Недеља десета по Педесетници
Објашњење недељног Јеванђеља по приручнику за проучавање Светог писма
Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског
(Мат. 17:14–23; Марк. 9:14–32 и Лук. 9:37–45)
О овом исцељењу говоре сва три синоптичара, указујући да га је Господ
учинио одмах након силаска са горе Преображења. У то време мноштво народа се
окупило око Христових ученика, који су Га чекали у подножју горе. Према светом
Марку, ученици су се препирали са књижевницима. Тај исти Марко сведочи да се
„сав народ“, видевши Христа како силази са горе, „уплаши“, вероватно зато што
се на Његовом лицу и на целом изгледу још увек задржао известан одсјај оне
славе којом је Господ засијао на Тавору.
Неки човек се обратио Господу са молбом да исцели његовог сина, који о младом месецу бесни и тешко пати, бацајући се час у ватру, час у воду. При томе је додао да га је већ доводио код Христових ученика, али они нису могли да га исцеле.
Чувши да Његови ученици нису могли да исцеле страдалника, иако им је Он
дао власт над нечистим духовима, Господ је узвикнуо: „О роде неверни и
покварени, докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети?“ Једни тумачи овај
прекор Господа односе на Његове ученике, који због недостатка своје вере нису
били у стању да исцеле бесомучног, док га други односе на цео јудејски народ.
Свети Матеј затим приповеда да је Господ заповедио да Му доведу младића и
„запрети духу нечистом“, и „демон изађе из њега“.
Еванђелисти Марко и Лука наводе неке појединости. Када су младића
довели, ухватио га је страшан напад беснила. На питање Господа, колико дуго се
то догађа младићу, отац је одговорио да је то од детињства и додао: „Ако шта
можеш, помози нам, смилуј се на нас“. На то му је Господ одговорио: „Ако можеш
веровати, све је могуће ономе који верује“. Отац несрећног младића је са сузама
завапио: „Верујем, Господе, помози моме неверју!“, то јест, са смирењем је
признао да је његова вера несавршена, недовољна. Ово смирено исповедање било је
награђено: чудо исцељења младића се догодило.
На питање ученика зашто они нису могли да истерају демона, Господ је
одговорио: „Због вашег неверја“. Можда су они, сазнавши од оца бесомучног о
снази, трајању и упорности бесомучности, овога пута посумњали у своју моћ да
истерају демона и зато га нису могли избацити – баш као што је Петар почео да
тоне када је већ кренуо по води у сусрет Господу, али је потом, видевши јак
ветар и таласе, посумњао у могућност да дође до Господа. При томе је Господ
додао: „Ако имате вере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде
тамо, и прећи ће; и ништа вам неће бити немогуће“, то јест, и најмања вера, ако
само постоји, већ је способна да чини велика чудеса, јер је у њој скривена
велика сила, слична сили скривеној у наизглед ситном горушичном зрну које касније
израсте у огромно дрво.
Али не треба мислити да вера има, тако рећи, сопствену силу: она је само
неопходан услов под којим делује свемогућство Божије. А Бог може чинити чудеса
и при недовољној вери, као што је исцелио бесомучног младића упркос маловерју
његовог оца. „Све је могуће ономе који верује“ значи да је Господ спреман све
да учини за човека под условом његове вере. Вера је, сликовито речено, прималац
благодати Божије која и чини чудеса.
На крају, Господ је изговорио веома значајне речи: „А овај род“, то јест
род демонски, „не истерује се осим молитвом и постом“. То је зато што праве
вере не може бити без подвига молитве и поста. Права вера рађа молитву и пост,
који са своје стране доприносе још већем јачању вере. Зато наше богослужбене
песме величају молитву и пост као двосекли мач против демона и страсти.
„Посника и молитвеника демони осећају издалека“, каже епископ Теофан, Вишенски
Затворник, „и беже далеко од њега да не би добили болан ударац. Може ли се
мислити да је тамо где нема поста и молитве, демон већ присутан? Може“.
Током овог боравка Господа са ученицима у Галилеји, Он је поново „учио
ученике Своје и говорио им да ће Син Човечији бити предан у руке људске, и
убиће Га, и пошто буде убијен, трећег дана ће васкрснути. Али они не разумеше
ове речи, а бојаху се да Га запитају“ (Мк. 9:31–32). Господ је видео да је
ученицима сада посебно потребно да знају о близини Његових страдања, смрти и
васкрсења, и зато им то више пута понавља, како би им се то боље урезало у
памћење и како би их за то припремио. Али њима, који се још увек нису
ослободили уобичајених јудејских представа о Месији, све је то изгледало некако
мутно и несхватљиво.
Извор: Аверкије (Таушев), архиепископ. Руководство за изучавање Светог Писма
Новог Завета. Џорданвил, Њујорк: Манастир Свете Тројице, 1954 (I
део), 1956 (II део)
Нема коментара:
Постави коментар