О ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ

ПРОПОВЕДИ

О ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ

II

„Благо очима, које виде што ви видите.“

 Лук. 10.23

Благословен је језик оних родитеља, који говоре деци својој оно, што треба да говоре; тј. који своју децу из детињства ревносно уче добру и страху Божијем! То је први услов правог васпитања хришћанског код деце, као што сам последњи пут споменуо и показао! Благословене су очи родитеља, које добро гледају оно, што треба да виде, наиме, који увек будним оком тачно прате рад и понашање своје деце! То је други услов доброг хришћаснког дечијег васпитања, о коме ћу вам данас говорити.

                Наша српска пословица вели: „Кад нема мачке, мишеви коло воде“. Када деца опазе да на њих нико не мотри, онда чине она све по својој вољи и као деца постану раскалашни и подивљају. То се може најбоље видети у једној школи где има доста деце. Докле је ту међу њима учитељ, који на њих озбиљно погледа и на све стране мотри; дотле су деца сва мирна као јагањци, а учитељ мисли да има пред собом саме невине анђеле. Ту влада велика тишина, ни једно дете не сме ни да шапуће, а камоли да гласно говори, осим кад своју задаћу говори! Не гледа ли учитељ на њих, него се чиме позабави, одмах деца постају немирнија и међу собом шапућу, а кад-кад и јасније говоре. Изађе ли учитељ из школе или се куда на страну позове, о какав немир и несташлук настаје! Ни један рој пчела са својом зуком и испрекрштаним летом не показује толико живота, колико та деца својом раскалашношћу и разузданошћу. Смеју се, вичу, деру се и туку међу собом, књиге, табле и столице бацају тако, као да ће школу на главу дигнути. Да не би било вике и немира, постави обично учитељ по једно старије дете, да пази на другу децу у отсутности његовој, и да немирњаке запише и пријави. Али више пута не дају се деца тиме застрашити, а често постане и онај који има на децу да пази онакав, какви су и они други, неко се већ спреми да казну прими. Па је ли то чудно? То су деца, па и чине као деца, ал само будно око – оштар и строг поглед – учитеља, одржава стално мир, ред и уредност деце.

                Богољубазни! И свака хришћанска кућа са децом није ништа друго, него једна школа, у којој су отац и мати од Бога постављени учитељи, који своју децу уче науци хришћанској, врлинама, побожности и страху Божијем. Нека дакле родитељи врше прву свету дужност и децу своју уче науци спасења, дајући им спасоносне савете, али данас је ретко наћи таквих родитеља – но ако они не мотре и не пазе на децу, да ли она њихов наук, опомене и савете врше или не, каква је отуда корист? Мала или никаква! Сазнаду ли деца, да могу без надзора родитеља ићи куд им је воља; дружити се с ким хоћеју; чинити и радити што им је по вољи, шта ће бити од њиховог владања? Исто оно, што је с мирноћом и учтивошћу школске деце, кад учитељ на њих не пази или га нема у школи. Нека родитељи најстаријем сину или најстаријој ћерци заповеде, да пазе осталу млађу децу, и тога није доста, јер се на то не обазиру млађа деца, нити их слушају. Углед, који они као родитељи имају, не могу они пренети на најстаријег сина или ћерку, јер је само према родитељима Бог усадио деци природно страхопоштовање. С тога је једина присутност родитељска кадра да децу у запту држи.

Нема тако поквареног и раскалашног детета, којег оштро око очево или материно не би заплашило и одвратило, да какво зло дело у присутности њиховој изведе, већ ако је из детињства напуштено и на зло научено. А нема опет детета тако стидљивог, смерног и понизног, које се не би овда или онда више него што треба осмелило, кад се осети на слободи и кад види, да на њега родитељи не мотре. Кад је почео блудни син у светом Јеванђељу да проиграва новце, и проводи блудни живот, него онда, када је у страним пределима далеко од очевог ока и надзора тумарао? Да је отац његов уз њега био, зацело му не би допустило природно поштовање према оцу, да проводи онакав раскалашни живот. Авесалом несрећни син онаквог светог и побожног оца цара Давида, када је устао против свога оца и његове поданике против њега побунио? Зар не онда, кад није смео због братоубијства изићи пред лице свога оца? Најлепши доказ шта чини особна присутност, пружа нам посвест о путовању Израиљаца кроз пустињу. Мојсије, од Бога постављени вођа и учитељ опомињао их је својим саветима и поукама, да буду стални и верни своме истинитоме живоме Богу, - па шта би? Док се он бавио на гори и примио Божије заповести шта учинише они када су видели да нема Мојсија и да не силази с горе, навале на Арона, да им створи богове, и када им је овај то учинио, они се веселише. Но у сред тог весеља сиђе с горе Мојсије међу њих и они чим га угледаше престадоше са свирком и песмом, престаде весеља и наста тишина. Ето дакле шта учини сама присутност Мојисијева!

                Но то су љубазни моји, били одрасли људи, који су искусили тешке муке и велике патње под јармом Мисириским; људи, који су у многим нарочитим знацима видели Божију силу и искусили његову велику милост у многим чудесима после изласка из Мисира. И ти постадоше превртљиви чим не видеше у средини својој учитеља и надзорника свога! Шта онда неће све чинити деца, која у младости својој не знају собом да владају и која су по природи својој наклоњена сваком несташлуку? Шта све неће чинити кад примете, да на њих отац и мати, ти од Бога дани им учитељи, не пазе и не мотре, те се потпуно у слободи нађу? Па још кад се нађу у друштву покварене и рђаво васпитане деце, где немају ништа доброг видети и научити, но се ту само на грех и зло наводе? Тешко њима! Ти би били налик на стадо оваца, које би се пустило без пастира у шуму, да лута тамо и амо, где га вуци лако наћи могу.

                Једно од најважнијих средстава доброг васпитања је стални надзор, будно око родитељско, којим треба да пазе шта им деца раде. Родитељи морају увек знати шта им деца раде, и како живе, да нису какво зло учинили, или су какво добро дело извршили, да ли љубе Бога и јесу ли богобојажљиви, да ли иду у цркву, колико се пута исповедају и причешћују, кад лежу и устају да ли се Богу моле, чиме се занимају, јесу ли чега доброг од свог учитеља примили, какви су сродници, суседи и пријатељи код којих деца одлазе, каква су она деца с којима се играју, какве књиге читају. Родитељи морају увек за тим ићи да им деца нису беспослена, јер је беспослица почетак свакоме злу, а морају особито  пазити на то, да им деца незападну у какво рђаво друштво, те да од њих одклоне сваку прилику, која би их на зло могла навести. Ако нема таквог будног надзора, неће помоћи никаква поука, ни савет.

                И стари наши побожни честити родитељи који су децу своју одржавали за добре и ваљане људе, а Богу побожне синове, радили су исто тако. Сара, када је једном спазила, да јој се син Исак меша и дружи са Исмаилом, сином служавке њене, одмах је затражила од мужа, да служавку отпусти, и Аврам је то учинио. Јесеј је пазио на своју децу јако, и онда када нису код куће била, слао је свога сина Давида, да види шта раде деца и у  каквом се друштву налазе. Праведни Јов није се ни с тим задовољавао да види шта му деца раде, него је шта више погађао њихове мисли и намере, жеље и склоности. Так отребају сви родитељи брижни, да се потурде да сазнају, шта им деца јавно или тајно раде; шта говоре и чиме се занимају? Да дознају нашто су склони, па ако на зло, да израније пронађу средства, којима би на пут стати могли томе злу. Много се може сазнати из очију и рада деце, као и нашто су склона и шта мисле.

                Но о томе да ли родитељи иду за тим да сазнаду дечију наклоност, њихове мисли и намере, нећу данас говорити, доста је да родитељи имају увек будно око према својој деци. Али понекада родитељи греше у томе јако. Неки су од њих по цео дан или у дому или ван дома на раду, старајући се за све, само не за децу своју. Шта се догодило у суседству или на другом ком месту, то помно распитују, а шта се у њиховој кући и с њиховом децом догађа, шта њихова деца гледе и раде, то они незнају, нити о томе бригу воде. Они више пута поваздан не виде деце своје, само можда о ручку. Они им допуштају, да иду од куће које куда и могу изостати до у саму мрклу ноћ; могу ноћу пред кућом или изван куће поноћне састанке држати, шалити се, певати и разговарати с ким оћеју. Зар то сме бити за име Божије у њиховим младим годинама? Зар се то зове надзор над млађима, над њиховим радом и понашањем? Је су ли то хришћанска поштовања достојни родитељи, који мисле да добро децу своју васпитају? Зове ли се то тачан и добар надзор очев или материн над децом њиховом?

                О када би данас устао из гроба онај велики мудрац, о коме говори Плутарх у књизи својој о васпитању дечијем! Мудрац је тај сваки дан улазио на високу кулу градску и оданде је громким гласом викао : „Куда тамо грађани? Куд се журите? Зар се ви за све друго бринете, само не за вашу децу, којој ће те сва добра ваша оставити? На децу заборављате или се њих слабо сећате.“

                И ја бих желео, да тим истим громким гласом сваки дан толиким многобројним родитељима довикнути могу: „Куда тако ви оцеви? Куда ли ви матере? Чим се ви занимате? Кад на вашу децу не пазите. Једни иду у суд тражећи правду, други траже дужнике, да им врате дуг; неки хитају трговцима и занатлијама купујући што им треба; неки сродницима и пријатељима на разговоре, други на жур, да им време прође. И то је све добро, али родитељи! реците ми: на коме сте вашу децу оставили; и где? Код куће и под добрим надзором, одговарате ми. Е па лепо, онда идите за својим послом; али ако вам се деца скитају по сокацима, или се налазе у рђавом друштву, или седе беспослена код куће, онда се одмах вратите натраг, јер брига о деци мора се свакој другој бризи претпоставити. Благо што га знојем и трудом вашим сабирате, коме је намењено? Зар не вашој деци? Па је ли то паметно, да ви баш ту децу, за коју се толико трудите, занемарите? Ви сте у томе налик на оног баштована, о коме Златоуст вели, да се више бринуо како ће цеви за залевање у башту спровести, него о самом биљу и воћкама, те нити је гледао какве су оне врсте и каква ће плода донети, нити је ишао за тим да криве исправи, а болесне лечи? С тога родитељи пазите добро на децу вашу, јер да имате сто очију, треба да су вам све отворене, па да мотре и бдију над добром деце ваше, која су многим опасностима изложена, но имате само два ока, па зар ни једно да не пази?

                Сетите се да ћете једном пред неумитног Судију стати и за грехе деце ваше одговарати, која су исту вашом кривицом и непажњом на себе натоварила. Не чудите се строгој осуди коју ви више пута изричете нашим ближњим. Није ли вам сахат навијен или не показује ли добро, ви кривите онога, коме сте тај посао поверили. Кад трговац остави своју робу на своме млађем, овај седећи код ње заспи, а лупежи се прикраду и робу однесу, шта ће му господар чинити? Зар неће љутито млађем свом рећи: ти неверни слуго! Зар си тако пазио на моју робу? Ти ћеш ми сву штету накнадити или ћу те бацити у тамницу. А зашто? Какво је зло учинио тај млађи? Он је смао спавао онда, када је треба да буде будан! Па зар је то какво зло кад човек спава? Та у сну се ништа рђаво не чини. Он је требао отворити своје очи, па би мени моје добро сачувано било. Он је дакле узрок моје пропасти, с тога га баците у тамницу. И ми сви морамо за право дати господару, јер је непажњом млађега њему нанешена штета, а можда пропаст.

                Очеви и Матере! Најскупоценије добро у вашој кући то су невине душе деце ваше. Бог је њих вама поверио, да их верно чувате, а за то вам је обећао у награду вечно блаженство. Па зар да затворите ваше очи; да спавате? Да на њих не пазите, но да вам оду у пропаст? Тешко вама! Како ћете изићи пред вечног Судију? Ко ли ће вам штету накнадити? Немојте говорити: „Е па шта смо ми криви? Ми нисмо нашу децу злу учили, нисмо им рђавим примером предходили, шта више често смо их опомињали и саветовали, да само добро чине“. То је све лепо што ви говорите, али ви нисте требали спавати онда, када сте морали бити будни, ту није било родитељског надзора, те су вам деца зато и пропала. Преведни ће Судија одговорити: „Душу дечију тражим ја од вас, из ваших руку!“

                Помислите дакле колико ви родитељи можете с децом вашом за славу имена Божијег учинити, само ако вашим строгим надзором предупредите најмањи грех деце ваше, и како ће вам негда мило бити, да сте пажњом вашом и саветом вашој деци стекли вечно блаженство! Како ће то некад бити диван призор, кад св. апостол Петар изиђе пред Судију са оно неколико хиљада Јевреја, које је он обратио у Хришћанство! Кад св. апостол Павле поведе собом пола незнабожачког света, који је он обратио Христу! Кад остали апостоли, проповедници, мученици и пастири с толиким душама, које су они на прави пут извели, испрате у небесне дворе!

                Постарајте се дакле и ви, о родитељи, да и ви дођете у њихове редове, и душу деце ваше уз вас, пред праведног Судију извести, рећи можете: „Господе! Ево ове душе, које си нам поверио, ми смо их Тебе ради сачували нашом пажњом и нисмо ни једну изгубили!“ О с каквом ћете радошћу ви онда чути онај мио глс Оца Небеснога: „Добри и верни оче! Добра и верна мајко! У малом сте ми били верни, над многим ћу вас поставити. Зато уђите у радост Господа вашега! Амин!“ 

В.Н.

„Весник Српске Цркве“

Орган свештеничког удружења

Свеска 1, јануар 1904.