О, прекрасно молчаније, красноречивије од свих човечјих речи!

Фреска Успења Пресвете Богородице, XIV век, манастир Дечани, Србија

Архиепископ Теофан Полтавски 
(духовник царске породице цара - мученика Николаја II Романова)

СЛОВО НА УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Ꙗко призрѣ на смиренїе рабы своеѧ:

се бо ѿнинѣ оублажатъ мѧ вси роди  (Лк. 1:48)

 

Све је прекрасно и величанствено у животу Богоматере. А нарочито је прекрасно величанствен свештено-безмолвни карактер Њеног сакривеног живота у Богу.

У свештеном безмолвију храма порасла је и била васпитана Пресвета Дјева у данима свога детињства. Таквим истим безмолвијем је запечаћен и цео Њен потоњи живот до самог Успења. Ни највиша радост, ни најдубља туга, нити ишта на свету није могло да измени ту главну црту Њеног духа за све то време.

У дубокој тајни се савршава тајинство оваплоћења Бога Слова од Ње. И ту тајну Пресвета Дјева није открила чак ни праведном старцу Јосифу. Она је тиме подвргла себе великим искушењима од стране Јосифа. Али, докле год Самом Господу није било благоугодно да открије ту тајну Јосифу, Пресвета Дјева је пребивала у дубоком молчанију. Рађа се Слово, Ангели славослове, пастири проповедају. Зар Матер Слова да безмолствује и не изражава Своју радост речима? Али Она безмолствује и не троши речи, већ само чува у Своме срцу оно што је чула - а Марија чуваше све ријечи ове и слагаше их у срцу својему. (Лк.2:19).

Успенски пост - подвиг Макавејских мученика и строго држање установе поста

Светих Седам макавејских мученика, њихова мајка Соломонија и учитељ Елеазар. Фреска манастира Светог Георгија - Старо Нагоричино, Србија, 1317.

Беседа светог Филарета Исповедника, митрополита Њујоршког,
 првојерарха Руске Заграничне Цркве

У историји јеврејског народа постојао је црквени период, када су пали под власт моћног паганског краља Антиоха Епифана, који је Цркви наметнуо да сви његови поданици, сви који су под његовом влашћу, исповедају једну веру и имају исте обичаје. Слаби, слабовољни, плашљиви људи су увек били, јесу и биће. Када је краљ покушао да спроведе ову своју наредбу у Јудеји, било је, наравно, и тамо случајева, када су малодушни, плашљиви људи пристајали да испуне краљеву наредбу и одрицали се своје вере и свог закона. Али истовремено, краљ је чуо тако чврст и одлучан отпор многих да је и сам био у недоумици.

О небеском блаженству монашког позива

 

Јављање Светог Цара Константина Преподобном Пајсију Великом

Зажелевши, дакле, да га и ја видим (каже преподобни Јован Колов, у Житију Преп. Пајсија Великог), пошто је било могуће да и на основу његовог погледа само уживам божанску благодат, отидох к њему, и пре него што сам куцнуо на врата његове келије, чух га да разговара са другим човеком, па устежући се да куцнем, стајао сам напољу; мало сам, међутим, изазвао шум; пошто је то часни отац чуо, изађе напоље и видевши мене, сав радостан загрли ме и целива; тако и ја њега.

Данас је храмовна слава првог исповедништвом овенчаног, а сада од екумениста окупираног светогорског манастира

Светогорски Свето-Илијински скит налази се на североистоку полуострва Атос

Скит[1] Св. пророка Илије је основао преподобни Пајсије Величковски са руско – молдавским монасима у 18. веку, у време успона руског монаштва на Атосу. Налази се недалеко од манастира Пантократора. Од самог настанка скит је био насељен монасима из Русије и Молдавије, а после прогона исповедничког зилотског руског братства у њему бораве искључиво грчки монаси.

Прогон свих светогорских монаха зилота који је покренуо новопостављени цариградски патријарх Вартоломеј (Архонтонис) званично је започет прогоном монаха Илинског скита маја месеца 1992. Године.

ОГЊЕНА РЕВНОСТ ЗА СЛАВУ БОЖИЈУ

Икона Светог пророка Илије насликана џорданвилским иконописцем архимандтритом Кипријаном (Пижов) у Руској Заграничној Цркви у знак сећања на Архијерејски сабор из 1983. године, који је анатемисао јерес екуменизма (видети спомен-натпис на дну ове иконе).

АРХИЕП. АВЕРКИЈЕ ЏОРДАНВИЛСКИ

☩ СВЕТА РЕВНОСТ ☩

Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желео да се већ запалио. (Лк. 12,49)

По јасном учењу Речи Божије, оно најважније у хришћанству јесте огањ Божанствене ревности, ревности за Бога и славу Његову - света ревност, која је једина у стању да човека подстакне на труд и подвиге угодне Богу, без које нема ни истинског духовног живота, ни истинског хришћанства.

Без ове свете ревности хришћани су само по имену "хришћани": они само имају име да су живи, а у стварности су мртви, како је то било речено светом Тајновидцу Јовану (Откр. 3,1). Истинска духовна ревност изражава се пре свега кроз ревност за славу Божију, чему нас уче речи молитве Господње, које стоје на самом њеном почетку: "Да се свети име Твоје! Да дође Царство Твоје! Да буде воља Твоја и на земљи, као шо је на небу!"

Молитвени дневник

☩ Видео запис: Микуљски камен, Молчаница Св. Јована Богослова

☩ Аудио запис: Из молитвеног дневника светогорског исихасте - зилота старца јерисхимонаха Теодосија Каруљског

Сећање уз драгу овековечену светлописну успомену - фотографију двојице кавсокаливијских стараца

Кавсокаливијски старци - зилоти Анатолије и Антоније

Ова два монаха на фотографији су можда два најважнија човека у мом животу. То су два старца из скита Кавсокаливија на Светој Гори Атонској; Два монаха зилота: Анатолије (ситнији) и Антоније (крупнији). Када сам средином деведесетих на Свету Гору у скит Кавсокаливију дошао као искушеник, још увек у саставу Светског екуменистчког православља, њих сам затекао као једине преостале зилоте у скиту Кавсокаливија. У највећој мери, управо захваљујући њиховој проповеди истинског православља, труду, такту и стрпљењу да ми објасне несагледиве размере и сву озбиљност велике апостасије јереси екуменизма, постао сам ИПХ  - истински православни хришћанин. Бог да им душу прости!

Руски монаси - зилоти са Каруље

Непознати свету, руски зилоти још увек постоје на Светој Гори, чак и након што су руски манастири остали скоро потпуно празни. Њихов центар је Каруља, подручје са пустињачким келијама, изграђеним, а понекад издубљеним, у најстрмијим светогорским литицама. Духовно, они потичу од светог старца схи-јеромонаха Теодосија, који се упокојио 1937. године. Непосредни ученик старца Теодосија, схи-монах Никодим, живи све до данас, са још два друга монаха, у келији свога старца, чувајући непромењеним његово монашко правило и строгост. Будући далеко од света, они увиђају, можда и јасније од оних који живе у свету, богословске и духовне узроке проблема Руске Дијаспоре, и они остају, принципијелно, у општењу једино са Руском Заграничном Црквом, одбијајући да помињу на Литургији било кога из осталих руских „јурисдикција”. 

У недавном писму о. Никодим укратко објашњава како је настао зилотски покрет на Светој Гори у овом столећу: