Из светог Јеванђеља знамо да када се Господ Исус Христос поново појавио на водама Јордана, након што је четрдесет дана провео у пустињи, Јован Крститељ је, показујући на Њега, рекао: „Се, Агнець Божий... вземляй грехи мира“ (Јн. 1:29), тј. ово је Јагње Божије Које узима на Себе грехе света. Када је реч о испуњењу ових речи, знамо да се ради о великој, страшној и за нас непојмљивој тајни нашег искупљења и спасења.
У једном од акатиста, пре причешћа Светим Тајнама, обраћајући се
Спаситељу, ми кажемо да Он уме да чини оно што ми не можемо ни разумети ни замислити.
Божанска дејства су увек таква да их ми не можемо спознати нити појмити. Ко
може, на пример, разумети како је Божија свемоћ из небића позвала читав свет у
биће. У Библији се каже да је у почетку Бог створио небо и земљу, а пре тог
стварања није било ни неба ни земље; Божија свемоћ је из ничега, из небића, све
то призвала у постојање. Тако је и овде, тајанственим, страшним и непојмљивим
дејством Своје свемоћи, Син Божији, оваплоћен од Дјеве Марије и Духа Светога,
узео на Себе грехе читавог људског рода како би га спасао од греха, проклетства
и смрти. Узео је на Себе, односно, као да их је присвојио, као да их је учинио
Својим. То је тајна. Блажењејши митрополит Антоније је о овој тајни говорио да
наш разум не треба ни да покушава да је докучи, нити да жели да завири у њу.
Јер тамо је толика неизмерна бездна страдања и туге коју је Господ поднео због нас
грешних, да наш састав то не би издржао чак и када би били способни само за спознају
те тајне
– сагорели бисмо.
Ево Гетсиманског врта. Христос Спаситељ се у врту моли Оцу Своме. О
чему? Он као да се одриче онога због чега је дошао. Каже: „Оче Мој, ако је
могуће, нека Ме мимоиђе чаша ова!“ (Мт. 26:39). Или, како преноси други
јеванђелист: „Ава Оче, све је Теби могуће; пронеси чашу ову мимо Мене!“ (Мк.
14:36). Јер страшна беше чаша ова! Али одмах додаје, са потпуном покорношћу
Промислу Божијем, као човек, наравно: „Не Моја воља, него Твоја нека буде“ (Лк.
22:42). „Не како Ја хоћу, него како Ти.“ И тако се Он моли због ове страшне
чаше.
Наводимо дивне, дирљиве речи светитеља Димитрија Ростовског, који,
размишљајући о Христовим страдањима и Спаситељевој молитви у Гетсиманском врту,
каже: „Шта је ово, Господе Спаситељу, ко Те је израњавио? Још нема трновог
венца, још нема страшног бичевања, нема мучења ни изругивања, зашто си обливен
крвљу? Ко Те је израњавио?“ И сам одговара: „Љубав Те је израњавила!“ Овде се
Спаситељу сасвим приближило оно што Он треба да узме на Себе. И Он мора, као
човек, да донесе коначну одлуку: да ли прихвата овај страшни подвиг или не.
Није био дужан да га прихвати. Сам је био чист, безгрешан, али Његова
бесконачна, безгранична љубав никако се није могла помирити са мишљу да ће, ако
не преузме тај страшни подвиг, људски род бити осуђен на пропаст, да ће се
срушити у понор вечне погибије. Господ то није могао да издржи, и у Његовој
људској природи се одвијала страшна борба. Борба и подвиг такви да се борио до
крвавог зноја. На крају је Његова људска природа тријумфовала над слабошћу
својственом свакој људској природи, и Он је прихватио тај крст, тај подвиг! И
после тога је на њега кренуо чврсто, без молитви какве је изговарао у
Гетсиманском врту. Сетите се, у Гетсиманији, током те страшне молитве од које
се небо потресло, Он је све нас обухватио Својим Божанским Свезнањем, све нас
је видео, све наше грехе, сву нашу неверност, сву нашу прљавштину – све је то
узео на Себе и оплакао нас и наше грехе. Сваког и сваку од нас Он је тамо видео
Својим Божанским Свезнањем, за које не постоји ни будућност ни прошлост, већ
увек само једна садашњост, једно сагледавање суштине бића. Тамо је прихватио
овај подвиг и потом отишао на Крст.
Што се тиче Крста, довољно је да размислимо, браћо, о томе како је сама
природа реаговала на Христово Распеће! Јер Крст је био толико тежак да се од
њега земља затресла. Крст је био толико страшан и болан да сунце није могло да
га гледа и помрачило се, а тама је прекрила сву земљу док је Господ тамо
страдао на Крсту за сву ту бездну наших греха. Само Он зна какву је неизмерну
бездну страдања тада преживео на Крсту у тим часовима страшне крсне муке.
Знамо само то да се са Његових усана отео крик: „Боже Мој, Боже Мој, зашто си
Ме оставио?“ (Мт. 27:46). Како је говорио један од наших најбољих руских
проповедника, светитељ Инокентије Херсонски: „Овде, у овим страшним часовима,
Божанство Спаситеља се некако сакрило у Његовој Души, и Он се нашао, као један
од нас, под овом страшном муком. А најстрашније и најболније за Њега било је то
што се Отац окренуо од Њега и оставио Га, јер је узео на Себе грехе целог света
и био прекривен том прљавштином греха...“ Каква је то мука била, понављам, ми
не можемо разумети ни докучити.
Али обратите пажњу, Он, који је увек са таквом љубављу говорио о Свом
Оцу и називао Га Својим Оцем, овде Га, као последњи од грешника, више и не
назива Оцем, већ само жалосно вапи: „Боже Мој, Боже Мој, зашто си Ме оставио?“
Коначно, испио је чашу ових неизмерно страшних страдања до дна. И када је то
било завршено, Он већ као Победник са Крста објављује: „Сврши се!“ (Јн. 19:30).
Испунило се оно због чега је дошао. И тада, извршивши подвиг који је преузео на
Себе, Он се поново обраћа Свом Љубљеном Оцу говорећи: „Оче, у руке Твоје
предајем Дух Свој!“ (Лк. 23:46).
Браћо љубљена, о крсном подвигу и предкрсним мукама Господа нашег може
се говорити бесконачно, а у краткој црквеној беседи не може се препричати
ни мали део. Морамо се сећати, када се клањамо пред Светом Плаштаницом и
побожно целивамо ране Спаситеља нашег, да се у те ране излио гнев Божије правде
за сву грешност људску коју је Господ узео на Себе и престрадао у Себи. Зато
запамтите: када се клањамо пред Плаштаницом, клањамо се као кривци – виновници
тог страдања, те смрти Христове. Да ми нисмо били грешни, као и сви људи који
живе на земљи, не би били потребни ни Гетсиманија, ни Голгота, ни Крст, већ би
постојала само једна вечна радост за коју је Господ створио човека. Али пошто
смо у греху, ми се као неодговорни грешници клањамо пред Плаштаницом са свешћу
о својој кривици и са бескрајном захвалношћу Ономе Ко је за нас толико претрпео
и поднео, и извршио овај подвиг којим је спасао читаво човечанство. Амин.
Извор: Проповеди и поуке Високопреосвећеног митрополита Филарета,
Првојерарха Руске Заграничне Цркве, Издање Комитета руске православне омладине
при РЗЦ, 1981.год. Valley Cottage, САД
Превод са руског, манастир Утешитељево
Нема коментара:
Постави коментар