Сабор у Жичи
Нема лепоте која се може упоредити са лепотом светости. Зато је визионар
тако узвишене лепоте узвикнуо: „О, славите Господа у лепоти светости!“ (Пс.29,2). Јер, само
лепота светости чисти и уздиже душу. То рађа два племенита осећања у срцима
људи: поштовање и радост.
Безброј људских очију посматрало је Жичу са неописаном радошћу и поштовањем. Данима пре великог празника, као што је обичај код Православаца, народне масе су се сјатиле у Жичу, да би благовремено нашле место и да би своје душе храниле лепотом светости. Пространа црквена порта, обе обале Жичког потока, манастирска ливада доле испод, воћњаци и долине, брдашца и висоравни и све докле око може да сагледа, беше испуњено народом који се комешаше као пчеле у кошници. Шатори беху разапети, а настрешнице и колибе од лиснатих грана били су на брзу руку направљени за одмор и починак. Становници града и села дођоше у својим најлепшим ношњама, извезеним и богато украшеним. Народ из разних крајева, па и покрајина, лако се распознавао баш по тим ношњама. Све душе беху управљене према Богу, а све очи према чудесном новом манастиру, очекујући да у њему виде Саву и Великог жупана са пратњом.
Коњаници стигоше у брзом галопу, јављајући долазак Великог жупана.
Мноштво народа, као лишће ветром понесено, пожури напред да га види и поздрави.
И Стефан стиже, праћен принчевима, жупанима, војводама и другим
великодостојницима. Сви су били обучени у богате и шаролике одежде, утегнути
сребрним или златним појасевима, према звању и положају, и сви беху украшени
драгим камењем и брилијантима. Сви су били праћени почасном војном гардом,
наоружаном бљештаво сјајним оружјем: мачевима, копљима, наџацима, шлемовима и
штитовима.
Тако се два брата сретоше поново, не више у цркви свога оца, већ у
њиховој сопственој задужбини. Они поздравише један другога не речима, већ нечим
што је много узвишеније и дирљивије: узајамном љубављу и сузама. Стефан је
брзим погледом видео Жичу и остао запањен, дивећи се њеној величанственој слави
и светој лепоти. Учини му се као да се само Сунце спустило на Земљу. Чуо се и
шапат народа: „Небо на Земљи!“ Он се безгранично радовао, што ће се то, по
Савином предлогу, звати његовом црквом и његовом задужбином.
После кратког одмора и освежења, умилни звук звона позвао је на бденије,
уочи Спасовдана. Сава постави Стефана у столицу направљену за њега, а другу
задржа за себе, спремљену за Архиепископа. Црква је била препуна великаша,
свештенства и народа. После певања тропара: „Вазнео си се у слави, Христе Боже
наш“, Сава изиђе и одржа следећу беседу: „Ви сви знате како сам ја два пута
побегао од вас у пустињу. Ви знате, такође, да ни једна од многих постојећих
лепота овога света није надвладала моју љубав према Богу. Нити сматрам да
икакво земаљско благо толико вреди нити толико доноси среће као искрена молитва
Богу. Ради вашег добра, земљаци моји, ја сам оставио своју свету и слатку
пустињу да искључиво спасавам ваше душе. Да би спасао ваше душе, ја сам
занемарио своју. Чинећи то, сетио сам се неких старих светитеља, који, жалећи
своје земљаке, говораху Богу: „Ако хоћеш,
опрости им грехе, а ако нећеш избриши и мене из твоје књиге!“ (Изл. 32,32) Или: „Желео бих да и сам будем одлучен од Христа ради
своје браће, која су ми род по тијелу“ (Рим. 9,3). Ето, тако и ја, желећи да остварим ваше
спасење, напустио сам своје. Али ако хоћете да следите моје поуке и прихватите
закон Божји, спасићемо се и ви и ја. Зато од вас тражим, да слушате сваку реч
коју вам говорим о Богу ради вашег личног добра. Не заборављајте, како вас је
Господ Бог ојачао, умножио и повећао преко свог слуге Светог Симеона. Многи су
од вас постали управљачи и господари, војводе и кнезови, а неки чак и велики
жупани. Није, дакле, у реду, да човек који, по Божјој милости, стоји изнад вас у
власти и достојанству, треба да се зове истим звањем као и ви. Али, тако исто као што бејах рукоположен и
устоличен за Архиепископа, са влашћу ради вашег добра, исто тако, и човек који
Божјом милошћу, управља народом нашим, треба да буде издвојен у достојанству од
другијех са краљевском круном, као ваш краљ. Ово ће послужити, ја то верујем, на вашу личну част и славу. Када се ово
оствари, ја ћу вам онда наставити да говорим о божанској вери и вашем спасењу.“
Као одговор на Савине речи, народ раздрагано викаше: „Ти си нам послат
од Бога и слушаћемо те у свему!“ У оно доба, наравно, није било техничких
појачала и гласноговорника. Али речи изговорене у храму брзо стигоше до ушију
народа напољу: „Сутра ћемо имати краља!“
Стефан – први крунисани краљ
Има дана у историји једног народа који остану неупоредиви и заувек у
сећању, као одлучујући у судбини тога народа. Такав дан је био дан Вазнесења
Господњег – Спасовдан, 1220. године. Тога дана, први српски Архиепископ беше
устоличен и први српски краљ беше крунисан у Жичи. Оба ова догађаја имала су
подједнаку важност: пуна независност српског народа и цркве од страних држава. Оба ова достигнућа била су дела Светог Саве.
Тога дана, Сава је служио свету литургију у великој цркви „са свим
епископима, старешинама манастира и мноштвом свештеника.“ Епископи најпре њега
уведоше у архиепископски престо. Онда, после великог входа, Архиепископ узе
освећену круну и стави је на главу Великом жупану Стефану. После тога стави му
и краљевски плашт на рамена. Најзад га помаза светим миром и причести га у олтару.
Онда објави: „Стефан, краљ свих српских земаља и Приморја.“ Народ у одушевљењу
викаше: „Амин, амин. Живео краљ Стефан!“
Потом краљ позва све присутне за трпезу као своје госте. По Савином
наређењу, најсиромашнији беху доведени до краља да би примили поклоне и да би
се и они могли радовати са свима присутнима.
„Правоверни краљ радовао се као никада пре,“ каже биограф. Радовао се
изнад свега величанствености Жиче, која ће учинити његово име пред Богом и пред
српским народом бесмртним заувек. Много пута је прилазио ближе цркви да би је
боље разгледао и споља и изнутра. Разгледао је сваки кутак и лук до последњег
детаља. Изузев Цариграда, таква се црква није могла видети на целом Балкану. У
припрати су била живописана два портрета, један Стефанов, а други Радослављев,
његовог старијег сина и наследника. Стефанов портрет показује човека лепог
изгледа са црном брадом и скупоценом краљевском круном са бисерима и златним
кићанкама. Такву круну су касније носили сви српски краљеви и цареви. На тој
слици не видимо краљицу, као што смо навикли да видимо у свакој краљевској
задужбини. Чак и Немања је живописан у Студеници са својом супругом Аном.
Разлог отсутности Стефанове жене на фресци у Жичи је вероватно тај, што је она
била римокатоличке вере.
У истој припрати
на зиду је било написано краљево име и указ. Укратко, овај натпис објашњава
повод и разлоге ради којих је краљ сазидао Жичу и набраја дотације за
издржавање манастира.
Одушевљен
изврсном лепотом Жиче, краљ је био неописано радостан. Биограф каже: „Он се
није толико радовао краљевској круни или брилијантном краљевском плашту. Прави
узрок његове радости беше Жича и мноштво народа, који се дивио и у њој Бога
славио.“
Стефан је без
сумње био дубоко побожан човек. Уопште речено, он је био заиста велики човек и
поред неких људских грешака, које је он раније или касније починио. Он се због
ових својих грешака искрено кајао пред својим духовним оцем Савом и примио
опроштај. За њега каже историчар: „Немањин наследник, син му Стефан, беше мудар
и талентован човек, добро образован у византијском духу. Он беше вешт дипломата
и разуман ратник. Без икакве сумње, он је био један од најдаровитијих људи међу
свима Немањићима.“
Следећег дана,
Сава је одржао велику беседу са свога архиепископског трона у присуству краља и
његових пратилаца. Сава је, као и обично, почео са набрајањем основних принципа
хришћанске вере. Он је присутнима упутио следеће речи: „Браћо и пријатељи, децо моја у Господу,
чујте речи моје са пажњом и љубављу ради вашег добра.“ Први део
беседе беше дубоко теолошки, а други пастирски. После објашњења хришћанске вере
најјасније што је било могуће, он говораше о јересима и погрешном учењу, које
је ђаво посејао међу Србе, као кукољ по житу. Позва свакога који је пао у јерес да се врати правој вери, говорећи: „Ми
ћемо га брзо излечити овом правом вером у Бога!“ На ово дође од присутних
громогласан одговор: „Ми верујемо, Владико, како нас ти учиш!“ Онда је
Архиепископ затражио од свих присутних да за њим понове три пута Православни
Симбол Вере: „Верујем у једнога Бога…“, до краја. Потом затражи од присутних да
понављају за њим: „Ми прихватамо све васељенске саборе Цркве и све што су они
одбацили, одбацујемо и ми, и што год су они проклели, проклињемо и ми. Ми
поштујемо Часни крст на коме је био разапет Христос, наш Живот. Ми поштујемо
иконе Христа и Његове Пресвете Матере. Ми узимамо свето причешће у оба вида, са
чврстом вером, да чинећи тако, ми узимамо право тело и праву крв нашег
Спаситеља. Ми поштујемо, исто тако, цркве и иконе светитеља. Ми ћемо се
придржавати традиције светих апостола и светих отаца.“
Беше то јединствен призор, који се може упоредити једино са догађајима
на реци Јордану, када Свети Јован Крститељ викаше народу: „Покајте се!“ И сви
они који су припадали јересима искрено се покајаше и питаше Саву шта треба да
чине.
Краљ Стефан је био веома дирнут. Он је увек мислио о своме млађем брату
да је необичан човек, али није никада очекивао да ће Сава заорати тако дубоку
бразду.
Крај сабора у Жичи
У оно време, проблеми односа цркве и државе нису узнемиравали народ, као
што је то случај у наше доба, бар не у православним земљама. То питање је било
регулисано традицијом само по себи. Кад год је цезаропапизам или папоцаризам
покушао силом да насрне, овај покушај је отклањан у кратком времену. Тих
случајева није било у Православној цркви. Било је, додуше, немилих сукоба између световних и црквених власти на
личној основи, али су они били привремени и краткотрајни. Ако би се такви
неспоразуми и појављивали по питању верских догми и принципа, и тиме угрожавали
јединство хришћанског света, тада Сабори треба да о томе суде и одлуче. Ко год
се буде нашао кривим, није могао избећи осуду Сабора, био он цар, патријарх или
ма ко други.
Савина схватања
односа између Цркве и Државе била су заснована на циљу људског битисања на
земљи. Он је јасно схватио да су земаљски закони само средство за постизање
небеског савршенства. Он беше неуморан у истицању правог циља људског живота у
овом кратком временском периоду на земљи. А тај циљ је царство небеско по
откровењу Христовом. Према томе, и Црква и Држава дужне су да помогну људима у
постизању тога циља. Ако пак желе да се међусобно такмиче, нека се такмиче у
служењу народу, учећи га страху Божјем, а не свађањем око части и власти и
грабљењем првенства једних од других. Краљ и Архиепископ су позвани да буду
слуге Божје, служећи народу и помажући му у остварењу вечног циља. „Тражите
најпре царства небеског од Бога и Његову правду“ (Мат.6,33). Ово је био Савин
програм за Српску народну цркву и државу. Ово није била заповест само за
апостоле, већ и за обичне грађане, краљеве, црквене вође и друге. Све од Саве
на овамо важила је добро позната српска лозинка: „Изабрати царство небеско
радије него царство земаљско“. Око две стотине година касније, српски кнез
Лазар поведе своју крстоносну војску против мухамеданске најезде. И са овом
лозинком огромно мноштво српских мученика је отишло у смрт. Да, ова лозинка се
могла чути са усана свештеника, краљева и мученика, подједнако све до наших
дана.
Трећег дана
Сабора, Сава је свршио још један важан задатак. Беше то у суботу, уочи недеље
посвећене Оцима Првог Васељенског Сабора, који саставише наше Вјерују и осудише аријевску јерес. Имајући ово на уму,
Сава је говорио о правој вери и важности тајне крштења. Он је свакако мислио на
оне, који су припадали богумилској јереси или римокатоличкој вери. Беседу
заврши упозорењем свима присутним: „Наш труд да живимо добрим животом без праве вере у Бога не користи, нити
нас права вера без добрих дела може учинити достојним да видимо лице нашег
Господа. Настојмо, дакле, да ово обоје иду заједно да би били Богу угодни и без
мане. Вера нас може спасти само ако је сједињена са добрим делима и изражена
кроз њих, ако је инспирисана љубављу према Богу“. Овим је Сава јасно и јеванђелски указао пут
српском народу и тиме га спасао од два зла, која су потресала и цепала хришћане
на западу. Ти проблеми су долазили до погрешног тумачења питања односа између
Цркве и Државе, и друго, шта је важније за спасење: вера или добра дела.
По завршетку
великог повечерја, Сава затражи да у цркви остану само они богумили и
римокатолици који желе да се врате натраг у православну цркву. Архиепископ им
тада даде јасна упутства шта треба да чине. Прво је тражио од богумила да осуде
своју јерес и потом да почну са катихуменском припремом за крштење. Од
римокатолика је тражио, пошто су већ били крштени, осуду најпре њихове јереси,
а онда да гласно изговоре стари Симбол вере, Првог и Другог Васељенског Сабора,
без Филиокве, после чега су требали да буду миропомазани. Овако, они беху
поново прикључени вери својих отаца. Сава је, такође, упутио и све епископе да
тако поступају према кандидатима обеју јереси у својим епархијама.
Следећег дана, у
недељу, после благодарења у Великој цркви, Сабор у Жичи беше закључен. Краљ се,
заједно са пратњом, опрости и са благословом Архиепископа оде, поздрављен од
народа који викаше: „Живео краљ Стефан!“ Сава, пак, уместо да узме
многопотребни и заслужени одмор, оде горе у куполу, у малу капелу, да настави
са захвалношћу Богу за све што им је помогао. Ослобођен својих блиставих
архиепископских одежди, које је волео само да би се истакла величина првосвештеника
Христовог, а не његова лична, обучен у просту мантију обичног монаха, он паде
ничице пред Господа. Опет
усамљен пред великом стварношћу! То је била његова права атмосфера, његово
надахнуће, његов живот. И док су српски племићи и масе народа разносиле славу о њему као највећем
међу њима смртнима, Сава у највећој скромности пред својим вечним Царем рече о
себи: „Ја сам црв, а не човек.“
Нема коментара:
Постави коментар