Српска Истински Православна Црква сматра се неодвојивим делом Српске Православне Цркве и њеним канонским наследником након што су архијереји Београдксе патријаршије отпали од Православне вере, сарадњом са безбожном комунистичком влашћу (сергијанизам), уласком у општење са новокалендарским расколницима (и новопасхалцима), прихватањем свејереси екуменизма (религија Антихриста) речју и делом, органским чланством у Светском савету цркава, које подразумева активно учешће у екуменистичким молитвама и богослужењима са јеретицима и другим нехришћанским религијама, огрешујући се на такав начин о Правила Светих Aпостола, Васељенских и Помесних Сабора и Светих Oтаца. Богохулним исповедањем да православни хришћани верују у истог Бога са богопроклетим Јудејцима и богомрским Мухамеданцима, што представља дрско одрицање од Сина Божијег Исуса Христа.

уторак, 27. јануар 2026.

САБОР У ЖИЧИ (одломак из Житија Светог Саве од св. Николаја Жичког)

Сабор у Жичи

Нема лепоте која се може упоредити са лепотом светости. Зато је визионар тако узвишене лепоте узвикнуо: „О, славите Господа у лепоти светости!“ (Пс.29,2). Јер, само лепота светости чисти и уздиже душу. То рађа два племенита осећања у срцима људи: поштовање и радост.

Безброј људских очију посматрало је Жичу са неописаном радошћу и поштовањем. Данима пре великог празника, као што је обичај код Православаца, народне масе су се сјатиле у Жичу, да би благовремено нашле место и да би своје душе храниле лепотом светости. Пространа црквена порта, обе обале Жичког потока, манастирска ливада доле испод, воћњаци и долине, брдашца и висоравни и све докле око може да сагледа, беше испуњено народом који се комешаше као пчеле у кошници. Шатори беху разапети, а настрешнице и колибе од лиснатих грана били су на брзу руку направљени за одмор и починак. Становници града и села дођоше у својим најлепшим ношњама, извезеним и богато украшеним. Народ из разних крајева, па и покрајина, лако се распознавао баш по тим ношњама. Све душе беху управљене према Богу, а све очи према чудесном новом манастиру, очекујући да у њему виде Саву и Великог жупана са пратњом.

понедељак, 19. јануар 2026.

Поука на Богојављење

Ово је Син Мој љубљени Који је по Мојој вољи,
Њега слушајте. (Мт. 3,17; 17,5)

То су биле речи предвечног Бога Оца упућене људима о предвечном Богу Сину, када је Син, по вољи Оца, дејством Духа Светога, постао човек од Дјеве, и спасао изгубљени људски род. Браћо! Покажимо послушност Сину Божијем, како то Бог жели од нас, да би благонаклоност Божија почивала на нама.

Неко ће, можда, рећи: ја бих хтео да послушам Сина Божијег, али како, кад је прошло већ око две хиљаде година од времена када је Господ наш Исус Христос телом живео на земљи и проповедао Своје свесвето учење?

уторак, 6. јануар 2026.

РОЖДЕСТВЕНСКА ПОСЛАНИЦА

 

СРПСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА 2025.

Архијерејски Савет СИПЦ

под председавањем г. Акакија, Епископа утешитељевског

свему клиру, монаштву и благочестивом и Богом чуваном народу православном

честитамо велики и радосни празник Рођења Христовог:

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

 

"Слава на висинама Богу, и на земљи мир,

 међу људима добра воља." (Лк. 2:14)

 

Богољубива браћо у Христу и верна чеда Православља!

Слава Богу и мир људима! Ове две речи откривају нам велику тајну побожности, тајну дела искупљења рода људског кроз оваплоћење Бога: Бог се јави у телу (1. Тим. 3:16). Сва Божанска савршенства, моћ, мудрост, доброта, правда данас се јављају у најјаснијем светлу. Исус Христос се рађа да би помирио свет са Својим Оцем, одајући Богу славу коју је ђаво кроз грех, покушао да Му украде; рађа се да би водио борбу са грехом и победио га, свезао ђавола, покорио тело духу и сјединио људске воље међусобно и са вољом Божјом; стога, анђели су достојно и праведно запевали ову песму истинске радости: Слава Богу! Мир људима! Слава Богу, који узвраћа праштањем! Мир људима, послушнима учењу и благодати Спаситеља.

среда, 31. децембар 2025.

СВАКЕ НОВЕ ГОДИНЕ…

 


Ево све чиним новим. (отк 21,5)
И видех небо ново и земљу нову. (Отк 21,1)

Сасвим је различита психологија нас православних хришћана и људи овога века, макар они понекада називали себе „хришћанима“ па чак и „правослвнима“. Они упорно верују у некакав „прогрес човечанства“ или „у Царство Божије на земљи“, успостављање општег благостања и добробити, када ће сама смрт тобоже бити побеђена и људи вечно живети на земљи и несметано уживати у свему. И све ово упркос свакодневној мрачно-злослутној очигледности, која сведочи о нечем сасвим другом и која би, чини се, требало да потпуно разбије свакојаке сличне фантастичне илузије и пусте снове. Али они тврдоглаво верују или хоће да приморавају себе да верују да човечанство очекује некакав „златни век“, и зато тако весело дочекују сваку наступајућу нову годину, спремни да је празнују чак и два пута: и по новом и по старом календару.