Позивамо све истинске синове и кћери наше Светосавске Српске Истински Православне Цркве, да својим прилозима, узидају себе и своје потомке у живи храм Тела Христовог, вечног и непролазног, и да тиме постану задужбинари попут Немањића светих и свих осталих ктитора српских. Позив је упућен свима да помогну од сувишка свога или од своје смирене лепте, да се реализује пројекат УТЕШИТЕЉЕВА– духовног центра СИПЦ и седишта Истински Православне епископије Утешитељевске. Сваки ваш труд Господ ће изобилно наградити, а при молитвама, непрестано ћете бити пред Богом помињани за спасење душа ваших и за живота и по упокојењу као ктитори и приложници ове нове светиње.

четвртак, 10. децембар 2015.

ПСОВАЊЕ - НАРОДНИ ПОРОК

А ја вам кажем, да ће за сваку празну реч (а камоли псовку) коју рекну људи дати одговор у дан Суда (Мат.12,36)

Др. Арсеније Радовић
ПСОВКА У СРПСКОМ НАРОДУ

Не треба се варати бар у начелним појмовима о човеку; најтеже је на овоме свету постати човек и остати човек. А после тога најтеже је познати човека. И као трећа највећа тешкоћа: познати праву памет и познати Бога једно је. А кад се то све односи на човека, на сваког човека, онда се с правом може рећи да је човек једно невидљиво биће. Јер он целу своју имовину носи увек са собом у својим делима и својим мислима. Нека врста малог творца. Његове су мисли сличне небу, јер су високе и много обухватају. Његова су дела слична земљи, јер су произведена од мисаоних семена. Човек прелази огромно растојање од невидљивих мисли до понизних дела својих руку и свога морала, и тиме надмашује све остале Божије творевине. Стоји на већој висини од звезда, јер оне немају ни мало слободе. Заузима чудније достојанство од анђела- јер труд његов силази до страшних дубина.
Од човека зависи да ли ће бити божанствен или ништаван. Јер ако се бави рушењем својих мисли и својих дела, место малог творца он постаје велики уништач, све одриче и све руши док у себи не поништи сваку клицу добра. Није истина да је псовка у нашем народу нека узгредна мана, него је псовка код Срба централна пећ свих порока и безакоња. Кад је пок. Драшковић издао Обзнану против комуниста, био је то велики датум у борби против зла. Зашто се неко не нађе да путем закона забрани псовку, чудо је. Јер наш народ с правом и слободно псује. Нико му не вели : „Шта то радиш?” Кад су Римљани дошли у Галију, затекли су народ да говори више у шалама него озбиљним језиком. Римљани су им пребацили : „Ви нисте никакав народ кад не знате да говорите како треба!” Шта би требало рећи нашем народу за његове псовке? „Од кога сте наследили тако погане речи, којима поганите и своја уста и све око себе?”

Псовка код нас не датира од Косова. Нити од сеобе под Арсенијем Чарнојевићем. Нити од Кочине Крајине. Нити од Карађорђевог устанка. Нити од пропасти Србије 1813. године. Она није из доба великих страдања. Она је почела тек око 1885. године. Те године у крагујевачком гарнизону био је свега један војник псовач. И то бивши пробисвет, без сталног боравка и занимања. Тих година, домаћин човек од Топаловића из Коњевића  код Чачка, ишао је за Београд и успут чуо да неко хули на Бога. Дошав кући,  тек је други дан казао какво је ново чудо видео на свету. Тих година, човек од Пауновића, под Мучњом код Ивањице, сазвао је мобу да оре. За време рада неко је псовао Бога. Домаћин њиве нареди да сви орачи одмах изађу из њиве и иду сваки својој кући. Тих година, калуђер Исаија  из манастира Враћевшнице долазио је у меану на друму да „чува стражу”. Кад се неко од сељака превари, и то врло ретко, да опсује, Исаија му привали добар шамар и ништа му не говори. То је тада могло. Јер та псовка вређала је све присутне. Авај, данас псовка ретко кога вређа, и ретко ко да јој стаје на пут. Данас је псовка други језик нашег народа. Јер српски је језик једно, а псовачки је језик друго.

Свештениче, твоји парохијани псују Бога коме ти служиш. Псују, место да поштују, псују место да верују, псују место да се стиде. Псују и лудују, и не знају шта раде. Колико си одржао проповеди у цркви против псовке? Да ли си бар једном „на сокаку” говорио против псовке? Зар не видиш да помоћу псовке долазе и друга многобројна безакоња?

Учитељу, твоји ђаци псују?  Каква ће бити њихова будућност? У чему ће остати ваше заслуге, и ко ће вам признати да сте га неком добру научили? Колико сте ви прутова изломили, сузбијајући псовку?

Домаћини кућа, ваши синови и жене и деца псују на ваше очи и на ваше уши. Зар не видите да се њихова псовка односи прво на вас, па после на остало. Сва ругоба псовачких речи пада прво на вас. Пред земаљским властима ви сте одговорни за све што ураде ваша чељад. За све безобразлуке у вашој кући пред Богом ћете одговарати. И ви псујете и чељад псују.

Чудо да су и српски законодавци били глуви и слепи у погледу псовке. Изашао је био закон да се не сме кресати кресиво, него се мора трошити монополска машина. А остало је и даље слободно псовати Бога! Изишао је закон да се заштите шумски зечеви да се не смање и не утиру, а остаде и даље слободно ружити име Божије.  Ту је наш законодавац био кратковид. Оставио је народ да и даље болује, да болује од псовке стварне, и од псовачког претече који је гори од псовке. Тај претеча то је равнодушност. Велика већина псује, јер сматра да је то ништа. та велика већина не би псовала, кад би је неко опомену шта то значи, и колико је то ружно. Али кад световна и духовна власт слушају мирно псовку, и са псовком одржавају прећутни мир, ода иде дотле да се са псовком живи „у слози и љубави”.

Материјалне ствари могу да се оцене мером, бројем и укупном количином. Те се зна колико то вреди за човека. Тако се покрећу с места. Напротив, духовне ствари стално се крећу, па их треба зауставити и насликати, да би човек могао да оцени њихову вредност и употребу. Онда би духовни дневник многих кућа у Србији изгледао овакав: Породица та и та је тога дана опсовала мртве ствари 200 пута; стоку је опсовала 150 пута, једно друго су у породици опсовали 100 пута; Бога је опсовала 50 пута. А морални облик Србије би био овакав: Тога дана Бога су опсовали њих милион и по,  од којих хулитељска гарда од сто хиљада опсовала је Бога са великим гњевом, то јест баш у жељи да наметне Богу ружноћу својих речи дословно, више од десет пута.

Залуду је ову земљу украшавати обећањима неких плодова и задовољстава, која пролазе као снег и сенка. Овај народ треба лечити од псовке, безобразлука и неморала, које су разврат и слобода посејали на његовој души за ових последњих 70 година.

Прво треба издати један рационалан закон против псовке и предузети све јавне мере да се народ опомене и упути. Да велика већина саблажњених и преварених напусти псовачку уметност, и псовачке утакмице, и псовачку логику. Па тек кад то буде готово, онда приступити и примени строгих законских мера. Да се сузбија та велика болест из наше савремене историје.
                                                                                                                    
Извор: Часопис „Наша Борба“, бр. 43, год. II, Београд, 28. јун 1942. године, стр. 4



Милица С. Богдановић
ЗНАЧАЈ РЕЧИ


Чланак д-ра Арсенија о псовци, у видовданском броју „Наше Борбе”, требало би да изазове  озбиљан покрет против псовке.

Питање псовке део је дубоког проблема речи, односа речи према целини човечје душе и према истини.

Способност за реч једна је од битних одлика човекових пред свима животињама.

И сваки говор је неко рађење. Усмено је говорење извесно кретање извесних органа, које човек редовно научи у раном детињству као у игри. Здраво дете изражава своје доживљаје читавим телом, трчећи, скачући, кличући. Кад та бујна детиња живахност мине,  остане обично само лакоћа реагирања речима. Говорити је, у том смислу, тако лако да многи на неки утисак одговарају брже речима него било чиме другим. Али док дете себи  увек претставља оно о чем говори - било то претстављање исправно или не било - са годинама у већине људи претставе све више бледе, долази до онога што је један филозоф назвао „слепоћом за претстављање”. Ваља истаћи да се то, донекле природно, опадање снаге претстављања много појачава и убрзава рђавом наставом: кад се год од детета, од човека тражи да „учи”, да понавља нешто што не разуме, да се гради као да доживљава као нешто што не осећа, помало се убија у њему свежина претстављања и слаби његова истинитост и стваралачка снага. Тако се човек, да ни сам не примећује, навикава да говори и чак пише о стварима које себи готово нимало не претставља или о којима, у суштини, нема појма. Не оно што речи значе, него речи саме изазивају у њему осећања, речи му замењују појмове.

У многим људима живост претстављања остаје само за чулна уживања: укусан и обилан ручак претставиће они себи готово до халуцинације живо, али туђа несрећа биће за њих само реч, највише тренутан, нејасан, брзо заборављен сан.

Кад још није било хладних кованица, механичкога слагања научних и техничких назива из мртвих и живих страних језика, свака је реч настајала из животне нужде изражавања. Сва имена имала су дубок смисао. У такозваних дивљака, то јест примитивних племена, реч још има своју пуну важност, и често јој се тамо приписује чак мађијска моћ. Ма колико ту било неразумних и штетних празноверица, још је горе од њих оно обезвређивање речи које се шири по цивилизованом свету, оно непоштовање с којим се обично барата  речима, оно многоструко злоупотребљавање дара говора које би истинита човека могло натерати на завет вечитога ћутања.

Не злоупотребљава се говор само тиме што се псује, лаже, вређа, оговара, клевеће, него и тиме што се, усмено или писмено, приватно или јавно, говори без искрена доживљавања, без истинског рада мисли. Има шала које су потребне и благотворне; има такозваних филозофских књига које су сасвим сувишне, штетне већ тиме што одвраћају од правог напора мисли.

„Слепоћа за претстављање” најопаснија је тиме што се не примећује, услед чега такви „слепци”, говорећи и пишући свашта што себи не претстављају, изазивају штетне претставе у свежијих слушалаца и читалаца. То је један од нјобичнијих начина како се кваре деца и младеж, и без зле намере: немајући појма о сили доживљавања у свежа непокварена чељадета, о његовој осетљивости, о готово халуцинаторној живости његових претстава, они говоре пред њим којешта што њих саме више не узбуђује, али опасно потреса такво свеже биће. А ово помало, у несвесној самозаштити од таквих потреса, и само почиње да тупи.

И навика псовања може се разумети само као последица такве „слепоће за претстављање”. Јер ваљда нико неће тврдити да псовач себи сваки пут сасвим јасно претставља све оне опаке гнусности које говори.

Већ то што се речи сматрају нечим што није „дело”, изузев у кривичном закону, доказује извесно морално поремећење.

Говорити ма шта врло је лако; говорити оно што треба не само што врло често није лако, него је каткада тежак подвиг. Речи јесу дела , јер су такође израз воље, добре или зле, па и делују добро или зло. Домашај штампане речи може бити неизмеран, али и гдекоја реч казана у четири ока има пресудно значење за цео нечији живот.

Па зашто се онда обично говори да „реч није дело”? Прво стога што је телесни напор који је потребан за говорење у цивилизована човека обично мањи него онај који је потребан за било који други рад; код врло писмених људи тако је и с писањем. Друго стога што особито лако говори онај који себи слабо претставља оно о чем говори, а треће стога што је говорење, усмено и писмено, једна врста рада која се може вршити „о” нечем, али се може говорити о орању, копању и сваком другом раду, и много је лакше говорити о њему, онако уопште, него га заиста радити. Особито је голема разлика између напора да се неки морални подвиг заиста учини, и говорења о таквом подвигу.

Али то не значи да је говорење свагда лакше него други какав рад. Оно што се збива у човеку пре него што му самоникле мисли сазру до јасна израза речима, често је врло напорно, мучно, каткад подвиг, то већи што је важнија она истина која ту тежи за изразом. Рећи „ја ћу гладна нахранити” не вреди ништа ако се то не учини. Али исто тако, рећи „ја ћу за ту и ту праведну ствар сведочити” не вреди ништа ако се то сведочанство заиста не изврши - а и сведочанство се говори, па ипак нико неће спорити да је оно „дело”. Храбро сведочанство речима такво је дело да се често и не нађе нико способан за њ; говорити о њему може бити лако. И наш дубоки песник, син кршних крајева где је живот веома напоран и где се више гинуло него брбљало, рекао је : „Без муке се пјесма не испоја”, и значајно је да грчка реч „поезија” испрва значи „стварање”.

Догађа се и то да је говорити о нечем  много теже него то заиста учинити. Многе глупе и ружне ствари људи куд и камо лакше учине него што их признају. Али је и о неружним и неглупим делима често теже дати приказ у речима него учинити их.

Без онога претходног рада у души којим се мисли доводе у ред, тако да из тога поретка ничу нове, не би било ни техничког напретка, а камо ли моралне културе. Јер ми и мислимо великим делом у речима. Још у нејасном, неуобличеном зачетку мисли тежимо за тим да јој нађемо праву реч, и осећамо се некако ослобођени кад је нађемо. Али ту се ради о искреном, мукотрпном размишљању, о говору као истинитом изразу мисли, а не о оном празном клепетању које се међу људима то више шири што су им мисаоне творачке снаге ниже спале. Ипак, строго етички нема речи која не би била и „дело”, добро или зло. Зло не само ако је псовка, увреда, лаж, него и кад је празна те тиме одвраћа од духовне стварности. У том смислу није зло само обично брбљање простога света, него још више оно назови – духовито или назови – образовано наклапање којега су пуни толики интелигентски разговори и толике тобож озбиљне књиге. Сви ми нагињемо, мање више, томе да замењујемо речи мислима, речи претставама, речи осећајима. Каткада се читави филозофски системи, читави „назори о свету”, читаве идеологије граде на том замењивању речи мислима, па и у својим присташама отупљују способност исконског доживљавања, а при том не слабе жестину физичких реакција, напротив: људи се много више туку због речи него због мисли. Човек, способан за неизмерно већу слободу него животиња, уме и да злоупотребљава све своје снаге у највећој мери. А што се више реч злоупотребљава, то се више омаловажава, што се пак више омаловажава, то ће се више злоупотребљавати. Ми не само што мислимо речима,  него речима и затрпавамо извор мисли; осећања не само што изражавамо говором, него их њиме и упропашћујемо.

Данас се реч продуцира и конзумира у невиђеним количинама, технички на све начине умножавана, али се готово изгубила она права духовна, животворна снага речи стихијске, исконске. Техничка инсценација модерној речи још може да даје неку мађијску снагу. У мађији човек настоји да себи покорава демонске силе; демоне у људима модерна реч каткада уме да сили на покорност. У религији човек хоће да се преда вишој сили божанској; али ту реч, реч молитве, модерни је човек изгубио.

Све се то може и сувише добро проучавати на нама. Ми смо наследили красан, једар језик, способан за најбољи развитак, за све практичке, уметничке и мислилачке задатке подобан. Али изгубисмо поштовање према њему, те га унаказујемо и скрнавимо на све начине. И ваља признати да нам школа тај рђави развитак нимало не зауставља. Она тражи истина много, можда и превише, „приватне лектире”, али та количина више гуши каквоћу знања него што би је подизала. У нас обично или се укочено робује правилима, без обзира на дубље оправдање тих правила, или се допушта разулареност.

Ни у једном се живом језику не може – нити би ваљало - спречити да настају нове речи и узречице, а друге да помало испадају из употребе. Али нека разумна стега потребна је да језик чува од лакомислено варварског разарања. А особито су тиме угрожени народи малени бројем људи, добрих књига и добрих школа. У нас сваки кафански или чак шатровачки израз готово одмах стиче грађанско право у разговорима такозваног пристојног света, а отуда продире и у штампу.

То је само последњи степен једног падања које је почело још у „стара добра времена”, али тако некако пријатно, безазлено да се није примећивало шта отуд настаје. Знак је духовне низбрдице већ то ако такозвана образована публика почиње да брка церекање, вицловање, играње речима, грубу комику с иронијом и хумором. А таквог је бркања у нас било много, већ педесетак година. Паскал је „вицловање” сматрао знаком рђава карактера, док се дубоком иронијом сам прославио. Нема ништа што је снажној иронији, истинском хумору, туђије од оног спрдања којим се површни и покварени освећују свему што је за њих одвише дубоко и чисто.

На таквом буништу природно процветава и псовка. Навика псовања настаје кад је човек већ отупео за прави смисао речи, кад је више не доживљава дубље него какво зевање, протезање, па му је псовка само још лаки усклик његова простаклука. Али она је заразна, убија стид и у онима који се навикну да је слушају, руши онај унутрашњи зазор без којег не може бити праве честитости. Пословица „ко лаже, тај и краде” не значи  да сваки лажац мора бити и крадљивац, него да онај који се навикао да лаже није више неприступачан ни жељи да узме нешто на што нема права. Такав ће човек можда зазирати од полиције и суда, али се неће сам пред собом стидети већ саме помисли да нешто украде. А исто тако онај који се не стиди да дан на дан најпростачкије псује, где му год за то не прети казна, нема више у себи оне праве преграде ни да учини какво бестидно насиље.

Потребна је законска одмазда за псовање, уз услов да се заиста и проводи и да они који је проводе заиста и предњаче добрим примером. Усто, ко псовку осуђује, треба да је безусловно примењује у свом дому, у свом друштву. Али то није ни издалека доста. У сваком васпитању, и себе и другога, и нејака и одрасла, свагда више вреди позитиван потицај, позитиван добар пример, позитиван садржај, позитивна заповед, него само одвраћање и забрањивање. Треба од почетка деци, и код  куће и у школи, давати жив пример искрено, природно лепог владања у свему, па и у говору. Многима се чини да је важно само да дете буде здраво (а и на то не умеју пазити како ваља), да постане способно за привређивање, да зазире од кривичних дела због непријатних последица њихових; а да ли псује или не псује, то је, бајаги, споредно, само нека пази да не псује где би му могло шкодити (отприлике као пушење). Много је томе, као и сваком ширењу неморалних навика, криво гајење лажне учтивости, извештачене отмености, па људи осећају потребу да се одморе у простаклуку. Бити пристојан без икаква пренемагања, говорити попу поп а бобу боб, то је једна половица оне исте врлине којој је друга половица не бити простак.

Није доста да се дете очува од псовке. Њега квари већ то ако му се допусти лакомислено претеривање, неумесно – шаљиво употребљавање речи као што су „лажеш”, „крадеш”. Не треба пред децом олако осуђивати, оговарати, причати којекакве страхоте. А ако хоћемо да будемо сигурни да тако што никад нећемо чинити пред децом, својом или туђом, треба да то уопште престанемо радити.

И смешно је и жалосно што толики верују да човек може бити потпуно исправан, све ако је у говору поган и необуздан, спутаван једино страхом, од „законских последица”. Такви су далеко испод „дивљака”. Обезвређење речи знак је пропадања свих вредности. Обновљење оне лепе, здраве осетљивости за реч, без које нема ни озбиљности ни хумора, биће знак препорода. И у том је смислу у почетку реч.

Извор: Часопис „Наша Борба“, бр. 52, год. II, Београд, 30. август 1942. године, стр. 12
Захваљујемо се господину Ивану Стојановићу ("Нова Искра") на уступљеним архивским примерцима "Наше Борбе"

Нема коментара: