Да ли је свети Јован Шангајски помињао московског патријарха?

Владика Јован Шангајски служи у једној од руских црквава у Шангају, Кина, 1939.

ИЗЈАВА 

Духовниих чеда (кинеске пастве) блиских сарадника светог Јована Шангајског дата под заклетвом у Сан Франциску, 1963. године

Ми, долепотписани, који живимо у Сан Франциску и околним градовима, овим, под заклетвом на Крсту и Светом Јеванђељу, потврђујемо својим потписима и јавно изјављујемо да - током његовог мандата као духовног поглавара вишехиљадне руске емигрантске колоније града Шангај, током целог свог мандата као епископа, а касније и архиепископа Шангаја, од 1936. године до масовне евакуације руских антикомуниста из Кине на Филипине почетком 1949. године, - владика Јован се никада није потчињавао Московском патријарху, није ступао ни у какве односе са Московском патријаршијом и никада није био у било каквој вези са њом, и да је писмо од 21. марта 1963. године, објављено на другој страни новина „Рускаја жизн“ (бр. 5326 од 30. априла 1963. године) клевета, лаж и увреда усмерена на дискредитацију части православног руског јерарха, чија се несебична и храбра борба против страшних напада и притиска представника совјетских власти и епископа који су прешли на совјетску страну, укључујући и његовог управљајућег архијереја, одвијала пред очима хиљада руских антикомуниста Шангаја, који ће заувек остати захвални епископу Јовану што је спасао Шангајску саборну цркву од заузимања од стране безбожника; што је одбранио, са изузетком једног храма, све православне цркве Шангаја сачувавших их за Загранични синод; спречавајући већину православног свештенства да следи пример управљајућег архиепископа кинеског Виктора, који је потчинио Руску духовну мисију у Кини совјетским властима, и несебично се борећи против комунистичке пропаганде која је мамила руске душе лажним патриотизмом и убеђивала и застрашивала руске људе да узму совјетске пасоше и репатрирају се - под Стаљиновом амнестијом - у Совјетски Савез.

Мобилизација свих руских антикомунистичких снага у Шангају ради супротстављања и одбијања усиљено развијајуће совјетске пропаганде и масовних провокација, и стварање Руског емигрантског удружења, које је у својим редовима објединило преко 6.000 белих руских људи, било би немогуће без духовног вођства, непоколебљивости и примера владике Јована. Ових шест хиљада поштених руских људи из Кине захвални су свом скромном, али мудром и снажном духом и молитвом, архипастиру на чињеници да они и њихова деца сада живе у Сједињеним Америчким Државама, у Бразилу и у Аустралији, а не у дивљини совјетског Сибира, јер је његова заслуга у њиховом спасењу огромна. 

Мало људи зна шта је владика Јован морао да издржи током тих месеци у Шангају, и колико га је коштала борба против совјетских покушаја да заузму заграничне цркве, општине, школе, организације, православног свештенства и становништва, и каквим је опасностима био изложен.

Били смо сведоци ове послератне епопеје - борбе владике Јована и верног православног свештенства и лаика против совјетских покушаја да отму Руску Заграничну Цркву, док су Г.К. Бологов, бивши старешина Саборне цркве у Шангају од 1938. године, и М.А. Мошкин, бивши помоћник старешине Саборне цркве од 1943. године, стајали близу владике и директно учествовали у овој борби и знали све детаље.

Притисак на епископа Јована Шангајског са совјетске стране почео је још пре краја Другог светског рата , када су јерарси Заграничне Цркве у Манџурији - митрополит Мелетије, архиепископи Нестор и Димитрије, и епископ Јувеналије, послали писма управљајућем архиепископу кинеском и пекиншком Виктору и епископу шангајском Јовану са поруком да су 26. јула 1945. године признали патријарха московског и све Русије Алексија, и са предлогом архиепископу Виктору и епископу Јовану да следе њихов пример и покоре се новом московском патријарху као легитимном поглавару Руске Православне Цркве.

Немајући никакве везе са Заграничним Синодом ван Кине због војних дејстава и не знајући право стање ствари у Европи, Америци и другим земљама, владика Јован је писао о писму које је добио од јерараха из Харбина свом претпостављеном, архиепископу Виктору у Пекингу, саветујући га да не предузима ништа у вези са признањем Патријарха док се не обнови комуникација са Заграничним Синодом, а како би разјаснио питање законитости и канонске исправности или неисправности избора патријарха Алексија, владика Јован је саветовао архиепископу Виктору да му пошаље кратак поздрав у вези са његовом хиротонијом и да сачека одговор. Ово је требало да разјасни да ли је нови Патријарх наследник упокојивших се у Богу и увек признатих од Заграничне Цркве Његове Светости Патријарха Тихона и Чувара престола (Мјестобљуститеља) Патријаршијског Трона Митрополита Петра (Крутицког), или једноставно наставља политику покојног совјетског Патријарха Сергија.

Чекајући да се ово питање разјасни и ради смиривања онаог дела руске колоније у Шангају који је постао просовјетски оријентисан и захтевао признање московског патријарха, владика Јован је издао наредбу (Указ бр. 630 од 6. септембра/24. августа 1945. године) о привременом помињању патријарха Алексија током богослужења, уместо раније постојећег помињања „Православног епископства Руске Цркве“. (1)

У међувремену, комуникација са Заграничним синодом је коначно успостављена 2. октобра 1945. године, када је владика Јован примио телеграм из Швајцарске који је потписао митрополит Анастасије, у којем је укратко известио да Загранични синод и даље постоји, да су родитељи владике Јована живи и налазе се у Немачкој, и да он, митрополит, тражи да буде обавештен о ситуацији Цркве у Кини. 

Епископ Јован је послао извештај о ситуацији која се развила у Шангају, тражећи упутства, и проследио је текст телеграма митрополита Анастасија архиепископу Виктору у Пекингу. Следећи телеграм је стигао у новембру из Сједињених Држава од архиепископа Западне Америке и Сан Франциска Тихона, у којем је епископ Тихон известио да су се митрополит Анастасије, архиепископи Виталије, Јоасаф, Јероним и он међусобно контактирали и тражили од епископа Јована да буде са њима и да не призна московског патријарха. То је било све што је епископ Јован требало да зна, и када је почетком децембра 1945. године стигло писмо од архиепископа Виктора да је признао патријарха Алексија, епископ Јован је категорично одбио да призна новог патријарха, упркос страшном притиску, убеђивању и претњама. 

Увече 15. јануара 1946. године, архиепископ Виктор је авионом из Пекинга долетео у Шангај и објавио да је не само признао патријарха, већ је постао и совјетски држављанин, узевши пасош СССР-а. Архиепископ Виктор је узалуд убеђивао, захтевао и наредио епископу Јовану да се покори и призна патријарха. На крају је дошао на следећи недељни састанак свештенства, где је званично објавио свој прелазак у Совјетску цркву, захтевао да свештенство следи његов пример и, остављајући епископа Јована као председавајућег, напустио састанак. Након обраћања владике Јована, у којем је позвао свештенство да остане верно Руској Заграничној Цркви, састанак је усвојио резолуцију коју је он предложио: да се митрополиту Анастасију поднесе извештај о лојалности свештенства Заграничном Синоду и да се затраже даља упутства. 

Свети Јован Шангајски, Шангај, Кина, 1936.

Од Синода није било одговора веома дуго, а током тог времена, владика Јован је био изложен страшном притиску око седам недеља од стране совјетских власти, архиепископа Виктора, митрополита Нестора манџурског, великог дела руске јавности који је поднео захтев за совјетске пасоше, свештенства које је прешло на другу страну и других. Писмено и усмено, у штампи, у клубовима и на састанцима, совјетска страна је покушавала да докаже да је избор патријарха био потпуно легалан, према свим црквеним правилима, и предложила је, као доказ, да се прикаже документарни филм о избору Патријарха московског и све Русије.

Епископ Јован је пристао на ову пројекцију филма како би лично видео и проверио целу процедуру избора, под условом да се филм не приказује у совјетском клубу, где су се у то време приказивали сви совјетски филмови, већ у било којој другој биоскопској сали. Већина шангајског свештенства дошла је да погледа филм, укључујући митрофорног протојереја Н. Колчева, који сада живи у Сан Франциску, оца И. Вен и других. Пре почетка филма и без икаквог упозорења, оркестар је почео да свира совјетску химну, а владика Јован је одмах напустио салу. Организатори пројекције су појурили за владиком и, зауставивши га у фоајеу, почели да се извињавају и наговарају да остане. Владика Јован се вратио у салу након завршетка химне и, пошто је одгледао филм, изјавио је да су такозвани избори патријарха који су приказани потпуно безакони, да су избори спроведени по класичном совјетском моделу, где је био номинован само један кандидат, за кога је представник сваке епархије без изузетка гласао једнако, читајући стереотипну фразу, и где није било ничег духовног и канонског.

Ова изјава владике Јована додатно је огорчила бољшевизоване кругове, а прогон владике и свештенства лојалног њему се још више појачао. 20. марта, на дан храмовне славе, владики Јовану је током Литургије донет телеграм. Не радећи током службе никада ништа што није везано за саму службу, владика Јован је ставио телеграм у џеп, а да га није прочитао, отворивши га тек после службе. У телеграму, који је потписао митрополит Анастасије, писало је: „Признајем одлуку свештенства под вашим председавањем као исправну.“ Ова морална подршка добијена од поглавара Руске заграничне цркве дала је свештенству које је остало верно Заграничној Цркви нову снагу да настави да брани православне храмове од претензија и насртаја бољшевика.

Владика Јован није знао за одмор у борби, буквално је летео од цркве до цркве, посећивао школе, јавне организације, држао проповеди у одбрану Заграничног синода, позивао руски народ на верност, протеривао совјетске агитаторе из православних цркава и белоемигрантских руских организација. Током овог периода, владика Јован је био изложен посебно јаком притиску и претњама и од стране архиепископа Виктора и од стране митрополита Нестора, који је постављен за егзарха патријарха Алексија на Далеком истоку. Коначно, 15. маја, стигао је телеграм од митрополита Анастасија из Минхена о уздизању владике Јована у чин архиепископа са његовом директном потчињеношћу Архијерејском синоду. 

Међутим, било је немогуће ово објавити док није стигао званични декрет Синода. У петак, 31. маја 1946. године, архиепископ Виктор је поново одлетео у Шангај, али овог пута, по доласку, дочекали су га совјетски конзуларни службеници, а не свештенство и паства. Исте вечери, надбискуп Виктор је отишао у саборну цркву окружен конзуларним службеницима и новопеченим комсомолцима и са својом пратњом окупирао део црквених одаја. Те вечери, Совјети су организовали демонстрације, покушавајући да истерају епископа Јована из саборног храма и при њему црквених одаја. Следећег дана, 1. јуна 1946. године, стигао је дуго очекивани званични декрет о уздизању епископа Јована за управљајућег архиепископа са директном потчињеношћу Синоду РЗЦ.

Руски Саборни храм у Шангају посвећен икони Мајке Божије Споручнице грешних

Нови управљајући архиепископ обавестио је надбискупа Виктора о именовању и предложио му да напусти зграду саборну цркву и Шангајску епархију. Архиепископ Виктор је, заузврат, 15. јуна предао архиепископу Јовану Указ Московске патријаршије (бр. 15 од 13. јуна 1946. године) о именовању епископа Јувеналија из Манџурије за помоћника архиепископа Виктора „да замени епископа Јована Шангајског, који није признао јурисдикцију Московске патријаршије“. 16. јуна 1946. године овај указ је објављен у совјетским новинама и почео је тренутак отворене борбе за физичко поседовање саборног храма и право обављања богослужења у њему. Архиепископ Виктор је забранио нашем свештенству (о. јеромонаху Модесту, о. Медведеву, о. К. Заневском) да служи у саборној цркви, док је владика Јован свакодневно сам служио и наредио им да служе са њим, забрањујући совјетским свештеницима да држе проповеди и сам их говорећи уместо њих, објашњавајући верницима зашто Загранична Православна Црква не признаје Московску Патријаршију. 

Осећајући све већу превласт владике Јована, совјетска страна је почела да прибегава претњама, укључивању комсомолских чланова и проблематичних људи, а у једном тренутку је постојао озбиљан страх да ће отети и одвести на совјетски пароброд архиепископа Јована и друге антикомунистичке вође Беле руске колоније. Представници наше омладине, без знања владике, организовали су стражу која га је увек тихо пратила и штитила. 

Када је архиепископ Виктор својим указом „суспендовао“ архиепископа Јована и забранио му да служи, владика Јован, уместо да напусти саборну цркву, попео се на амвон и рекао верницима да га је суспендовао архиепископ Виктор због тога што је остао веран заклетви датој Заграничном Синоду, коју су обојица положили. И служио је целу литургију!.. 

До августа 1946. године, совјетско свештенство и совјетски грађани престали су да посећују саборну цркву, а Кинеска национална влада и градске власти признале су архиепископа Јована за поглавара Шангајске епархије Православне заграничне цркве. Од шест архијереја Заграничне цркве у Кини, верних Заграничном Синоду и његовом Првојерарху, остао је само један, а са њим преко 6.000 мирјана, његова духовна чеда, у чије име смо ми, доле потписани, последњи изабрани представници управних тела Руског емигрантског удружења града Шангаја, данас дошли да под заклетвом, пред лицем подле клевете, бранимо светло и добро име владике архиепископа Јована, част Православног архијереја и руско национално достојанство.

Последњи председник Удружења руских емигранта Шангаја Г.К. Бологов,

бивши чланови последњег Извршног одбора П.И. Алексеенко и В.В. Красовски, бивши чланови Контролне и надзорне комисије Н.Н. Плошаков и Е.М. Крапин, бивши шеф Одељења за добротворне сврхе Удружења Б.Л. Купер, бивши председник Руске привредне коморе Шангаја М.А. Мошкин. ВИШЕПОТПИСАНИ СУ ЗАКЛЕТВУ ПОЛОЖИЛИ ПРЕД ПРОТОЈЕРЕЈЕМ ПЕТРОМ ТРИОДИНИМ, ИЗ БОГОРОДИЦЕ ВЛАДИМИРСКОГ МАНАСТИРА.

9. мај 1963. Сан Франциско, Калифорнија, САД

(1) У преписци са оцем Давидом Блеком 1970. године отац Серафим Роуз је изнео следеће појашњење: „Пошто су Совјети ширили лажне информације да је првојерарх РЗЦ митрополит Анастасије умро, да је Синод РЗЦ распуштен, да се црквена ситуација у Русији у корист цркве потпуно променила као резултат рата и да је патријарх изабран на законит начин, током само неколико дана 1945. године владика Јован је заиста помињао патријарха Алексија, али када је контакт са митрополитом Анастасијем убрзо обновљен и истина постала позната, он је наставио своју позицију ватреног противника Москве, толико силно да га Московска Патријаршија и данас памти као првог и главног вођу раскола у Кини.“ (прим. уредника)

Преузето из заграничног часописа „Наша страна“ бр. 2783 од 12. новембра 2005, стр. 3-4.

Свети Јован Шангајски у Шангају са својом паством служи молебан пред вратима храма закључаног од стране администрације совјетске Московске Патријаршије подржане од кинеских комуниста пред сам крај кинеског грађанског рата и комунистичког преврата,1948. година