Рукоположење новог свештеника

У суботу 22. фебруара (по грађанском календару 7. марта), на Утешитељеву, Епископ утешитељевски Господин Акакије рукоположио је чтеца Зорана Бурсаћа у чин ђакона, а сутрадан на другу недељу свете Четрдесетнице – недељу светог Григорија Паламе архиепископа Солунског 23. фебруара у чин свештеника.

У току свете Архијерејске литургије по херувимској песми и великом входу Свештеник Урош Манчић, парох Петровградски је пред сам чин рукоположења прочитао исповедно писмо, а ђакон Зоран Бурсаћ је прочитао свештеничку заклетву.

Потом је уследила света Тајна свештеничког рукоположења у којој је и мноштво присутног верног народа узело учешће потврђујући гласно достојност рукополаганог усклицима „Достојин!“ и „Аксиос!“.

Новорукоположени свештеник отац Зоран је на крају литургије делио нафоре и том приликом му је верни народ прилазио и по први пут од њега узимао свештенички благослов и честитао му рукоположење.

На трпези љубави која је по литургији уследила преосвећени владика Акакије је уручио оцу Зорану на дар књигу Законоправило Светог Саве Српског као, како се владика изразио, путовођ и Српски скрижаљ, на чување и испуњавање свега у њој написаног.

Отац Зоран назначен је за помоћног свештеника парохије богоспасаваног града Петровграда (Зрењанин).

Новорукоположени отац Зоран рођен је 1967. године у Петровграду, а данас живи у Арадцу. Завршио је богословију „Светог Арсенија Сремца“ у Сремским Карловцима.

Са супругом Данијелом има ћерку Јелену.

На многаја љета новорукоположеном свештенику оцу Зорану!

Аксиос! Достоин! Достојан!

ФОТОГРАФИЈЕ СА РУКОПОЛОЖЕЊА ОЦА ЗОРАНА

БЕСЕДА ВЛАДИКЕ АКАКИЈА О СВЕШТЕНСТВУ

У име Оца и Сина и Светога Духа Утешитеља!

Браћо и сестре,

Данас ћемо присуствовати и узети учешће у светој Тајни.

Данас на овој светој литургији наша света Црква добиће свог новог свештенослужитеља. 

Данас ћемо бити сведоци великог чуда јер се смртни човек од крви и меса удостојава Божанске благодати која није дата чак ни бесмртним и бестелесним анђелима.

Данас се обичан човек изабира и поставља на узвишени небоземаљски свештенички позив кроз полагање руку – (рукоположење) од стране епископа и удостојава се Божанске благодати, која, како веле најсветије молитве Свете Тајне рукоположења, немоћи исцељује и недостатке допуњује.

Епископско полагање руку на изабранога за свештенослужитеља означава низвођење силе Божанске благодати, која утврђује човека, освећује га и просвећује. Благодат Божија која се спушта кроз полагање руку на изабранога је та која учи, води, пастирствује, и Тајнама крепи словесно стадо Христово. Свештеник је сасуд те неисказиве, страшне силе благодатне. Свештеник у свом светотајинском и пастирском позиву делује не својом људском силом него благодаћу Духа Светога, коју је Господ даровао апостолима, а коју су они предали епископима, а епископи свештеницима у овој Светој Тајни рукоположења.

Господ наш Исус Христос је као Архипастир заповедио апостолу Петру: „паси овце Моје“ (Јн. 21,17). Напасати овце значи продужавати Христово дело на земљи и приводити људе ка спасењу.

Наша света Православна Црква учи да изван Цркве нема спасења, а до спасења је могуће доћи, кроз испуњавање заповести Божијих и учешћем у Светим Тајнама Цркве у којима присуствује Сам Господ. А помоћник и посредник Божији у свим Светим Тајнама Цркве по заповести Божијој јесте православни свештеник. Заиста, велика је и превелика ова света служба пастира над словесним стадом Христовим.

Без свештеника не може се служити света Литургија. На свакој литургији свештеник врши Тајну чуда над свим чудима претварања тварне материје хлеба и вина у најсветије Тело и Крв оваплоћеног Бога, а имали веће светиње на земљи, па чак и на небу од Светиње над Светињама животворног Тела и крви Спаситеља нашега Исуса Христа. Такође, на Божанственој литургији свештенослужитељ приноси бескрвну Жртву у име целокупног народа. Зато свештеник на себи носи незамисливо велику благодат, и да је та благодат видљива читав би се свет њој задивио, али ју је Господ сакрио, да се Његови служитељи не би погордили већ се у смирењу спасавали.

Свештеник поред тога што служи Литургију, он још исповеда, тј. дато му је право да у име Божије даје опроштај грехова. Господ Исус Христос је рекао апостолима: „Што свежете на земљи биће свезано на небу и што разрешите на земљи, биће разрешено на небу“ (Мт. 18,18). Та власт „везати и разрешити“ је прешла, од апостола на њихове наследнике – епископе, а преко епископа и на свештенике. Такође, свештеник је преко свете Тајне исповести и духовни учитељ, који помаже да његова паства нађе прави пут за превазилажење грехова. Он је позван не само да буде сведок покајања на исповести него и да помогне човеку разним духовним саветима на путу ка достизању Царства Небеског

Свештенство је, како видимо, посебно и изузетно служење – благодатно служење. То је пастирство словесног стада Божијег, чији је најузвишенији узор пружио Господ у Свом земаљском служењу: Ја Сам пастир добри и познајем Своје, и Моје Мене познају... Ја Сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце (Јн. 10,11-14). Свештенство је стајање пред Господ на молитви не само за себе, него и за народ. На земљи и међу земаљскима, а и међу бестелеснима, непостоји узвишенији позив од службе свештеничке. Но, колико је тај позив узвишен, толико је велика и одговорност која заједно са њим долази. Та велика одговорност и велико бреме зато и потребује ову посебну благодат Божију, која благосиља тај подвиг, садејствује будућем пастиру и укрепљујући га немоћи његове исцељује и недостатке допуњује. Управо такав благослов се и савршава у Светој Тајни Свештенства, кроз рукоположење од епископа, који сам по прејемству носи благодат свештенства, уз молитве присутних свештенослужитеља и народа који молитвено учествују у овом чину: „Помолимо се за њега, да благодат Свесветог Духа дође на њега“ – објављује епископ, а присутни свештенослужитељи и народ певају „Господи помилуј“. Уз ову молитвену подршку, присутни свештенослужитељи и народ ће при облачењу изабранога у свештене одежде на епископски возглас о његовој достојности: „Достојан!“ или како је у цркви остало од давнина да се ова реч произноси и на грчком језику – „Аксиос!“ бити у прилици да потврде достојност изабраног гласним потврдним понављањем овог епископског возгласа. И на такав начин, молитвеном подршком и потврдом о достојности изабранога присутни учествују у светој Тајни свештенства јер је свештенство нераскидиво повезано са народом Божијим и једно без другога не може постојати. Морамо знати да свештеник није једнолични вршилац Светих Тајни: он све Свете Тајне врши увек уз учешће народа и заједно са народом. Зато је и народ непосредно укључен у самом чину његовог посвећења у чин свештеника.

И на самом крају бих навео молитвени вапај светог владике Николаја Жичког за све православне свештенике: „О Господе, Врховни Архијереју, подржи свештенике православне благодаћу Духа Твог Светога у снази, у мудрости, у чистоти, у ревности, у кротости, у свакој апостолској врлини. Теби слава и хвала вавек. Амин.“