Ко год брани правила и одлуке Светих Отаца Седам Васељенских Сабора, тај брани и догматско учење Цркве. Ако неко мора да пострада за истину, онда ће му се то урачунати као мучеништво од Господа Бога. Строго чувајмо завета Светих Отаца, помажући једни другима да заштитимо нашу православну веру, и уз Божју помоћ одбијајмо безбожне новотарије Живе Цркве и других отпадничких расколника.
Нека нас нико не
одврати од путева Господњих! Оставите оне који су се одвојили од Цркве, који су
се усудили да прекрше одлуке светог великог Сабора одржаног у Никеји, о светом
празнику Пасхе и календара. „Такве свети Сабор од сада осуђује као туђе Цркви.
И не само такве Сабор уклања из свештенства, већ и све оне који се усуде да
буду са њима у општењу.“
Трећа реч Светог
Јована Златоустог, указујући на важан и неопозив значај одређења празновања
Васкрса Светих Отаца Првог Васељенског Сабора, повезаног са старим календаром,
подједнако осуђује како древне прекршиоце ове одлуке тако и савремене
новокалендарце, јер, према древном истинитом тумачењу ове одлуке у сачуваном
писму равноапостолног цара Константина, јасно је речено: „Одбацивши их, Јевреје,
биће много боље за будуће векове да наставимо тај истински поредак, који смо
чували од самог времена Христовог страдања до сада.“
Живимо у
изузетном времену, када су истински верници мањина, као у временима иконобораца
и монотелита. Истовремено, новокалендарска новотарија се уводи у живот
православних са журбом и насиљем.
Међутим, није баш
добро, да у тренутку ненормалног стања Цркве закључујемо ко је у праву, ко је у
Цркви, а ко је ван ње. Већ садашње стање саме Цркве, збуњене новотаријама новог
календара, мора се разматрати у светлу Божанских закона које смо ми,
православни, сачували по Светом Писму у Светом Предању, писаних у саборским
правилима и неписаних - у црквеној пракси, који имају исту снагу међу собом[1].
Саборну истину
сада морамо одређивати не општецрквеном свешћу, која нам тренутно недостаје,
већ општецрквеним Предањем, у сагласности са древном Црквом, када није било
поделе у вези са болним савременим питањем црквеног календара, већ је напротив
владала потпуна једногласност међу свима, потврђена на вишекратним Помесним
Саборима и регионалним Синодима.
Руководећи се
првенствено овим принципом као критеријумом саборне црквене истине, преподобни
Максим Исповедник је одбацио монотелитску јерес као новотарију и одлучно одбио
да се причешћује са патријархом-монотелитом , чак и ако би се цела васељена причешћивала
њиме[2].
Исто тако, многи исповедници и мученици који су пострадали за свете иконе одмах
након објаве иконоборства, изјаснили су се против тога, не чекајући Сабор.
Свето Предање је
једноставан, јасан, приступачан свим верницима критеријум истине Католичке
Цркве; речима светог мученика Кипријана Картагинског, „Лако је побожним и
једноставним душама да избегну грешку и пронађу истину, јер чим се окрену
извору Божанског Предања, грешка ће нестати.“ Или, речима светог Јована
Златоустог, „Предање је да не тражите ништа друго.“
Свето Предање,
као и Свето Писмо, мора се веровати и тумачити према самом Предању - према разуму
Цркве која нам је претходила, а не према сопственом закључку и према садашњем
ненормалном стању Цркве. По Предању морамо утврдити ко је сада истински син
Цркве, а ко је расколник. У том смислу, Свети Максим Исповедник је рекао:
„Христос је Саборну Цркву назвао правим и спасоносним исповедањем вере.“
„Очување светог
Предања“, каже патријарх Јоаким III , „јесте знак православља.“ А то је, пре свега,
најпоузданији критеријум у испитивању актуелних проблематичних црквених послова
и у одређивању ко је православан, а ко расколник.
 |
| Келија старца Теодосија на литицама светогорске пустиње Каруља |
Оци Сабора под патријархом Јеремијом сматрали су стари календар, заједно са Пасхалијом, не само заснованим на црквеном обичају, већ и озакоњеним од стране седам Васељенских сабора, а они који су следили нови календар били су противници одлука свих Сабора, и стога потпадају под клетве Сабора. Другачије речено , Оци Сабора сматрају и календарско питање канонским.
Оци Сабора су
били у праву када су се у својој одлуци позивали на све Васељенске саборе, баш
као што су били у праву и браниоци поштовања светих икона када су на Седмом
Васељенском сабору признали да ће „следити богоглагољивом учење Светих Отаца и
Предање Саборне Цркве“. А на приговор иконобораца да Васељенски сабори
нису ништа законски прописали о иконама, они су одговорили рекавши да су
Васељенски сабори, који су се углавном одржавали у светим црквама украшеним
светим иконама, својим тихим очувањем обичаја из давнина ни мање ни више него
било којим правилом озаконили поштовање икона. У том смислу, Помесни сабор под
патријархом Јеремијом II , потврђујући канонску обавезу своје одлуке о
црквеном календару, позива се, попут отаца Седмог Васељенског сабора, на обичај
- црквену праксу коју познају и поштују сви Васељенски сабори, као на „учење
светих Отаца и Предање Саборне Цркве“.
Дакле, ако су чак
и пре Седмог васељенског сабора, који је озаконио поштовање икона и проклео
иконоборство, проклетства лежала на иконоборцима као презирницима црквеног
обичаја – неписаног црквеног Предања у вези са светим иконама – онда иста
клетва лежи на презирницима другог обичаја – истог неписаног Предања у вези са
црквеним календаром.
И Сабор под
патријархом Јеремијом II је с правом потврдио заклетву над старим и новим
новокалендарцима, која је већ лежала на њима силом неписаног Предања, познатог
и сачуваног од свих Васељенских сабора. Истовремено, 300-годишња старост Сабора
под патријархом Јеремијом не само да не умањује његову моћ, већ напротив,
повећава је, као и све што је освештано црквеном старином[3].
Питање црквеног
календара сматрано је канонским не само од стране Сабора под патријархом
Јеремијом, већ и од стране каснијих Васељенских патријараха и других поглавара
Цркава са својим синодима. Током наредна три века, бројни Васељенски патријарси
одлучно су иступили против григоријанског календара, оцењујући га у духу
саборске резолуције патријарха Јеремије и опомињући православне да га
избегавају као издају Православља и одступање од завета Светих Отаца.
Слично сигилиону
патријарха Јеремије и са још већом забраном, још један сигилион је објављен
1756. године – Окружна посланица патријарха Кирила V
Цариградског , у којем се новатори
одлучују од Бога под страшним вечним проклетством свих патријараха и сабора. У
другој сличној Окружној посланици једне Саборне и Апостолске Цркве , упућеној свим православним хришћанима, патријарси Антим, Јеротеј, Методије и
Кирило сведоче: „код нас ни
патријарси ни сабори никада нису могли увести ништа ново... Тако, сви новатори...
су се добровољно обукли у клетву као одећу“ (Псалам 108:18).
У складу са
поступцима васељенских патријараха у односу на нови календар, патријарси
Палестине, Сирије, Египта и архиепископи Кипра, штитећи своју паству, објаснили
су им кроз посланице и грамате право значење григоријанског календара, наглашавајући
његову везу, као у саборском декрету под патријархом Јеремијом, са читавим
низом новаторских изума папства.
У модерно,
скорије доба, 1902-1904. године, поглавари свих православних аутокефалних
цркава званично су се изјаснили по питању реформе црквеног календара. Резултат
процене питања био је у корист одбијања реформе календара из верских разлога и
страха од црквених немира.
Такође, Руска
православна црква је на Сабору 1917-18, из црквено-канонских разлога, одлучила
да задржи стари календар.
Године 1923,
поново је потврдила одлуку Сабора о календару и одбила да прихвати
григоријански календар у црквену праксу, упркос присили бољшевичких
безбожничких власти.
Коначно, четири
Сабора православних архипастира у иностранству једнодушно и сагласно су
одбацила нови календар[4],
сматрајући га недопустивим на основу канона и црквене праксе и зато што су на
њега наметнуте клетве свих источних патријараха.
Ово је канонска васељенска
истина о црквеном календару.
После овога, рећи
ћемо речима блаженог Августина о пелагијанској јереси: „Да ли је заиста
потребно сазвати Сабор да би се осудила тако очигледна погибао? Као да ниједна
јерес никада није била осуђена без сазивања Сабора, док је, напротив, познато
врло мало јереси за чије је осуђивање покретана таква нужност, а многе, и
штавише, већи број, где су се појавиле, на тим местима су биле праведно осуђиване,
и одатле се ова вест ширила по свим осталим црквама као упозорење.“
Оно што је
блажени отац рекао о пелагијанској јереси, осуђеној само на Помесном сабору у
Картагини и, међутим, стога одбаченој од целе Православне Цркве, применљиво је
и на нови календар, осуђен не на једном, већ на многим Саборима-синодима, не
одбаченим, већ прихваћеним од свих Православних Цркава, након претходног
обавештења о томе.
Древна општецрквена
пракса у вези са црквеним календаром је равноснажна канонима. Па и савремена
латинска јерес није осуђена ни на једном Васељенском сабору, јер је настала
после њих, осим на истим тим Помесним саборима у Цариграду. Међутим, на основу
устаљене опште црквене праксе, сви православни третирају Латине као јеретике.
Такође, силом исте црквене праксе, морамо третирати наше новокалендарце као
расколнике.
Као епилог,
сумирајмо све такве судове о календару и извуцимо из њих доследан закључак.
1. Питање
црквеног календара је веросповедно и канонско.
2. Стари
јулијански (по пореклу), црквени (по употреби) календар је канонски обавезан,
посебно у вези са пасхалијом и богослужбеним типиком.
3. Нови
григоријански [календар], који нужно води кршењу Пасхалије и богослужбеног
типика, напротив, канонски је забрањен како на основу општих канонских правила о
чувању, под претњом заклетве због кршења неписаног Предања Цркве, црквене
праксе[5],
тако и, посебно, на основу извесне саборске Одлуке о томе под патријархом
Јеремијом, прихваћене од опште црквене свести, више пута изражене на Помесним
Саборима и од стране засебних ревнитеља Православља.
Логичан закључак
из овог резултата:
4.
Новокалендарци, који својим самовољним и безаконим новотаријама нарушавају,
како је доказано, писано и неписано Предање, добровољно су се обукли у клетву,
као у одећу (Пс. 108, 18), по речима енциклике из 1848. године, коју су
потписала четири патријарха и бројни оци Сабора.
5. Са таквима, по
сили црквених правила, која забрањују молитвено општење са изопштенима, црквено
општење је срамотно, под претњом исте казне као и њима[6].
Одвајање од њих је похвално и пре сваког суда над њима[7].
Вођени овим
уверењима и трудећи се да будемо верни Предању, истински верници, милошћу
Божјом, нису узнемирени својом савешћу, без обзира на то шта они који се са
њима не слажу могу прерано закључити о њима.
Имајући иза себе
такво сведочанство светих Отаца Цркве невидљиве, победоносне, они истовремено
нису лишени гласа охрабрења од видљиве, воинствујуће Цркве, од савремених
пастира, ревнитеља Отачаствене Цркве, у нади да ће пре или касније глас црквене
истине тријумфовати. Амин .
Света Гора Атон 1934.
Светогорски старац-пустињак јеросхимонах Теодосије Каруљски (1869-1937) велики руски исихаста. Дипломирао је на Казањској духовној академији и као јеромонах постао професор теологије. Напустивши свет, повукао се на Атос. На каменој литици светогорске пустиње Каруља саградио исихастичку пећинску келију и цркву где се заједно са својим учеником Никодимом прославио молитвеним подвижничим животом. Чврсто је стајао за чистоту Истинског Православља.
[1] Правило 91. св. Василија Великог
[2] Житија светих, 21. јануар
[3] Правило 91. св. Василија Великог
[4] Четири Сабора Руске
Заграничне Цркве: 1923, 1924, 1926, 1931. гг.
[5] Делатност Шестог Васељенског Сабора
[6] Апостолско правило 10, правило 2. Антиохијског Сабора, 33. правило Лаодикијског
Сабора
[7] Правило 1. Антиохијског Сабора, правило 15. Двократног Сабора
Нема коментара:
Постави коментар