанства. Као и у најстаријим временима историје, тако и данас, људи су обузети не само потрагом за својим местом у свету, већ и борбом против онога што нам се чини да нас води са правог пута трагања. Верска веровања се боре, филозофске доктрине се боре, боре се начини живота које предлажу верски и филозофски системи. Ми се осећамо учесницима ове бескрајне борбе чим препознамо стварно постојање духовног елемента у себи и у свету.

Када изговарамо речи „бескрајна борба“, свакако не мислимо да се она никада неће завршити. Таква претпоставка би лишила живот смисла. Она не може настати од тренутка када препознамо пуноћу бића, видећи себе и цело човечанство као прожете духовним елементом. Упорност борбе само открива да човек пребива у земаљском постојању усред других духовних сила, наизглед супротстављених тежњи. Њихови утицаји захватају човека, и ми постајемо учесницима те борбе чим постанемо свесни стварног постојања духовног елемента.

Свест о јединству Истине говори нам не о борби, већ о хармоничном међудејству свих ствари. Одакле долази ова наизглед бескрајна борба, унутар земаљских граница? Она нам показује да око нас делују духовне силе са сасвим различитим тежњама, заробљавајући чак и човека, који је, по својој слободној природи, способан да се приклони како једној, тако и другој страни. Сходно томе, суочавамо се, пре свега, са задатком да испитамо те духовне силе, изаберемо своје место међу њима, разјаснимо себи шта је истина и добро и ујединимо се са њима у светској борби. Ово је први корак ка преласку из тренутне фазе нашег духовног постојања, фазе борбе, у нову фазу која више неће бити окарактерисана борбом, већ хармоничним међудејством свега постојећег.

Ово је борба, прави рат са својим стратешким плановима и тактичким разматрањима. Улазећи у ову област, суочавамо се са задатком који захтева напрезање свих наших снага. Чак и тада,  захтевност те борбе би несумњиво превазишла наше моћи да човек нема помоћ Свемогућег, за Кога је све могуће.

На овом пољу борбе, окружени смо са свих страна тајанственошћу.

Царство Божије је тајанствено у много чему, и заиста би било још тајанственије, да није откровења одозго о томе шта човек треба да зна да би остао међу оним створењима која желе да остваре циљеве Царства Божијег. Подједнако мистериозни су и редови противника Царства Божијег. Били бисмо немоћни да разумемо ову тајанственост без истог тог „Откровења“.

„Откровење“ указује на основу борбе против Царства Божијег — делатност вечног непријатеља Божијег, то јест, из прељудских времена, највишег од анђела, који се некада побунио против Бога. Чак и пре стварања човечанства, он се већ супротстављао циљевима Божијим. У самој зори стварања људи, уместо да следи пут који му је Бог указао, старао се да их намами на други пут.

Показао им је сан о једнакости са Богом и независности од Њега кроз савладавање средстава знања. Овај метод одвраћања људи од Бога примећујемо и касније у људској историји.

Како нам показује проучавање светоназора оних који отпадају од Божанског Откровења, овај сан о независном духовном животу заснован је на неверовању у Бога као Извора Живота и Творца свега ни из чега. Можда је то управо Сатанина психологија. Ако се Бог не замишља као Личност, Свемоћна, Светворитељска и која стоји изван свега што је створио, ако се идеја овог Личносног Творца замени појмом о постојању у Васиони неког елемента обдареног интелигенцијом, неке супстанце којој се, како је Штајнер рекао, даје име „божанска“ само зато што је својство које садржи највише од свих својстава васионе – онда специфична личност, развијена из ове супстанце, попут самог Сатане и попут људи, може себе сматрати најмоћнијим елементом у Васиони и може сањати о доминацији чак и над самом овом „божанском супстанцом“ кроз разумевање њених својстава, баш као што људи, проучавајући законе физичке природе, уче да доминирају њоме.

Ово је, можда, пут те „тајне безакоња“ о којој говори Апостол, из које се једног дана мора појавити „човек безакоња, син погибли, који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће он сам сести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог“ (2. Сол. 1:3,4).

Ово је већ јасна, неприкривена манифестација борбе против Бога и Царства Божијег. Али и пре овог завршног чина, људска заблуда или погрешно стање савести и свести већ могу пројавити почетак противљења Богу.

У историји светоназора и сагледавања ставова религиозне филозофије, примећујемо низ учења која не само да поричу лични карактер Бога колико га замагљују разним нијансама пантеизма, и која не само да уче човека духовном самопотврђивању него га настројавају на то.

Али то већ поставља човека на пут где он не размишља о разјашњавању циљева устројства света, као што их је сам Бог поставио, већ се бави произвољним и својевољним дефиницијама тих циљева. Такав светоназор и став још увек не сврставају човека свесно међу противнике Божије, већ његовом духовном животу пружају садржај који није у складу са циљевима Царства Божијег. Из тако обрађеног тла духовног настројења човека може се појавити свесно противљење Богу.

Извор: Л. А. ТИХОМИРОВ, „Црквени сабор, јединолична власт и радно питање“ [Москва: Москва, 2002, стр. 257-262].

Превод са руског манастир Утешитељево

☩ ☩ ☩

О аутору: Лав Александрович Тихомиров, руски философ-монархиста, публициста. Рођен у Ставропољу 1852. Током студија на Московском унивезитету пао је под утицај револуционарне идеологије. Постао је члан револуционарне терористичке организације "Народна воља", која је организовала атентат на цара. Због учешћа у револуционарној терористичкој илегали побегао у иностранство.

У иностранству спознаје злочиначки антинародни карактер својих "сабораца", који су мрзели историјску Русију, њену православну веру и традиционално устројство. Тамо се упознао и са западном демократијом и њеним секуларним "прогресом", што је извршило пресудни утицај да у потпуности измени свој дотадашњи светоназор. 

Руска православна монархија против које се некада борио, постала је његов животни идеал. Постао је убеђени приврженик самодржавне монархије коју је током 30 година неуморно афирмисао и бранио у својим предавањима, чланцима и књигама, као и љути противник демократије. Преживео је револуцију и умро 1923. године у немилости совјетских власти као последњи бедник. Совјетске новине су прокоментарисале његову смрт речима: "умро је никоме потребан".

Његово најзначајније дело је "Монархијска државност". Ова књига је изашла на српском језику у издању "Укроније" под насловом: "Монархија".