На Видовдан, пре више од 580 година, српски народ је послао цвет својих
синова на Косово, да ту пред лицем
целога света, пред лицем своје историје, пред лицем Божјим, бране оно што је
сваком народу, сваком нормалном човеку, најдраже и најсветије: своју веру, своју кућу и
своју слободу. Истиниту веру, а не какву било. Своју сопствену кућу, а не туђу,
не изнајмљену, не подељену. Праву слободу, онакву какву је српски народ увек
замишљао и желео.
Лажну веру, изнајмљену
кућу и привидну слободу могао је српски народ имати и без Косова. Могао је све то
добити од самог цара Мурата, под условом да му се поклони до земљице црне, да
му љуби скуте и рукаве и пре свега, да пљуне на крст Господњи. Али, Србин је
знао да истиниту веру, своју кућу и праву слободу може имати само у земљи где
Србин влада по Еванђељу Божијем, а не тамо где кадија тужи и кадија суди по
ћитабу. Зато када је Мурат с војском, као какав црни облак, притиснуо цео југ
српских земаља, тада се Срби отрезнише од своје свађе и ината, јер су кроз
свако српско срце прострујале речи Лазареве клетве:
„Ко је Србин и
српскога рода,
А не дошо у бој на
Косово,
Од руке му ништа не
родило!
Не имао од срца порода
И гле чуда! Све што је
српским духом дисало, све што је крстом Божјим крштено, од Тимока и Дунава па
преко шумадијских ћувика, сремско-славонске Равнице, високих планина Босне поносне,
херцеговачко-далматинских кршева и црногорских брда и долина, све тамо до
Јадранског мора, све се то сјатило као један човек под златни крсташ барјак. И
та величанствена свита примивши св. Причешће и благослов Цркве Православне, оде
на Косово да положи живот свој за веру своју, за кућу своју и за одбрану
хришћанске културе.
Цела тадашња Европа је
пратила ток видовданских догађаја са дубоким симпатијама за Србе. Јер, европски
народи су сасвим правилно схватили значај и далеки домашај ове борбе. Зато кад
је омашком известилаца Европа чула вест да су Срби савладали Турке, као што је
у почетку боја и изгледало, она је кликнула од радости због победе хришћана
Срба над силом некрстовом. А расположење источне, православне Европе изразио је
црквени песник речима: „Днес Церков Првославнаја тајно ликовствујет...“
Ако су се, дакле, и
православни и чак несловенски и неправославни народи одушевљавали моралном и
културно-исторјиском вредношћу видовданског догађаја, то колико више морамо
осећати његову вредност ми, Срби, потомци косовских витезова! И то тим више,
што нам видовдански догађаји и видовданска идеја износе на видело три истине
које као каква три моћна рефлектора обасјавају целу српског историју.
Прва видовданска истина гласи: Српски народ је Христов народ.
Нека нам нико због ове
истине не пребацује некакав великосрпски шовинизам. Не кажемо ми да је само
српски народ Христов народ. Знамо ми из веронауке да је Господ Христос прави
Бог, да је Црква Његова основана за све људе, народе и нараштаје, и да су према
томе сви народи Христови. Али, покрај тога општег припадништва, српски народ је
Христов још и због тога, што је он као целина страдао за веру Христову више
него многи и многи други народи. Ко хоће да правилно одговори на питање шта је
то православна Србија, мора се без икакве резерве сложити са речима песника
који каже да је то
„Земља наших праотаца
Витезова и светаца
За крст часни мученика
За слободу заточника.“
У њој је:
„Свака стопа свето
гробље
Где почива српско
робље.
И све олтар до олтара
Задужбина српских цара
И све мегдан до
мегдана.
Пре и после
Видовдана.“
Она је :
„Сва је крвљу заливена
И сва славом окићена.“
Осим тога, као што се живот појединих хришћана уподобљава животу
Христовом, јер као што каже Св. Писмо: „Ко се у Христа крстио, у Христа се и
обукао“ и „Ако са Христом страдамо с Њиме ћемо и васкрснути“, то се може рећи и
за српски народ као целину. Јер, баш тај видовдански период српске историје најсличнији
је Великом Четвртку, Петку и Суботи. И спрство је тада било издато и продато за
рачун себичних великашких интереса. И оно је било распето и попљувано и
шамарано и трновим венцем крунисано, и у својој жеђи за правдом и слободом
појено жучем са истока и сирћетом са запада. И оно је било сахрањено и
покопано. И гле, после свега тога дошло је карађорђевско и милошевско доба, свето
и радосно и победоносно као Васкрс. Ето, по тој својој историји је српски народ
Христов народ!
Друга видовданска истина гласи: Српски народ је слободарски народ.
Сви људи и сви народи
воле слободу. Али се мало ко борио за слободу толико колико српски народ. Има
народа који су, тако рећи, проспавали своју историју и тек се по који пут
промешкољили осетивши потребу за слободом, и то обично у гладним годинама. И тако
све док нису дошли други да их пробуде и ослободе. Међутим Србин је своју
слободу увек скупо плаћао својом крвљу. Он се борио за слободу не ради хлеба,
него ради саме слободе. Неко је негде написао: „Хлебац и слобода нама је исто“.
То није никада била српска парола, макар била написана и у сред Србије. Слобода
се не једе. Слободом се живи. Зато би српска парола гласила: „Живот и слобода
нам је исто“. Србин се није борио да се наједе, него да живи животом слободе како
је то Бог човеку и одредио, јер дух слободе, то је дух Божији. Ето, по тој борби
је српски народ слободарски народ.
Осим тога српски народ
је сободарски народ и по своме схватању слободе. Тешко је наћи у људском језику
реч која је толико различито схватана и примењивана као што је случај са речју
слобода. Верски фанатик под појмом слобода замишља своје право да све друге
натера у своју веру. Национални фанатик под слободом замишља право да све друге
нације пригњечи чак и биолошки истреби. Кад блудник изговори реч слобода, њему
пред очима не стоји ништа друго него слобода блудничења без икаквих правних и
моралних последица. Кад пљачкаш изговори реч слобода, он помисли да је то
његово право да некажњено, без икакве накнаде, узме што год хоће, од кога год хоће.
Анархист под појмом слободе укључује своје „неоспорно“ и „неотуђиво“ право да
може изложити руглу и подсмеху па и баналној псовци све што је религиозном
човеку најсветије. И тако редом. Чак и окупатори долазе у туђу земљу са
лицемерном паролом слободе на уснама. Једна ојађена душа из доба француске
револуције (г-ђа Ролан), видевши шта све људи чине у име слободе, узвикнула је:
О слободо, колико је злочина учињено у твоје име.
Од свих тих
настраности далеко стоји српско народно схватање слободе. Српски народ је кроз
целу своју историју имао пред собом само „златну слободу“ то јест пуну слободу
личности без пркоса Божијем моралном закону, и пуну слободу националну без
пркоса и вређања других народа. Слободу задахнуту љубављу, а не мржњом осветом
и инатом. То је еванђелска слобода, и по таквом схватању слободе и борби за
такву слободу српски народ је слободарски народ. То је друга видовданска
истина. Да није тако, не би било ни Видовдана, ни целе српске преткосовске и
покосовске историје.
Трећа Видовданска истина: Српски народ је грешан народ
Да ли да кажемо и
трећу видовданску истину, или боље да прећутимо? Рећи ћемо је. Ако низбогчега
другог, а оно макар истине ради, и ради објашњења српске историје, и најзад
ради нашег лека, ако нама Србима уопште има лека. Та истина гласи: Српски народ
је грешан народ.
Како то? Зар Христов
народ, слободарски народ, а грешан народ! Је ли то могуће?
Да , да то је могуће.
И не само могуће, него је и стварно тако. По Св. Писму (I Јн. 1. 8), а и по
сведочанству свакидашњег искуства, ниједан човек није потпуно без греха, чак ни
они који иначе имају велику меру светости. Ако је тако, онда и сваки народ, па
и српски, има својих греха. Који су наши греси?
Етичари су груписали
грехе у три врсте: греси према Богу, према себи и према ближњем. Што се тиче
ове треће групе греха, према ближњем, њиме нисмо оптерећени. Ничију народну
кућу нисмо раскућили, ничију слободу уништили, ничију срећу разорили. У том погледу
ми бисмо се могли са далеко више права пожалити на друге него други на нас.
Али, не можемо рећи да немамо греха према Богу и према самима себи.
У односу према српству, дакле према самима
себи, ми смо слични човеку који има високо лично морално достојанство али га ни
мало не цени. Српска историја је још како велика и величанствена, а ми смо је
кроз наше писце и праксу исмејали и одрекли је се. И не само то, него нема те
српске величине на коју сами нисмо пљунули и ногама је изгазили. Други у
недостатку правих величина стварају измишљене. То није добро. То је смешно и
јадно. А ми од стварних величина правимо патуљке и крпењаче за шутирање. То је
још горе. То је грех. То значи бисер бацити у блато. Примера има безброј много.
Узмимо један који се тиче Цркве.
Страхоте другог
светског рата погодиле су српски народ у целини, и то неупоредиво више него који
други народ. Прве и најжеће ударце поднела је Српска Црква. А где је то
записано, молим? Који је српски писац то макар у рабош забележио ако већ није успео
да од тога направи једну истиниту епопеју? Једну једину узбудљиву песму о
српском страдању написао је хрватски песник Владимир Назор под насловом Мајка
православна! А српски песници и књижевници ћуте. Један од њих (Богдан Чиплић)
чак прелази у банално исмејавање српства (песмом „Јаов што је дивно Србљин
бити“) и православља (својом збирком песама под насловом „Слатко праовславље“).
Његове песничке жице нису могле ни мало да затрепере пред страхотама рецимо
крвавог новосадског Божића и Богојављења 1942. године, када су његови
војвођански Срби обојадисали таласе Дунава својом крвљу. Аја! Њему српство и
православље служи као предмет за ачење и шегачење, и то он зове поезијом! Па
барем да је једини! Тако, ето, поступамо ми.
Међутим, други
поступају другачије. Један послератни италијаснки филм, „Рим отворен град“,
приказује страдања једног римокатоличког свештеника за време фашизма. Но, пошто
цео свет зна да таквих случајева није било, то су режисери филма сасвим
поштено, одмах на почетку филма изјавили да су сва лица и сви догађаји
измишљени. Но ипак, филм својом садржином и теденцијом изазива код гледалаца
неодољиве симпатије према римокатоличком свештенику „страдалнику“, који је,
ето, страдао у сред Рима.
Но, код нас Срба није
било никакве потребе измишљати свештенике мученике ни порушене и обесвећене
цркве, испрскане крвљу српског народа. Па ипак, ми не само што нисмо нашли за
потребно да пред културни свет изнесемо
тако шта него кад преко филма и позоришта говоримо о Српској цркви, ми је
приказујемо кроз измишљену лакрдију „Поп Ћира и поп Спира“, или „Скупљаче
перја“, или „Сироту Марију“, или најзад кроз „Слатко православље“. Колика
разлика између нас и Италијана, на пример, и колики наш грех према нама самима.
Па даље, као што неки
побожни људи понекада малакшу у побожности, чак и затаје своју веру, као на
пример апостол Петар пред Кајафиним слугама, тако и српски народ, иако Христов,
иако је кроз целу своју истрију гинуо за крст часни, ипак је имао и има
момената кад у тој вери малакше, кад се некако као застиди или уплаши због
своје вере. А тек то је велики грех према Богу!
Јер, због чега се
стидети православља?! Да ли је оно било од неке штете српском народу? Да ли је
оно ишчупало кога из српског народног стабла и бацило га на десету страну? Да
ли је оно потценило вредност и достојанство људске личности сводећи је на
вредност једне животиње или мртве ствари?!
О, та ништа од свега
тога не може пасти на свето и светло лице православља! Па гле, ипак су поједине
генерације српског народа имале врло млитав и чак негативан однос према њему,
тако да српски песник са болом у души описује лик Спаситељев у једној старој
задужбини српских царева како погледом тражи по цркви „паству које нема“.
Колики грех према Богу!
Да, да, грешан смо
народ! Тешко грешан. Грешни према Богу и према српству, према самима себи. Да
то није тако, не би било ни видовданске историје. Муратова сила није била
једини узрок пада Србије. Србија је већ била разједена нашим личним гресима. А
то се више пута понављало у нашој историји. И то је трећа видовданска истина.
Можемо ли извући какву
поуку из ове три истине?
Свакако! И то врло
кратку и врло јасну: учинимо све од себе да оне прве две свете истине униште
ову трећу. Њима двема припаднимо првенствено и по количини јер је два веће од
један, а и по квалитету, јер је боље бити Христов слободарски народ него грешан
народ. То је цела видовданска поука! И ако је примимо и остваримо, тек тада
ћемо се с пуним правом сматрати достојним потомцима косовких мученика којима
нека је слава и хвала и вјечнаја памјат и на небу и на земљи.
Др. Лазар Милин, "Разговори о вери", Београд 1985.
Нема коментара:
Постави коментар