 |
| Крунисање цара Николаја II, 1896. |
Питање: Да ли помазивање приликом ступања царева на трон
представља Свету Тајну, када је и ко установио то помазивање, да ли је оно
догматски обавезно и да ли се непризнавање ове тајне сматра за грех. Ми имамо
Једног Помазаника Божијег - Господа Исуса Христа.
Како су онда цар Петар Први и потоњи цареви себе величали
као "помазанике Божије"? Како ово да се схвати?
Одговор: Самодржавна царска власт, и помазивање цара
на царство, установа је Божија, као што се јасно види из свештених књига Старог
Завета. Тако је, по заповести Божијој, Самуил помазао на царство Саула, рекавши
при томе: Ево, Господ те помазује за владара над наслеђем Својим у
Израиљу, и ти ћеш бити цар народу Господњем (1.Цар. 10,1). Када је Господ
одбацио Саула, Самуил је, по заповести Господњој, уместо њега помазао на
царство Давида (1.Цар. 16,1-13). Стога се цареви у Светом Писму и називају
"Помазаницима Божијим". Богоустановљеност
царске власти и тајанствено предавање царевима, као Помазаницима Божијим,
пуноте благодатних дарова Духа Светога, чини Цареву личност неприкосновеном
светињом. Ето због чега Реч Божија говори:
Не дотичите се помазаника Мојих и не чините зла пред њима (Пс.
104,15); Ко се њих дотиче - дотиче се зенице ока Господњег (Зах.
2,8); Ни у мисли својој не злослови цара (Проп. 10,20); Као
висина небу и дубина земљи, тако се ни срце царевима не може досегнути (Прич.
25,3); Ко дражи цара, греши својој души (тј. греши против самог
себе - Прич. 20,2).
Учење о самодржавној царској власти и о повиновању њој у
потпуности је засновано на Речи Божијој, што се види макар и из следећих
изрека:
Мноме Цареви царују, говори Господ (Прич. 8,15);
Бој се Господа, сине мој, и цара, и не мешај се са
бунтовницима (Прич. 24,21); Бога се бојте, цара поштујте (1.Пет.
2,17).
Како те није било страх подићи руку своју и убити
помазаника Господњег, рекао је Давид момку који му је саопштио да је убио
цара Саула (2.Цар. 1,14).
 |
| Краљевска круна византијског типа (Ризница катедрале у Палерму, Сицилија) |
Свети Апостоли у Новом Завету саветују хришћане да се
моле за цара и да му буду покорни: Молим, дакле, пре свега да се чине
мољења, молитве, прозбе, благодарења за све људе, за цареве и за све оне који
су у власти (1.Тим. 2,1); Будите, дакле, покорни сваком роду људском,
Господа ради: ако цару, као Господару; ако ли намесницима, као његовим
посланицима за осуду злочинцима, а за похвалу онима који добро чине (2.Пет.
2,13-14).
Није тачно да "ми имамо Једног Помазаника Божијег -
Господа Исуса Христа". Помазаници Божији су у Старом Завету били
свештеници (види: Изл. 28,41; Лев. 4,3), Цареви (види: 1.Цар. 9,16; 10,1;
15,1; 15,17итд.) И Пророци (види: З.Цар. 19,16).
Господ Исус Христос се назива "Помазаником
Божијим", или Месијом-Христом, зато што су Њему у највећем степену били
дати сви благодатни дарови Духа Светог, како би обављао Своје служење, као
Пророк, Првосвештеник и Цар. Но, тиме се, као што смо видели, никако не
искључује употреба назива "помазаник Божији" и за обичне људе, које
је Бог удостојио узвишене службе пророка, првосвештеника и цара.
Зато је и код нас у Русији обављано помазивање на царева
на царство.
Непризнавање Свештеног Миропомазања које се обавља над
царевима стога свакако представља тежак грех. Ова идеја је садржана и у ,Чину Недеље Православља,
где је установљен возглас: "Онима који сматрају да се православни цареви
[краљеви] не узводе на престоле према нарочитој вољи Божијој, и да се приликом
помазивања на њих не изливају дарови Духа Светога ради обављања овог великог
звања, па се зато усуђују на побуну (против царева) и на издају -
Анатема!"
Архиепископ Аверкије Џорданвилски - Питања и одговори
Нема коментара:
Постави коментар