Позивамо све истинске синове и кћери наше Светосавске Српске Истински Православне Цркве, да својим прилозима, узидају себе и своје потомке у живи храм Тела Христовог, вечног и непролазног, и да тиме постану задужбинари попут Немањића светих и свих осталих ктитора српских. Позив је упућен свима да помогну од сувишка свога или од своје смирене лепте, да се реализује пројекат УТЕШИТЕЉЕВА– духовног центра СИПЦ и седишта Истински Православне епископије Утешитељевске. Сваки ваш труд Господ ће изобилно наградити, а при молитвама, непрестано ћете бити пред Богом помињани за спасење душа ваших и за живота и по упокојењу као ктитори и приложници ове нове светиње.

субота, 18. април 2015.

Да ли хришћанска породица треба у своме дому да држи ТВ апарат?


Митрополит Виталије
О САБЛАЗНИ ТЕЛЕВИЗИЈЕ

Ми још до краја нисмо схватили колике ће огромне последице имати проналазак телевизије. Поседујући извесну, уистину магијску силу чари и привлачности, и скривајући у себи страшан отров духовног расточења, телевизија стихијски преузима главно место у сваком дому, у свакој породици. Савремено пастирство не може и не треба ћутке да заобилази телевизију, која по снази утицаја на људску душу остаје апсолутно непревазиђена.
         Борба са телевизијом треба да буде један од првих наших задатака. Говоримо ово без преувеличавања, зато што она буквално свакога часа, сваког тренутка, утиче на нас у нашем сопственом дому. Читава борба са телевизијом треба да буде изражена у правилном односу према том генијалном савременом проналаску, а тешкоће и сложеност те борбе лежи у томе што морамо да се носимо не са телевизијом као таквом, него са бескрајно раслабљеном људском вољом, којау себи напросто не налази снаге да се правовремено отргне од тог изузетно саблажњавајућег и примамљивог задовољства. Овде се треба сетити речи апостола Павла: Све ми је дозвољено, али ми није све на корист. Све ми је дозвољено, али ништа не треба да овлада мноме!

         Дакле, да бисмо се успешно борили са телевизијом потребно је да једном за свагда успоставимо правилан однос према њој, неопходно је са крајњом објективношћу размотрити све што је код ње позитивно, затим разоткрити свеколико њено притајено зло и тек онда почети да се користимо њеним добрим услугама, одбијајући од себе са до краја доследном енергичношћу њен погубни утицај.
         Пре свега, треба указати да ниједан проналазак, ниједан механизам и ниједна машина није зла сама по себи, будући да нема свеколиког зла. Зло извире искључиво из воље разумног створења, које не испуњава вољу Божју. У таквим проналасцима, напротив, треба гледати печат Божје Премудрости, којим је човеку дато да открије  законе природе, те из свег срца треба да узнесе хвалу своме Створитељу. И поред несагледивих размера саблажњивих слика, које промичу ТВ екранима, били бисмо нерасудни када не бисмо уочили и њен позитиван утицај на масе љуид, јер управо телевизија помаже да се љуид напокон скрасе код својих кућа. Од Првог светског рата до данашњег дана социолози и педагози научно уочавају тежњу човекову да у своје слободно време одлазе из куће на улицу у  потрази за разонодом. Код куће би практично ноћивали, а никада не би остајали и у слободне часове. Спорт, биоскоп, игранке и бесконачно дуге забаве, натопљене отровом духовног простачења, све су изводили испод домаћег крова, који је катастрофално, нарочито за децу, почео да губи значење родног гнезда, у коме је дете откривало свој осмишљени поглед на ствари, заодевајући га својом фантазијом, и у коме је уобразиља са љубављу и домаћем намештају  придријеавала живе форме, стварајући читав један свет наивне детиње фантазмагорије.  Улица је примала и дете, и оно је, готово од колевке, грубо и жестоко почело да упознаје реалност живота која је растуживала његову душу.
И, ето, телевизија је први пут за неколико деценија почела да их враћа њиховим домовима. Њена улога у великој социјалној промени врло је скромна: она се просто обратила најнижим инстиктима истог тог уличног човека и вратила га је његовом домаћем огњишту само зато да би та иста задовољства и те исте забаве града и улице пренела у његов сопствени дом.
Разуме се да у телевизији као принципу нема ничега високо духовног, али у мору непочинства, саблазни и духовног расточења савременог живота, треба знати хватати се и за сламку, ако постоји и најмања могућност да се нешто употреби на добро.
Пристанимо да признамо тај факт, да телевизија помаже домаћем огњишту, и умећемо да га искористимо за утицај у позитивном смислу. Телевизија крије у себи тлику – готово магијску – силу привлачности и очарања, да би, када бисмо је са амвона или катедре громко осудили и категорично одбацили, личили на тољагу која напразно млатара по ваздуху. Најзад, телевизија је кадра да прегледно и исцрпно преноси часове посвећене најразличитијим пиањима науке, технике и уметности и тиме подиже ниво образованости гледатељства, наносећи тако велики ударац незнању и полунауци, који су свету вазда доносили само невољу.
Сагледавши ове позитивне стране телевизије, пређимо сада на разматрање њеног утицаја на човекову душу.
Телевизија нас у потпуности отрже од читања. Зашто читати кад се све може видети, па и чути? Зашто се само напрезати када је све већ раније обрађено, прерађено и преноси нам се у довршеном виду, са најситнијим нијансама, које је могуће примити просто седећи без икаквог труда?
Ма како то звучало чудно, иста та телевизија која је кадра да нас пренесе у било који крај света и спусти нас на само дно морско и раствори нам дубине землје која нас уводи у све могуће фабрике и заводе, у забрањене операционе сале, где ми, готово заједно са хирурзима узимамо учешћа у најсложенијим операцијама, телевизија уз чију помоћ видимо све које иначе никада не бисмо могли видети – без оибзира на сав дијапазон могућности и такву прегледност, чини нас, као никад пре, лењивцима, апатичним, презасићеним знањем, равнодушним и тако, на крају крајева, код нас опет развија незналаштво.
Појаснићемо мало ову мисао:                                                                  
Приликом читања, у човеку се збива сложен психолошки процесс који се, пре свега, састоји у напрезању воље. Да би човек узео књигу и почео да је чита, треба себе да натера да то учини, док на гледање телевизије човек себе не мора да тера. Како год да аутор прецизно описује догађаје, наша уобразиља вазда ствара своје представе, читав свој свет. Ми као да смо и благодарни аутору што нам је помогао у тм невидљивом стваралачком напору. Наша уобразиља важан је део наше душе, извор стваралаштва и смелости, и развија се читањем књига и чини човека не само корисним за друштво него и њему самом прибавља радост и неку животну снагу. Телевизија се, пак, нашој уобразиљи не обраћа, за њу нам ова није ни потребна. Све је ту, готово све учињено, ми само треба да гедамо и примамо нешто туђе, туђом уобразиљом створена је форма.
Телевизија нас одвикава од способности маштања и чак и од тога да уопште размишљамо. Чини нас духовно лењима, и у своме приватном животу постајемо људи без маште који угаслим погледом гледају Божији свет и не виде „на свему видивом исписано сведочанство о Невидивоме.”
Тако нас телевизија, сасвим неприметно чини материјалистима који гледају на ствари по природној животној способности да уопште виде, без учествовања у томе духовног погледа, кроз који гледа – душа. Нас све више и више уче да просто гледамо и невидимо, што нас чини слично бездиханим идолима, о којима говори у псалмама венценосни Давид: „Имају очи, и не виде; Имају уши, а не чују; Имају ноздрве, а не миришу. Слични ће им бити они што чине дела њихова и сви који се у њих надају”. Ако гледамо и не видимо суштину ствари и нити које их везују у истини смо незналице.
О развраћујућем утицају телевизије већ је много речено, али ми желимо још једном да на њега подсетимо:
Ниједан отац и ниједна мајка не би се одлучила да поведу своју децу у куће са сумњивом репутацијом. Када би им пријатељ предложио да поћу увече да се прошетају најодвратнијим градским квартовима, у којима царује грех и порок, сматрали би то за грубу шалу или би помислили да се човек напио. Али, очеви и мајке часних, добрих православних породица, а зашто лицемерисати!? Тек што сте слегли раменима у одговор ба сумњиве предлоге да посетите места неморала у вашем великом граду, већ са читавом својом породицом седате у салон и лаким и безазленим дугметом на тлевизору призивате у свој дом, чији су зидови осењени светим иконама, свеколики талог људског друштва: све могуће гангстере, убице, психопате целог света, најневероватније манијаке, трговце белим робљем и гледаћете их без и најмање зазора савести, као да ништа рђаво не радите. А ваша деца, после таквих представа, викаће у сну, постепено ће постата нервозна, раздражљива, па чак и груба у нечувеном, недопустивом облику; а и ви сами још неколико часова потом нећете моћи да склопите очи од тешког бремена – слика свих видова моралне нечистоте.
Ви оскрвњујете своје душе и душе своје деце, јер преко чула вида и слуха, који су органи људске душе, сви ти ликови продиру у њу. Као фотографије, они се таложе у нашој подсвести, оскрнављујући саме дубине душине. Потом, у било ком моменту нашега живота, по још неиспитаним законима искварене човекове психе, изненада искрсавају у најнеочекиванијим тренутцима нашег живота, помрачујући нашу молитву, кварећи наше односе са људима и одузимајући нам животну радост.
Није узалуд Православна црква, знајући какву нам дубоку повреду наноси гледање кипова и слика на којима је оличен грех 100-тим васељенским правилом Шесто Васељенског Сабора, одржаног у Цариграду, сасвим прецизно и одређено утрдила: „Очи твоје нека гледају што је право и више од свега што се чува, чувај срце своје, зато што из њега извире живот – завештава Премудрост, јер телесна чула лако уносе своје утиске у душу.
Зато саблажњиве представе на дасци или на нечему другом представљени саблажњавајући призори кваре ум и производе распаљивање нечистих задовољстава, не дозвољавајмо да се представљају на било који начин. Ако се неко дрзне да то ради нека буде одлучен!”
Какав је то ђавољи подсмех над нама, над православним људима! Знајући да се никада не бисмо осмелили да узмемо учешће у грешним зборовима, он је тако вешто помрачио наш ум да ми за свој сопствени новац, који смо тешким трудом зарадили, купујемо телевизор и сами у свој дом уводимо трулеж, разврат, убиства, хоррор, пропагнду сатанизма и луднице, изгубивши истинску љубав према себи као створењу Божијем пред ђаволом, љубав којом је био тако богат свети пророк Давид који је много пута и неуморно преклињао Господа кроз читав свој Псалтир, да га не да на подсмех ђаволу.
         Гледајући посредством телвизије све те ужасе порочног живота потребно је уочити још једну штетну појаву, врло подмукло замскирану. Треба рећи да у свакодневном животу између душе човекове и самог греха постоји баријера на којој су постављене безбедносне запреке моралног, животног, психолошког и социјалног карактера које душа по лености и тромости не одлучује да пређе. Реализам телевизије помаже гледаоцима да све те препреке савладамо без напора; прилази греху постају тако нешто обично, што је већ пређено, па се и сам грех већ може вршити лако и слободно. Тако се може и објаснити велико мноштво најневероватнијих и најнеочекиванијих преступа којима нису предходили ни најмањи симптоми код њихових починилаца – то што је, на пример, после гледања неког филма, у зору, један малишан убио своје родитеље, да не помињемо многе друге примере из полицијских анала.
Који начин борбе бисмо могли да препоручимо?
За почетак би требало уопште рећи да је потребно борити се. И пастир и паства требају себи неизоставно да ставе у задатак борбу са телевизијом. Најбољи и најпростији начин овде је – продати што пре своје апарате!… Ова мера замислива је и остварива за уистину праведне душе, изабранике Божије, људе за које је највећи циљ у животу – спасење сопствене душе. Још блаженији од оних који то могу да учине јесу они који још нису купили тај апарат и никада нису осетили и не осећају потребу за њим. Ипак, ми врло добро схватамо да је у том моменту наш први предлог за вођење борбе тврда храна коју не може прихватити маса наших верника. Телевизија нас је већ исувише спутала, а наша воља тако је слаба инемоћа да ће се мало ко одазвати на први предлог. Томе се не треба чудити – хероја је увек мало. Мученици су увек појединци, праведници вазда усамљеници.
         Свима нама обичним Хришћанима предлажемо да се поново сетимо позитивних квалитета телевизије и нарочито њене моћи да враћа људе њиховим огњиштима … Значи да се за нас сав задатак борбе са штетним утицајем телевизије своди на то да користећи њене добре стране истовремено пресецамо сваки њен развратни утицај. Ту је потребно испољити снагу воље и успоставити чврсту дисциплину у додиру са тим апаратом, у смислу да у породици нико, осим оца или мајке или неког другог одговорног члана, не би смео да се дотиче телевизора који треба да добије статус забрањеног плода. Детету могу бити пуштени само ретки корисни филмови али претежно као награда за његове успехе и добро понашање.
Биће врло корисно сваки филм пропратити сопственим објашњењем и својим закључцима ширећи његов дијапазон примерима из историје одговарајућих књижевних дела, свагда се неизоставно ослањајући на светоотачко Предање Православља.
         Ономе ко почне ревносно да се бори са штетним утицајем телевизије Господ ће и Сам показати и друге начине да се заштити од зла.

         Током постова можемо поставити себи за правило да или сасвим искључити тај апарат из мреже или да га све то време држимо подаље.

2 коментара:

serbiantrueorthodox је рекао...

НЕМА КОМПРОСА СА ТЕЛЕВИЗОРОМ!!!
Та справа је уништивач породице (нарочито деце), морала, традиционалних хришћанских вредности - благочешћа, једном речју ЗЛО КОЈЕ СМО ПУСТИЛИ ДА НАМ ПОХАРА ДОМ И ПОРОДИЦУ. Напоље из дома са тим убитачним отровом који нас полагано духовно убија. Убија душу, а Господ је рекао кога да се пазимо, не онога који тело може убити него онога који душу убија!!!
Избацимо ЗЛО из домова и сачувајмо нашу породицу и децу од прљавшине коју нам уливају у домове путем ове најпрљавије канализације.

SFI је рекао...

A kompjuter?