Сабор у Жичи
Нема лепоте која се може упоредити са лепотом светости. Зато је визионар
тако узвишене лепоте узвикнуо: „О, славите Господа у лепоти светости!“ (Пс.29,2). Јер, само
лепота светости чисти и уздиже душу. То рађа два племенита осећања у срцима
људи: поштовање и радост.
Безброј људских очију посматрало је Жичу са неописаном радошћу и поштовањем. Данима пре великог празника, као што је обичај код Православаца, народне масе су се сјатиле у Жичу, да би благовремено нашле место и да би своје душе храниле лепотом светости. Пространа црквена порта, обе обале Жичког потока, манастирска ливада доле испод, воћњаци и долине, брдашца и висоравни и све докле око може да сагледа, беше испуњено народом који се комешаше као пчеле у кошници. Шатори беху разапети, а настрешнице и колибе од лиснатих грана били су на брзу руку направљени за одмор и починак. Становници града и села дођоше у својим најлепшим ношњама, извезеним и богато украшеним. Народ из разних крајева, па и покрајина, лако се распознавао баш по тим ношњама. Све душе беху управљене према Богу, а све очи према чудесном новом манастиру, очекујући да у њему виде Саву и Великог жупана са пратњом.





